Dragoljub Stanković
SAVEST NASUPROT RODBINI I DRŽAVI

Dragana Mladenović: Rodbina
Fabrika knjiga, Beograd, 2010.

Jedna od najboljih, ako ne i najbolja mlađa pesnikinja na novijoj srpskoj pesničkoj sceni, Dragana Mladenović, objavila je knjigu poezije pod nazivom Rodbina. Kada govorimo o novoj pesničkoj sceni, to posmatramo u kontekstu kreativnog jezika i artikulacije suočavanja sa skorašnjom ratnom i ideološkom prošlošću i sadašnjošću, socijalističkom i nacionalističkom, to jest, tretiranje provokativnih i društveno prećutkivanih tema i problema na jedan hrabar i avangardan način. Radi se o odustajanju od načina pevanja u kome smo mi uvek žrtve a drugi uvek zločinci, o pevanju koje poziva na građansku odgovornost i na lično, intimno preispitivanje svakoga od nas ponaosob. Mogli bi navesti još jakih glasova „nove srpske svesnosti, savesti i pismenosti“, beskompromisnog pevanja, otrežnjujućeg obračunavanja sa samim sobom i korumpiranim svetom. Bili bi to, na primer, Miloš Živanović i Siniša Tucić. Ima ih još i biće ih sve više, zavisno od toga koliko se umovi autora budu otvarali ka pravoj literaturi i gorućim društvenim i ličnim problemima; koliko budu sve manje otrovani nacionalističkim talasom autističnog pevanja iz devedesetih kao i postmodernističkim praznoslovljem. Često ove dve, nekada nespojive struje, u svojoj jalovosti idu ruku pod ruku, dopunjuju se, menjaju maske. Ali, svaki duh je tu odavno iščilio. Živa novosadska scena koja je okupljala raznorodne glasove u umetničkoj grupi Neolit, Ažinova škola feminističkih studija literature i drugi glasovi sa margine bili su i ostali tačke otpora devalvaciji pesničkog jezika. Jedan od najjačih glasova te pesničke obnove, a koji je nekada zvučao i kao glas „vapijuće u pustinji“, bio je i glas Dragane Mladenović.

Rodbina o kojoj peva autorka u svojoj novoj knjizi može biti svačija i ničija, ali sigurno je univerzalna. Po tome liči na sliku porodice u čuvenom delu Bore Ćosića Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji. Pozicija lirskog subjekta u prvom ciklusu knjige nesigurna je, infantilna, posmatračka, pasivna, i na najlepši način, dirljivo i nežno, podseća na poziciju detinjeg pripovedača iz pomenute Ćosićeve knjige. Čini se da ovde postoje čak dva lirska subjeta, dve perspektive govora, dva ženska glasa.

Iz pesme u pesmu u ovom ciklusu opisuju se članovi porodice i to u specifičnom društvenom trenutku narastanja nacionalističke paranoje. Autorka pravi odličan, duhovit, danas veoma aktuelan i nužan link sa Drugim svetskim ratom, uvodeći nas u knjigu preko lika deda Stanka. U toj početnoj pesmi već je dato sve, kvintesencija problema koji zanima autorku – to je problem identiteta, jedinke i društva. Podsvesna krivica, ratni kompleks, trauma, tragikomično izvitoperenje ličnosti zbog svega toga dati su u jednom intimnom okruženju, što samo pojačava snagu i upečatljivost ovih stihova. Na poetski efektan način govori se i o rodnom problemu u totalitarnim sistemima, o muškarcima sa ovih prostora koji u završnoj fazi života postaju babe, jer pre toga bivaju prazne lutke nakazne ideologije. Verovatno važi i suprotan proces, da žene postaju dede.

Otac lirskog subjekta, pak, Lazar, primer je poništenja ličnosti, gubitka identiteta i podseća na figuru oca u Basarinim Pričama u nestajanju, gde otac, fizički smanjen do patuljka, sedi u fotelji i drži zastavicu na kojoj piše „ja sam otac“. Stric Voja primer je onoga ko je aktivni izvršitelj pogubne ideologije, komesarski paranoičan, agresivan; autorka piše: „stric Voja ima preku narav/ njegova opsednutost/ zemljom i herojstvom/ ide dotle/ da oštri/ sve tupe predmete/ spremajući se za/ veliki boj“. Još jedan primer onoga šta postane od čoveka kada prođe žrvanj državne ideološke prisile, daje autorka u liku jurodivog ujaka Griške, sakupljača smeća. On je, za razliku od prethodnih, benigni i donekle kreativni odgovor na nasilni državni aparat. Sa njim se Mila, lirski subjekt, igra na jedan čudan ali svakako oslobađajući način.

U drugom delu knjige autorka u svom prepoznatljivom stilu poetizovanja birokratskog govora, u vidu službenog intervjua, prenosi jednu neuspelu prijavu begunca od zakona, ratnog generala Tiodora. Ovde možemo videti kako funkcioniše korumpirani i zločinački državni aparat i kako se u njemu oseća ljudska, usamljena savest. Ona biva njegova žrtva.

Treći deo knjige zove se Amsterdam. U njemu autorka peva o izbegloj devojci koja pokušava da živi normalno, na Zapadu, posle svih trauma rata. Poseta njene ujne, strašne žrtve rata, Bošnjakinje Jasmine, baca veliku i duboku senku na pokušaj ovog lirskog glasa da živi kao sretno ljudsko biće. Životna perspektiva poremećena je, jer su pogaženi osnovni ljudski zakoni. Ovaj ciklus uspešan je pokušaj autorke da se poetski približi neizgovorljivom užasu koji su proživele hiljade žena iz nedavnog rata.

Mnoge od njih izgubile su muževe i sinove, bile silovane, rađale decu svojim ubicama i sada nastavljaju da žive bez nekakvog, bar osnovnog, zadovoljenja pravde i pravog načina govora o onome što se desilo. Bivaju prećutane i zaboravljene. Proganjane od prošlosti i neprihvaćene u sadašnjosti, i ne želeći to, prenose one svoj problem na sve oko sebe: „od oca zlotvor/ od majke žrtva/ o kako sita sam/ balkana/ suočavanja/ poricanja/ ratova i mirenja/ gledam mapu/ koliko još kilometara/ njujork/ sumatra/kina/ pobeći/ dalje/ koliko/ još// prati me“ (pesma Dalje).

Ono što pleni u knjizi Rodbina – njena je diskretnost. Uspeh poezije je da bude jaka, uverljiva, bez suvišnih reči, da pogađa u srce problema – ali da to čini nevidljivim nitima diskrecije, što je samo drugi naziv za jezičko umeće. Lik Tiodora javlja se u prvom porodičnom ciklusu u vidu gosta, ćutljivog, tajnovitog i samo na prvi pogled finog čoveka koji brine o zdravlju, možda bogoslovca, dok je u drugom delu on begunac od pravde, ratni zločinac, a u trećem ga vidimo kako vrši ratna zlodela.

On je uspeo prototip ratnog zločinca, čoveka koga niko ne primećuje u miru, prosečnog – ali koji, dobivši moć, postaje gospodar života i smrti svojih bližnjih. On je vođen mračnim nagonom koji opravdava proklamovanom državnom nacionalističkom politikom. Nažalost, mnogo je takvih bilo u nedavnom ratu. Zbog jednoga od njih, opštepoznatog, čitava država, koja mu pruža utočište, biva ugrožena, zaustavljena u životu. Diskretnost ove poezije ogleda se i u mogućim vezama tri ciklusa, u koncepciji knjige kao celine. Može se pažljiviji čitalac pitati da li je državni službenik Voja Ristić iz drugog dela, onaj kome Živorad Žurić prijavljuje odbeglog zločinca Tiodora, isti onaj stric Voja iz prvog dela koji tog istog Tiodora krije? Odgovor je verovatno pozitivan. Crna ironija, koja obeležava ovu autorku, je i u imenu onoga ko prijavljuje (Živorad Žurić, kao život kome se žuri, koji ne može da čeka) kao i u tome da mu je nadimak Mutavi, da je kasno progovorio, itd. Možemo se pitati i da li je ženski lirski subjekt iz trećeg dela podudaran sa jednim od ženskih lirskih glasova iz prvog dela. O svemu se ovome može misliti, i upravo je u tome i ideja „rodbine“ – nevidljive povezanosti svih ljudi, građanske odgovornosti svakoga, za svakog. Meni je, ipak, posle prvog čitanja bila sasvim dovoljna poetska snaga pojedinačnih pesama. To samo znači da osmišljen koncept knjige ne guši spontanost ove poezije, a to je i osobenost Dragane Mladenović kao autorke.

Radi se, dakle, ovde o nevidljivim koncima savesti i duha, istorije i utopije, koji povezuju sve nas rodbinski i društveno, hteli mi to ili ne, i koje je u ovoj kratkoj knjizi, na prvi pogled mirno, nežno, uspela da razapne i poveže pesnikinja Dragana Mladenović. Može se reći i da je celina knjige, posebno njen drugi deo – ulazak u dramsko; više nego u ranijim knjigama, iako je ova pesnikinja od početka bila vrlo uverljiva u artikulaciji najrazličitijih glasova i perspektiva: muških, ženskih, očuđenih, ludih, namerno nedovršenih. Ova autorka fascinirajuće dosledno, iz knjige u knjigu, razvija svoju poetiku koja nije postala dosadna i neduhovita; naprotiv, nekada je urnebesno smešna, a pritom se bavi najstrašnijim stvarima koje su se svima dešavale i koje se još uvek dešavaju u vidu individualnog, porodičnog i društvenog zla. Ironija, duhovitost i jezička inovativnost uspevaju da savladaju težinu teme. Retki su oni koji se na našoj književnoj sceni, uopšte, upuštaju u suočavanje sa sličnim temama – a oni koji to rade sa lakoćom Dragane Mladenović pravi su vrhovi naše savremene literature.