JABLANOVI
(Galvir i Bogo)

Vreme: neodređeno
Mesto: neodređeno

Uloge:
IKS, star oko dvadeset pet godina
DEVOJKA
GOSPODIN HANTER, star oko četrdeset pet godina
GOSPOĐA, oko četrdeset pet godina

Scena je podeljena na dve podjednako velike sobe. Nema prozora – ili ima jednog na strani publike. Nema ni vrata. Tamna zavesa je u pozadini obeju soba. Zavese se takođe nalaze sa obe strane scene. Pozadina scene je stalno u polumraku. Likovi koji ulaze pojavljuju se iza zavese, ali tako da je uzdrmaju. U pozadini (iznad zavese) je galerija zatvorena staklom, tako da daje utisak mosta u fabričkoj hali. Ova zgrada je nekada bila elektrana koja je preuređena u prostor za stanovanje. Sa galerije visi velika mreža sa pticama koje su uhvaćene u nju iznad obe sobe. Između soba je odeljak napravljen od dva panela koji su postavljeni pod uglom. Odeljak je loše napravljen tako da kroz njega prolazi zvuk. U sobi nema uobičajenog nameštaja, osim par stvari koje imaju veze sa situacijom i likovima. Sobe nisu mesta gde likovi žive, već su zamišljene kao simboli okolnosti u kojima oni žive.

Soba 1
U sobi se nalazi stolica. Iks, koji izgleda veoma umorno, odmara se pored zida, polupokriven ćebadima. Nalazi se u onom polusvesnom stanju posle sna – pre nego što se kompletno probudimo. S vremena na vreme, oslušne zvuke iz susedne sobe. Uznemiren je, nervozan i nestrpljiv. Njegov položaj odaje utisak lava zarobljenog u kavezu, a na trenutak, kad zastane, lava koji je savladan umorom. Na početku komada biće nagao, a sva njegova energija će biti kanalisana na akciju. Pokušava da otkrije šta mu se dešava. Tokom komada postaje disciplinovan – prepoznaje ozbiljnost svoje situacije. To ga preobražava u drugačiju ličnost a u isto vreme počinje da biva i uplašen, i biva potčinjen onome što se dešava oko njega, ali još uvek nije slomljen. Njegovo mentalno stanje je slično stanju devojke u susednoj sob – nesvesno. Oboje su slične ličnosti, ali sa različitim pričama i različitog porekla. Njihovi dijalozi su ponekad dvosmisleni kako bi se unelo nešto humora u radnju i time zadržala pažnja publike. Kroz njihove razgovore se mora razviti glavna ideja radnje.

Soba 2

U njoj se nalazi ljuljaška koja visi sa plafona, i sofa. Na sofi je devojka koja leži opružena, sa licem nadole. Kada je vidimo, shvatamo da ima oko dvadeset godina. Nosi venčanicu i venčić od belih rada. U početku ostavlja utisak dubokog nezadovoljstva, ali će njena osećanja postati promenljiva i stalno će se smenjivati suze I smeh. Od početka do kraja drame ne uspeva da se stabilizuje. Zapravo, jedini zaključak koji stičemo na osnovu
njenog ponašanja je da se oseća nesigurno i zbunjeno. Teško je biti siguran kada ignoriše ženu koja joj dolazi u posetu i kada se uplaši od nje.

Posetioci simbolizuju čitav svet izvan ovih dveju soba. Ako pretpostavimo da su devojka i mladić u kavezu, onda posetioci simbolizuju osobe koje su ih tamo smestile i odakle će ih izvući – za određenu cenu! Ali svi ljudi su isti, pa i posetioci. Ponekad zaborave društvenu ulogu zbog koje su tamo i ispoljavaju lični interes. Iz ovog razloga, njihov karakter ostaje kontradiktoran tokom čitave drame. Može biti da je svaki od posetilaca  seksualno poremećen, ali postoje samo naznake toga. Ništa nije jasno. Možda se pomalo razlikuju. Napolju se može čuti sirena koja postaje sve glasnija, a onda se gubi u daljini. Svetlo u sobi 2 postaje prigušeno. U pozadini se pojavljuje G-din Hanter sa velikom tašnom. Nosi crnu odoru. Mogao bi da bude advokat, sveštenik, profesor ili nešto drugo, sve su to samo pretpostavke, a ne sigurne činjenice. On procenjuje Iksa kao što bi neko procenjivao skulpturu – ne kao ljudsko biće. Skida ćebad sa njega, vadi metar iz torbe i počinje da ga meri kao što pogrebnik uzima meru za mrtvački sanduk. Promrmlja mere. Iks ga prati pogledom. Kada Hanter završi sa merenjem, Iks zvizne.

PRVI ČIN  

IKS (smeje se): Je li to za moj kovčeg?

HANTER (uzima svesku iz torbe i dok gleda u nju): Baš tako!

IKS (ljutito): Šta?

HANTER: Rekao sam „baš tako“. Da vidim... (traži u svesci) Dakle... ti si taj čovek. Pa...

IKS (prekida ga): Kako to misliš – pa? Ko ste Vi i kako ste ušli ovde? Ovo je moja soba, čak i ako je jazbina, opet je moja.Ovo je moj prostor.Ovde jaživim, udišem ovaj vazduh...

HANTER (podiže ruku i zaustavlja ga): Tvoj zadah ga zagađuje.

IKS: Hej, šta hoćete da kažete? Mogu da dišem kako god želim – čak i da imam škrge, ja to moram da radim. Ali Vi... Trebalo je da pokucate pre nego što ste ušli... Ali ne, Vi ste samo uleteli. Zamislite da sam bio sa nekom ženom. Zamislite da sam bio go. Svaki muškarac ima svoju malu tajnu koja nije za „javno prikazivanje“.

HANTER: Da, upravo zbog toga. To je razlog.

IKS: Koji razlog – žena ili tajna?

HANTER: Nabrojao si tri stvari, a ne dve?

IKS: Aaaaaa.... Tako je. Pa dobro, ako ste želeli da gledate nekoga ko je nag, mogli ste da gledate kroz ključaonicu. (oštro) Odlazite. Hajde – idite!

HANTER: Nisi shvatio; ovde sam delimično na dužnosti, a delimično iz ličnih razloga. Ali nažalost, ni jedan ni drugi razlog nema veze sa seksom (zaustavlja Iksa koji hoće da opsuje). Moraš da naučiš da imaš poštovanje.(naglašavajući) P-O-Š-T-O-V-A-Nj-E!

IKS: Koga da poštujem? (još više besan) Hajde, bežite odavde! Idete mi na živce; izbaciću Vas kroz prozor!

Hvata Hantera za vrat, i u isto vreme se čuje policijska sirena. Hanter uvrće Iksovu ruku i baca ga na pod. Od početka sirene Iks nije pružio nikakav otpor.

HANTER: U ovoj sobi nema prozora.

IKS: Nema prozora?

HANTER: Ni vrata...

IKS: Ni vrata?... (Pauza. Ustaje.) Ali, kako ste onda ušli? Mora da ste...

HANTER (prekida ga): Ššššš... ni reči više.

IKS: Šta?

HANTER: Mogu da ti čitam misli. Želiš da kažeš da sam insekt.

IKS: Stvarno mi je žao, dragi moj prijatelju. Mislio sam da ste ameba. Ali pogrešio sam, Vi ste pauk.

HANTER: Tako je (pogleda ga zamišljeno).

IKS: Došli ste da me pitate nešto?... O... Kladim se da prodajete nešto... (Približava se njegovoj tašni, ali se zaustavlja pre nego što je dohvati.)

HANTER: Šta ti treba?

IKS: Pa... Sačekajte da razmislim... Imate li kožu? Vidite, koža koju ja imam je sjajna. Pogledajte (pokazuje mu). Ima dobar, taman ten, ali to nije moja prirodna boja, to je od radijacije – ultraljubičasti zraci, oni koji se ne
vide. Uvek sam šetao polugo. Ova koža mi daje mladalački izgled. Ljudi mi zavide, misle da me sunce voli više nego druge, a to je koren svih nesporazuma. Ali recite mi, kako sunce može da voli siromašnog čoveka kad je on uvek u uniformi. Nažalost, medalja ima dve strane. – Moja koža više nije ni od kakve koristi. Svuda su me izubadali, sa ove strane, sa one strane, odozgo, odozdo. Tako da je sada moja koža puna rupa. Da, upravo tu leže svi problemi. Sve što osećam, sav taj bes koji raste, raste u meni – iznenada izađe ŠŠŠŠŠ... kroz ove rupe. A Vi, Vi, Vi ga uhvatite, Bi ga ulovite i stavljate u svoju kartoteku. A? Pa, ne plašite se (potapše ga po ramenu).

HANTER: Ko se plaši?

IKS: Vi!

HANTER: Ti!

IKS: V...

HANTER (prekida ga rukom): Moraš da promeniš jezik, a ne kožu. Uvek ti je brži od pameti.

IKS: Ne brinite za moj jezik. Još uvek je u dobrom stanju. Svi moji preci su završavali na visokim pozicijama.

HANTER: Visokim? Bili su...

IKS: Ne, nisu bili nafunkcijama. Završavali su na vešalima.

HANTER: Ašta je sa tvojom krvlju? Hoćešli i nju da menjaš?

IKS: Ne, ona je dva stepena toplija... Ali mi odgovara. Osećam se prijatno sa ovom krvlju. (Hanter ga skeptično pogleda).Moja krv! Sad tačno znam zašto ste ovde. Slušajte – ostavite moju krv na miru, odlazite odavde! Ovo je moja krv, moja soba. Izlazite! Moja krv, moja soba, moja!

HANTER: Ovo je soba za tebe, ali nije tvoja.

IKS: Ne, moja je. Mogu da dokažem... Da, da, rekli su mi. Ne sećam se kad, ali rekli su mi: IDI I SAČEKAJ U SVOJOJ SOBI. Ja ovde čekam vizu – da. Izgurali su me... Za mene nema mesta pod Mesečinom.

HANTER (privlačeći njegovu pažnju): Suncem!

IKS: Mesečinom!

HANTER: Suncem!

Hanter sprečava Iksa da još jednom ponovi. To radi tako što podiže ruku u vis, slično nacističkom pozdravu. Iks isto tako podiže svoju ruku.

IKS (cinično): Hajl, Hitler! Ako će Vas to učiniti srećnim... Da, teraju me odavde. Moram da se vratim u svoju zemlju (oslanja ruke o zid udarajući pesnicama o njega). Iks je navaljen na paravan, udarajući pesnicama o njega. U sobi br. 2 svetlo počinje da se pali. Devojka je navaljena na zid koji ih deli i osluškuje zvuk iz susedne sobe.

IKS: Hoću da idem; da šetam, da plivam, da letim. Hoću da idem!

HANTER: Gde je tvoja zemlja?

IKS: Šta?

HANTER: Gde je tvoja zemlja?

IKS: Moja zemlja? Hmmm... Negde na ovoj planeti... Čini se da je... Hoću da idem tamo, hoću... Da, sećam se kako moja zemlja izgleda. U nju se ulazi kroz polja narcisa i suncokreta. Bez obzira na godišnje doba, ovaj prizor se ne menja. Onda sledi kapija u obliku luka. Nemojte da pomislite da je to neka trijumfalna kapija ili neki imperijalni spomenik. Nikako. Nju čine jedan jablan i jedna jela sa suprotnih strana puta. Njihova stabla su nagnuta jedno ka drugom, preko puta, tako da se dodiruju. Ali ne čine hladovinu: ne, u ovoj zemlji nema hladovine. Sunce svakog podjednako gleda. Nema lijana, glodara, nema mahovine, parazita, kula, krtica. Tamo susedi vole jedni druge. Ne kažem da je ova zemlja najbolja zemlja, ali tamo možeš da živiš i umreš u miru.

HANTER: Kakva je korist od toga?

IKS: Vidim da ste još uvek početnik što se tiče te teme. Ispod ovog luka koji sačinjavaju jablan i jela sedi jedan  dečak sa belim golubom u ruci. To je sve. Bez počasne garde, bez stražara, bez graničnog prelaza, bez godišnjica. Možeš da uđeš ili izađeš kad god poželiš. Nema trijumfalnih kapija, ordenja, zastava, svaki čovek ima svoju zastavu. Kažem ti da nema vatrometa, nema parada, nema trofeja, nema piramida, nema minuta ćutanja. Nema senki, nema lekova, naravno. Susedi tamo vole jedni druge. Čovek je čovek.Živiš i rasteš, a posle tebe neko drugi živi i raste, baš kao drveće.

HANTER: Ali, ja ne želim da budem drvo.

IKS: Više Vam se sviđa da budete životinja? Lešinar, na primer; ali, ne, bolje Vam pristaje parazit... baš kao i oni, i Vi ste povlašćeni, jedete druge, ali Vas niko ne jede.

HANTER: Sve o toj zemlji, da li si to sanjao, ili ti je baka pričala kad si bio... (rukom pokazuje visinu malog dečaka) Je li tako?

IKS: Ta zemlja stvarno postoji! Da biste došli tamo, morate da pređete jedan most od sto godina. O, da, dugačak je sto godina. Ali glavni problem je konstrukcija tog mosta, ne dužina. Sastoji se od odvojenih delova i morate da skačete sa jedne platforme na drugu. Strašno teško!

HANTER: Smrtno opasno!

IKS: Đavola! Još gore od toga. Na mostu morate da pređete hiljadu granica, ali krišom! Tamo ne postoje vize. Morate da skačete preko bajoneta, zamki, šlemova. Malo je teško, ali to je jedini način. Ipak, ja sam spreman da idem.

HANTER: Ta zemlja više ne postoji. Ti...

IKS (prekida ga): POSTOJI!

HANTER: Ne!

IKS: Da!

HANTER: Ne! (uzdignutom rukom sprečava Iksa da ponovi) Ti si potpuno van ovog vremena. Moraš da znaš da se život kreće spontano. Da bi održao svoj tok, neophodno je da bude u skladu sa tradicijom. Najveće ribe gutaju one najmanje. Na kopnu su pravila ista kao u vodi. (Iks želi da kaže nešto, ali ga Hanter zaustavlja i čita novine koje je uzeo sa police): „U poslednjem pomeranju zemlje došlo je do pada mosta za Arkadiju. Čuvari su evakuisani na vreme i nije bilo krvoprolića. U budućnosti neće biti komunikacije ove vrste. Kao simbol ovog događaja, biće otvorena avenija sa spomenicima majkama sinova koji su hrabro služili slobodi.“ Neće biti više narcisa i suncokreta. Tvoj luk je uništen. A dečak...

IKS: To je laž!

HANTER: ... Leži u prašini. Beli golub je odleteo.Uništen!

IKS: Prljava laž!

Iks steže pesnice da udari Hantera, ali se u isto vreme čuje policijska sirena. Iksova ruka pada kao da je bezživota. Stavlja pesnice na zid.

IKS (bolno): Ne, to nije istina!

Devojka u susednoj sobi je uznemirena, polako reaguje na Iksov bol i oseća se isto kao i on. Ona je takođe navaljena na zid – tačno nasuprot njemu.

HANTER: Žao mi je što ti donosim ovako loše vesti. Ali, nažalost, to su činjenice. Došao sam ovde da te usrećim (tapše Iksa po ramenu). Ovde sam da ti pomognem.

IKS (sklanja njegovu ruku sa ramena): Molim Vas, nemojte da mi kažete da Vas je poslao Hrist. Ovde ste došli da uzmete nešto. Izbacite tu reč „pomognem“. Svi vi koristite tu frazu. Čak i kad govorite o rođenju deteta – kažete da je došlo na svet kao poklon naciji. A uopšte nije tako! Mi se zapravo rađamo slučajno, greškama koje prave naši roditelji. I ne govorite mi više o pomoći. Ja u to ne verujem, a ni Vi. Da budemo iskreni, ovde ste ili da nešto kupite ili da nešto prodate.

HANTER: Možda i jedno i drugo.

IKS: Možda da razmenimo nešto? Pa, hajde da zamislimo da je moja soba prodavnica a...

HANTER (prekida ga): Ne tvoja soba... Soba za tebe.

IKS: Važi! Ako tako želite, soba za mene. Ali, ja sam nag. Ne možete ništa da zaradite na meni.

HANTER: Siguran sam da mogu. Jošuvek poseduješneštošto za mene ima izuzetnu vrednost (pogledom mu procenjuje telo). Da li želiš da mi daš to?

IKS: Šta?

HANTER: Mlađi si od mene? Ja starim. Najveći deo moje energije pripada prošlosti.

IKS: Ne znam baš. Zaista! Kada sam ja rođen? (publici) Desilo se jednom da su se mesec i sunce približili i dodirnuli. To se desilo u prašini i tami. Dodirnuli se kao dve nekontrolisane želje i onda su se brzo razdvojili. Pobegli su jedno od drugog na suprotne polove. I ja sam odrastao u toj razdaljini između njih.

Dok je Iks pričao, Hanter je napustio sobu. Sada se Iks osvrće i traži ga.

IKS: Hej, gde ste! Hej! (shvata da je otišao) Da li ste dobili to što ste želeli?

HANTER (spolja): Ponoć je. Doviđenja!

IKS: Ne, jutro je!

HANTER: Tačno je ponoć! (još uvek je napolju)

IKS (Pokušava da nađe vrata i potraži Hantera, ali bez uspeha): Jutro je!

HANTER (glas se gubi u daljini): Ponoć... Amin.

Svetlo se postepeno pali u sobi 2, a gasi se u sobi 1.

 

Soba 2

DEVOJKA: Jutro! Da li je zaista jutro?... Zakasniću! Moram da idem (kreće se oko sobe i gleda okolo). Moram da ponesem nešto sa sobom – niko mi nije rekao, znam da moram... ali šta? ... Šta bi to moglo da bude? Nema ničeg. Ali, samo malo, šta ja to moram da ponesem sa sobom? Ovo je važan dan i moram da imam nešto... O! Zakasniću.

U istom trenutku kada Devojka krene da izađe, primećuje da je Gospođa već unutra. Obučena je u crno. Nosi veliku torbu. Njene osobine su manje-više iste kao Hanterove. Čak su i razlike između nje i Devojke slične onim između Hantera i Iksa. Postoji samo mala razlika, a to su metode koje ona koristi sa Devojkom.

GOSPOĐA: Ne, ne kasniš.

DEVOJKA: Naravno da kasnim. Prilično je daleko odavde. Moram da trčim.

GOSPOĐA: Možeš i da letiš ako hoćeš, ali ne vredi – nikada nećeš stići tamo.

DEVOJKA (pokušava da nađe izlaz): Gde su ovde vrata? Moram da idem. Kako to da ne postoji izlaz?

GOSPOĐA: Nema ga, jer ti ne ideš nikud. Tebe niko ne čeka.

DEVOJKA: Danas je dan mog venčanja, ljudi me već čekaju u crkvi. Sve je spremno. Svečanost treba da počne. Čovek sa karanfilom u reveru čeka već dugo, ljudi počinju da bivaju nervozni. Ako ne stignem tamo za nekoliko minuta, otići će. Da, otići će i nikada se neće vratiti. Dvadeset godina čekam ovaj dan. Ne smem da ga propustim... (čuju se crkvena zvona) Slušajte, slušajte! To je crkveno zvono. Moram da idem, ovo je poslednji poziv.

GOSPOĐA (sedi na ljuljašci): Nijedna crkva nije otvorena za tebe.

DEVOJKA: Jeste. Sve su otvorene za mene; ulice, kapije, šetalište kraj reke, sve je otvoreno za mene. Imam dvadeset godina. Muškarci kupuju cveće da bi me poredili sa njim.

Kad dođe proleće, ljudi otvaraju prozore da slušaju igru, let... Parkovi su moja mesta. Ali Vi, Vi to ne razumete jer ste Vi... Ko ste Vi?

GOSPOĐA: Dođi ovamo (devojka je neodlučna). Rekla sam da dođeš ovamo.

Devojka joj prilazi – zbunjena je i zastaje na pola puta. Aližena joj pokazuje da priđe bliže. Konačno, Devojka je na korak od žene koja još uvek sedi na ljuljašci.

GOSPOĐA: Otvori usta!... Hajde, otvori usta i kaži „Aaaa“. Devojka otvara usta i kaže „Aaaa“. Žena joj prvo gleda u usta, onda joj opipa puls (na ruci) gledajući u sat. Devojka je još više zbunjena i postaje nervozna.

DEVOJKA: Ali ja... ja... – nije mi ništa. Odlično se osećam.

GOSPOĐA: Ti se osećaš odlično, to je tačno, ali ne i ostali. Moram da pripazim na tebe. U suprotnom, uništićeš ovaj grad; srušićeš svu tradiciju. Tvoj uticaj će postati kao epidemija. Građani će izgubiti ravnotežu, zdravlje, raspoloženje, lepo ponašanje – sve će biti uništeno... a bili su nam potrebni vekovi da sve to izgradimo.

DEVOJKA: Stvarno mi je žao, nisam znala da ste toliko stari. Mogu li sada da idem? Ovo je najsrećniji dan u mom životu. Prsten je veliki kao mesec, povorka svatova, konfete, cveće, đurđevak, šampanjac, zdravice, sve će biti tamo. Ako budete gledali večerašnje vesti, biću na televiziji. Primetićete da ne gubim ništa od svog šarma, da se fotografišem onakva kakva jesam. Ranije sam dvaput bila izabrana za mis. Jednom u kupaćem kostimu, a jednom kao igračica. Fotografi su uvek bili prisutni. Sada će me čekati u crkvi (njen entuzijazam se iznenada pretvori u pokornost). Mogu li sada da idem? Žena odmahne rukom tako da kaže NE. Devojka je ljuta i uznemirena. Neko vreme se šeta okolo, ostavljajući utisak ptice koja je zarobljena u kavezu. Gospođa silazi sa ljuljaške, koju zatim odgurne rukom. Konačno, devojka se baca na dušek i počinje da udara pesnicama u njega, vrišteći. „Moram da idem! Moram... Pustite me... molim Vas, pustite me... Moram“.

U sobi 1 svetlo postepeno počinje da se pali. Iks je navaljen na zid i sluša šta se dešava u susednoj sobi. Devojka prestaje da plače, ali on još uvek ostaje u istom položaju.

GOSPOĐA: Ustani. Hajde, ustani! (Devojka ustaje, ali ostaje nesrećna i zbunjena. Stoji klonulo.) Zar nisi imala fizičko u školi? Stoj kako su te učili da stojiš.

DEVOJKA: Volela sam ritmičku gimnastiku. U školi sam bila jedna od najboljih. Mogla sam najbrže da trčim. Niko nije mogao da me stigne. Mogla sam da skačem najviše i najdalje. Dok sam bila tamo držala sam sve rekorde. Zvali su me Leteća Lisica. Ali to je bilo zbog toga što je moja kosa bila vezana u rep. Dok je pričala, gestikulirala je rukama. Žena je za to vreme pratila položaj njenog tela.

GOSPOĐA: Budi mirna.

DEVOJKA: Žao mi je, čekam znak za start. Šta će biti? Atletika? Gimnastika?

GOSPOĐA (još uvek gleda u njeno telo): Gubiš liniju, počinješ da se gojiš.

DEVOJKA: O, da, imam užasan apetit, jedem sve, ali u poslednje vreme mi slatkiši ne prijaju. Čokolada ima loš ukus. Momci sa kojima sam izlazila su mi je uvek nudili. A ja ne volim da odbijam poklone, tako da sam stavljala čokoladu u džep. Ali on je bio iscepan tako da je čokolada curila na pločnik.

GOSPOĐA (gleda u njen stomak): Koliko dugo si u tom stanju? (Misli: koliko dugo si u drugom stanju?)

DEVOJKA: Pocepala sam ga prošle zime. Bio je mraz, morala sam da zgrejem ruku u džepu. Ali momku sa kojim sam bila se to nije dopalo; tako sam isekla džep da bih napravila više prostora i za njegovu ruku.

GOSPOĐA: Znači, tako se desilo.

DEVOJKA: Šta?

Pauza. Gospođa pomera ljuljašku rukom i pušta je da se ljulja nekoliko puta.

U sobi 1, Iks pokušava da nožem izbuši rupu u zidu.

GOSPOĐA: Dete! (Ovo kaže na čudan način, sa posebnim naglaskom, tako da devojka pogrešno shvata značenje).

DEVOJKA: Ko? Ja ili on. Momci sa kojima sam izlazila su uvek imali više od dvadeset i jedne godine. Uvek mi se sviđa da budem sa nekim ko je stariji od mene. Uvek me dovode u kontakt sa zanimljivim ljudima.

GOSPOĐA: U koju kategoriju spadaju ti ljudi?

DEVOJKA: O, to su samo ljudi iz daleka. Stvarno su jedinstveni. Došli su sa druge strane Zemlje i imaju različite pesme i priče. To su stvarno prijatni ljudi. Njihovi običaji, ideje i tradicija su divni. To utiče na mene i obogaćuje me. Stvarno me ispunjava.

GOSPOĐA (sa pogledom na njenom stomaku, cinično): Da, vidim.

DEVOJKA (srećna): Stvarno sam presrećna (skače na ljuljašku i počinje da se ljulja). Poznajem svaki grad u svetu. Imam najveću kolekciju poštanskih marki samo od pisama koja su poslata meni. Znam da kažem „zdravo“ na stotinu jezika. Znam da pevam pesme i plešem uz muziku kakvu ovaj grad nikada nije čuo. Poznajem sve religije, ceremonije, običaje, šale, iz svih krajeva sveta. Mogla sam da se udam za momka iz najudaljenijeg dela sveta, i ne bih se osećala pored njega kao stranac. Viiiii – iiii!

GOSPOĐA: Stani! (hvata ljuljašku)

DEVOJKA: Zašto? Da li sam Vas nekako povredila? (tužno) Žao mi je, ja... (plače)

GOSPOĐA: Gospode, tvoji roditelji su mrtvi. Ne znam...

DEVOJKA (prekida je): Mrtvi? Stvarno? (pravi grimasu i guši se) Da li su i oni bili stari?

GOSPOĐA: To sam već rekla.

DEVOJKA (ljutito): Niste rekli ništa. Možda ste rekli sebi, ali ne i meni!

GOSPOĐA: Rekla sam da ne znam kad su umrli. To je moglo da se desi pre deceniju, vek ili hiljadu godina unazad. Ko zna? To nije bio slučaj za statistiku. Ipak, to mora da je bilo davno, jer...

DEVOJKA (prekida je): „Jer“, zašto?

GOSPOĐA: ... Zato što su pali u zaborav.

DEVOJKA: Znamzašto su pali u zaborav (hoda okolo, ponavljajući reči). Znam... O, znam...! Niko mi nije rekao, ali znam... Da, znam! Pali su u zaborav jer nisu bili heroji. Je li tako?

GOSPOĐA: Ne! Pali su u zaborav zbog tebe. Ljudi ne žele da ih se sećaju jer ako to učine, moraju da se sete i tebe. To je bio razlog zašto su bili izbrisani iz statistika. Ipak, mislim da su učinili nešto za ovaj grad. Sećam se tamo, ka ušću reke. Da, avenija sa njihovim imenima. Na početku avenije, velika fontana sa njihovim imenima napisanim velikim fosforescentnim slovima. Slova bi mogla da se vide u mraku sa udaljenosti od nekoliko milja.

DEVOJKA: Stvarno. Osećala sam da su moji roditelji bili dobri ljudi. Stvarno sam ponosna. Viii-iii (pomera ljuljašku). Viii-iii! Hajde, pokažite mi tu aveniju gde je fontana. Molim Vas... Tako sam ponosna.

GOSPOĐA: Bila je.

DEVOJKA: Kako to mislite – „bila je“?

GOSPOĐA: Gradske arhitekte su redizajnirale ulicu – fontana, tvoji roditelji i fosforescentna slova više ne postoje. Sve to pripada prošlosti.

DEVOJKA: Možda je ostala zemlja ili trava.

GOSPOĐA: Da, još uvek je tamo.

DEVOJKA: O, molim Vas! Povedite me da je vidim. Kad se vratim na fakultet, pričaću roditeljima i nastavnicima, pričaću ljudima na ulici – sve, svima. Zamislite! Gradski spomenik mojim roditeljima. Hajde! Hajde da vidimo!

GOSPOĐA: Na tom mestu su izgradili novu trkačku stazu.

DEVOJKA: Trkačku stazu! Hmmm! (okleva) Da li nosi njihova imena?

Gospođa pomera ruku tako da daje negativan odgovor. Na trenutak se devojka kreće kroz sobu kao izgubljena. Nekoliko puta zajeca. Ali ni sada nema jasno plačan glas. To je suvo plakanje koje pre podseća na neprijatno iznenađenje nego na vrištanje i vikanje. Konačno zastaje kod ljuljaške i stavlja ruku na nju.

DEVOJKA (sa pogledom na ljuljašci): Čemu ovo?

GOSPOĐA: Zašto mene pitaš? (pogledom pokazujući na ljuljašku)

DEVOJKA: Ne mislim na ljuljaške. Mislila sam na ovu priču o mojim roditeljima.

GOSPOĐA: Aaaa!... Ti si sama, draga moja. Mi smo te zaboravili. U tom gradu nije bilo nikoga ko bi došao da vidi gde odrastaš i u kom pravcu. Nije bilo nikoga da plati tvoje račune (devojka hoće da je prekine ali je Gospođa zaustavlja). Čekaj malo... O, šta sam ono htela da kažem... o, da, nije bilo nikoga da pazi na tebe. (suvo zaplaka). Nikoga! Baš nikoga! Pa, draga moja, od sad na dalje, ja ću biti ta osoba. Ti si zrela i slatka devojka. (prilazi joj i ispituje je pogledom). Nasmeši se malo. Tako... Hm, ti si stvarno slatka devojka.

DEVOJKA: Mnogi ljudi to kažu.

GOSPOĐA: Ali ću prvo biti tvoja prijateljica. Kad kažem prijateljica, mislim velika kao ovaj grad.

DEVOJKA: O, Gospođo, pravi ste anđeo! Stvarno! Zvaću Vas „mama“. Mogu li... (hoće da je poljubi)

GOSPOĐA: O, ne, mi smo samo prijateljice, iskrene, bliske prijateljice.

DEVOJKA: Divni ste!... Kako su ono beše rekli... Da – (ponavlja misli koje su joj verovatno neki momci rekli) Vi ste Venera iz Milosa, stara tri hiljade godina a još uvek sveža i divna.

GOSPOĐA: Da li tako izgledam?

DEVOJKA: O, to je samo poređenje. Jedan strani student mi je to stalno pričao. Još uvek je u gradu, upoznaću vas. Stvarno dobar momak.

GOSPOĐA: Ne, ne – ne bih želela da ga upoznam... pa, kao prijateljici, moraš da mi kažeš sve o sebi... svoje želje, snove, gde ideš, šta radiš – želim da budem tvoja bliska prijateljica. Hoćeš li da uradiš to za mene?

DEVOJKA: Naravno da hoću! Pokazaću vam moj album sa fotografijama... kao i moje suvenire.O, to je stvarno lepa zbirka, od raznih ljudi (pada na kolena kako bi dohvatila stvari koje se nalaze ispod kreveta). Pokazaću Vam. Ali kao prijatelj, ja takođe želim nešto. Želim Vaše prijateljsko mišljenje (vadi nekoliko kutija). Ova kolekcija se stalno povećava. Jednog dana će ova soba biti prepuna. Vi, kao dobra prijateljica, morate da me posavetujete šta da radim sa tim.

GOSPOĐA (zbunjena, stoji u pozadini scene): Ne sad... Moram da razmislim... Ovo nije bilo očekivano... Moram da pitam... Moram da se konsultujem... Napušta sobu tako da Devojka ne primećuje. Devojka priča.

DEVOJKA: Ovo je moje blago – slike sa izleta, sa sastanaka, sa plaža, slikane izbliza ili izdaleka; iz vazduha – sve vrste slika (iz druge kutije vadi razne lutke i minijaturne replike nekih poznatih spomenika). Ovde je čitav svet – čitav svet je ovde. Urugvaj, Kina, Etiopija, Finska; lutke i spomenici, duh i tradicija. Želim da mi kažete... (Uzima sve u ruke i okreće se ka Gospođi, ali iznenada shvata da je ona otišla) Nestali ste! Stvarno! (cinično) Bravo, drugarice moja! (Baca sve i gestikulira aplauz) Bravo!

U sobi 1, Iks prestaje da osluškuje, uznemiren je, klonulo pada niz zid, Isto čini i devojka. Oboje su tužni, a njihova čela su prislonjena uz zid. U sobi 1 svetlo se polako gasi i čuje se zvuk crkvenih zvona.

DEVOJKA: Kasnim! ... Danas je moje venčanje. Stvarno kasnim. (Trči u pozadinu sobe, ali ne može da nađe izlaz, vrti se u beznađu). Ovaj dan je izgubljen (dolazi do kreveta i pada). Izgubljen.

U sobi 2, svetlo se polako gasi, zvona zvone. Postepeno, zvuk zvona se polako pretvara u „Potonulu katedralu“ Kloda Debisija.

Galerija
Dok se svetlo u sobi 1 gasi, svetla na galeriji se polako pale. Ovaj objekat daje utisak neke čelične konstrukcije. Prednji deo galerije je zastakljen i vidi se samo konstrukcija. Slično nekom velikom kavezu. Svetlo je u pozadini i prigušeno je. Na galeriji se vide samo siluete Iksa i Devojke. Oboje su nagi. Samo u ovom činu postoji zamišljenapregrada (nevidljiva) koja je na istom mestu kao i pregrada između soba. Može biti napravljena od stakla ili plastike. Debisijeva muzika se uvek čuje kada se pali svetlo. Na galeriji je Iks. Njegovo izvođenje baleta stvara utisak čoveka zarobljenog u nekoj nepoznatoj konstrukciji.On je buntovnik i pokušava da se oslobodi – ali uzalud.On je u kavezu. Ribarska mreža visi iznad njega. Dodiruje ga s vremena na vreme. Iks pokušava da se zaštiti.Devojka dolazi na galeriju, takođe izvodeći balet. U stvari su to ritmički pokreti. Na njenom mestu na galeriji nalazi se nekoliko velikih konopaca koji vise sa plafona. U početku koristi ove konopce za atletiku kako bi izrazila sklonost ka fizičkom obrazovanju. Konopci se uvijaju oko nje, njihov stisak joj oduzima dah. Počinje da ih se plaši i beži do nevidljive pregrade. Iks, koji beži od mreže, takođe dolazi do pregrade. Ali oboje se odbiju o nju. Stvara se utisak da tu postoji neko staklo koje ih sprečava da se spoje. Čak i pored pregrade, jasno je da između njih postoji komunikacija i da pokušavaju da zaštite jedno drugo. Ovo međusobno poverenje postepeno raste. Raste do te mere da oboje zaboravljaju ličnu patnju, zarad patnje onog drugog. Konačno, Iks pokušava da svojim telom polomi nevidljivi zid. Uzima zalet, spremajući se za još jedan pokušaj, ali mreža pada na njega i on biva uhvaćen u nju. On nestaje sa galerije. Neko vreme devojka nastavlja sa baletom ali užad pada preko nje i svetlo na galeriji se polako gasi.

Soba 1
Dok se svetlo na galeriji postepeno gasi, svetlo u sobi 1 se postepeno pali. Iks spava na podu pored pregrade, delimično pokriven ćebetom. Ponovo se čuje sirena policijskog auta. Brzo skače i prebacuje ćebe preko pregrade kako bi prekrio rupe i pravi se da spava. Hanter dolaziiz pozadine sobe i staje pored njega, lupajući nogama kakobi ga probudio.

HANTER: Dobro jutro!

IKS: Svako jutro je dobro jutro! Kakvo je ovo prokleto jutro?

HANTER: Nekakvo jutro između sunca i meseca. Ali, budi pažljiv, ako brojiš ovo jutro, napravićeš grešku jer... (uzima stolicu i seda pored njega)... jer dan može da bude i bez jutra. Može da bude i bez zore! „Samo običan, neprijatan dan. Dan bez početka i kraja, bez podneva; ima samo magle. Dolaziš iz njega i u njemu nestaješ. Na taj način možeš da napraviš milion koraka, i ako se ne umoriš, nastaviš tako kroz čitav život. I ništa se ne menja. Magla ostaje. Ne možeš ni da je zaustaviš ni da je odguraš. Čak i ako počneš da vičeš, tvoj glas je bez odjeka jer si nevidljiv. Svaki korak je korak u prazninu. Iznenada upadaš u zamku. Tu si. Odmah će te obesiti. To je, dragi moj prijatelju, zato što si izgubio ključ od svoje sobe“ (sarkastično) – To je život.

IKS: Sjajno! Odakle ste to ukrali?

HANTER (zbunjeno): Šta? Ključ? Život?

IKS: Te misli. Znate, one su moje.

HANTER: Kako mogu da budu tvoje misli kad sam ih jaizgovorio?

IKS: Ali ja sam ih prvi stvorio.

HANTER: To je laž. One su moje!

IKS: Moje!

HANTER: Moje!

IKS: Pa, ako tako želite. To samo znači da imamo iste misli. Postajemo bliski.

HANTER: One su samo moje. Zato što... (čuju se policijske pištaljke i sprečavaju ga da završi).

IKS: Čini mi se da je sada na Vas red.

HANTER (zbunjeno): Ja... Mislim da sam čuo te misli negde u parku... Ipak, moram da proverim. Da budem siguran da nema nikakvog uticaja. To su samo sećanja!

IKS: To je bila moja pesma. „Život – čudan“.

U sobi 2 se pali svetlo. Devojka osluškuje a onda buši rupu u zidu. Baš nasuprot rupi koju je izbušio Iks.

HANTER (smeje se): „Život – čudan“. To mora da je neko đubre, jer ne sledi pravopisna pravila.

IKS: Ali je u skladu sa nekim drugim pravilima. Pravi naslov je bio „Život je čudan“. Ali, tokom štampanja su stavili naslov suviše blizu ivice strane. Nije bilo dovoljno prostora tako da su izbacili jedan deo. Vidite, uvek postoji neko ko čini dobro ili loše.

HANTER: Mmmm... misliš na onu pesmu koju su pevali putnici druge klase u vozovima, na dokovima, na sastancima sindikata...

IKS (prekida ga): Ne. Nju pevaju deca u školi, na fakultetima, na prolećnim festivalima...

HANTER: Možda, ali je brzo izašla iz mode.

IKS: To nije tačno. Pravi razlog je tošto su rekli da ova pesma sadrži „virus gripa“. Mislim, virus „panike i histerije“. Tako su ga zvali. Pa, zbog brige za zdravlje omladine, pesma je izbačena.

Pauza. Hanter ćuti zamišljen. Iks ga posmatra, a onda ustaje.

IKS: Hm, vreme je da ustanem. Vreme po Vašem kalendarumora da je drugačije – je li tako?

HANTER (zamišljeno): Ja nikada ne spavam.

IKS: Zamisli! Je li to zbog nečiste savesti ili Vam ne dozvoljavaju obaveze? (Mala pauza. Iks se proteže)

HANTER: Ne voliš jutarnju gimnastiku?

IKS: Ne. To uvek obavim u snovima.

HANTER: Oh! (okleva) Kakve to snove imaš?

IKS: To je intimno pitanje... Hej!Šta se dešava sa mojom vizom? Moram da idem. Teraju me odavde. Ali, čemu ovo čekanje? Zašto ne otvore kapiju i kažu – „Ti nisi za nas, idi svojim putem!“ Čemu ovo čekanje?

HANTER: Koliko imaš godina?

IKS (ljutito): Rekao sam Vam da ne znam!

HANTER: Nema veze. Dovoljno si mlad da sačekaš. Dok te se ne sete. I... (u poverenju) i možda ću ja moći da učinim nešto povodom toga! Rekao sam ti još pre.

IKS: Ne volim takve poslove. Hoću moju vizu bez ikakvih uslova, i još nešto – hoću da znam gde sam. Ovo je trebalo da bude moja soba, moje mesto za život, ali...

HANTER: Ti ovde živiš godinama.

IKS: Mogle su da prođu i decenije, ali ne mogu da se naviknem. Ne znam gde se nalazi ova soba. Gde je Mesec, gde je Sunce. Stvarno! ... Možda biste mogli da mi kažete.

Ovo mesto je...?

HANTER: ...Elektrana. Mislim, zgrada je elektrana.

IKS (smeje se): Zamisli... Ja i ... (još se smeje) ener... ener... energija... Mi smo zajedno. Mi smo jedno. To znači da sam ja Energija.

HANTER: Ne, energija je iznad i oko tebe. Uvek napraviš grešku.

IKS: Ne brinite zbog toga. Čak sam i rođen greškom.

HANTER: Da li je tvoj otac očekivao ćerku?

IKS: Ne. Očekivao je vodoinstalatera.

HANTER: To je tvoje ime. Upravo se tako zoveš.

IKS (ljutito): Ne, nije. Ne zovem se tako, ni lično ni profesionalno.

HANTER: Ali, Vodoinstalateru...

IKS: Ne... Ne... Ne...!

Iks hvata Hantera za vrat. Čuju se pištaljke. Devojka u sobi 2 je uznemirena. Hanter ide u pozadinu sobe do svoje torbe, pogleda u nju i vraća se.

HANTER: Piše – G-din Vodoinstalater. Dečko, ne možeš da pobegneš od toga...

Iks: To je uvreda. To je samo nadimak. To znači da sam kopile. Znači i više od toga. To je seme iz kojeg rastem kao stranac. Kad sam se rodio, zvali su me strancem. Kad sam bio u kolevci – isto, počeo sam da hodam – kao stranac, nikada neću uspeti da pobegnem od toga (uzdahne).

HANTER: Nastavi, nastavi...

IKS (počinje da se smeje): Ha, ha, ha... moj otac. Ha, ha, ha... bio je iznenađen kad sam se rodio...

HANTER (stvarno začuđen): Zašto?

IKS (smeje se):... Zato što je čekao vodoinstalatera... trebalo je jednog dana da dođe kod nas kući. Ali, desilo se nešto.

HANTER: Kome? Njemu?

IKS (ozbiljno): Nešto se desilo – ne znam kome. Ali – desilo se. Otac je došao sa posla i pitao je „Da li je danas dolazio vodoinstalater?“... „Ne“, rekla je majka. Od tog dana je otac stalno ponavljao ovu rečenicu. Radio je do kasno u noć, prilično kasno, i kad bi došao kući, jedino bi bio u stanju da kaže „Da li je danas dolazio vodoinstalater?“, a ujutro bi odlazio na posao „Danas mora da dođe vodoinstalater“. To je bilo sve što je govorio mojoj majci.

HANTER: Da li je ikada došao taj vodoinstalater?

IKS: Promašili ste poentu. Devet meseci od dana kada je otac počeo da čeka vodoinstalatera, ja sam se pojavio. Otac je došao kući sa posla sa uobičajenim „Da li je danas dolazio vodoinstalater?“ „Da“, rekla je majka.

HANTER (još uvek ne razume): Je li to cela priča?

IKS (cinično): Ne, to je tek početak. (tišina)

Hanter želi nešto da kaže, ali bar u potpunosti razume priču. Smeje se. Želi da kaže nešto, ali ga smeh sprečava. Sve što uspeva da kaže je „He... he... he...“. Gestikulirajući rukama, Iks je navaljen na zid, gledajući tužno prema publici. Konačno, Hanter shvata ozbiljnost priče i njegov smeh polako nestaje.

HANTER: Stvarno mi je žao.

IKS: Koga – mog oca ili vodoinstalatera?

HANTER: Mislim, zbog toga što si rođen kao stranac. To je stvarno potresno. I...ne, nema ničeg... ali... da, kao što sam poslednji put rekao! Ovde sam delimično na dužnosti a delimično iz ličnih razloga. To znači da na nivou prijateljstva moramo da se razumemo i pomognemo jedan drugom, damo nešto zauzvrat. Dakle, ponovo smo kod pitanja naše saradnje. Dakle, ja sam spreman...

IKS: Da li želite na metar ili na kilo?

HANTER: Šta?

IKS: Robu! To je ono što sam ja kao stranac. Roba za prodaju. Možemo da pretpostavimo da sam kineska vaza ili nešto drugo – slika, to je bolje. Ja sam slika nepoznatog porekla. Mmmmm, upravo to – retka, nedavno otkrivena stvar. Na aukciju dolaze oni koji žele da kupe, koji žele da prodaju, koji žele da posreduju. Ali ne samo oni, ima i onih koji treba da reše ovu enigmu, da me procene, da utvrde moć. Na aukciju dolaze i oni koji potcenjuju, koji obaraju vrednost. I još mnogi. Stručnjaci dolaze da vide da li je stvar falsifikovana, da vide da li je pogodna za građane, da li ispunjava etičke norme, da li je zdrava, psihološki... i naravno, oni dovode svog savetnika. I to nije sve: ima mnogo onih koji špijuniraju, koji se ulizuju, oni koji prenose vesti, gangsteri... I na vrhu čitave ove gomile je policajac – simbol autoriteta i mira... (tišina)

HANTER: Hoćeš li da... mislim, pričamo.

IKS (ka publici): Odlazite odavde.

HANTER: Potrebna ti je pomoć.

IKS: Idite... idite!

HANTER: Ali...

IKS (prekida ga): Idite!

Hanter odlazi. Zaustavlja se na trenutak pre nego što prođe kroz zavesu i okreće se – Iks još uvek gleda ka publici – Hanter odlazi.

Zavesa

DRUGI ČIN

Soba 2:
Devojčina haljina je okačena na zidu tako da pokriva rupu koju je devojka ranije napravila. Devojka je u dobrom raspoloženju. Ima mrežu za hvatanje leptira i kreće se kroz sobu pokušavajući da uhvati leptira. Prostor je veoma mali, ali ona zamišlja da je na livadi. Okreće se ka publici i polako se pomera napred. Drži podignutu mrežu kao da namerava da uhvati leptira. Gospođa se pojavljuje u pozadini, ali je devojka ne primećuje. Gospođa je začuđeno posmatra. Devojka skače pokušavajući da uhvati leptira ali mrežu stavlja na gospođinu glavu.

DEVOJKA: O! Nisam Vas videla. Ja... Ja... Mislila sam da sam sama.

GOSPOĐA: Ti nikad nisi sama. Samo ti se čini.

DEVOJKA: Ne, ja sam stvarno sama. Mislim, u srcu, u mislima. U školi su me uvek stavljali u „počasnu klupu“, plašili su se da bih mogla loše da utičem na ostale učenike. To mi se nije sviđalo, smetalo mi je. Ali, šta sam mogla? Na času se od tebe očekuje da slušaš, a ne da se buniš. To je pravilo, ali nije dobro. Na času bi trebalo reći ponešto, a ne samo slušati, tako da život postane stvarniji. Ali nastavnici to ne vole. Uvek su me stavljali u „počasnu klupu“. U stvari, bio je samo jedan nastavnik... na njegovim časovima sam uvek sedela u prvoj klupi, i to ovako... (naslanja laktove na ljuljašku kako bi pokazala kako je bila naslonjena) Uvek! Ovako.

GOSPOĐA: Je li bio star ili mlad?

DEVOJKA: Teško je reći. Nosio je naočare. Uvek kad bi pogledao u mene morao je da skine naočare i da ih obriše. Ali me nikad nije stavljao u „počasnu klupu“.

GOSPOĐA: Šta je to?

DEVOJKA: Moraćete njega da pitate, ja ne znam.

GOSPOĐA: Mislim, kakva je to „počasna“ klupa?

DEVOJKA: Aaaa, to je bila prazna klupa u uglu učionice, odvojena od ostalih. Uvek su me tamo stavljali.

Tišina. Gospođa sklapa mrežu za leptire.

GOSPOĐA: Nisi mi se izvinila. Zaboravila si.

DEVOJKA: O, stvarno mi je žao, gospođo!

GOSPOĐA (prekorno): Tvoja izvinjenja uvek kasne.

DEVOJKA (počinje da gubi strpljenje): Kako to mislite? Rekla sam da mi je žao.Šta hoćete, da ponovim sto puta? To želite?

GOSPOĐA: Možeš da ponavljaš do kraja života, ali ćeš to uvek raditi na isti, neučtiv način. Ti si potpuno različita u odnosu na devojke tvojih godina.

DEVOJKA (uzima mrežu i drži je, približavajući se Gospođi): Možete i Vi mene da udarite jednom, da mi vratite. Samo napred. Molim Vas, da izjednačimo... Samo napred. (Gospođa odbija da uzme mrežu. Devojka u besu  udara samu sebe po glavi.) Je li sad u redu? Da li ste zadovoljni? (Primećuje da je polomila deo vela kad je udarila sebe po glavi). Polomljen je... Ovo je trebalo da bude... najlepši dan u mom životu... Upropašćen. .. (čuju se crkvena zvona). To su oni! Još uvek me čekaju u crkvi. Moram da idem, još uvek su tamo. Nisu se naljutili, čekaju me. Moram brzo da stignem tamo. Za ime sveta, gospođo, zašto mi ne pomognete da izađem odavde?

GOSPOĐA (gledajući u njen stomak): Stvarno ti se žuri u taj brak, zar ne?

DEVOJKA (naivno): Naravno! Neću da zakasnim.

GOSPOĐA (misli na devojčinu trudnoću): Kako je došlo do toga?

DEVOJKA (misleći na brak): Jednostavno sam to želela. Niko me nije nagovarao, osetila sam u svojoj krvi i u mislima da to želim. Postala sam laka kao vetar. Proleće je vreme kad moram da budem u crkvi. Ne smem ovo da propustim zato što je važno. Odrasla sam i sazrela za brak. Svaki dan koji propustim je važan. Propustiću proleće i posle će biti kasno. Znate da ne želim ništa da propustim. Naročito stvari koje volim (crkvena zvona prestaju da zvone). Zašto ne mogu da izađem iz ove sobe?

GOSPOĐA: Zato što grad ne želi da te vidi. Kad se pojaviš na ulici čitav grad se stidi. Nastaje haos. Umiru čitave porodice. Dolaze nove generacije, ali bez tradicije.Kao pilići iz inkubatora. Gradu se to ne sviđa. Moraš da odešodavde. Moraš da se promeniš. Da promeniš svoju kožu, svoju krv...

DEVOJKA: Ja sam B krvna grupa, Bombaj grupa – ta je veoma zdrava.

GOSPOĐA: U toj grupi je sam Đavo!Morašda isprazniš svoje vene, vratiš se u najranije detinjstvo i počneš da živiš svoj život iz početka. To je jedini način. U suprotnom, grad će umreti od stida. Nije ti dozvoljeno da se pojavljuješ na ulici, da zagađuješ vazduh... Ljudi će se pobuniti ako i tebe greje isto sunce koje greje njih.

DEVOJKA: To nije tačno. Grad je tužan zato što je neko umro, neki heroj. U proteklih nekoliko dana niko nije pevao, niko se nije nasmejao, niko nije vodio ljubav. Ljudi šetaju ulicama u tišini, sa očima punim suza. Brišu oči crnim maramicama. Strašno! Grad je užasan – pozorišta, igrališta, kafići – sve je zatvoreno. Grad je užasan. Samo su crkve otvorene...

GOSPOĐA: Prestani! Ne optužuj.

DEVOJKA: Da, već tri dana, ili čitave nedelje, niko u gradu se nije nasmejao. Samo su crkve pune kao košnice. Ljudi samo žale, i plaču za junakom. Ali, on nije bio pravi junak.

GOSPOĐA: Zašto?

DEVOJKA: Bio je star, a još uvek je bio neženja.

GOSPOĐA: On je žrtvovao sopstvenu sreću za dobrobit grada.

DEVOJKA (cinično): Stvarno! A zašto nije nešto žrtvovao  za sebe? Bilo bi bolje da je bilo nekoliko malih heroja.

GOSPOĐA: A tvoja deca? Šta će ona biti? Biće crne lutke... crne, crne! Biće crne mrlje na beloj duši ovog grada. Strašno!

DEVOJKA (ljutito): Strašno! Grad plače nedelju dana. Ulice su puste, mračne i gole. Bila sam u katedrali. Čitav grad je bio tamo. Počela sam da se smejem (smeje se). Zaista! (smeje se) To je bio prvi put da sam otišla u katedralu. Tamo je dobra akustika. Smejala sam se, a moj glas je odjekivao, i tako deset puta (još uvek se smeje). Posle sam izašla na ulicu i pevala sam. Da, stvarno sam pevala i...

GOSPOĐA: I?

DEVOJKA: ... I... samo sam pevala.

GOSPOĐA: I?

DEVOJKA: ... I?

GOSPOĐA: ... Srela si njega.

DEVOJKA: Govorim o junaku. On je mrtav.

GOSPOĐA: Mislila sam na tvog momka. Srela si njega.

DEVOJKA: On je sreo mene. Stajala sam na raskrsnici i nisam znala kojim putem da krenem. On je povikao: „Hej, lepotice!“ Počeli smo da se smejemo i da pevamo. Stvarno jebio moj tip. Zajedno smo proveli jedan, dug, dug i predivan dan.

GOSPOĐA: Je li i on bio crn?

DEVOJKA: Ne znam!

GOSPOĐA: Ne znaš?!

DEVOJKA: Oči si mi bile pune suza od smeha, nisam mogla da vidim. Nije ni bilo bitno – bio je moj tip.

U Sobi 1 se pali svetlo. Iks je napravio veliku rupu u odeljku tako da sada može da stavi glavu i sluša šta se dešava u susednoj sobi.

GOSPOĐA: Ti si ubila grad.

DEVOJKA: Ja sam ubila junaka, a ne grad. Grad je mrtav jošod svog osnivanja. Najveća ruševina na svetu, ne, to je u stvari groblje... ruševina... sačekajte... (broji na prstima)Groblje, ruševina, groblje, ruševina, groblje. Vidite, ovaj grad je groblje. Prozori su prekriveni zavesama. Iza njih se uvek nešto dešava. Naš grad je kao jedna velika,mračna pećina u kojoj ništa ne može da se vidi, ali sve može da se pretpostavi. Ovaj grad izgleda kao...

GOSPOĐA (pokušava da joj rukom zatvori usta): Prestani! Prestani! Imaš prljav um.

DEVOJKA: Aaaa – znači to je u pitanju! Pa, dobro, neću više. Neću više da Vas podsećam.

GOSPOĐA: Draga moja, tvoje izlečenje će ići prilično teško. Ali učiniću sve što mogu. Mi smo prijateljice. Naučiću te da poštuješ, da se stidiš, da se moliš, da voliš – sve.Što pre to naučiš, pre ćeš izaći odavde. Ja želim da ti pomognem.

DEVOJKA: A šta ja treba da uradim zauzvrat?

GOSPOĐA: Ne brini, draga. Naravno da postoji nešto što očekujem od tebe, ali ne sada. Prvo moramo da uspostavimo poverenje. Kasnije ćemo postati dobre prijateljice i biće ti drago da... (okleva)

DEVOJKA: Šta?

GOSPOĐA: O, samo da... Samo da učiniš nešto za mene. Jednu malu uslugu.

DEVOJKA:Ali... Ja nemam ništa.Šta mogu da učinim za Vas?

GOSPOĐA: Postoji nešto što ti imaš, a meni je potrebno. Ali zaboravi sada na to... Prvo moramo da te izlečimo. Već si pogrešno odgojena, ne u skladu sa tradicijom ovog grada. Zato, da bi stekla zdrave navike, moramo se vratiti unazad.

DEVOJKA: Koliko unazad, Gospođo?

GOSPOĐA: U vreme kad si izašla iz kolevke.

DEVOJKA: Toliko daleko! Ali ja sam već odrasla. Treba da se udam. To znači da treba da čekam još osamnaest godina, zar ne?

GOSPOĐA: Možeš da se venčaš jedino u skladu sa tradicijom ovog grada.

DEVOJKA: U skladu sa tradicijom?

GOSPOĐA: Zato si ovde, draga..., Gubimo vreme. Hajde da počnemo, prvo sa hodom. Hajde, (uzima Devojku pod ruku) Želim da ti pomognem da stekneš zdrave stavove. Zamisli da si upravo izašla iz kolevke (vodi je kroz sobu). Ne idi brzo, draga – pravi male korake, polako, polako, polako... ovako... tako idemo kroz život.

DEVOJKA: Gospođo, Vi ste užasno spori! Ne možete da održite korak sa životom. Svi će Vas prestići. Hajde. Zar ne možemo brže?

GOSPOĐA: Ne, moramo ovako. To je tradicija našeg grada. Takav je život! A ne onako kako si ti navikla. To je galopiranje (devojka je usporila da bi uskladila svoj korak sa Gospođinim).Izvrsno. Sjajno! Spavaj, spavaj, mala moja... izvrsno!

U Sobi 1, Iks prestaje da osluškuje. Ono što se dešava u susednoj sobi dosadno mu je. Nalazi parče krede i crtaneki portret na zidu. Svetlo u Sobi 1 se gasi. Gospođa i Devojka još uvek polako hodaju po sobi. Upravo prolaze pored ljuljaške.

DEVOJKA: Ovo je dosadno... Hej! Hajde da požurimo. Hajde!

GOSPOĐA: Ne, ne sada, mala moja. Sad ćeš da... dođi (vodi je i stavlja je na krevet). Lezi, tako.

DEVOJKA: Zar sad moram da spavam? Jutro je. Ja...

GOSPOĐA: Znam šta radim. Nikad nisma imala dece, ali sam uvek bila majka. Samo malo... lezi.

Gospođa uzima flašicu mleka sa cuclom iz torbe.

DEVOJKA: Šta je sad to?

GOSPOĐA: Otvori usta, otvori... Ne pričaj. Ovo je deo programa oporavka.Ne govori. Tako (stavlja jojflašicu u usta).

Devojka stavljaflašicu u usta, ali ne počinje da pije mleko. Gospođa je polaže na krevet kao bebu. Za trenutak je zamišljena. Jedan detalj na Devojčinom telu joj je privukao pažnju. Na ternutak zaboravlja na mleko i cuclu i počinje da razmišlja.

DEVOJKA: Šta je u ovoj flašici?

GOSPOĐA: Šta?

DEVOJKA: Ljigavo je. Je li ovo kravlje ili kozje mleko?

GOSPOĐA: Popij to. Dobro je za tebe. Zdravo je.

DEVOJKA: Znate, u školi smo često pili mleko u prahu. To...

GOSPOĐA (ne sluša je): Ako oporavak bude išao po planu, odvešću te u svoj stan.

DEVOJKA: Ja govorim.

GOSPOĐA: Ja govorim. Tako... To će biti tvoj prvi život-ni korak. Ja...

DEVOJKA: Ta škola je bila na starom putu...

GOSPOĐA: ... Posvetiću ti svu svoju pažnju.

DEVOJKA: ... Daleko od grada i svakodnevice. Mlekadžija nikad nije dolazio na vreme, uvek se negde zadržavao. (Gospođa ne sluša). Znate, on je bio jedan od onih starih neženja. Uvek bi pokucao na vrata kad donese mleko. „Dobro jutro, gospođo, stiglo je vaše mleko“, a ona: „Aaaaa...“ (imitira ženu koja je upravo ustala iz kreveta). „Jao, izgleda da sam vas probudio. Mislio sam da ste već ustali da mužu spremite doručak“... „On je u divljini“, kaže ona. „O, jadničak“, tužno odgovara stari neženja. „Čitavog života radi. Svi ljudi rade. Prijatelj sa kojim delim stan, on bi spavao mesecima da ne mora da radi. Uvek moram da ga probudim tako što ga pozovem    telefonom. Mogu li da... telefoniram... ili će zakasniti na posao?“ „Naravno, telefon je u spavaćoj sobi. Ali sačekajte dok je pospremim...“ „Ne brinite, gospođo, pozvaću ga dok nameštate krevet. Mogu i da Vam pomognem ako je potrebno...?“

GOSPOĐA: Ne slušam tvoje gluposti.

DEVOJKA: A kako onda znate da su gluposti? Ta priča je gotova. Stari neženja je uvek usput pomagao ljudima tako da je mleko stizalo u školu tek u podne.

Tišina. Gospođa je zamišljena. Devojka skida cuclu sa flašice i pokušava da pije mleko iz flašice. Mleko se prosipa po Gospođi.

GOSPOĐA: Hej, hej... Stvarno si detinjasta!

DEVOJKA: Pa to želite... eto, vidite, baš kao dete.

GOSPOĐA: Ti... Ovo je strašno. Smrdim na mleko. (Okreće sa da nađe maramicu u svojoj torbi i naglo je vadi. Prilikom ovog pokreta papir pada na pod.) Fuj! Ovo je grozno. Moram da se okupam i presvučem. O, draga moja, ovo će biti teško. Mislim na oporavak.

DEVOJKA: Da, Gospođo. Biće teško i Vama i meni.

Devojka se okreće ka publici za trenutak, dok drži prst u ustima, ostavlja utisak deteta. Gospođa polako izlazi, što Devojka ne primećuje. Devojka recituje nekoliko prvih stihova Iksove pesme „Život je čudan“ (str. 15) Primećuje isečak iz novina na podu. Čita ga u sebi i smeje se. Njen smeh doživljava kulminaciju a zatim opada. Stoji pored rupe u odeljku i nekoliko puta se nakašlje kako bi privukla Iksovu pažnju. Onda čita isečak.

DEVOJKA: „Danas pre mraka biolozi su zabeležili još jedan uspeh – određeni delovi tela jednog mladića presađeni su šezdesetogodišnjem čoveku. Ova uspešna operacija otvara nove mogućnosti za produženje naše generacije. Konačno će stari, zdrav duh moći da bude spasen od najezde degeneracije“. U zagradi. „Mladosti“. (kašlje) „Čovek se oseća prilično aktivno, vitalno i zrelo. Mladić takođe, ali je trenutno pasivan.“

Čuje se policijska sirena, Devojka bez prekida kuca u odeljak kako bi Iks shvatio. Dok se svetlo u Sobi 2 postepeno gasi, prestaje i kucanje.

Soba 1
Dok se svetlo u Sobi 2 gasi, svetlo u Sobi 1 se polako pali. Hanter ulazi i odlazi kod Iksa koji je zauzet crtanjem slike na zidu, tako da ga ne primećuje.

HANTER (gleda portret): Zaboravio si da nacrtaš uši.

IKS: Nisam ništa zaboravio, treba ovako da bude.Portret je isti kao i original.

HANTER: To ti je devojka?

IKS: Ne, nije mi devojka.

HANTER: Zašto nije?

IKS: Zato što nisam edipovac.

HANTER: Otkud znaš?

IKS: Zato što nemam Edipov kompleks, zato što je moja duša čista i zato što je ovo moja majka. Ona nema uši da ne bi čula ljude dok joj govore iza leđa, a i kad ja plačem. Plakao sam još u kolevci, kad sam imao, kad sam vakcinisan, dok sam odrastao, a plakaću i kad budem umirao. Ona to nikada neće moći da čuje.

HANTER: A tvoj otac, je li i on plakao?

IKS: Stalno je radio, sa pneumatskim čekićem. Taj čekić bi ponekad stao kad nema pritiska, ali moj otac nije mogao da stane. Kad čekić ne bi radio, moj otac je morao da udara gvožđe pesnicom. Takva su bila pravila u fabrici... Da li ste mi poneli vizu, moram da idem?

HANTER: Zašto su te oterali odavde?

IKS: Ne znam.

HANTER: Nisu ti rekli?

IKS: Ne! Zar je trebalo?

HANTER: Da, ako su želeli.

IKS: Sigurni ste?

HANTER: Naravno da jesam.

IKS: Ali zašto?

HANTER: Kažem ti da znam da su mogli da ti kažu ako su hteli, ali ne znam zašto su te oterali. Mislim, šta si uradio pa su te oterali?

IKS: Možda možemo da vidimo tamo (pokazuje na kofer).

HANTER: Ne! To su neke druge stvari. Nešto u vezi sa kooperacijom.

IKS: Uvek tako nešto, kooperacija, egzistencija, imaginacija, halucinacija, operacija... i ... i... Stoji mi na vrhu jezika!

HANTER: Rehabilitacija?

IKS: Ne, ne to. Upravo sam se setio zašto su me prognali iz ove zemlje. Jednom su mi rekli da udišem suviše vazduha. Vidite, ovaj vazduh bi trebalo da bude vazduh slobode, mnogi su ratovi i mnoge bitke vođeni zbog njega. Mnogo toga je porušeno, hiljade majki i udovica je zavijeno u crno. Posle toga su došle mnoge reforme, nije bilo pravila. To znači da je ovaj vazduh veoma skup. Nije njih briga ako suviše udišem, ali posao je posao.Žele nešto zauzvrat. A ja sa svojom Bombaj grupom nisam mogao da im ponudim ništa. Kažu „udišeš naš zlatni vazduh a izdišeš otrov“. U mom slučaju, ulaganje se nije isplatilo.

HANTER: Nemoguće, to nije mogao biti razlog. U našem zakonu nigde nije zapisano da neko može da bude proteran zbog toga.

IKS: Malo ste naivni. To jeste bio razlog, a ostale činjenice možete da saznate ako želite.

HANTER: Šta je bilo u pitanju?

IKS: Eksponirao sam se. Rekli su: „Eksponiraš se i moraš da napustiš ovu zemlju.“ To je istina.

HANTER: Znači tako je bilo. Onda je u redu. Pred kim si seeksponirao – muškarcem ili ženom?

IKS: Ne znam. Ne znam ni kome ni kada, ali eksponirao sam se, to je činjenica.Mora da je to bio neko od mojih prijatelja. Uvek sam bio slobodan pred njima.

HANTER: Pod eksponiranjem podrazumevaš... (gestom pokazujedajeIksskidaopantaloneprednekimodsvojihprijatelja).

IKS: O, ne to. Eksponirao sam svoje misli, ne svoju kožu. Uvek me pogrešno razumete.

HANTER: To je zato što si stranac.

IKS: Da, stranac... gde mi je viza!Možete li da mi pomognete?

HANTER: Spreman sam. Uvek sam za saradnju. Daješ i dobijaš. To je pravilo.

IKS: Dobro, dakle?

HANTER: Moramo da potpišemo ugovor. To je samo formalnost (odlazi i donosi tašnu). (U Sobi 2 se pali svetlo. Devojka još uvek drži hartiju u ruci. Želi da podseti Iksa na opasnost i nekoliko puta telom udara u odeljak.)

HANTER: Šta je to?

IKS: Ne znam...Možda je zemljotres. Da zemljotres. Zemlja se pomera. Ponekad izgubi ravnotežu i zatrese se kako bi pobila reptile. I...

HANTER: I...?

IKS: Ako smo na nogama preživećemo ovu katastrofu, ali ako nismo, pašćemo i... Nikad više nećemo ustati.

HANTER: U redu, u redu. Potpiši ovo i neka bude čitko.

IKS: Šta?

HANTER: Naš ugovor. Naša saradnja mora da bude ozvaničena.

IKS: To nije ugovor, to je prazan list papira.

HANTER: Ali da bismo napravili ugovor moramo imati potpis. Ne brini za sadržinu ugovora. Platili smo advokata, on će to srediti. Najvažniji je potpis. Tako sve počinje.

IKS: Ne!

HANTER: Zato što je list prazan?

IKS: Ne, nije zbog toga, već zato što...

HANTER: ...Zato što...?

IKS: ...Zemlja se tresla kako bi pobila reptile. Vidite, ja sam preživeo. Opasnost je prošla, zašto bih pravio ugovor? (Hanter želi da kaže nešto). Ali vi, vi to, naravno, ne razumete. To je zato što nikada niste bili stranac i nikada niste stajali na sopstvenim nogama.

HANTER: Ali, obećao si. Sad si me obmanuo. Ovo je na neki način uvreda. Moglo bi doći do nekih posledica. Ja želim da ti pomognem...

Hanter zvuči kao da moli. Devojka u susednoj sobi je bila uznemirena dok je pratila razgovor, ali sada je srećna zbog odluke koju je doneo Iks. Hanter se gubi na trenutaki Iks počinje da crta novi portret.

HANTER: Nećeš lako dobiti vizu. Tvoj dosije je teži od tebe. To je ogromna gomila papira sa datumima decenijama unazad. Velika gvozdena polica napunjena tvojim životom. Pre nego što napustiš zemlju, svaki list mora da bude pregledan. Svaki red mora biti detaljno proučen. Neće te tek tako pustiti. Možda si zgrešio, ili možda imaš neki dug, umešan si u nešto, imaš neku obavezu – pre nego što dobiješ vizu, svaki detalj tvog života mora biti proveren. A da bi se pregledala ona hrpa papira, moraju se angažovati sva odeljenja. To je mnogo posla. Može da potraje čitavu deceniju. Možda neće biti završen do kraja tvog života.

IKS: Nikome ništa ne dugujem!

HANTER: Siguran si?

IKS: Ako mi neko da kredit, to znači da ima poverenja u mene. Znate, jednom sam pomogao jednoj starici da pređe ulicu. Kad smo stigli do trotoara, prijavila me je policajcu da sam hteo da joj ukradem novčanik. Jednom sam doneo buket žutih ruža svojoj gazdarici, a ona je odmah pozvala komšinicu da proveri da nisam ukrao ruže iz njene bašte. Otišao sam u crkvu da vidim da li će tamo biti drugačije. Ali sveštenik je sve vreme gledao u mene i ponavljao: „Oni koji su došli grešni u ovaj hram, neka znaju da sam ih očekivao.“ Jednom sam otišao na izložbu ordenja... (smeje se).

HANTER: Ordenje nije isto što i cirkuski klovnovi!

IKS: Moglo bi da bude. U ovom svetu je sve moguće. Nisu me pustili sa izložbe dok me nisu skinuli. Mislili su da sam progutao jedan mali orden. Ne, niko mi nikad nije ukazao poverenje. Čak ni osmehom. Jednom sam se u vozu udvarao jednoj devojci. Bila je fina – i nekim čudom me se nije plašila. Bio sam stvarno iznenađen, da, stvarno iznenađen. Izgledala je kao hrabra devojka. Razgovarala je sa mnom... stvarno iznenađujuće!... Čudo!... Ali sam ubrzo primetio da nismo bili sami. I on je bio sa nama u kupeu.

HANTER: Njen mladić?

IKS: Ne – policajac.

HANTER (gleda crtež na podu): Tvoja majka sada nema oči.

IKS: To je devojka, a ne žena. Bili smo prijatelji izvesno vreme, i na izvesnoj udaljenosti, naravno.

HANTER: Aaaa... Da li je to ta prijateljica pred kojom si se... mislim, eksponirao?

Svetlo u Sobi 2 se gasi.

IKS: Ne znam. Stvarno ne znam. Bila je to neobična devojka. Nije imala oči zato što nikada nije videla stranca. Čak nije znala kako izgleda stranac. Bila je zaista zbunjena. Sedeli bismo čitav dan, a ona nije umela da progovori. Mislim, nikad nije shvatila da mi je govorila samo ono čemu su je naučili, a ne ono šta oseća.

HANTER: Gde si je sreo?

IKS: Negde u srcu zemlje. Na ivici pustinje, tamo je rađeno na nekom projektu. Mesto se zvalo... Imalo je neko dugačko ime, tako da ga uvek zaboravljam.

HANTER: Ne sećaš se više?

IKS: Ne.

HANTER: Stvarno?

HANTER (ljutito): Rekao sam ne! Sećam se jedino tog projekta. Mora da je bio neki tajni projekat pošto je sve bilo pod prismotrom; pisma, misli, ljubav – svaki džep, svaki korak... U početku sam radio kao fotograf, ali ubrzo su saznali da vidim malo dalje. Znate, ponekad vidim stvari i iznutra i spolja, nekad iz različitih uglova. Rekli su mi: „Manje gledaj očima a više snimaj!“ Ali u fotografiji su drugačija pravila. Ne možeš da snimiš nešto ako ga ne vidiš kako treba. Kasnije su otkrili da sve moje slike imaju duplu perspektivu, i svaka je bila okrenuta naopako.

HANTER: Šta je bilo sa onom devojkom? Ne menjaj temu.

IKS: Viđali smo se svakog dana, ali uvek u kancelariji. Naravno, posle posla. Obično je ostajala u kancelariji do kasno uveče kako bi plakala. Bila je to glavna kancelarija projekta. Tamo su svi mogli da se smeše, smeju, mogli su da prave spletke, pod uslovom da ništa od toga ne izađe vani. Bilo je to zaista skrovito mesto. Ona je kucala pisma za mene... Po jednu rečenicu dnevno. Nije bilo vremena za više, jer smo oboje imali toliko razloga za plakanje, ponekad do ponoći. Bila je lepa... divna, verujte mi. Pitao sam je da odemo do reke, ali... šef joj je naredio da govori samo u kancelariji, ne i da se šeta. To je bilo naređenje. Nije joj se dopadalo. Volela je da me sluša. Umela je da ponovi hiljade i hiljade mojih reči, čak i sve moje ideje. Htela je da je povedem sa sobom... Gde ono beše?... O da, na Himalaje, Kilimandžaro, negde u svemir. Rekla je: „ Otkucaću ti pismo od stotinu godina, svakog dana po jednu rečenicu. Plakaću, pevaću, razmišljaću – sve za tebe... Hajde da se popnemo na Himalaje. I...(zaćutao je).

HANTER: ... I... Šta?

IKS (ljutito): Šta, šta, šta! Dali su mi drugi posao – uzeli su mi foto-aparat i dali mi ašov. U bašti glavne kancelarije, baš ispod njenog prozora, bio je veliki kanalizacioni šaht. Čistio sam ga, deset vrelih tropskih  dana, deset vrelih tropskih dana... Deset vrelih noći.

HANTER: A ona?

IKS: Ne, ona više nije plakala. Nastavila je da kuca pisma, ali za svog šefa. Tamo je stvarno bila pustinja... vrelo... i... Iks želi da kaže nešto, ali jedva da je otvorio usta i ne izgovara ni reč. Hanter ga posmatra.

HANTER:Šta? Ne otvaraš usta.Šta si izgubio, energiju ili koncentraciju?

Tišina

IKS (sa naporom): Žeđ... Voda... Voda...

HANTER: Uvek upadaš u neke nevolje. Ovde nema vode. Možda negde napolju. Stvarno si žedan?

IKS: Ja... ja... usred pustinje.

HANTER: Vidiš... znaš, mi ćemo uvek biti prijatelji. Dok sam ja ovde, uvek će biti vode za tebe, puni oblaci vode (približava mu se sa papirom koji treba da potpiše). Dođi, ovde je pun oblak vode.

IKS: Ne!

HANTER: Umrećeš. Danas nema vode, sutra neće biti sunca, prekosutra neće biti vazduha. Tako ćeš polako umreti.

IKS: Nije važno... Ja sam usred pustinje (seda na pod, gledajući u publiku). Usred pustinje... nema vode, nema vazduha, zaći će sunce... (Hanter odlazi u pozadinu i navodno gura ruku vani. Zatim se okreće držeći zamišljenu vodu na dlanu.)

HANTER: Evo vode. Spasiće te neko vreme. Hladna, lepa voda; hajde, dođi da piješ.

IKS: Ne. To je so. To je morska voda.

HANTER: Siguran si? (Iks potvrdno klima glavom). Pa, dobro (ponovo želi da proba da ga natera da potpiše, ali se predomišlja). Kad ti budem potreban, pozovi me. Samo me pozovi (odlazi).

IKS (publici): U s r e d  p u s t i nj e...

Galerija:
Devojka dolazi na galeriju. Konopci koji su je ranije davili sada ne izgledaju tako opasno. Može lako da izbegne opasnost. Drži ih i pleše sa njima. Manje je zbunjena i slobodnija je nego ranije. U nekim trenucima se čak ne čini da je u pitanju kavez i da je prostor ograničen. Iks se pojavljuje u sličnim okolnostima. Oboje su srećni jer se ponovo susreću, pošto su porušili nevidljivi zid koji ih deli. (od sada ne postoji nevidljivi svet). Njihov susret je susret dva prijatelja koji se odlično razumeju. Činjenica da su ljudi, okolnosti i vreme u komežive protiv njih, čini ih dvema osobama koje su bliske i koje su  duhovno sjedinjene. Bez obzira što deluju srećno, još uvek su u opasnosti. Užad na jednom kraju galerije i mreže na drugom polako se pomeraju, simbolizujući opasnu zamku koja ih vreba. Iks i Devojka upozoravaju jedno drugo na opasnost a njihovo kretanje je uglavnom ograničeno na sredinu galerije. Ali, ni tamo nema mesta za slobodu. Oboje osećaju da ih opasnost vreba čak i u ovom delu galerije. Oboje istovremeno počinju da strahuju, i za sebe, i jedno za drugo. Ovo naročito postaje vidljivo pri kraju, kad konopci i mreže počinju intenzivnije da se pomeraju. Odmah zatim, svetla se gase, ali jedan zrak scenske svetlosti i dalje sledi Iksa. On luta kroz galeriju, tražeći Devojku. Na kraju, svetlo se gasi i Iks nestaje u tami.

Soba 2:
Devojka se ljulja na ljuljašci. Gospođa dolazi iz pozadine.

DEVOJKA (ne okrenuvši se prema Gospođi): To ste Vi, Gospođo. Niste kucali.

GOSPOĐA: Zar je trebalo?

DEVOJKA: Nije učtivo zadirati u nečiju privatnost. Mislim, to su nas učili u školi.

GOSPOĐA (ljulja je polako): Rekla si mi da je tvoja škola na sporednom putu. Ali, tamo nema nikakve škole, samo garaža.

DEVOJKA: Mora da ste bili tamo u pogrešno vreme. Škola je zatvorena. Sve škole su zatvorene, zatvorene i zapečaćene (tišina). Gospođo, da niste Vi bili moja nastavnica? Sećam se.

GOSPOĐA: Ne!

DEVOJKA: Bilo je to tako davno, tako davno i tako daleko, kao do kraja sveta. Imala sam... samo malo... (broji prste). Da, imala sam petnaest godina, tačno petnaest. Vi ste predavali...

GOSPOĐA (prekida je): Ja?

DEVOJKA: Mislim, moja nastavnica. Izgledala je baš kao i vi. Bila je pola anđeo, pola žena, znate, kao sirena. Imala je četrdeset i nešto godina i bila je genije. Da, pravi genije. Mogla je da menja svakog nastavnika u školi, i da predaje bolje od njega.Mogla je da govori o tome kako je nastao svemir, isto kao i o sunčevom sistemu i umetnosti. Ali, u našem razredu joj je omiljeni predmet bila etika. Da, volela je da govori o etici. Poticala je iz   rasne porodice, koja je bila starija od ovog grada. Imena njenih predaka bila su urezana na mnogim spomenicima na gradskim trgovima. O, bila je zaista lepa. Kažem Vam,najlepša žena na svetu. Verovali smo da je boginja, jer se ni sa kim nije mogla porediti. Neki dečaci iz razreda su pričali da izgleda kao barokna statua.

GOSPOĐA: Zašto?

DEVOJKA: Zbog njenog oblačenja. Uvek je nosila haljinu... haljinu, mislim, koja je sve pokrivala. Nije se moglo videti ni najmanje parče njene kože, čak ni na vratu ili laktovima. Jedan dečak iz razreda se našalio... (okleva)

GOSPOĐA: Kako se našalio?

DEVOJKA: Rekao je da nastavnica mora da ima beo ten. Sledećeg dana su ga izbacili iz škole. Izgledala je kao pravi anđeo (devojka plače).

GOSPOĐA: To je sve?

DEVOJKA: Ne, to je tek početak (iznenada prasne u smeh). To je tek početak. Bio je neki državni praznik i morala je da nas odvede na izlet. Čekali smo je u školi čitavog jutra, ali nije se pojavila. Čak smo je i pozvali, ali nešto nije bilo u redu sa telefonom. Zato sam otišla kod nje kući.  O, imala je najlepšu baštu koju sam ikada videla. Svaki njen list je poigravao uz muziku. Na kući je bila zastava koja se isto tako vijorila uz muziku. Kucnula sam na vrata... (tišina). Pogledala sam u sobu...

GOSPOĐA: I ona nije bila kod kuće. To je cela priča?

DEVOJKA: Bila je na krevetu, kao od majke rođena.

U Sobi 1 se pali svetlo. Iks zastaje, kako bi oslušnuo i nečujno aplaudira.

GOSPOĐA: Prestani!

DEVOJKA: Ai mlekadžija takođe, i on je bio kao od majke rođen.

GOSPOĐA (ljutito): Za ime sveta, imaš li malo razuma?

DEVOJKA: Gospođo, ona je to radila, ne ja.

GOSPOĐA: Dobro, dobro. Siđi (pomaže joj da siđe). Sećaš li se poslednje lekcije?

DEVOJKA: Bilo je nešto o crkvama i porodici... Sa etičkog stanovišta, naravno.

GOSPOĐA: Pitam te za poslednju lekciju koju sam ti ja održala, u okviru rehabilitacije. Da li si vežbala?

DEVOJKA: Ne, Gospođo. Potpuno sam zaboravila.

GOSPOĐA: Hajde (počinju da šetaju). Jedan, dva, tri.. Jedan, dva, tri... (nastavlja da broji, ali tiho)

DEVOJKA: Umorna sam. Možda idemo unapred, a možda unazad. Ali u svakom slučaju, idemo prebrzo i predaleko... Prebrzo i predaleko... Brzo... Daleko... Brzo... Daleko... Strašno sam umorna. Koje je doba? Mislim, po Vašem kalendaru?

GOSPOĐA: Ne merimo vreme. Ono protiče, ali mi ga ne merimo. Negde smo u nekom vremenu.

DEVOJKA: To je zato što ste u raskoraku s vremenom. A pošto se družim sa vama, i ja ću biti u raskoraku. Postaćemo mumije, Gospođo – da, ovo je epoha mumija. Kada neko sa nekog drugog sveta, planete ili svetlosnog kruga bude proučavao našu epohu, reći će: „Ovo su kripte onih koji su se mumificirali pre svoje smrti. Zaključali su se u gvozdene sefove dok su bili mladi – kako bi sačuvali svoj stid i otišli u vazduh bez ijednog vriska“.

GOSPOĐA: Kako je izgledao taj čovek? Kojoj rasi je pripadao?

DEVOJKA: Bio je belac. Njegova koža je bila preplanula, ali to je bilo zbog sunca i kontrasta... (gospođa je posmatra sa radoznalošću) Zato što je nastavnica bila potpuno bela.

GOSPOĐA: Ne pitam te za mlekadžiju. Pitam te za momka sa kojim si se zabavljala. Je li bio crnac?

DEVOJKA: Rekla sam vam da ne znam. Možda je bio belac, a...

GOSPOĐA: Morala bi da znaš.

DEVOJKA: Dobro, bio je tamnoput. Mislim, samo fizički.

GOSPOĐA: Onda će i tvoje dete biti tamnoputo.

DEVOJKA (zastaje): O čemu govorite? Ja ne očekujem bebu.

GOSPOĐA: Očekuješ.

Iks je u žurbi kako bi iskopao rupu u odeljku. Čuju se crkvena zvona.

DEVOJKA: Vređate me. Ljudi me još uvek čekaju u crkvi. Treba da se venčam. Ceremonija uskoro treba da počne.

Mislite li...? (mimikom pokazuje vrištanje, ali nečujno). Čista sam, Gospođo. Vidite, čista sam. Nikada nisam bila iza tamne zavese. Uvek sam bila na svetlosti.

GOSPOĐA: Da, ali to se ipak desilo.

DEVOJKA: Ne!

GOSPOĐA: Moraćeš u bolnicu.

DEVOJKA: Ne, ne, Gospođo (pada na kolena). Molim vas, ne u bolnicu. Dobro mi je. Nemojte da mi pokvarite najlepši dan. Mora da je u pitanju neka greška. Proverite i videćete.

GOSPOĐA: Sve je već viđeno.

DEVOJKA: Ko je video?

GOSPOĐA: Grad... Rezervisaću krevet za tebe u bolnici.

DEVOJKA (baca se na krevet:) Ne, samo ne bolnica. Medicinske sestre, prozori sa rešetkama, groblje, sve je tamo. A ja nisam za to (udara pesnicama u krevet kao dete u napadu besa). Ne, ne, ne!

GOSPOĐA: Da.

DEVOJKA: Ali, rekli ste... Rekli ste da ste moj prijatelj.

GOSPOĐA: Da, ali ti odbijaš moju pomoć.

DEVOJKA: Ja ne znam šta mi je potrebno. Jedino što znam jeste da ne želim da idem u bolnicu (vrišti). Ne želim, ne želim...!

GOSPOĐA: Razmisli o tome, draga (odlazi dok se Devojka okreće publici).

DEVOJKA (publici): Gospođo, ako nešto nije u redu, nije u redu sa gradom, a ne sa mnom. Ja sam uvek pod belom svetlošću.

Zavesa

TREĆI ČIN

Soba 1:
Iks leži potrbuške na podu i smeje se. Hanter dolazi iz pozadine i zaustavlja se krajnjega, aliIks ne obraća pažnju.

HANTER: Nešto je smešno?

IKS: Smešno, naravno. Užasno smešno, ubitačno smešno. (još uvek se smeje)

HANTER: Šta?

IKS: Vi ste slepi. Izvinite, ali tako je. Svet je podeljen između dve zavađene grupacije. I obe su slepe (još uvek se smeje). Tako je. Ljudi stoje ispred ogledala bar jednom dnevno, i umesto da se smeju oni se doteruju.

HANTER: Ko, na primer?

IKS: Na primer... Vi, Vi... zaista... Vaša torba (smeje se). Podsećate me na doktora. To je činjenica, izgledate kao i svaki drugi doktor; lečite i trujete pacijente, ali (smeje se) oni će živeti hiljadu godina duže od Vas. I na kraju će umreti prirodnom smrću. Ali, šta možemo, to je vaš posao, morate da živite od nečega, naravno.

HANTER (pokazuje na torbu): Tamo je voda. Ako ti je ne dam, izgubićeš energiju za smejanje. Umrećeš od žeđi.

IKS: Ne brinite, već sam se snašao.

HANTER: Kako? Upijaš je iz vazduha?

IKS: Sanjao sam je. Čitavu reku, čitavo jezero. To mi je bilo dovoljno. Sada mogu da se smejem celog života (smeje se). Hej! Celog života!

HANTER: Dobro, komedija je završena.

HANTER: Ne, komedija tek počinje. Ovo je vreme najvećih komedija. Ljudi koji jedni drugima seku uši i vade oči. Da, video sam jednog čoveka bez očiju. Pitao sam ga: „Za ime sveta, ko Vam je to učinio?“ „Moj brat“, rekao je čovek. „Shvatam, zato je rana toliko duboka“, zaključio sam. Da, prijatelj prijatelju otima dom. Sused susedu kopa grob. Čovek lovi čoveka, veša ga, tuče, davi, stavlja u okove. I posle svega toga, rulja ode u crkvu da očisti grehe i dobije savete. Mole se i pevaju, ali niko od njih se ne zaustavlja pred ogledalom. Umesto toga, dobijaju ordenje i aplaudiraju jedni drugima. To je naše doba, užasno smešno – čovek prodaje svoje ime kako bi kupio veru. Posle... Posle...

HANTER (ljutito): Šta posle?

IKS: Posle ih Đavo kupuje obojicu.

Čuju se zvižduci. Svetlo u Sobi 2 se pali. Devojka stavlja glavu u rupu na odeljku kako bi čula razgovor u susednoj sobi. Prati razgovor sa interesovanjem i povremeno prestaje da sluša kako bi pokazala da podržava Iksove ideje.

HANTER (oštro): Ti vređaš! Proglasiće te odgovornim...

IKS: Samo malo. Ovo je nesporazum. Ja samo sledim Hristovo učenje. Ali, dođavola, život ne daje objašnjenje. Vi to ne možete jasno da razumete jer ste rođeni na najvišem brdu u gradu; tamo živite, tamo ćete umreti. Ali to nije najbolje mesto odakle se može videti kako stvari funkcionišu tamo dole. Nekad sam poznavao... Da, poznavao sam jednog čoveka sa tog istog brda. Bili smo prijatelji. Ali jednom na plaži, desilo se da je jedan čovek počeo da se davi, prilično daleko od obale. Moj prijatelj je bio na dužnosti i stigao je tamo čamcem na vreme, i... i izvukao je davljenika iz vode, uzeo njegov potpis, a zatim ga vratio u more da umre.

HANTER: Zašto? Mora da postoji neko objašnjenje.

IKS: Naravno. Čovek je želeo da umre, to je sloboda i to je njegovo pravo. Možda je zgrešio i rešio da se tako oduži Bogu. A moj prijatelj je takođe učestvovao u tome, uzevši njegov potpis.

HANTER: I dalje ste prijatelji?

IKS: O, ne. Inače bih se i ja utopio u moru, i to odavno.

HANTER: Onda mora da si našao drugog prijatelja, zar ne?

IKS: Imao sam drugog prijatelja, ali... (smeje se)

HANTER: Šta?

IKS: Bio je, mislim, bio je... (pokazuje rukama da je bio veoma mali)

HANTER: Pripada istoj klasi kao i ti.

IKS: Ne, pripadao je istoj poziciji. Živeli smo u istoj kući. Budili smo se u isto vreme, venčali smo se istog dana. Ali posle venčanja, došao je period svađa i razvod. Moj prijatelj nije bio kriv, a ni njegova žena, ali sa time se ne ide na sud. Da bi se dobio razvod, mora da postoji neka optužba. Tako me je prijatelj pozvao da mu pomognem. Smestio me je u krevet sa svojom ženom a advokat nas je fotografisao. Tako je dobio razvod odjednom, prosto i bez komplikacija.

HANTER: To je bilo podlo.

IKS: Nisam spavao sa njom, samo smo glumili. Odglumili smo kako bismo pribavili dokaze za sud. Onda je moj prijatelj otkrio da i ja moram da prođem kroz isto. Tako... (smeje se)

HANTER: Šta?

IKS: Zaista ne znate?

HANTER: Ne.

IKS: Vi stvarno slabo kapirate... Pa, on je otišao u krevet sa mojom ženom. Ali ovoga puta nije bilo advokata i zavese su bile spuštene. Bila mi je potrebna čitava godina da napravim fotografiju. (vadi fotografiju iz džepa i daje je Hanteru) Evo je...

HANTER (šokiran): Pazi ti ovo! Kako si smeo da nosiš ovako nešto u džepu? Oboje su goli i sve je... Fuj! Ovo nije gluma, ovo je pornografija.

IKS: Upravo su to radili.

Tišina.

HANTER: Da li se stidiš?

IKS: Šta?

HANTER: Rekao sam, da li se stidiš?

IKS: Da li se Vi stidite? Samo jedan obraz Vam se zacrveneo.

HANTER: Da, pomalo me je stid. Zar tebe nije?

IKS: Ne, ja sam besan. Toliko sam besan da ću se rasplakati. Mogu li sada da dobijem vizu? Mislim, dve, ne jednu vizu.

HANTER: Dve? Za tebe i tvoju bivšu ženu, ovu sa slike?

IKS: Ona nikada nije bila moja žena. Bila je samo senka oblaka – došla je i otišla. Zar se to može nazvati ženom?

Tišina.

HANTER (leđima okrenut Iksu): Ne.

IKS: Upravo to i ja mislim.

HANTER: Rekao sam NE, ali za vizu, ne za tvoju ženu.

IKS: M?...

HANTER: Rekao sam ti da se radi na tvom slučaju. Ima problema jer stalno pristižu novi izveštaji. Svakog dana, otvaraju se novi dosijei, nove kartoteke, nove arhive... Kancelarija je puna samo tvojim slučajem. Stalno se menjaju službenici. Menjaju se radnici, šefovi umiru... Uvek postoji neki novi radnik koji pristiže u odeljenje tako da na tvom slučaju mora da se radi iz početka. To je...

IKS (prekida ga): Ne zanima me šta se dešava u odeljenju. Ako...

HANTER (prekida ga): Sačekaj, ja govorim!

IKS: Ne, ne želim da ih čekam, ja sam stranac i nemam nikave obaveze. Nemam svoju zastavu, svoj glas, nemam svoju vizu. Ja sam slobodan, zaista slobodan... Vidite, ratovi se stalno vode, napadi, krvoprolića... Ali ja nikada ne nosim uniformu. Ne moram ništa da čuvam i štitim.

HANTER: Kad neko nosi uniformu, nosi je da bi se borio za slobodu.

IKS: Da, ali kako mogu da branim nešto što nemam. Osim toga, niko nema poverenja u mene. Ja sam autsajder, moje misli su drugačije, moja koža je drugačija, moja građa je drugačija... Čak u radnjama ne mogu da nađem odelo odgovarajuće veličine. Zar ne postoji fabrika koja pravi odela za strance? Izgleda da je isto i sa puškama. Ja nikome ništa ne dugujem.

HANTER (dok Iks govori, on vadi spisak iz torbe): Evo nekoliko tvojih grehova, samo kao primer (gleda spisak). Kupio si par cipela na kredit, i pocepao si ih pre nego što si ih otplatio. (Iks želi da kaže nešto, ali hanter ga zaustavlja) Jednom u crkvi si dao 10 šilinga, a uzeo si 20 kao kusur (ponovo zaustavlja Iksa koji želi nešto da kaže). Dvaput si putovao vozom u prvoj klasi a imao si kartu za drugu. Jednom je neko u tvom komšiluku bio bolestan a ti si umesto hitne pomoći zvao vatrogasce. (ponovo ga zaustavlja) Svakog jutra si u parku bacao semenke pticama i zbog toga je došlo do prave invazije galebova i golubova. (Iks prestaje da se buni) Jednom si slepom prosjaku dao dugme umesto novčića, (ponovo pokušava da zaustavi Iksovo protivljenje, ali bezuspešno).

IKS: Hej, kako je mogao da vidi ako je bio slep?

HANTER: Ne brini, svi tvoji gresi se beleže. Ali ovo je tek početak. Ako krenemo dalje, trebaće nam čitav tvoj život.

IKS: U, to je stvano mnogo. Da li zbog toga ne mogu da dobijem vizu?

Svetlo u Sobi 2 se gasi.

HANTER: To je samo zato što si stranac, ako želiš da dobiješ vizu legalnim putem moraćeš mnogo da čekaš. Moraćemo da nađemo neku vezu.

IKS: Vezu u smislu obostrane saradnje, naravno? Vidite, stalno se vrtimo u krug. Ako ne pokušamo da izađemo iz njega, možemo se vrteti čitavog života.

HANTER: Moramo da prekinemo sa ovim. Ovo mi nije ni prvi ni poslednji slučaj – i ne zaboravi, u svakom krugu koji napravimo ja sam jedan korak ispred tebe.

IKS: Pa, šta onda predlažete? Mislim, nešto što već niste predložili.

HANTER: Ne želim da te iznenadim (zaustavlja njegovo protivljenje). Želim da pogodiš koja je moja ideja pre nego što ti kažem. Idemo postepeno.

IKS: Dobro, gde smo sada?

HANTER: Blizu kraja. Doći ću sutra sa svojom konačnom odlukom.

IKS: I sa vizom.

HANTER: Rekao sam sa odlukom.

IKS (publici, sa osmehom): Da sačekam... Sutra. Uvek čekam sutra. Još koliko sutra mi je ostalo? (Tišina. Iks se iznenada okreće, ali nije primetio da je Hanter otišao.) Želim sada... sada, ne sutra... o... (poziva Hantera) Dobro, sutra, sutra!

HANTER (van scene): Sutra.

Svetlo u Sobi 1 se gasi.

Galerija:
Devojka se pojavljuje na galeriji, ostavljajući utisak slepe osobe koja traži nešto u tami, umorna i zbunjena. Ostale stvari na galeriji se ne pomeraju. Savršeno je mirno.
(Osim muzike, koja ostavlja utisak vakuuma).
Ubrzo posle devojke, pojavljuje se i Iks. Odlazi na drugi kraj galerije kao da hoda u snu. Konačno, njih dvoje se sudaraju. Počinje njihov ples sreće, ali nešto ga prekida. Konopci i mreže iznenada počinju da se pomeraju i da ih napadaju. Njihov slobodan prostor postaje sve manji i manji, i postepeno sve opasniji. Pomeranje konopaca i mreža nije simultano, već naizmenično, što Iksu i Devojci daje šansu da se zajedno bore protiv njih. Kada napadnu konopci, Iks se baca pred njih i telom štiti Devojku, a to radi i sa mrežama. U određenim momentima, Iks biva uhvaćen u konopce a Devojka pokušava da ga izbavi iz opasnosti. Radnja postaje sve brža i brža, a Iks i Devojka počinju da posustaju u odbrani. Konačno, oni se pribiju jedno uz drugo i čekaju tragičan kraj. Konopci i mreže prave svoj poslednji zamah. Dve siluete se sjedinjuju u jednu i padaju na pod u tami. Na galeriji se gasi svetlo. Jedino su konopci i mreže osvetljeni. Prilikom poslednjeg zamaha, konopci i mreže se mrse u vazduhu. Pokušavaju da se razmrse, ali bezuspešno. Gasi se i poslednje svetlo.

Soba 2
Kada se upali svetlo u sobi 2, Devojka sedi na ivici kreveta licem okrenuta publici. Gospođa dolazi iz pozadine i seda pored nje. Devojka je zamišljena i ne primećuje je.

GOSPOĐA: Bleda si i umorna, draga.

DEVOJKA: Smoždena sam. Stvarno smoždena. Nisam očekivala da će biti ovako teško.

GOSPOĐA: Hm, biti rehabilitovan je teže nego biti rođen. Mora se dosta toga žrtvovati, i izgubiti; moraš da promeniš i svoju kožu, i krv; o, da, stvarno teško. Jedino što je teže je smrt.

DEVOJKA: Ne govorim o rehabilitaciji. Govorim o životu. Nisam očekivala da je život ovoliko težak. Znate, bilo bi mi lakše da sam nikla iz semena... Semena jablana. Slobodno bih se vinula u vazduh, bila bih slobodna na suncu i vetru; mahala bih granama; bila bih ponosna i niko mi ne bi mogao ništa. Želim da budem jablan... (skače na ljuljašku) Jupiii! Jupiii! Ja sam jablan! Jupiii! Niko mi ne može ništa.

GOSPOĐA: Da, mogu da te poseku.

DEVOJKA: Ne, Gospođo, u ovom gradu drveće je zaštićeno

zakonom. Gospođo, ja želim da budem seme jablana.

GOSPOĐA: To je nemoguće.

DEVOJKA: Ne, neće me poseći. Jablanove paze čuvari u zelenim uniformama.

GOSPOĐA: To je nemoguće, mislim... Draga, jablanovi nemaju seme. Oni se umnožavaju... Pobode se jedna jablanova grančica u zemlju i... i... to je sve. Počinju da rastu novi jablanovi, novi život.

DEVOJKA: Samo se pobode grančica u zemlju...

GOSPOĐA: Da, samo se pobode grančica u zemlju.

DEVOJKA: Isto kao što mi nastajemo.

GOSPOĐA (ljutito): Uvek imaš nešto bezobrazno na umu. Za ime sveta, zašto jednom ne prestanešsa tim glupostima.

DEVOJKA: Da, Gospođo, obećavam... Nikad više neću pomisliti na to.

GOSPOĐA: O čemu si danas razmišljala?

DEVOJKA: Danas? Razmišljala sam o veštici. Sećate li se te priče, mislim da je u Bibliji, nešto o vrbi, maslinama i Satani. Sećate li se, Gospođo? Veštica je stalno otimala decu i jela ih, ali svi koji su je videli su se plašili da to kažu, osim drveta i trave. Sećate li se, Gospođo?

GOSPOĐA: Dobro, dobro... Znam... Prestani!

DEVOJKA (naivno): Ponovo sam rekla nešto pogrešno!

GOSPOĐA: Problem je u tome što nikad nisi rekla ništa dobro... (tišina) Da li i danas razmišljašo svom mladiću?

DEVOJKA: O kojem?

GOSPOĐA: O onom mladiću... sa kojim si u kontaktu.

DEVOJKA: Ne, ne mnogo. Znate, on je vrlo temperamentan i ne želi da čeka. A posle ovoga, verovatno će izgubiti strpljenje. Uvek tako ispadne na kraju.

GOSPOĐA: Posle čega? Misliš zato što... (pokazuje na njen stomak, ali Devojka ne shvata)

DEVOJKA: ... Zato što sam nestala; jednostavno nestala. Pošto je led ispod mojih nogu pukao, propala sam. Baš tako, treba da se stidim. Mislite li da treba da se stidim?

GOSPOĐA (nervozno): To je tvoj problem.

DEVOJKA: Ali, devojka Gospođo...

GOSPOĐA: Ne znam... I... (okleva)Šta će se desiti ako nije ljut na tebe, ostaćeš sa njim?

DEVOJKA: Mislite... Uradiću to iz sveg srca... I više od toga, dokazaću mu da nisam kriva za ovaj nesrećni događaj; sve ću uraditi da bih to dokazala. Uradiću sve što želi. Ako kaže: „Pokušaj da pomeriš ovo brdo“, pokušaću. „Uništi ovaj grad, ovu tradiciju, ovaj vek“, uradiću i to.

GOSPOĐA (pokušava da je zaustavi): Prestani, prestani... Ti, ti...

DEVOJKA: U redu, neću ništa uništiti, samo pretpostavljam. Ne brinite, Gospođo.

GOSPOĐA: Čitav grad je zabrinut, ne samo ja. Đavo je u tebi. Građani će te kamenovati.

DEVOJKA: Zbog njega?

GOSPOĐA: Zbog oboje. Moraš biti ponosna na svoju zemlju i svoju krv. Ali ti to zaboravljaš. Igraš se.

DEVOJKA: Zašto?

GOSPOĐA: Zakon nam ne dozvoljava da poništimo brak. Ako se udaš za tog stranca, on će dobiti pravo da živi u ovom gradu, pod istim suncem. Biće svuda, u svakom oku, u svakoj misli; nećemo moći da ga isteramo. Posle njega će doći hiljade takvih. Spavaće pod mostovima kao rojevi mrava. Plivaće u fontanama. Lupaće u bubnjeve. Njihovi nadrilekari će crtati po trotoarima. Ješće guštere i insekte. Umesto himne slušaćemo BANG, BANG, BANG, DIDERIDE, KOROBORE, BANG, BANG, BANG – haos. Mešaće svoju krv sa našomi obojiće grad u crno. Grad će umreti od stida.

DEVOJKA: Gospođo, Vi ga ne znate. On je tih i učtiv. Sa svima se rukuje i blago se nakloni. Kad se peva himna, on uvek ustane. I još nešto, stvarno je pametan, prodire u suštinu stvari. Zna šta se krije unutar brda, unutar oblaka, iznad neba, šta znači neka pesma i zašto treba uzviknuti. On je mislilac, poznaje istoriju naših pra pra predaka. Zna kako su završili, i zna kako ćemo mi završiti. Poznaje hiljadu bogova, i sve ih poštuje. Da,razume govor lišća i drveća. Tako je, Gospođo. Zna priče o udaljenim zvezdama, udaljenim kontinentima, udaljenim morima, zna kako se sve stvari dešavaju – i dobre i loše. Zamislite, on sve to zna. Jednog dana će otkriti nešto, verujte mi, Gospođo, otkriće nešto što niko ne zna, jupiii! (skače na ljuljašku) Biće čovek broj jedan u ovom gradu. To mu piše na čelu. Biće broj jedan, jupiii! Svi će govoriti i pisati samo o njemu. Širom planete. Njegova slika će biti na prvoj strani svih novina, pozvaće ga da...

GOSPOĐA (prekida je i zaustavlja ljuljašku): U redu, u redu. Neka bude tako.

DEVOJKA: Ali, on je...

GOSPOĐA: U redu, on je broj jedan. Pozvan je da dođe na zabavu. Naravno, to je zabava na visokom nivou. I ti ćeš morati da budeš tamo, ako njegova supruga, i ja, kao tvoja prijateljica. Na tu zabavu će doći neke veoma važne ličnosti. Čak pretpostavljamo da će doći i Predsednik sa svojom suprugom. Tvoj muž će se upoznati sa njima i pošto je učtiv, poljubiće njenu ruku... užasno.

DEVOJKA: O, Gospođo, biće zaista lepo. Da li ćete i Vi prirediti neku zabavu? Baš bih volela.

GOSPOĐA: Ne, za ime sveta, to je strašno. Draga, moraćeš da ideš da se očistiš.

DEVOJKA: Od čega da se očistim?

GOSPOĐA: Tvoju glavu od uticaja, tvoju utrobu od kontakta

sa njim... Očekuješ bebu.

DEVOJKA: Grešite, Gospođo, mi nikada...

GOSPOĐA (prekida je): Ne grešim, grad zna bolje od tebe.

DEVOJKA: Kako oni znaju? Ona je u mojoj, ne u njihovoj utrobi.

GOSPOĐA: Znaju sa kim si se viđala i šta je moglo iz toga da se izrodi. Svi ti stranci dolaze na svet iz inkubatora, ne iz porodice. Ovde nam nije potrebnonjegovo seme. Nisu nam potrebni inkubatori. Mi...

DEVOJKA (prekida je): Ali...

GOSPOĐA (prekida je): Nema potrebe da kažeš bilo šta. Sve je jasno, učiniću još samo jednu stvar i pokušati da te spasem. Ne zaboravi da je ovo poslednji pokušaj. Ako me ne budeš slušala, potonućeš na dno. Sve što će ostati od tebe biće neka bedna pričica a i ona će uskoro nestati. Nećeš se ponovo roditi i nećeš ponovo imati pravu ljubav (devojka pokušava da kaže nešto). Zaveži! Nemaš šta da kažeš.

DEVOJKA: Ne želim da idem u bolnicu, ne želim da menjam svoju kožu, ne želim da čistim svoju utrobu... ne! Ne! (baca se na krevet) Ne, ne, ne! Lovite me kao vrapca, baš kao vrapca, zato što me niko ne štiti. Niko nije na mojoj strani. Nema nikoga ko će zaplakati za mnom, niko ko će se zauzeti za mene. Ja sam vrabac. Vi to dobro znate, i sada...

GOSPOĐA: O, jadno moje dete. (seda na krevet kraj nje) Ja, ja ti želim sve najbolje – želim ti da budeš kraljica dana, kraljica ulice, kraljica škole... Ali, kraljica mora da zna kako da se ponaša. Ona...

DEVOJKA: Ne želim da idem u bolnicu... Ne želim!

GOSPOĐA: U redu, u redu, pošto je ovo tvoja poslednja šansa, uradiću nešto što ne bih smela... O, jadno dete, želim da se izvučeš iz ove nevolje. Osećam da smo prave prijateljice. Osećam kao da se znamo od detinjstva. Mi...

DEVOJKA (prekida je): Šta ćete to uraditi što ne biste smeli?

GOSPOĐA: Pozivam te u svoj stan, idemo odmah.

DEVOJKA: Hm, ta velikodušnost me malo zbunjuje. I, i... Vi ste sami? Da li ste sami, Gospođo? (povišenim glasom) Živite li sami?

GOSPOĐA: Neću ti odgovoriti. To je intimno pitanje. Nije ti dopušteno da zaviruješ u moj privatni život.

DEVOJKA: A, tako znači. A Vi možete da se mešate u moj život, zavirili ste u svaki detalj, svaki kutak. Tako.

GOSPOĐA: Dajem ti šansu, pošto popijemo čaj sa nekim ljudima – to su moji prijatelji, naravno. Imaćemo dugu raspravu.

DEVOJKA: Vaši prijatelji?

GOSPOĐA: Doći će da te pregledaju, mislim, da se pozabave tvojim slučajem. Ne treba da se uzbuđuješ zbog toga. Biće to mala zabava gde ćemo doći do zaključka kroz prijateljski razgovor.

DEVOJKA: Stvarno! Gospođo, ja volim zabave. Volim da se krećem, da se ističem i da vidim da su me primetili. Stvarno sam luda za isticanjem (primećuje da je Gospođa strogo posmatra). Mislim, mislim da pokažem kako sam učtiva. Uvek se smešim i govorim „da“. Tako su nas učili u školi. „Samo ‘da’ i ‘svakako’. ‘Da’ i ‘svakako’.

GOSPOĐA: Pa, možemo da krenemo (ustaje).

DEVOJKA (okleva): Ja, ja... ja se plašim. Mislim, sada je dan. Ljudi će me videti na ulici i bacaće kamenje na mene. Biće protesta, nereda, zgaziće me. Imam instinkt za takve stvari.

GOSPOĐA: Ideš sa mnom.

DEVOJKA: Nikad ne možemo biti sigurne šta će se desiti. Rizično je. Do vašeg stana ima hiljadu koraka i svašta se može desiti.

GOSPOĐA: Ne brini, draga. Hajde.

DEVOJKA: Bolje je da... Gospođo, hajde da sačekamo da padne mrak. Imam plan. Kad padne mrak, doći ćete kolima i odvešćete me u svoj stan. Niko nas neće videti. Ulice su puste u to doba. Slažete li se?

GOSPOĐA: Draga moja, vozač je onaj koji vozi, a ne ja.

DEVOJKA: O, da. (tišina)

GOSPOĐA: Ne brini. Krenimo.

DEVOJKA: Gospođo, rekli ste mi da mi je ovo poslednja

šansa. Neka ovo bude moja poslenja želja. Molim Vas, Gospođo... Učinite mi.

GOSPOĐA: U redu, biću ovde večeras.

Gospođa odlazi dok se Devojka okreće prema publici inamiguje.

DEVOJKA: Hvala Vam, Gospođo. (Još jednom namiguje. Svetlo se gasi.)

Soba 1
Čuje si sirena policijskog automobila a devojka užurbano lupa u odeljak. Iks leži na podu pored odeljka, ali ne ustaje. Rukom pravi pokret kao da hoće da odagna buku koja ga upozorava. Hanter dolazi iz pozadine i dodiruje Iksa po ramenu, ne bi li ga probudio. To čini još jednom.

HANTER: Hej, probudi se! (Iks želi da kaže nešto ali ne može jer je žedan. Pokušava nekoliko puta, ali napokon odustaje. Hanter sedi na stolici i posmatra ga.) Šta ti je, izgubio si glas?

IKS (govori sa teškoćom): Ja... Ja... Ja nikad nisam ni imao glas... Oduvek sam bio ovde, samo da bih slušao...

HANTER: Baš lepo od tebe... (cinično) Usta su ti suva. Je li to štrajkuješ žeđu ili jednostavno nemaš vode?

IKS: Dobro mi je... (ustaje) Vidite da sam u redu. Još uvek mogu da živim od vazduha... Isto kao i riba od vode.

HANTER: Ribe žive U vodi, a ne OD vode.

IKS: A od čega žive škorpije?

HANTER: Rekao si nešto?

IKS: Od čega žive škorpije? (tišina) O d č e g a ž iv e š k o r p i j e?

HANTER (dodiruje svoje uvo): Uopšte te ne čujem.

IKS: Rekao sam, da li ste razmislili o mojoj vizi i o saradnji!

HANTER: Naravno, kako da ne. Ali, znaš, pre završnog koraka moramo još nešto da raščistimo. Konkretno, moraćeš da mi kažeš ko je tvoj prijatelj, pred kojim si se eksponirao. Znaš li?

IKS: To stoji u mom dosijeu. Zašto niste pogledali tamo?

HANTER: Zato što sam u žurbi. Da bih pronašao taj detalj, morao bih da prevrnem čitavu hrpu papira. Za to je potrebno mnogo vremena. Dok završim, ti bi mogao da umreš od žeđi. Zato biram najkraći put jer ne želim da izgubim.

IKS: Šta da izgubite?

HANTER: Prijatelja pred kojim si se eksponirao. Je li to bila tvoja bivša žena?

Pali se svetlo u Sobi 2. Devojka užurbano kopa rupu u odeljku.

IKS (povišenim glasom): Pitam, šta da izgubite?

HANTER: Nisam gluv, samo ne želim da ti odgovorim... Je li to bila tvoja bivša žena? (tišina) Tvoja bivša žena?

IKS (ljutito): Ne! Ne! Ne!

HANTER: Zašto?

IKS: Jednostavno, zato što nikad nismo razgovarali. Delili smo isti krevet ali ja sam za nju bio najveći stranac koji postoji. Nikad nismo razgovarali. Sve što je bilo između nas je bilo to: hop, hop, hop... na sekundu. Kao delfini... dvaput dnevno... jednom mesečno. Posle toga bismo bili stranci čitave nedelje, čitave godine. Da...

HANTER: Gde si poslednji put radio?

IKS: Ne znam.

Hanter: Stvarno?

IKS (ljutito): Hoću da kažem da ne znam ime grada. Rekaosam Vam: neko mesto na rubu pustinje.

HANTER: Sigurno si tamo imao nekog prijatelja?

IKS: Ne, nije bilo nikoga. U stvari, moj šef je bio tako nešto, zaista dobar čovek. Naredio mi je da kopam rupe u divljini, blizu grada. Bilo je neophodno iskopati onoliko rupa koliko je ljudi u gradu. Ali je problem bio u tome što je populacija stalno rasla i stalno je trebalo kopati nove rupe.

HANTER: Zamisli da dobiješ doživotni posao.

IKS: Da, ali bilo je jako naporno, svaka rupa je morala da bude prekrivena tako da izgleda kao neka zamka. A što je nagore, nije bilo nikakvog plana. Ako biste išli kroz divljinu, niste mogli biti sigurni kada ćete završiti u zamci. Moj šef je bio dobar čovek, dobar kao sunce. Nadzirao je šta radim dvaput dnevno i uvek je zviždao kako bih znao da dolazi, u slučaju da u tom trenutku sedim.Ali, ne znam šta se desilo s njim jednog dana. On... (želi da nastavi da govori, ali ne može da otvori usta)

HANTER: Daću ti nešto da popiješ, mora da si strašno žedan (ide prema svojoj torbi).

IKS: Osta... vite... taj lek... Ja... Samo udišem vazduh... Sve

će biti u redu (tišina).

HANTER: I onda?

IKS: Šta – onda?

HANTER: Šta se desilo tvom šefu?

IKS: O, da... Jednog dana nije došao kao što je obično dolazio, stazom koja vodi iz grada. Došao je iz suprotnogpravca i uopšte nije zviždao. Iznenada sam video njegovu senku, ali bilo je prekasno. Bio sam zbunjen i...

HANTER: I...?

IKS: I...

HANTER: Upao je u zamku, zar ne?

IKS: Nije on, ja sam upao.

Tišina. Iks je tužan. Hanter ga tapše po ramenu.

HANTER: Ne brini, ja ću sve da sredim (vadi notes iz svog džepa). Da vidimo, a... ovako, večeras ćemo zajedno ići kod mene. Moramo da popričamo o nekim detaljima, a onda ćemo naći rešenje.

IKS: Da, ali... Mislim, imate li prozore na stanu?

HANTER: Naravno da imam.

IKS: I zavese?

HANTER: Imam čak i gvozdene roletne. Zašto?

IKS:Možda... Da, ja... možemo li da popričamo ovde o tim detaljima? Biće lakše i jednostavnije.

HANTER: Da, ali ovde... (zvižduće ostatak rečenice)

IKS: ... „Ovde nismo sami“, ha.

HANTER: Prestani! (pokušava da zatvori Iksova usta rukom, ali to čini prekasno) Ono što je važnije jeste da će u 3 noću neki stručnjaci doći kod mene. Biće nam od pomoći, da konačno uspostavimo saradnju. A narednog jutra, dobićeš vizu, i... bon voyage! (devojka udara ljuljaškom u plafon nekoliko puta) Jesi li čuo?

IKS: Šta?

HANTER: Zemljotres. Ponovo.

IKS: Ne, to je... (pokazuje na plafon) To je buka sa ulice.

HANTER: Ali ulica nije gore.

IKS: Nikad ne možete da budete sigurni, mogli bismo dabudemo negde ispod zemlje. Da.

HANTER: Hajdemo.

IKS (okleva): Znate, taj sastanak će biti jako važan. Naravno... zbog toga želim da mu posvetim punu pažnju.Moram da se sredim za njega.

HANTER: Ne brini, mi smo prijatelji.

IKS: Ako nemate ništa protiv...

HANTER: U redu. Ako baš moraš, sredi se.

IKS: Hvala, i ako nemate ništa protiv... (pokazuje mu daizađe), sačekajte me ispred.

HANTER (nestrpljivo): U redu, u redu, ovo je poslednjastvar koju činim za tebe. Ali požuri! (Izlazi vani dok se Iks okreće ka publici).

IKS (četka odelo, priprema se): Želim da izgledam lepo. To je siguran put do uspeha. To je pravilo uspeha. Grozno pravilo, ali tako je.

Konačno, Iks primećuje da je Hanter otišao. Brzo odlazi do odeljka i skida ćebad koja su na zidu i prekrivajurupu, a zatim se provlači kroz tu rupu. Isto čini i devojka, provlačeći se kroz svoju rupu. U isto vreme kada Iks upada u njenu sobu, ona upada u njegovu sobu. Za trenutak su oboje zbunjeni. Ostavljaju utisak kao da su čitav život proveli u tami i da prvi put vide svetlost. Dozivaju se nekoliko puta, gukom golubova. Onda Iks primećuje rupu kroz koju je prošla Devojka i provlači se kroz nju, a isto čini i devojka, provlačeći se kroz tu istu rupu. Još uvek se dozivaju. Oboje su u odeljku i mora da se dodiruju glavama. Na trenutak zastaju i konačno oboje ulaze u odeljak i nestaju. Svetlo se gasi, ali se pali jedan snop svetlosti koji osvetljava mreže i konopce na galeriji koji su još uvek zamršeni i tresu se pokušavajući da se razmrse. Onda se pali svetlo i u jednoj i u drugoj sobi u trenutku kad uđu Gospođa i Hanter. On primećuje Iksovu rupu, a ona Devojčinu i istovremeno ulaze u njih. U Devojčinoj sobi, Hanter nalazi Iksovu košulju, a Gospođa u Iksovoj sobi pronalazi Devojčinu krunu za venčanje. Istovremeno pokušavaju da oboje prođu kroz istu rupu, ali ne onu kroz koju su nestali Iks i Devojka. Iznenada, Gospođa iHanter primećuju jedno drugo i ukoče se, oboje uplašeni.
Svetlo se gasi.

Zavesa