Габријел Гарсија Маркес

ВИДИМО СЕ У АВГУСТУ

Вратила се на острво трајектом, у петак 16. августа, у два сата поподне. Носила је карирану кошуљу, тексас панталоне и једноставне ципеле ниских потпетица, без чарапа, један сатенски сунцобран, и од пртљага, једну малу путну торбу за плажу. Поред реда за такси на доку, прошла је директно до једног старог модела нагриженогшалитром. Возач ју је прихватио уз поздрав, као да се дуго познају и труцкајући се, возио кроз сиромашни град са кућама од блата и трске, крововима од палминог дрвећа и улицама са светлим песком, испред топлог мора. Морао је да маневрише како би избегао упорне свиње и голу децу која су му се смејала играјући се тореадора. С обода града кренуо је једном авенијом с дивним палмама где су се налазиле плаже и туристички хотели, између отвореног мора и скривене лагуне, настањене плавим чапљама. Коначно се зауставио испред хотела, нешто старијем и лошије категорије.

Портир ју је сачекао с кључевима собе на другом спрату, једине која је гледала на лагуну. Зачас се попела уз степенице и ушла у једну јадну собу с јаким мирисом прашка за инсекте, и скоро у потпуности заузела велики брачни кревет. Из торбе је извадилa кожни несесер и једну узбудљиву књигу, обележену ножићем од слоноваче, коју је ставила под јастук. Извадила је и свилену мараму с утканим екваторијалним птицама, једну белу кошуљу кратких рукава, врло изношене тениске патике, и заједно с несесером однела их у купатило. Пре него што се средила, скинула је карирану кошуљу, бурму, мушки сат који је носила на десној руци, и брзим покретима чистила лице како би спрала прашину с пута и отарасила се поспаности од подневног одмора. Када се обрисала, у огледалу је одмерила своје, упркос своја два порођаја и томе што је на корак до шесте деценије, округле и подигнуте груди. Зглобовима руку је затегла образе не би ли видела каква је била у младости и угледала сопствену маску с искошеним очима, спљоштеним носом и изразитим уснама. Одозго је прешла преко првих бора на врату за које није било помоћи, показала савршене, и након ручка на трајекту, добро опране зубе. Дезодорансом је напрскала тек обријане пазухе и обукла памучну кошуљу с иницијалима А.М.Б., ручно извеженим на џепу. Четком је рашчешљала плаву косу, дугу до рамена, и направила коњски реп од мараме с утканим птицама. За крај, усне је намазала обичним вазелинским кармином. Језиком је навлажила кажипрст како би изравнала обрве, иза оба уха ставила свој опори парфем и коначно се суочила с огледалом и својим изгледом зреле мајке. Кожа без трагова козметике, бранила се својом природном бојом, њене очи боје топаза, с тамним португалским очним капцима нису знале за године. Мучила се у себи, осуђивала је себе без милости, затекла је себе баш онако како се осећала. Тек када је ставила сат, постала је свесна свог кашњења, било је шест минута до пет сати. Али, допустила је себи један минут носталгије како би посматрала непомичне чапље како клизе на врелој пари у лагуни. Црни облаци с мора упозорили су је да понесе сунцобран.

Такси ју је чекао под тремом. Скренуо је у авенију с палмама док се није нашао на чистини, с хотелима и пијацом на отвореном где се задржала код једне тезге са цвећем. Једна крупна црнкиња која се одмарала на столици за плажу, пренула се из сна, препознала жену на задњем седишту аутомобила, и уз осмех и ћаскање дала јој букет с гладиолама који је од јутрос припремала за њу. Неколико корака даље, такси је скренуо у једну проходну уличицу која се успињала по калдрми. Кроз, од топлоте, редак ваздух виделе су се јахте за забаву, поређане у туристичком пристаништу, трајект који одлази, обрис удаљеног града, а у магли, отворени Кариби.

На врху брежуљка налазило се тужно гробље за сиромахе.

Без напора је гурнула зарђала врата ограде и с букетом цвећа ушла на стазу где су се налазили гробови које је прогутао коров, с остацима из мртвачких сандука и костију ужарених од сунца. На запуштеном гробљу гробнице су изгледале исто, у средини с капок1 дрветом великих грана. Оштро камење је чак оштетило угрејана постоља од каучука а јарко сунце се пробијало кроз свилени сунцобран. Једна игуана је искочила из шипражја, зауставила се пред њом, у један мах ју је погледала и побегла главом без обзира. Управо је, исцрпљена, и сва у зноју, завршила с чишћењем три гроба када је успела да препозна надгробну плочу од бледог мермера с  именом своје мајке и датумом њене смрти, од пре двадесет и девет година.

Навикла се да јој доноси новости од куће, да је обавештава о поузданим датумима како би јој мајка помогла да се одлучи када ће се венчати и веровала је да ће убрзо добити одговор на основу сна који се чинио разумним и непогрешивим. Нешто слично јој се догодило када јој се син, услед саобраћајне несреће, две недеље налазио на ивици живота и смрти, с тим што јој одговор није дошао кроз сан већ кроз случајни разговор с једном женом која јој је, без разлога, пришла на пијаци.

Није била сујеверна, али је била сигурна да се савршено поклапање с мајком наставило и после њене смрти. Пошто је поставила питања о протеклој години, и ставила је цвеће гроб, отишла је убеђена да ће добити одговоре када се најмање буде надала.

Мисија испуњена; понављала је то путовање већ 28 година заредом, сваког 16. августа, у исто време, у истој соби, истог хотела, истим таксијем, истом цвећарком, под истим ужареним сунцем запуштеног гробља, стављала би букет свежих гладиола на гроб своје мајке. Од тог тренутка па све до девет сати наредног јутра када полази трајект, није имала шта да ради.

Звала се Ана Магдалена Баћ, напунила је 52 године старости и 23 године сложног брака са човеком који ју је волео и за кога се, као још увек девица и без претходних веридби, удала а да није завршила књижевност на факултету. Њен отац био је професор музике који је са 82 године и даље био директор Конзерваторија Провинсијал а њена мајка, чувена професорка монтесоријанске основне музичке школе, која упркос својим квалитетима, до смрти није желела да буде ништа више од тога.

Ана Магдалена је од ње наследила сјај жућкастих очију, врлину да мало говори и да вешто прикрива црте свог карактера. Жељу да буде сахрањена на острву исказала је три дана пре смрти. Ана Магдалена је желела да је испрати још од првог спровода, али то ником није деловало мудро, јер ни она сама није могла да поверује да ће преживети ту муку. На прву годишњицу, отац ју је ипак одвео на острво да постави споменик. Допале су јој се плаже, с песком боје злата, као у прашумама, галама бучних птица и сабласни плес чапљи у зелеђу скривене лагуне. Али, била је утучена због беде засеока у ком су због невремена морали да преспавају на једној лежаљци која је била смештена између кокосових палми и неколико рибара, црнаца с рукама осакаћеним због превремене експлозије динамита. Ипак је, када је с врха гробља видела лепоту живота, схватила жељу своје мајке. Управо је тада себе обавезала да јој, док год буде жива, сваке године, однесе један букет цвећа.

Август је био најтоплији месец у години и време великих пљускова, али, она је то схватила као личну, животну обавезу коју је неизоставно, и увек сама, требало да обави. То је био једини услов који је поставила свом мужу пре венчања, а он је поседовао способност да призна да је било нечег неразумљивог у њеној снази.

Пошто је Ана видела како се, годину за годином, развијају кристално чисте обале туристичких хотела, пошто је прешла с индијских кануа на моторне чамце и са ових на трајект, веровала је да има разлоге да се осећа као најстарији становник једног од ових засеока. Када се те вечери вратила у хотел, на кревет је легла само у чипканом доњем вешу и наставила да чита књигу коју је започела још у току пута. То је био роман Дракула, Брама Стокера. Одувек је била вредна читатељка.

Неумољиво је читала оно што би јој се допало а то су били кратки романи било ког жанра попут: Лазариљо де Тормес, Старац и море, Странац. Последњих година, на крају педестих, урањала је у срж фантастичних романа.

Дракула ју је фасцинирао од самог почетка, али, те вечери ју је савладао звук вентилатора који је висио с равне таванице, те је заспала с књигом на грудима. Пробудила се у мраку, два сата касније, пуно се знојећи, лошег расположења и мртва гладна.

Годинама у њеној рутини није било изузетка. Бар у хотелу био је отворен до десет сати увече. Неколико пута је силазила доле да нешто поједе пре свитања. Приметила је да има више гостију него што је то уобичајено за ово доба, а ни конобар јој није изгледао као пре. Да не би погрешила, наручила је тост сендвич са шунком и сиром, и кафу с млеком. Док јој то нису донели, схватила је да је окружена истим оним старим гостима као и када је ово био једини хотел, или онима који су, попут ње, долазили на кратко. Једна девојчица, мулаткиња, певала је модерни болеро, а сам Августин Болеро ју је, већ стар и слеп, мирно и с љубављу пратио на половном клавиру, истом оном са свечаног отварања.

Брзо је завршила, нерасположена због понижења што је јела сама, али се осећала добро због музике која је била угодна и нежна, а и девојчица је лепо певала. Када је дошла себи, видела је да су остала само три пара за раштрканим столовима и баш испред ње један мушкарац који се разликовао, кога није видела кад је ушао. Обучен у бели лан, као у доба њеног оца, косе сребрнкасте боје, савршено сређеним брковима као у мускетара. На столу је имао једну флашу ракије и полупуну чашу, изгледао је као да је сам на свету.

Клавир је засвирао увод Месечине од Дебисија, у добром аранжману за болеро и мала мулаткиња га је отпевала с љубављу. Ана Магдалена, дирнута, наручила је клековачу с ледом и соду, једини алкохол који јој је с времена на време, био дозвољен и који је добро подносила. Научила је да у пићу ужива сама с мужем, једним веселим, друштвеним пијанцем који се према њој опходио с љубазношћу и саучесништву једног тајног љубавника. Свет јој се променио од првог гутљаја.

Осећала се добро, враголасто, весело, спремно на све, улепшао због светог споја музике и пића. Мислила је да је мушкарац за столом испред није гледао, али када га је она погледала по други пут, након првог гутљаја ракије, он ју је изненадио, и погледао. Постидео се. Она га је за промену, држала на оку, и нестрпљиво га гледала док није погледао ка сату с ланцем, затим је погледао ка вратима, сипао још једну чашу, збуњен, јер је већ био свестан да га она посматра без милости. Тада је погледао право у њу. Она му се насмешила без устручавања, а он њој отпоздравио лаганим климањем главе. Затим је устала, кренула ка његовом столу и мушки му пришла.

– Могу ли да вас позовем на једно пиће?

Мушкарац се отворио и рекао:

– Била би ми част.

– Било би ми довољно ако би вам то причинило задовољство – рече она.

Није ни завршила а већ је села за сто, и њему и себи сипала пиће. То је учинила тако вешто, с тако финим стилом да се он није ни усудио да јој узме флашу и спречи је да сама послужује.

– Живели! – рече она.

Он се сагласи, а затим обоје попише пиће на екс. Он се толико загрцнуо и закашљао да је остао у сузама. Извукао је неупотребљену марамицу с мирисом лаванде и њу погледао кроз сузе. Обоје су ослушкивали дугу тишину све док се он није обрисао и дошао до даха. Усудила се да га директно упита:

– Да ли сте сигурни да нико неће доћи?

– Да – рече без икакве логике. – Требало је да дође неко у вези са послом, али неће доћи.

Она га с изразом прорачунате сумњичавости упита:

– У вези са послом?

Он јој одговори као човек коме се не верује:

– Више нисам низашта.

А она, безобразно, каква није обично, врло прорачунато рече:

– Биће посла у вашој кући.

Наставила је да му се обраћа пажљивом тактиком. Забављала се одгонетањем његовог годишта, прешла се у једној години, имао је 46, затим одгонетањем одакле је, на основу његовог акцента, али ни након три покушаја није погодила.

Покушала је и да погоди његову професију, али ју је он предухитрио, рекавши да је грађевински инжењер, а она је посумњала да је то била замка како би је спречио да дође до истине.

Разговарали су о смелости да се једно Дебисијево дело претвори у болеро, али он није био вешт у томе. Без сумње јој је дао до знања да је она познавалац музике, а да он није напредовао даље од На лепом плавом Дунаву. Она му је причала како чита Дракулу. Он га је читао још као дечак и то у дечјој верзији, импресиониран идејом да ће се гроф искрцати у Лондон у облику пса. Код другог пића је осетила да се ракија комовица помешала с клековачом и да мора да се сконцентрише како би остала прибрана. Музика је престала у једанаест часова, само су њих чекали како би затворили.

Она је тада приметила то да све изгледа као да је одувек живела с њим. Знала је да је дотеран, беспрекоран у облачењу, да су му руке долазиле до изражаја због природног сјаја ноктију. Одавао је утисак да су га потиснуле крупне жућкасте очи и да је био добар и бојажљив човек. Осећала се довољно сигурном да начини корак који јој се није догодио читавог живота, чак ни у сновима. Рече му без прикривања:

– Да се попнемо?

Он из неразумљиве скромности рече:

– Ја не живим овде.

Али, она није часила часа, већ је желела да заврши започето. Подигла се, и баш кад јој је алкохол ударио у главу, узбудила се, а њене блиставе очи су засјале.

– Прво ћу се ја попети док ви платите. Други спрат, соба 203, десно од степеница. Не куцајте, само гурните.

Попела се у собу, испуњену слатким немиром који није осетила још од своје последње ноћи као девице. Укључила је вентилатор, али не и светло, обнажила се у мраку, без суздржавања, и оставила траг од одеће по поду, од врата до купатила.

Када је упалила лампу на тоалетном сточићу, морала је да слопи очи, да снажно и дубоко удахне како би регулисала дисање и контролисала дрхтање руку. У журби је опрала интимне делове, оба пазуха и ножне прсте, ознојене због гуме на ципелама, и упркос тешком вечерњем знојењу, ипак није размишљала да се окупа пре него што оде на спавање. Пошто није имала времена да опере зубе, на језик је ставила мрвицу пасте за зубе и вратила се у собу, једва осветљену светлошћу која је долазила са сточића.

Није чекала да њен гост гурне врата већ их је отворила изнутра када је осетила да ће доћи. Он се препао – „Мајко моја!“ – али му она у мраку није дала превише времена. Снажним ноктима му је свукла јакну, скинула кравату, кошуљу и преко његових рамена бацила све на под.

Док је то радила, ваздух се натапао јаким мирисом лаванде. У почетку, он се трудио да помогне, али је она то спречила својом смелошћу и ауторитетом. Када је била гола до појаса, села је на кревет и спустила се на колена како би му скинула ципеле и чарапе. Он је истог момента скинуо каиш тако да њој буде задовољство да му скине панталоне, а да се ниједно од њих двоје не брине за свежањ с кључевима, прегршт карата и новчића који ће пасти на под. На крају, помогла му је да скине гаће и схватила да није био тако обдарен као њен муж, чији је био једини за кога је знала, али и да му је био уздигнут и чврст. Није му допустила никакву иницијативу. У потпуности је легла на њега, пожудно га узела, а да није ни мислила на њега, док се обоје нису изморили у зноју. Остала је одозго, сопственим снагама се борећи против првих недоумица своје савести, под топлим знојем и пригушеним звуком вентилатора док није схватила да није дисао како треба, изложен мукама под тежином њеног тела. Остао је непомичан док није смогнуо снаге да дође до даха и упитао:

– Зашто ја?

– Деловали сте као фин човек – рече она.

– Пошто то долази из уста жене попут вас – рече он – то је част.

– Ох! – нашалила се она, зар није било задовољство?

Није одговорио. Обоје су лежали опорављајући се од ноћне буке. Соба је била мирна, у полутами лагуне. Чуло се неко махање крилима, врло близу. Он упита:

– Шта је то?

Онда му она одговори о навикама чапљи ноћу. По истеку једног сата, дугог баналног шапутања, она је својим прстима почела да прелази од груди до испод стомака. Потом је наставила да му додирује прсте на стопалима, па је прешла преко ногу и потврдила да је био потпуно покривен коврџавим маљама које су је подсетиле на априлску траву. Потом је почела да га дражи нежним пољупцима по врату и иза ушију и тад су се по први пут пољубили у уста. Онда се он открио као прави љубавник тако да ју је без журбе подигао до највишег степена усхићења. Она се изненадила да су тако развијене руке способне на такву нежност. Али, када је хтео да је подстакне на мисионарску позу, она се одупрла, уплашена да ће упропастити дивоту првог пута. Упркос томе, он јој је улио поверење с таквом чврстином да је то радио онако како она воли и на начин на који она воли, учинивши је срећном.

Било је два сата када ју је пробудио гром који је затресао стубове куће а ветар ударио у шалоне од прозора. Пожурила је да их затвори. У поноћ, истог тренутка када се десила друга муња, угледала је лагуну, кроз кишу, бескрајни месец на небу и плаве чапље у залеђу, како без ветра машу крилима.

По повратку у кревет, ноге су јој се заплеле међу њиховим стварима на поду. Своје је оставила на поду како би их касније покупила, а његову јакну је окачила на столицу, одозго је ставила његову кошуљу и кравату, пажљиво сложила панталоне по ивици, водећи рачуна да се не изгужвају, спустила кључеве, нож и новац који су испали из новчаника. У соби се ваздух охладио од олује тако да је обукла ружичасту спаваћицу од свиле, тако чисте да јој се кожа најежила. Мушкарац је спавао на боку, са скупљеним ногама, изгледао јој је као неко велико сироче, тако да није могла да се одупре изливу саосећања.

Легла је иза његових леђа, загрлила га око струка, и мирис његовог тела, натопљеног знојем, учинио ју је живом. Он је пустио опор дах и почео да хрче. Она је једва заспала. Пробудила се када се електрични вентилатор искључио, када је нестало светла и када се соба испунила зеленкастом светлошћу из лагуне. Он је непрестано хркао уз узвук звиждања. Она га је врховима прстију лупкала по леђима из чисте досаде. Он је престао да хрче уз један одсечан покрет и његова животињска исцрпљеност је поново заживела. Она га је оставила на секунд и у једном потезу скинула са себе спаваћицу. Али, када му се вратила, сви њени покушаји били су узалудни и схватила је да је заспао како не би рескирао по трећи пут.

Пошто се тако удаљио на другу страну кревета, вратила се да обуче спаваћицу и скривена од света, заспала дубоким сном.

Њен природни сат ју је пробудио у зору. Кратко је лежала, медитирајући затворених очију а да се није усудила да призна пулсирајући бол својих слепоочница, ни горак укус у устима због забринутости да је нешто непознато очекује у стварном свету. По звуку вентилатора је схватила да се светло вратило и спаваћа соба је већ била осветљена, јер је у лагуни сванула зора. Одједном, попут смртног бола, блеснула је брутална свест да је извршила прељубу, и по први пут у животу спавала са човеком који није био њен. Уплашено га је погледала преко рамена, али њега није било ту. Такође ни у купатилу. Упалила је сва светла и видела да нема његових ствари а да су, за промену, њене ствари које су биле разбацане по поду, биле пажљиво сложене и остављене на столици. До тог тренутка није ни размишљала да ништа није знала о њему, чак ни име, и да је једино што јој је остало од луде ноћи био мирис лаванде у рочишћеном ваздуху из залива. Једино је, када је с ноћног сточића узела књигу како би је ставила у торбу, приметила да јој је он међу страницама њене хорор књиге оставио једну новчаницу од двадесет долара.

ГАБРИЈЕЛ ГАРСИЈА МАРКЕС, звани Габо (GABRIEL JOSÉ GARCÍA MÁRQUEZ, 1928, Aракатака, Колумбија) представља једну од најзначајнијих и најутицајнијих књижевних личности, како латиноамеричке тако и светске књижевности. Своје књижевно мајсторство показао је у бројним романима као што су: Сто година самоће, Љубав у доба колере, Пуковнику нема ко да пише, збиркама кратких прича у којима реалност и збиљу обликује магичним и митским елементима због чега се сматра најпознатијим писцем магичног реализма. Добио је Нобелову награду за књижевност 1982. године за роман Сто година самоће који је, од стране писаца из свих крајева света, изабран за најутицајнији роман у последњих 25 година. Иако се 1999. године тешко разболео, Маркес је наставио да пише. Већ 2002. године објавио је роман Живети да би се приповедало, а 2008. Године роман Сећање на моје тужне курве. Живи у Мексику.

Превод са шпанског и белешка

                                                                                              Ана Стјеља