PIŠČEV PUT JE MARATONSKI

Pr(a)vo ime B. Vongara je Sreten Božić. Rođen je 1932. godine, u selu Gornja Trešnjevica, kod Aranđelovca. Jedno vreme je radio kao novinar, u lokalnim listovima, da bi sredinom pedesetih počeo da objavljuje poeziju. Nažalost, ili na sreću, njegova pesnička karijera u Beogradu nije dugo potrajala: 1958. godine biva primoran da napusti zemlju. Iako kratak, boravak u Parizu je snažno uticao na njega. Osim što je neobavezno pohađao predavanja iz antropologije, upoznao je i ostvario kontakte sa Simon de Bovoar, Žan-Pol Sartrom i Semjuelom Beketom. Već 1960. godine odlazi u Australiju, gde će privučen aboridžinskom kulturom živeti jedno vreme u plemenskom bušu. Sreten Božić se toliko srodio sa njihovom kulturom da je usvojio ime koje su mu dali – B. Vongar, što znači glasnik iz sveta duhova. Zanimljivo je da se Sreten Božić / B. Vongar do danas oprobao u različitim žanrovima. Poznat je po romanima Nuklearnog ciklusa: Valg (1983), Karan (1985), Gabo Đara (1988), Raki (1994), Hajka (2008). Pored romana, piše i priče. Prva zbirka nosi naziv Put za Bralgu (1978), zatim slede Babaru (1982), Poslednji čopor dingosa (1991) i Marngit (1992); Oprobao se i u dramskom stvaralaštvu, značajno je pomenuti njegovo drame: Jablanovi, Kamen u mom džepu (1972), i Selo Balang-An (1973). Napisao je i autobiografiju Leglo dingosa (1999). Njegovo stvaralaštvo obeležila je i zbirka poezije Bilma (1984). Dobitnik je većeg broja međunarodnih nagrada, među kojima su najpoznatije: nagrada Američkog udruženja biblioteka (1982), Međunarodna nagrada PEN-a (1986), Emeritus licem u lice nagrada (1997), koju Savet Australije dodeljuje za izuzetan doprinos australijskoj književnosti. Njegovo stvaralaštvo zapaženo je i u Srbiji, gde mu je 2009. godine dodeljena titula počasnog doktora nauka Univerziteta u Kragujevcu, a nešto ranije, kao najuspešnijem piscu iz dijaspore, književna nagrada „Stojan Stiv Tešić”.

 KORACI: Kako je počela Vaša karijera književnika? Prvu pesmu ste napisali kao dete u Trešnjevici?

 WONGAR / BOŽIĆ: Moj otac Stevan bio je obdaren govornik. Dok smo radili u polju, voleo je da priča o onome što se dogodilo u svetu od biblijskih vremena naovamo. To me je verovatno podstaklo da pišem.

 Jedan kratak period, pre odlaska u Australiju, proveli ste u Francuskoj, tamo ste upoznali Simon de Bovoar, Žan- Pol Sartra, Semjuela Beketa. Na koji način su ta poznanstva uticala na Vas?

 Simon de Bovoar i Žan-Pol Sartr, bili su u uredništvu uticajnog književnog magazina Les Temps Modernes. U njemu su štampane dve moje knjige: Put za Bralgu I Babaru, prevedene iz rukopisa pisanog na engleskom. Simon de Bovoar je napisala predgovor za prvi roman moje Nuklearne trilogije - Walg, nameravala je da poseti Australiju i provede jedno vreme sa Aboridžinima, ali starost joj to nije dozvolila. Semjuel Beket je bio svestan u kakvoj se situaciji nalaze Aboridžini – starom Ircu to nije promaklo. Preporučio je jednu moju dramu svom engleskom izdavaču, ali nije štampana. Moja prepiska sa njim poslužila je njegovom biografu kao dokaz da je bio zabrinut za ono što se događa u Australiji.

 Prilikom jedne posete Jugoslaviji nakratko ste završili u zatvoru, privođeni ste i u Australiji, junaci u vašim romanima izloženi su neprestanom progonu, zatvaranju, najrazličitijim vrstama represije. U autobiografiji opisujete proces suđenja grupi Aboridžina, u kojem oni zahtevaju da im se vrati natrag zemlja koja im je nasilno oduzeta. Pobegli ste od jednog sistema da bi vas zahvatio drugi prilično gori?

 U engleskom jeziku postoji izreka da je „trava sa druge strane ograde uvek zelenija”. U mom slučaju ja sam se našao u pustinji. Pre nego što sam napustio Jugoslaviju verovao sam da na Zapadu teče med i mleko. Realnost je ponekad surova.

 U svojoj autobiografiji pominjete da ste za vreme posete Jugoslaviji, kada ste išli da vidite svoje roditelje, bili obeleženi kao stranac, tj. da je Vaš otac Stevan bio optužen za „čuvanje” stranca u kući. Kako je to biti stranac ne samo u zemlji u koju ste emigrirali, već i u zemlji u kojoj ste rođeni i odrasli?

 Kod nas, za vreme rata, dolazili su partizani da bi se sakrili od nevremena i dobili nešto hrane. Njihov komandir Đorđe Đurić bio je naš komšija. Po oslobođenju Kragujevca, 1944. godine, Đorđe je pozvao mog oca na veliki narodni skup u Kragujevcu da bi nešto lepo rekao narodu. Skupu je predsedavao ruski general. Otac se zahvalio Rusima što su nas oslobodili. Rekao je takođe tada, da kada bude proradila Narodna skupština trebalo bi da prvi zakon koji se izglasa bude zakon o ukidanju smrtne kazne jer je „u tom ratu dosta nas Srba izginulo”. Otac je bio proglašen za reakcionara; moj stariji brat Milosav, još u sedamnaestoj godini, dobio je poziv da ide na Sremski front.

 Vaše priče i romani pokazuju da je neophodno pružiti otpor takvom sistemu, da su oni koji se mire sa situacijom podjednako opasni kao i oni koji vrše represiju?

 Pisac je nemoćan da utiče na društveni sistem. To čini narod kad mu zlo i beda prekipe. Ono što pisac može, jeste da zabeleži realnost na terenu, zbivanja, patnju, nadu, i iluziju da postoji nešto bolje. To je trnovit, maratonski put.

 U romanu MANHUNT (HAJKA) gotovo kafkijanska metamorfoza nateraće junaka Dao Ba Kanga da se uputi u australijski buš i tamo otkrije kakve sve nepravde čini kultura dominacije u koju je on prvenstveno želeo da utone, da se asimiluje i postane neprimetan, da bi zatim otkrio strategije koje koriste kolonizatori da potpuno obesprave i unište aboridžinska plemena. Koliko je Vašeg ličnog iskustva upisano u lik Dao Ba Kanga, imajući u vidu i to konstantno osećanje stranstvovanja?

 Roman Manhunt sam pisao na engleskom jeziku, krajem šezdesetih godina, devet godina nakon mog dolaska u Australiju, u doba Vijetnamskog rata. Bio sam iznenađen ratnom propagandom i demonizacijom naroda u Vijetnamu. Sve što je taj jadan narod hteo jeste da ga kolonizatori ostave na miru. Izgledalo je paradoksalno da kolonizatori koji odlaze tamo da bi doneli „blagostanje i slobodu” nisu to dali narodu u sopstvenoj državi. Roman je bio moj protest protiv ratne propagande. U to vreme napisao sam i zbirku pripovedaka The Sinners (Grešnici) kao i dramu Balang-An Village (Selo Balang-An) koje imaju za temu rat u Vijetnamu. Tada sam sarađivao sa australijskim piscem Alanom Maršalom koji je bio moj mentor – pisac slobodnog mišljenja, i dobre volje da pomogne doseljeniku. Po odlasku iz Jugoslavije našao sam se u Parizu. Jedno vreme sam boravio u skloništu Crvenog krsta. Jednom sam otišao u neki centar gde se delila hrana i polovna odeća. U redu su čekali Jugosloveni. Jedan gospodin, otmenog držanja, koji je nadzirao davanje pomoći, rekao mi je ljubazno: „Ovo je samo za naše”. Objašnjeno mi je da je Centar samo za pripadnike katoličke vere i da pravoslavci treba da idu na drugu adresu, koja je bila na drugom delu grada. Spuštala se noć i nije bilo izgleda da ću stići tamo. Otmeni gospodin se smilovao i dao mi jedan veliki danski sir. Kada sam se vratio u sklonište naše izbeglice okupiše se oko mene da jedemo: „Otkuda ti ovoliki sir?” Rekoh gde sam ga dobio i videh kako se mom sagovorniku, najednom, parče sira zaglavi u grlu: „Zaboga to je sir popa Draganovića”. Niko od naših taj sir više nije jeo. Tada sam prvi put saznao da je dr Krunoslav Draganović bio „arhitekta” čišćenja Srba iz Hrvatske i da je u Parizu nadzirao emigraciju njegovih vernika. Moj boravak tamo, kao izbeglice, bio je uslovljen time da nađem posao. Radio sam u fabrici automobila „Reno”. Sa grupom raseljenih lica spavao sam u podrumu jedne fabrike, dok je na spratu, iznad nas, noćna smena radila na mašinama. Bilo nas je iz cele istočne Evrope, a poneko i iz Španije. Niko od nas nije imao pasoš, bio sam lice bez države. Pukom srećom dobio sam priliku da napustim Evropu. Francuska policija mi je dala parče papira na kome je pisalo - „Ovaj čovek tvrdi da se zove Sreten Božić”. Sa tim papirom sam došao u Australiju, oktobra 1960. godine.

 Šta mislite kakva je uloga intelektualaca, naučnika, antropologa u praksi koju je sprovodio politički i birokratski aparat kolonizatora, koliko su često začuđujući njihovi stavovi o postojanju takozvanih subhumanih rasa, u ovom slučaju Aboridžina? S druge strane govorite i o svetlom primeru ruskog antropologa Nikolaja Nikolajeviča Miklouho-Makleja. Recite nam nešto i o Vašim antropološkim istraživanjima, o neobjavljenoj knjizi FROM CAVE TO YIRRKALA (Od pećine do Jirkale). Zbog čega Vas je aboridžinska kultura u toj meri opčinila?

 Kolonijalna doktrina o subhumanoj rasi Aboridžina je englesko (ne)delo još od 1790. godine, kada je novootkriveni kontinent odabran za kažnjeničku koloniju – preteču Golog Otoka. U to vreme postojala je neka internacionalna konvencija da se zemlja ne može oduzeti ukoliko na njoj postoje domoroci. Englezi su Aboridžine proglasili subhumanim, kako bi mimoišli tu konvenciju. Među intelektualcima toga vremena nije bilo griže savesti. U to doba naveliko se trgovalo robljem. Englezi su sebe smatrali nadmoćnom nacijom i verovali da je Bog na njihovoj strani. Australijanci, po proglašenju nezavisnosti 1900. godine, nasledili su zemlju australijskog kontinenta od Engleza, nasledili su i zakone koji su garantovali kontinuitet kolonijalnog principa. Napredni Australijanci se stide takvog stanja, ali to stanje je postojeći hronizam, duboko ukorenjen ekonomski i politički. Knjigu Miklouho-Makleja, o njegovom putu na Novu Gvineju, pročitao sam dok sam bio u Srbiji i ostao očaran njegovim radom i hrabrošću. Maklej je takođe radio na antropološkim istraživanjima u Australiji; dotakao sejedne od najbitnijih tema koja danas zabrinjava svet - kontrole populacije. Na to sam naišao dok sam pisao From Cave to Yirrkala. Knjiga se odnosila na aboridžinsku umetnost u periodu unazad 35 000 godina. Postalo mi je jasno da se aboridžinska kultura negde u periodu ledenog doba začaurila tokom klimatskih nepogoda i bila primorana da razvije mnoštvo ceremonijalnih obreda i verovanja kako bi narod preživeo. Ključ tom verovanju bila je kontrola priraštaja, odnosno populacije. Aboridžini su u ovom prednjačili u odnosu na današnji svet za nekih 2000 generacija. Pojedincima se nije sviđalo da „subhumani” narod može biti toliko napredan, tako da knjiga From Cave to Yirrkala nikada nije štampana. Ono što sam pisao u toj knjizi ponovio sam kasnije u romanu Walg. Populacija je tabu tema u zemljama takozvane demokratije. Što više naroda – više potrošača, odnosno sirotinje. Na kraju će đavo doći po svoje. Državnici, birokrate i političari okupljaju se pompezno u Kopenhagenu i Meksiku da reše problem klimatske katastrofe. Jedan sedi aboridžinski starac mogao bi im besplatnoprepričati povest kako je njegov narod preživeo ledeno doba i pokazao put spasa, ali zar bi njega neko pitao?

 Kakva je uloga žena u Vašem životu? Znamo da u autobiografiji izražavate zahvalnost Džumali, koja Vas je i uvela u aboridžinski poetski kosmos. Posvetili ste joj roman WALG, s druge strane, roman RAKI posvetili ste svojoj majci. Pominjete u autobiografiji i Majls Frenklin, Lindu Bilčić, dr Iv Fesl, Pru Griv, Yumayna Burarwana…

 Žene imaju biološku orijentisanost – srce, kako bi se to reklo, da osete patnju drugih. Moja majka je imala sedmoro dece koje je hranila za vreme rata. Kada bi se kao mališan probudio noću, video bih majku dok sedi pored fenjera i prede. Preko dana je radila u bašti i oko stoke, kuvala i nosila ručak radnicima u polju. Govorila je nama deci da ne treba ubiti zmiju ako je vidimo u bašti jer zmija je kažnjena od Boga „da večito puže na stomaku.” Za vreme rata partizani su na našem pragu ostavili ranjenog drugara. Lečila ga je šest meseci i izlečila. Da je uhvaćena – Nemci bi pobili i nju i nas. Posle oslobođenja tražila je od države medicinsko staranje za sebe jer je lečila partizana ali to nije dobila. Za mene je ona heroj. Umrla je sama, kod kuće, u selu dok smo moja braća i ja bili ovde u Australiji. Slično dobro srce zapazio sam i kod drugih žena koje su mi pomogle tokom pisanja. Australijskog spisateljicu Majls Frenklin nikada nisam sreo (umrla je 1959. godine), ali naši Solunci koje je lečila na Kajmakčalanu su mi pričali da je imala srce jedne vile.

 Možete li da nam opišete kako je izgledao jedan običan dan u vašoj aboridžinskoj porodici, od izlaska do zalaska sunca?

 Kada ustanete, prvo razgrnete pepeo da oživite vatru i vidite da li je možda neki sladak krompir ostao zatrpan u pepelu od prethodnog dana. Tu je i čađava limena kantica (billycan) koju naspete vodom, da napravite čaj ili sličan napitak. Obično se kampuje blizu vode, ako vodu ne nosite u lanenom džačiću (water-bag). Tokom dana treba obezbediti vodu i hranu, što je dužnost oba partnera porodične grupe. Muškarci obično idu u lov na životinje ili love ribu. Žene tragaju za korenjem u zemlji ili vade larvu iz panjeva drveća. Nešto od toga pojedu na terenu, ostalo donesu u kamp. Ako se muškarci vrate iz lova praznih ruku, jede se ono što su žene sakupile. U slučaju da lov uspe pravi se gozba. Meso se zamota u zeleno lišće i zatrpa u vatru da se ispeče. Hranu jedu svi prisutni, familija i plemenski rođaci. Najbolji komad hrane se deli najstarijima, potom mlađi, pa domaći psi. Ako slučajno nema hrane ili vode, onda se kamp napušta u potrazi za boljim lokalitetom. Ja nisam bio vešt u lovu, uvek bih se pridružio nekom iskusnijem, pa i ženama, u skupljanju korenja.

 Govorite o praksi zatvaranja na oba kontinenta, u Jugoslaviji je Vaš otac proveo dug period u zatvoru, optužen kao „kulak“ i „reakcionar”. Vama u Australiji policija upada u stan, oduzima rukopis. Zatvaranje Aboridžina i na kontinentu „pola sveta udaljenom” postaje opsesija, svedočite o njima kao o kako kažete „najviše zatvaranom narodu na planeti“. Poetika progonstva je ključna za Vaše stvaralaštvo, o njoj svedoči i roman Raki, a naglašena je i u priči DINGO KUČKA 777. Recite nam nešto više o tom iskustvu konstantnog nadzora i kontrole?

 Pre dolaska belaca u Australiji je bilo oko 500 plemena, sa oko 600 plemenskih jezika. Nije bilo plemenskih sukoba. Ćelija društva bila je familija. Iznad familije nije bilo više vlasti. Postojao je jedino sistem tradicionalnih običaja i rituala prema kojima je funkcionisalo društvo. Znalo se koja zemlja kojoj familiji pripada. Običaji su bili neka vrsta zakona odnosno protokola koji je omogućavao da naroda bude onoliko koliko udobno može da živi na zemlji - kontrolom priraštaja. Tako je verovatno bilo još od Ledenog doba. Dolaskom belaca, domorodačka zemlja postaje zemlja engleske krune, a narod je grupisan u rezervate gde je tradicionalna kultura ustupila mesto socijalnom haosu (besposlica,bolesti, alkohol, nasilje, kocka, glad itd.). Rasa naroda koja je preživela klimatski haos ledenog doba i pripadala najstarijoj kulturi u svetu osuđena je na propast nakon oduzimanja zemlje.

 Na jednom mestu, u svojoj autobiografiji, kažete da ste bili oduševljeni Kafkinom prozom. Čini se da je prilično uticao na vas, posebno njegovo gađenje spram birokratskog sistema i mehaničkog ritma civilizacije?

 Kafkina fikcija vam je u meri u kojoj podriva takav jedan aparat, naročito bliska. U tom smislu je posebno značajna njegova priča U KAŽNjENIČKOJ KOLONIJI, u kojoj osnovni princip postaje parola „Krivica je uvek nesumnjiva“, a čovek biva tretiran kao objekat. Sa Kafkom sam se „upoznao” u mom selu Trešnjevici 1942. godine, pre nego što sam pročitao ijednu njegovu knjigu. Bilo mi je deset godina. U kuću mog strica Vojislava upali su jedne noći naoružani ljudi, odveli ga iz kreveta u obližnji majdan i ubili – slično ubistvu junaka iz Kafkinog Procesa. Nama deci su branili da gledamo dok su strica iznosili iz majdana, ali ja sam se popeo na jednu krušku i video njegovo krvavo telo. Moj stric je bio tih čovek – nije se zamerao narodu. Pričalo se da su oni seoska učiteljica Koka, koja je stanovala u našoj kući, bili prijatelji. Koka je već bila napustila selo i otišla u partizane (posle rata bila je jedno vreme director Učiteljske škole u Kragujevcu). Nikada nismo saznali ko je ubio našeg strica, ali kada sam 1954. godine čitao Kafku i pročitao kako je u napuštenom majdanu ubijen junak njegovog romana sve mi je postalo jasno.

 U romanu MANHUNT govorite o problemu pojedinaca koji postaju naprosto „nevidljivi” za sistem. („Ponekad te ne posmatraju kao crnog – već se ponašaju kao da si nevidljiv, to je onda prava nevolja.”). Reklo bi se da su dve strategije u igri, ili ste progonjeni ili se ponašaju kao da ne postojite?

 Bilo kako da je obeležen, pojedinac je nemoćan da se odupre sistemu.

 Pišete o kulturi dominacije u kojoj svaki otpor, svaki pokušaj demaskiranja, otkrivanja nepravde nailazi na zid ćutanja. Poznato je da ste imali problema sa pronalaženjem izdavača, posebno u Australiji. Vaša drama THE POPLARS - GULWIR AND BOGO (JABLANOVI – GALVIR I BOGO), ima dve verzije, bavi se tematikom izgubljenih generacija. U vreme kada ste je napisali pominjanje aboridžinskih imena u samom naslovu nije naišlo na odobravanje?

 Prva verzija te drame pisana je polovinom 1960. godine. Dva glavna lika drame predstavljeni su kao osobe koje se ne uklapaju u društvo. Druga verzija je pisana oko deset godina kasnije u kojoj je jasno da su karakteri drame Aboridžini. U međuvremenu, u Australiji je održan plebiscit po kome su Aboridžini dobili građansko pravo - postali građani u sopstvenoj zemlji.

 U autobiografiji, DINGOES DEN (LEGLO DINGOSA), pominjete da ste jedno vreme razmišljali o neobičnoj ideji teatra u bušu (Bush Theatre). Recite nam nešto više o tome.

 To je bila ideja jednog od mojih kolega iz Melburna, Heralda Begenta, koji je vodio dramske programe pri Centru za obrazovanje. Oni su štampali dve moje drame i prvi su priredili izložbu mojih fotografija Totem and Ore (Totem i ruda) koja je kasnije zabranjena odlukom skupštine Australije.

 Junak Vašeg romana MANHUNT govori sa prezrenjem o zapadnom svetu koji se naročito trudi da maskira ružnu i ogavnu unutrašnjnost, da ulepša svoje grozote, i neistine. Dao Ba Kang, u trenutku kada shvata da je jedno vreme živeo u iluziji, kaže da se osetio kao čovek koji otvara divnu školjku i umesto bisera pronalazi crva.Imate li utisak da živimo u civilizaciji koja svoje mane i nesnalaženja krije od sebe same raznoraznim privremenim rešenjima, koja gubi osećanje prošlosti, a budućnost ulepšava? Vi u svojim delima razotkrivate tu ružnu suštinu, govorite o nuklearnim probama, zagađivanju planete, klimatskim promenama, s druge strane o zatvaranju Aboridžina, o Vijetnamskom ratu, o nepravdama koje su počinjene srpskom narodu. Kolika opasnost preti danas od takve jedne kulture zataškavanja, okretanja glave od sopstvenih zlodela? Može li literatura da utiče na izbavljenje i promenu civilizacijskog haosa u koji tonemo?

 Za propagandu su znali još stari Rimljani i Grci. Postojala je i ranije. Međutim, za pisce koji nastoje da ostanu iskreni o onome što pišu prostor se sužava. Sužavaće se još više dok oni ne postanu potpuno istrebljeni. To je postalo očito tokom demonizacije Srba i NATO bombardovanja. Bilo šta da je napisano o tome, i bilo kako dobro, označeno je kao da je sa repertoara Komedi-Fransez. Jedan pisac je došao na sahranu Slobodana Miloševića. Tog hrabrog pisca je „mimoišla” Nobelova nagrada, jer je govorio istinu - ono što oseća.

 U vezi sa prethodnim pitanjem jeste i pitanje gde su bile međunarodne humanitarne organizacije kada je aboridžinski narod bio podvrgnut „dvostrukoj nuklearnoj tragediji” i kada je 1999. godine SRJ pretrpela bombardvanje osiromašenim uranijumom?

 Tačno. Zašto ti „čuvari“ morala i umetničke slobode nisu stali u odbranu Handkea? Ovo nije 1941. godina, ali Evropa tone u taj ambis.

 Možete li da objasnite vezu između rukopisa PINYA, koji Vam je australijska policija oduzela i nikada nije vratila i romana RAKI i MANHUNT?

  Pinya je preteča romana RAKI. Tu prvu verziju rukopisa oduzela mi je policija tako da sam pisao roman naknadno i pod novim naslovom. MANHUNT je raniji roman, pisan 1970. godine. Jedan pohlepni izdavač dokopao se tog rukopisa i štampao ga bez mog odobrenja pod naslovom The Trackers (Goniči). Pre neku godinu preradio sam taj stari rukopis i štampan je pod naslovom MANHUNT (HAJKA).

 Recite nam nešto više o iskustvu stečenom na kreativnoj radionici koju ste vodili pri univerzitetu Monaš, gde ste pozvani kao gostujući pisac među aboridžinske studente?

 Pri Monaš univerzitetu, u Melburnu, postoji Aboridžinski institut (The Aboriginal Research Centre). Na njega dolaze aboridžinski studenti iz cele Australije sa manjim školskim kvalifikacijama, i prolaze kroz dopunske kurseve da bi dostigli univerzitetski standard. Pozvan sam tamo, na šest meseci, da ohrabrim studente na moguće pisanje i prenesem svoje iskustvo na njih. Taj kreativni program finansirala je država (The Australian Council for the Arts).

 Roman RAKI ne samo da ima veoma zanimljivu tematiku i neobičnu strukturu, već i poseban, moglo bi se reći, hibridni jezik. Naime, iako je tekst pisan na engleskom jeziku prožet je velikim brojem aboridžinskih izraza; s druge strane ubacujete i zaboravljene srpske reči. Stiče se utisak da pišete na engleskom, razmišljate na aboridžinskom, a sećate se na srpskom?

 To je jako komplikovani roman – tematski i vremenski. Srpski jezik dopušta upotrebu komplikovanih glagolskih vremena dok pisac „putuje” kroz istoriju. Engleski jezik je u tome ograničen. Uzelo mi je mnogo vremena i napora da tu jezičku razliku dovedem u jednu celinu. Na sreću, imao sam dobrog saradnika – moju tadašnju ženu, Lindu Bilčić (preminula 2004. godine). Njen otac je poreklom Dalmatinac, a ona je studirala srpsko-hrvatski jezik na Monašu (program koji je vodio prof. Milovan Rapajić). Dok sam prikupljao materijal za roman RAKI, setio sam se slučajnog susreta sa dr Draganovićem. Kurt Valdhajm je bio poznat celom svetu, mada se nije pričalo o nedelima koje je počinio prema našem narodu, pa i prema Rusima. Pri pisanju tog romana neobično mi je pomoglo sećanje na ono što se dogodilo u Šumaricama za vreme rata. U Melburnu sam poznavao Milinka Filipovića, rodom iz Sabante. Imao je četrnaest godina kada je sa ocem, za vreme rata, otišao iz sela na pijacu u Kragujevac. Bili su zarobljeni i odvedeni u Šumarice. Momenat pre streljanja Milinko je izveden u stranu, da bi kasnije mogao da zakopava one koji su pobijeni. Dok je zakopavao leševe prepoznao je svoga oca. Izvukao je njegovo telo iz masovne grobnice i iskopao mu posebnu rupu da ga sahrani. Stražar ga je posmatrao. Pre nego što je Milinko počeo da zatrpava rupu, stražar mu je dao maramicu da pokrije očevo lice. Kasnije je deportovan u Nemačku, odakle je po završetku rata dospeo u Australiju. Milinko je imao jako izborano lice, izgledalo je kao da je na njemu razapeta paukova mreža koja mu zaklanja oči. Izgledao je dosta stariji za svoje godine. Nameravao sam da njegov slučaj unesem u priču romana Raki, ali kada god sam pokušao da pišem o tome osećao sam se mučno. Na kraju sam taj prizor izostavio, a mestu u kojem se roman događa dao ime Milinkovo. Milinko je takođe i ime mojeg najstarijeg brata. Pošto je Raki štampan na engleskom jeziku, dobio sam pismo od urednika poznate izdavačke kuće iz Berlina, u kojem me obaveštava kako je oduševljen romanom i da su odlučili da ga prevedu na nemački. Trebalo je da usledi ugovor za otkup prevodilačkog prava, međutim, dva meseca kasnije, umesto toga, stiglo je pismo u kojem me isti taj Nemac obaveštava da su odustali od namere da štampaju moju knjigu i da on napušta izdavačku kuću. Telefonirao sam literarnom agentu u Berlinu i saznao da je urednik dobio otkaz - vlasnik te poznate izdavačke kuće je ratni drugar Kurta Valdhajma. Nije mu odgovaralo štampanje Rakija. Roman Raki, trebalo bi da se uskoro pojavi u srpskom izdanju, u prevodu Ljiljane Krstić, u izdavačkoj kući „Jasen”.

 Godine 1997. trebalo je da kao dobitnik prestižne Emeritus nagrade, koju dodeljuje Savet Australije, budete automatski kandidovani, kao predstavnik Australije, za Nobelovu nagradu. Do toga, međutim, nije došlo. Da zamislimo da se ta nepravda nije dogodila i da ste dobili Nobelovu nagradu, šta biste u tom slučaju poručili prisutnima na ceremoniji dodele?

 Rekao bih istinu. Kada sam 1975. godine pisao Nuklearnu trilogiju morao sam ilegalno da provedem jedno vreme u centralnoj Australiji, na terenu, gde su vršene nuklearne probe. Da su me vlasti uhvatile – bio bih kažnjen sa dvadeset godina robije što sam se našao tamo, još dvadeset godina zato što pišem o tim probama i dodatnih dvadeset godina što nameravam da to pisanje i štampam. Za mene je najveća nagrada što nisam završio u zatvoru.

 Džon Mandelberg je o Vama snimio film, DVOSTRUKI ŽIVOT: ŽIVOT I VREMENA B. VONGARA. Recite nam nešto o tome.

 Džon Mandelberg je australijski filmski reditelj. Jednoga dana, zakucao je na moja vrata da mi kaže kako želi da snimi film o meni. Rekao sam mu da je previše hrabar i počastio ga čašom šljivovice. Džon se bio upravo vratio sa puta iz Rusije. Pokazao mi je kopiju prevoda na ruski jednog mog romana i dao mi video kopiju filma koji su Rusi snimili 1948. godine o Miklouho-Makleju, ruskom antropologu. Ponudio mi je lep honorar za otkup prava da snimi moju biografiju. Film je snimljen na pustinjskim lokalitetima gde sam sakupljao materijal za svoje pisanje, koštao je oko milion dolara - rekordna suma u to vreme. Dok smo snimali, na jednom od tih lokaliteta, u Mekdonel planinama naišli smo na napušteni poligon, gde su vršene nuklearne probe i probe raketa sa osiromašenim uranijumom. Njegov film, Dvostruki život, dobio je 1995. godine nagradu na Njujorškom festivalu, a takođe i na Sidnej film festivalu. Mandelberg je nameravao da adaptira Raki i napravi epski film, koji se događa delom u Australiji, a delom u Srbiji. Postigao je i dogovor sa Kusturicom da film rade u koprodukciji. Međutim, došlo je do NATO bombardovanja i projekat nije ostvaren. Mandelberg radi novi dokumentarni film, po mojoj knjizi Totem i ruda (Totem and Ore) i želeo bi da taj film završi u koprodukciji sa nekim od kolega iz Beograda. Bio je u kontaktu sa Andrijanom Stojković, međutim, ona je zauzeta radom na svom dokumentarnom filmu o meni. Andrijana je dva puta boravila, ovde, u Australiji, gde je i radila na snimanju. Putovala je sa ekipom, takođe, i u aboridžinski rezervat u Arnem Lendu i snimala aboridžinske drevne crteže, u pećinama koje datiraju još iz ledenog doba. Snimanje u tako zabačenom predelu Australije bilo je jako naporno pa i rizično. Bila je i kod mene kući, da snimi moje dingose i sprijatelji se sa njima. Nadamo se da ćemo uskoro videti njen film. Andrijana je studirala kod profesorke Ljiljane Bogoeve-Sedlar, od koje je i čula za mene. Jedna druga, nekadašnja studentkinja profesorke Bogoeve, Ljiljana Krstić, prevela je roman Raki.

 Dobitnik ste nedavno ustanovljene nagrade „Stojan Stiv Tešić”.Možete li da kažete nešto više o tome?

 Lepo je da ta nagrada postoji. Stiv Tešić je bio izuzetno dobar i hrabar pisac. Stao je na stranu Srba u vreme kada je ceo zapadni svet bio protiv nas. Za pisca koji živi i stvara u Americi to ponekad može biti veoma pogubno.

 Autobiografiju ste posvetili Peteru Handkeu i Vašem sinu Stefanu?

 Handke je napisao predgovor za nemačko izdanje moje knjige Babaru. Posveta nije zato. Ona je za njegovu hrabrost.

 Da li trenutno radite na nekom novom romanu? U čemu danas nalazite inspiraciju?

 Preostala su još dva projekta ? zbirka pripovedaka Dingos’ Picnic i roman Didjeridu Charmer (Vidar). To je peti roman mog Nuklearnog kvinteta, već je napisan, ali mu dajem završnu obradu.

 Šta biste poručili mladim piscima danas?

 Da ostanu verni svojim korenima.

 

Razgovor vodila
Jelena Arsenijević