HAJKA1

 1.

Nauka nikada neće moći da objasni šta se desilo Dao Bau Kungu; čak i kada bi on sam uspeo da otkrije neki mali razlog za svoj uspon i pad, nije izvesno da bi mu to bilo od velike pomoći.

Bilo je nešto posle ponoći kada je telefon zazvonio.

U tišini koja je u stanu vladala oglasio se kao alarmno zvono, bilo je neke panike u toj zvonjavi i Dao je osećao kao da će telefon zvoniti čitave noći ako se ne javi. Nije mu se hodalo, nevoljan je bio da ustane iz kreveta i ode da podigne slušalicu.

„Pogledaj se samo, ti krvavi Azijatu“ – čuo se glas iz slušalice.

Dau se nije dopao ton, ali šta je mogao da uradi? Pomislio je da ga možda Kerol, njegova žena zove; bilo je izvesne sličnosti između njenog glasa i glasa iz slušalice. Sadržali su istu uzlaznu notu besa. Još uvek pospan, Dao nije mogao da se bavi time šta bi sve ovo moglo da znači, ali je uspeo nekako da zaključi da je jedina osoba koja bi mogla da ga zove ovako oko ponoći njegova žena, sa odmora u kući na morskoj obali. Možda je bila usamljena, pa je htela prvo da ga iznervira a onda da sa njim ćaska i šali se.

Negde duboko, skrivena čak i do njega samog, u svesti mu je bila i pomisao da ga Kerol možda i proverava. Vrlo verovatno je to bila ona. Iznervirala ga je i sada je bilo lako očekivati izliv besa, bujicu ljutitih misli iz njegovog „mračnog azijatskog uma“. Ali ne. Nije to bila Kerol.

Ništa se dodatno nije čulo, a onda je neko zalupio slušalicu. Kao da ga je ošamario – bila je to nečija šala.

Stajao je bespomoćno nekoliko trenutaka a onda pomislio da se vrati u krevet, kad mu je odjednom pozlilo. Odjurio je brzo u kupatilo i rukama se oslonio na umivaonik. Nije mogao da povraća ali se zadržao u istom položaju čekajući, još uvek obuzet mučninom.

Da li je trebalo da i u licu bude bled i siv, kakva su mu bila i osećanja? – Dao je okretao lice ispred ogledala, pokušavajući da se vidi u pravom svetlu.

Nešto nije bilo u redu. Koža mu je bila tamna. Gledao ju je kao da posmatra neku čudnu masku koja uopšte nije deo njega. Odraz u ogledalu ga je uznemirio; primakao je lice staklu sve dok nosem nije skoro dodirnuo površinu ogledala. Sada je shvatio da mu brojne tamne mrlje prekrivaju lice. Dao je pomislio da se možda radilo o igri svetla i senki – zgrabio je jednu malu teglicu pomade i postavio je blizu lica da bi ih uporedio. Na beloj teglici nije bilo nikakvih tragove boje.

Mrlje na njegovoj koži širile su se i spajale, a delovi lica sa svetlom kožom rapidno se smanjivali. Dao nije mogao sebe da ubedi da postoji bilo kakav valjani razlog da se takva vizuelna transformacija njemu dešava – kada je, posle toliko godina koje je proveo deleći život sa Evropljanima, mogao valjda da očekuje da će postajati sve belji, a ne sve crnji. Na kraju, ubedio je sebe da je zbog senke stekao pogrešan utisak i da će sutra, pošto se dobro ispava, sve ponovo biti normalno i on izgledati beo kao svi ostali građani.

 2.
I zaista, izjutra skoro ni malo od noćašnjih sumnji nije mučilo Daoa.Magloviti fragmenti koji su mu se još uvek motali po glavi činili su mu se kao ostaci nekog nelagodnog sna. Bez obzira na sve, Dao je očekivao jedan prijatan dan i znao da će čim počne da radi biti veoma srećan.

Sat je zazvonio. U ustajalom vazduhu hodnika zvuk se oglasio kao rafalna paljba. Dao se instinktivno stresao i osvrnuo da vidi gde je sat. „Zakasniću u kancelariju“.

Telefonska služba buđenja nije ga probudila na vreme za posao. Mora da je do toga došlo zbog nekog tehničkog problema na linijama, ili je telefonista u centrali napravio propust. Ne, nije se ljutio. Čak i mašine greše povremeno, zašto se to ne bi dešavalo i ljudima. Čovek je... započetu misao naglo je prekinulo nametljivo zujanje električnog aparata za brijanje. Zvučalo je kao vapaj nekog insekta uhvaćenog u mrežu, i nerviralo ga. Spremao se da vikne ali usta su mu ostala zatvorena i on proguta svoje reči.

Mrzeo je da koristi električi aparat za brijanje. Zvuk koji je ispuštao skoro da ga je plašio. Aparat za brijanje poklonio mu je otac njegove žene Kerol, a poklon je bio propraćen rečima: OVDE VIŠE NE ŽIVIŠ U DžUNGLI. Znao je da će morati da baci taj aparat i već mesecima je čekao na priliku da to učini. Jednoga dana ga je zamotao u papir i spremao se da ga hitne na đubrište. Kerol mora da mu je pročitala misli pa je stala pred njega i rakla: „Ako
uvrediš oca možeš da se spakuješ i čistiš odavde!

Godinama je tako, po nekoliko minuta svakog jutra, zujao oko njegove glave – taj insekt uhvaćen u mrežu.

Dao je prešao mašinicom za brijanje preko gornje usne:

„Pečurka, grozna negroidna pečurka!“ Pomerao ju je vrhom prsta vamotamo. „Prokleta pečurka!“ Izgledalo je kao da mu je neko zgazio nos i spljoštio ga. Nekada jasno definisane linije sada su bile deformisane i ceo nos je izgledao nadut. Ali uprkos zaobljenom izgledu prečnik nozdrva se veoma proširio, otkrivajući unutrašnje dlačice.„Kakve pećine?“ Dao je prstom gurkao svoj nos. I jagodice na obrazima su se promenile, izgledalo je kao da su se proširile; oči upale, a čelo se navuklo nad oči kao ogoleli greben.

Koža mu izgledala kao da je boje kafe.

Mora da je još nešto u vezi sa njegovim izgledom privlačilo pažnju, shvatio je Dao kada se našao na putu za posao. Bio je u kolima, uhvaćen u saobraćajnu gužvu na putu za Melburn. Vozači u okolnim automobilima su mu se primicali i buljili u njega, Dao je pritisnuo pedalu za gas i pokušao da im pobegne; nije mu to ništa pomoglo – u retrovizoru je video kako jure za njim. I pritiskaju automobilske sirene. Mora da je bilo mnogo automobila iza njega; ulica je bila prepuna vozila. Na trenutak, saobraćajni tok je izgledao kao bujica. Vozači su pritiskali sirene i automobili su izgledali kao psi koji laju.

Dao je bio prestrašen; pogledao je u retrovizor i doživeo šok: oni koji su ga sledili bili su samo deset jardi iza njega. Razmišljao je da stane i da se suoči sa gomilom koja ga progoni. Bilo je opasno. Ali, Dao je računao na svoj izgled. Bio je stamen – njegova prava ramena davala su mu dostojanstven izgled. Lice mu je bilo bezosećajno, čak pomalo hladno, što je stvaralo utisak odlučnosti i autoriteta. Na tu kartu igrao bi i njegov otac, general Kung. Često ju je koristio. Možda bi to bilo dovoljno da zaustavi gomilu, ali ne – Dao je imao fizičku snagu, ali ne i smelost. To mu je celog života nedostajalo. Zaključio je da je mnogo bezbednije da ostane u kolima.

Žuto svetlo i pešački prelaz – Dao ih nije ni primetio. Video je samo grupu ljudi koji prelaze ulicu sa obe strane i preprečuju mu put. Gledali su prema njemu i mahali rukama. Da li su protestvovali ili su ga pozdravljali? Nešto se dešavalo, ali sa polovinom pažnje usredsređenom na pešački prelaz on nije uspevao da razazna šta. Automobil je jurio. Dao je zaboravio da upotrebi kočnice i sada je bilo prekasno. Preleteo je preko pešačkog prelaza. Nije mogao da vidi da li je nekoga povredio i pomislio je da se okrene i pogleda. Ali sve je počelo da se odvija mimo njegove kontrole. Pred njim se pojavio policajac.

– Nećeš ti pobeći! – rekao mu je uniformisani.

– Nadam se da nisam nikoga povredio?

– Nisi nikoga povredio, ali šta je sa zakonom? Daj mi vozačku dozvolu!

Dozvola je bila u pregradi za rukavice. Uvek je bila u brošuri sa uputstvima za bezbednu vožnju. Dao je prelistao brošuru, ali – dozvola nije bila tu. Našao je samo jedan telegram.

Nije mogao tačno da se seti kada ga je primio. Ali sadržaj mu je bio poznat: obaveštenje, u nekoliko reči, o smrti njegovog oca Velikog Kanga, čoveka koji je znao tigra da ukroti. Nije mogao da kaže kako se i zašto to desilo; osećao je samo nelagodnost zbog loše vesti. Mora da je vest bila sveža, jer nije mogao da se seti da ju je bilo kome saopštio. Čak ne ni Kerol. Da li uopšte da joj kaže, ili da se pravi kao da se ništa nije desilo? Dao je pomislio da bi telegram mogao biti lažan; možda neko želi da ga provocira, da vidi kako će se ponašati.

– Šta je bilo sa dozvolom?

– Zaboravio sam je. Mora da je negde! – Dao je bacio pogled na retrovizor; želeo je da vidi da li njegovo lice i dalje ima tamni izgled jer, ako ima, to će uticati na policajčevu odluku. Ali ogledalo je bilo pod određenim uglom i Dao nije mogao da vidi svoje lice. Jedina šansa mu je bila da policajca rečima ubedi. „Ostavio sam dozvolu u kancelariji, u mom studiju.

– Pustiću vas ovog puta. Ali, moraćete u toku nedelje da dođete u policijsku stanicu i pokažete dozvolu, inače ćemo vas goniti. Zar niste svesni da vas dozvola identifikuje? Sad moram da uzmem neke podatke.

Dao je primetio da je njegovo ime već ispisano na stranici u policajčevoj svesci. Mora da je već duže tu bilo zabeleženo. Tamno mastilo već je bilo izbledelo. Dao nije mogao da kaže koliko je dugo policija prikupljala podatke o njemu, ali ispod njegovog imena bio je zapisan broj telefona njegove žene iz vremena kad još nije bila udata; broj telefona njenog oca; a posle toga, sve do dna stranice, u dve kolone, plus i minus znaci. To je verovatno značilo .... Pokušao je da pogodi, ali ništa mu nije padalo na pamet.

– Zašto me oviljudi jure? – pitao je, pošto je dao podatke.

– Pa, provocirate – eto zašto. Dođite, pokazaću vam.

Kada je Dao stao pred svoja kola – zaprepastio se: registarske tablice bile su na kineskom. Prednji deo automobila bio je ispljuskan bojama. Zakoračio je nekoliko koraka unazad, da bi video šta te boje predstavljaju. Izgledale su kao zastava, nova azijska zastava. Toliko nova, da Dao nije mogao da razazna kome pripada.

– Baš dobro što ste ovo primetili – rekao je Dao.

– Morao sam – naglasio je policajac. – Ja živim od zakona, kao što ptica živi od vazduha ili riba od vode.

– Hoćete reći kao ptica u vazduhu ili riba u vodi?

Policajac je povisio ton. Glas mu je postao suv kao da naređuje:

– Ne treba meni tvoja lekcija! Znam ja šta su me naučili da kažem!

Da je ovo bila neka druga situacija, Dao bi pokušao da uveri policajca da mu namera nije bila da ga uvredi, već samo da popravi njegov loš engleski. Ukazala se prilika da nauči ispravno da govori i tu priliku je trebalo da ceni i iskoristi. Ali, ne ovde. Raspravljati se sa policajcem na ulici stvorilo bi utisak da se suprotstavlja zakonu.

– Mogu li sada da idem? – pitao je Dao. – Zakasniću u studio.

– Mislim da ne možete nastaviti kolima. Uznemiravali biste vozače. Bolje bi bilo da pozovete taksi.

Dao je bio na ivici strpljenja. Ipak, kontrolisao je glas:

– Zašto da ne vozim svoj auto? Da li postoji neko pravilo koje me u tome sprečava?

Policajac nije znao šta da kaže; masirao je lice i nije rekao ništa. Izgledao je postiđen i pokušavao je da ne pocrveni.

– Ovo nije običan slučaj – ovjasnio je stidljivo – nema u vezi sa njim pravila. Evo, pogledajte Pravilnik, možete i sami da se uverite. Moraću da potražim savet od viših instanci.

– Pa, zar ne mogu da upotrebim auto da stignem do kancelarije? Biću pažljiv, obećavam. Onda ću poslati auto da ga prefarbaju.

– Ne, bojim se da to neće moći. Uvalilo bi me u nevolje – policajčev glas je bio skoro plačan. – To bi bilo kao da započinjem epidemiju. Ovaj automobil ne sme biti na drumu. Ako izgubite kontrolu, mogao bi da počne da se kreće na kineski način. To bi izazvalo haos na putu.

– Kako to mislite „na kineski način“?

– Pa, znate, Kinezi pišu s desna na levo, suprotno od nas.Možda i voze na isti način, šta ja znam. Ja ne bih voleo da se to ovde dogodi. Mi imamo naš način i ja ću se držati tradicije. Hoću da kažem, rekli su mi da tako mora da bude.

Policajac je ili zaista bio naivan ili se samo pravio da jeste. Dao nije mogao tačno da proceni. Um ga je samo opominjao da policajac isuviše zna o njemu.

Najviše ga je mučila pomisao da policajac možda zna da je on i dalje delimično azijata. Godinama je, pošto se oženio s Kerol, pokušavao da prođe kroz sve etape asimilacije i prilagođavanja.

Dok su bili vereni ona mu je pomogla da skicira kalendar sa nazivom Dobar sused. To je zapravo bio vodič, obrazac koji je Dau trebalo da pokaže kako da živi svoj život, kako da sa azijskog pređe na evropski način života. Svaki dan u ovom Vesternifikatoru, kako ga je Dao zvao, bio je podeljen u sate. Tu je Kerol upisivala šta tačno Dao treba da misli, sa kim treba da razgovara i šta treba da sluša. Samo je evropska hrana bila na spisku; za zabavu je bila predviđena zapadna muzika, po mogućstvu Bah, a materijal za čitanje je bio dosta nejasan. Smeo je da čita nekoliko ekskluzivnih časopisa zbog šarenih strana sa reklamama, dok je iz dnevne štampe smeo da čita samo izveštaj sa berze, golf, vremensku prognozu i ukrštene reči.

Crvenim slovima je u Vesternifikatoru bilo odštampano upozorenje da ne sme nikada da čita vesti iz Azije.

Postojala su i uputstva kako da se ponaša ako slučajno naiđe na kolone antiratnih demonstracija, ili na ljude koji prikupljaju priloge za gladne u Aziji. U takvim situacijama trebalo je da stavi tamne naočare, da lice okrene prema najbližem zidu i nepomično sačeka da gužva prođe. Od plate su mu svakog meseca odbijali prilog za Institut za hiršćanske doktrine i za dobrotvornu organizaciju koja je brinula o trkačkim konjima. Program za Daov društveni život nije postojao. Bilo je prepušteno Kerol da ona to isplanira i ugovori. Vesternifikator je, bez obzira na to, predviđao precizna pravila ponašanja u belom društvu. Dao je instruiran da se ne klanja, već da se rukuje; u muškom društvu učen je da uvek bude blizu glavnog govornika, kako bi ovaj, kad god zatreba, mogao da ga potapše po spremnom ramenu. To se moralo vežbati pet minuta, svakog dana.

Jedini Azijac sa kojim je smeo da komunicira – bio je njegov otac, general Kang. Bilo mu je dozvoljeno da ocu piše dve stranice dugačko pismo svakih četrnaest dana.

Tu se pojavila rupa u pravilu. Uz pomoć uveličavajućeg stakla. Dao je razvio tako sitan rukopis da je na dve strane pisma generalu Kangu moglo da stane preko šest hiljada reči. Kerol se to nije dopalo. Optužila je Daoa za obmanu i nepoštovanje zakona i novi dogovor je postignut.

Kad god je pisao ocu Dao je morao da koristi posebno dizajnirani papir sa kockicama u koje je mogla da stane samo jedna reč.

U poslednjih nekoliko godina asimilacija je tako dobro išla, da na staru otadžbinu nije više ni pomišljao. Čak mu je i iz snova iščezla. Izgledalo je kao da mu koža, a i opšti izgled, evoluiraju i prilagođavaju se izgledu i pogledima belog čoveka. Do toga je došlo naglo, i Kerol je bila veoma ponosna na sebe zbog te brze aklimatizacije. Smatrali su da je njegov primer rekordan i on se time ponosio.

Asimilacija je napredovala i ulazila u završnu fazu.

Dao je bio skoro siguran da između njega i njegovih belih kolega nema više nikakve razlike. Ni najmanje. Ali, prošle noći zatekao se sam u kući. Kerol je odlučila da proširi svoje interesovanje za politiku i da učestvuje u sledećim lokalnim izborima. Velike kutije, pune skupštinskih izveštaja natovarene su u kamion i prebačene u njihovu kuću na morskoj obali. Trebaće joj nekoliko meseci da pročita samo deo onoga što je u tim izveštajima pisalo.

Ni sam ne znajući zašto, Dao je te noći izbačen iz takta. Nikoga nije bilo blizu da ga umiri. Stao je pred Vesternifikator na zidu u radnoj sobi i viknuo na njega:

„Ti, prokleti prevarantu!“ Besno je zgrabio kalendar Dobar sused i gazio ga sve dok se nije raspao. Sada će morati da konsultuje svoje misli da bi znao na koju stranu želi da se stavi.

 II, 5

Dao nije imao poteškoća da pronađe Kulatovija i njegovog brata.

Bili su u pustinji. Kada ih je ugledao, izgledali su kao mala jedva primetna tamna mrlja na suncem izmučenom horizontu, kao žbun divlje trave zakovitlan u oblaku prašine koji podiže vili-vili, ali kada se približio.

Dao je mogao da razazna dva čoveka. Jedan, Kulatovi, trčao je ispred lend rover, a a drugi je sedeo za volanom. Onda mu postade jasno da je tu i treći čovek, Joardi, koji trči za kolima ali se zbog prašine ne vidi dobro. Kada je automobil stigao do Daoa belac je, dok su prolazili pored njega, doviknuo Kolatoviju da požuri. Dao je shvatio da će otići pre nego što bude imao priliku da im išta kaže i da će, ako želi da porazgovara sa Kulatovijem, morati da trči naporedo sa njim.

– Treba da te vratim majci, zaista si joj potreban – rekao je Dao.

Kulatovi je, po mirisu, sledio nečiji trag i neprestano bio pognut. Bio je preokupiran i nije ga čuo. Dao je ponovio ono što je rekao, ovoga puta glasnije. Kulatovi se upravo spremao da se ispravi i da mu nešto uzvrati kada čovek u kolima puče bičem.

Nastavili su da trče još jedan sat. Dao je bio iscrpljen. Zaostajao je nekoliko koraka iza Kulatovija i trčao naporedo sa kolima, oslanjajući se na vrata iako ga je belac u lovačkom šeširu sumnjičavo gledao. Dao se spremao da se obrati lovcu, ali su mu usta bila suva i nije imao dovoljno snage da sklopi reči. To je nerviralo belca. Posmatrao je izvesno vreme kako Daove usne pokušavaju da nešto izuste iako ni glasa nije ispuštao, a onda, iznerviran, viknu. „Pazi pseto dami se ne ispovraćašovde.“

– M-m-m-m-m možete li mi posvetiti nekoliko minuta, m-m-molim vas?

– Zar ne vidiš da sam zauzet. Imam posla.... o čemu se zapravo radi?

– Nekoliko minuta odmora bi mnogo pomoglo, usred ovakve vrućine

– Naravno da ne, ovo je hajka. Moram da žurim i uhvatim to kopile. Već smo tri meseca u zakašnjenju.

Dao je bio zbunjen: – Ne razumem vas – rekao je.

– Pre tri meseca je ovim putem prošao. Ništa ne brini, ipak ću ga uhvatiti.

– Ako svojim tragačima dozvolite da se malo odmore brže će trčati – predloži Dao.

– Odmoriće se kad sustignu čoveka koga tražimo, u ovoj hajci sve se odvija po planu.

– Izvinite što vas ometam, ali mogu li da porazgovaram malo sa Kulatovijem?

– Naravno da možeš, on je slobodan čovek; hoću da kažem ovo je slobodna zemlja.

– Imam poruku za njega, od majke.

– Pričajte dok trčite. Upozoravam te, nemoj da koristiš one četiri zabranjene reči.

– Mislite na ružne reči od četiri slova?

Lovac doviknu: – Četiri prljave reči – Borba, Sloboda, Jednakost i Štrajk. Ova hajka mora da se nastavi.

Ne želim da budem na gubitku.

Dao učini još jedan napor. Trčao je pored Kulatovija izvesno vreme i pričao mu o majci, Nani. Kulatovi je ćutao.

Dao je pomislio da je možda stidljiv i da pre nego što sa njim razgovara o familiji mora prvo da se sa njim sprijatelji i zadobije njegovo poverenje. Nastavili su da trče još nekoliko milja i Dao oseti kako ga, dok govori, vrtoglavica ponovo obuzima pa zato požuri da završi šta je imao da kaže: „Naša majka se raspituje za tebe“, rekao je.

Kulatovi je uzvratio tišinom. Dao pomisli da ga možda nije čuo, pa ga dodirnu po ramenu i ponovi: „B-b-b..“ – pokušao je da kaže „brate“! Kulatovi jedva uhvati vazduh i skoro nečujno prošapta „Vode, vode, vode“. Ako uspe da Kulatoviju donese vode uspeće da zadobije urođenikovo poverenje i da ga ubedi da su braća.

Dao zaostade ponovo, do automobila. Lovac je bio pospan, glava mu je padala na volan. Na komandnoj tabli, ispred njega, Dao vide plakat sa sopstvenom slikom: TRAŽI SEMRTAV ILIŽIV. Ovaj begunac je na slobodi: apelujemo na vašu savest, i lojalnost. Krenite u hajku. Obezbedite sebi mesto u istoriji. NAGRADA:  TROFEJNAGLAVADINGOSA.

Dao je bio besan na sebe zbog nemarnosti. Tek sada je shvatio da tragači zapravo slede njegov trag. On je pre nekoliko meseci prošao tim putem; mogao je da pokaže rupe u zemlji koje je Pildžar iskopao, tražeći vodu i hranu. Oni koji su ga gonili moraće još dugo da putuju da bi ga stigli, i bi mu žao ne sebe, već Kulatovija i Joardija koji to možda neće izdržati.

– U šta to buljiš? – upita ga lovac iznenada.

– Mogu li molim vas da dobijem malo vode? – reče Dao.

– A šta će ti?

– Za vašeg goniča, suvo mu je grlo pa jadnik ne može ni da govori.

– Nema on šta da govori, njegov posao je da traga.

– ....Koliko daleko idete? oklevajući – upita Dao.

– Krajnje je bilo vreme da me to pitaš. Čekam od kad sam te prvi put ugledao.

Vozač je na nešto ciljao, ali nije bilo jasno šta mu je na pameti; Dao je imao utisak kao da će ga opet uvaliti u neku nevolju. Oseti da mora da bude oprezan, ili čak i više od toga, da bi možda bilo dobro da se sasvim izvuče iz postojeće situacije. To bi mu najviše pomoglo da ostane neprimećen. Jesam li ja kukavica? Ne, ne radi se o tome, Dao pokuša sam sebe da ubedi da nije u tome bila stvar. Kada te love, moraš prvo da misliš kako da spaseš sopstvenu kožu.

– Ne, nisam žedan – Dao pokuša da ubedi lovca. – Zaista nisam.

– Šteta što nisi. Nadam se da ćeš uskoro biti i žedan i gladan. Kada se to desi, pozovi me.

Dao napravi poklon prema lovcu: – Veoma sam vam zahvalan: lepo je znati vaše plemenite namere.

– Nisam ja rekao da ćeš dobiti hranu i vodu; daću ti posao. Ako budeš dobro i brzo gonio dobićeš nešto hrane i vode. Ne mnogo, taman toliko da ostaneš živ.

– Nije mi nešto stalo do gonjenja – Dao je pokušao da se izgovori.

– Nemoj mi reći da se time ne baviš.

– Nisam odavno vežbao.Mislim da nisam baš u formi.

Lovac pogleda Daoa, ispitujući ga dobro: – Nema problema, dobro ćeš se ti uklopiti. Građen si baš kako treba za duge staze. Šta više dobro izgledaš. Vidiš ovog tragača iza nas. Mlad je ali je sav istrošen; postaje neupotrebljiv. Moraću da ga se otarasim i biće mi potrebna zamena.

– Ašta će biti sanjim? –Dao očima pokaza na Kulatovija.

– On za sada dobro traga ali i njemu može svaki čas da se desi da zakaže.

– Zar mu nikada ne dajete da predahne?

– Uh, zaboravio sam. Vreme je za smenu ? stojte!

Automobil se zaustavio; Kulatovi, koji je bio krajnje iscrpljen, leže na zemlju i pruži se po pesku. Lovac mu donese nešto vode – ustvari samo nakvašenu krpu. Podiže je na određenu visinu iznad urođenikove glave i iscedi jedva nekoliko kapi vode u Kulatovijeva otvorena usta.

Kada je i poslednja kap pala, urođenik pokuša da se pridigne i da rukama dohvati vlažnu krpu. Lovac se odupre nogom o urođenikove grudi i obali ga ponovo na zemlju. Dao je hteo da protestuje, lice mu se već bilo zajapurilo od gneva ali se seti opasnosti u kojoj se i sam nalazi pa samo bojažljivo reče: – Pa zar ne možete da mu date jošmalo vode?

– Ako je dobije isuviše lako razmaziće se. Neka je prvo zaradi. Dobiće on dovoljno vode kada sustigne tog prokletog stranca!

– To će mu onda biti neka vrsta nagrade, zar ne?

– Vrlo praktična stvar, tako ja zarađujem za svoj život.

Lovac odveza Joardija i izvede ga napred, da zameniKulatovija.

On je izgledao mnogo mlađi od brata, i bio mnogo manji.

U vreme puberteta mora da se desilo nešto što je omelo njegov rast. Bio je prekriven debelim slojem prašine, jedino su mu zubi i oči bili slobodni od nanosa. Daou je ličio na mravinjak. Lovac uze krpu i istreska je o Joardija da bi sa njega otresao prašinu.

– Dobro ste to uradili. Hoćete li i spreda? Zar ne treba i prednju stranu osloboditi od prašine?

– Moram da ga otresem da bi mu se videla boja. Ako ostane sav prašnjav mogao bi da se iskrade i pobegne, neprimetan.

– Kako bi bilo da se nagodimo?

– Nagodimo o čemu?

– Ja ću vam dovesti tragača – dobrog tragača, u zamenu za ovu dvojicu.

– A gde vam je on?

– On? Ko?

– Pa taj tragač o kome govorite.

– To je pas, ne čovek. Jedna veoma dobro obučena i brzaživotinja, najbolji pas kojeg biste mogli da nađete u ovom kraju.

– Zvuči mi sumnjivo.

– Nudim vam poštenu nagodbu, nije nikakav trik. – On zviznu snažno i dade znak Pildžaru. Pas potrča iz daljine prema svom gospodaru, uznemiren i povijena repa. Sede pred Daove noge, gledajući netremice u lovca, nepoverljivo sledeći svaki njegov pokret.

– Stani malo – lovac otrča prema kolima, izvuče torbu ispod sedišta i poče u njoj da traži nešto po papirima.

Trebalo mu je nekoliko minuta, a onda, vrativši se, upre prstom u Pildžara: – Ovaj pas je na poternici. Traže ga.

– To je moj pas. Ja samnjegov vlasnik. –Protestovao je Dao.

– To je protiv zakona. Ti si domorodac, a urođenici nemaju nikakva imovinska prava, pa tako vidiš ne postoji način na koji bi ti mogao biti vlasnik ovog psa. Mogao bi biti i optužen zbog toga.

– ’Ajde da zaboravimo na pogodbu.

Lovac pogleda u Pildžara. – To je jedan obični prokleti dingo, a ne pas. Zato ne može biti pogodbe.

– Ova životinja je pripitomljena.

–Možda izgleda drugačije, ali je ipak dingo. Verovatno bi bio dobar tragač ali ja ne verujem dingosima. Pored toga mogao bi svakog časa da me napusti i ode u buš.

Lovac upali motor, viknu – Kreći! – i ode.

Obris automobila i čoveka se udaljavao, bledeo i konačno se ugasio u daljini.

 

1 Napisao sam Hajku u vreme Vijetnamskog rata. Nekoliko godina pre toga Britanska vlada izvela je na udaljenim australijskim teritorijama seriju nuklearnih proba koje su desetkovale lokalno aboridžinsko stanovništvo i uništile veliki deo njihove kulture. Dokumentovao sam to u svom ranijem delu Totem i ruda, koje je Australijska vlada zvanično zabranila 1974. godine. Ubrzo posle toga i rukopis romana Lov na čoveka bio mi je nezakonito oduzet; nedavno sam pronašao jednu kopiju i priredio je za ovo izdanje. Dugujem zahvalnost svojoj staroj koleginici Patriciji Eksel za savete kojima mi je pomogla da prilikom uređivanja rukopisa sačuvam što je više moguće prvobitnu formu dela.

B. Wongar
Dingoes Den, 2008.

 

Ljiljana Bogoeva-Sedlar