NGANUG, SPLAVAR

 Kraj je došao, morao je doći. Knjige kažu da nijedan čovek, niti belac niti crnac, neće živeti zauvek – ipak, duhovi žive. U Babari, mojoj staroj zemlji, duše mrtvih saplemenika idu na dno totemskog izvora gde čekaju da se ponovo rode. Mora da tamo ima mesta i za mene – nijedan crnac nije na višem položaju od mene. Nganug, moj plemenski predak, bi razumeo, on zna za moje poduhvate.

Oba sveta, crni i beli, zadesila je tuga. Samo par sati nakon što sam preminuo, premijer je objavio vest. „Svet će biti mnogo siromašniji bez njega.“ Iako je govorio u zgradi Parlamenta, njegove reči su se širile brzo, često su se ponavljale na radiju i štampale u svakom listu u zemlji. Svaki gonič goveda iz australijske zaleđine i njegov pas trebalo bi da znaju da je umro predsedavajući u Parlamentu. Nijedan čovek iz plemena u Babari ne zna da čita niti je čuo za radio, ali su novosti zasigurno stigle i do njih: didžeridu mora da je brujao celu noć kako bi svakoj duši u divljini saopštio da me nema. Ceremonija će se održati sutra, jedna od mnogih. Momci će podići pogrebne štapove, naslikaće na njima guštere – šare mog starog totema – i ukrasiti ih perjem kakadua i... pa, stari Nganung će se pobrinuti za sve ostalo što treba da se uradi. On pravi vesla u Babari, prevozi duše sa kopna na Bralgu, zemlju mrtvih. Totemski izvor u kome treba da počiva trebalo bi da je tamo. Kako li zovu ove posmrtne štapove?

Mom pretku mora da je drago što se vraća natrag. Odavno nisam video Babaru, još od kada su prvi misionari podigli kolibe na plaži Mangrova. Kažu da nijedno mesto nema tako mnogo raznovrsnih kraba i palminih oraha.

Bilo je to davno, pre skoro čitave večnosti. Čisto sumnjam da sam bio dovoljno veliki da držim koplje kada sam je napustio. Mora da je to bilo dosta davno, uistinu – kako drugačije bi neko mogao da dospe do vrha. Samo dva stupnja su viša od predsedavajućeg – premijer i kraljica, odnosno kralj. Nganug će sigurno imati razumevanja iako mu možda neće biti jasno kako funkcioniše parlament belog čoveka. „Drži se podalje od te bande“, upozorio me je u snu onoga dana kada sam postao član parlamenta. Dobri stari predak, ne treba kriviti tu prostu dušu zato što je besna. Prvobitno sam bio pozvan da vidim glavnog vođu belog čoveka i da dobijem čeličnu sekiru – poklon ljudima iz Babare jer su bili tako dobri prema misionarima i davali im krabe i orahe. Dok sam bio tamo rečeno mi je da moj predak želi da ostanem neko vreme kod njih i učim magiju lečenja belog čoveka. Pretpostavio sam da je pričao sa njima, jer, kako bi drugačije znali da me je kao dete Nganug izabrao da postanem Marngit, vrač.

Ne volim putovanja i bio bih mnogo srećniji da počivam na groblju, u Kanberi, sa svim onim počasnim predstavnicima parlamenta – nego da letim sa jednog kraja zemlje na drugi. Ne protivim se letenju; obično uživam u tome; dvaput sam preletao svet i tokom izbora sam prošarao zemlju poput vilinog konjica. Kažu da svet izgleda daleko prijatnije iz vladinog aviona nego dole iz žbunja.

Šteta što sada nisam u avionu, već putujem kao leteća lisica1.

Nganugu zasigurno neće smetati što me vidi u novom obliku. Ta ptica – da li je leteća lisica, šišmiš ili ptica? – gde god da je uvrstimo, deo je našeg plemenskog verovanja. Tokom Doba snova, mitske ere Babare, oluja je oduvala Nganuga sa maršute i lutao je danima, tražeći dom svom mrtvom saplemeniku kojeg je prevozio u kanuu. Kažu da bi naše pleme izumrlo da je on ostao izgubljen tamo,da nije bilo jata letećih lisica koje su ponele našeg pretka na Bralgu. Lisice su još uvek tu, lete kao što su to činile i u ono drevno vreme. Na Babari čule su se u suton prolazeći na svom putu ka močvarama Vavalag koje su se pružale ka unutrašnjosti. U zoru su se ponovo čule na putu kući. Tada su mi rekli da leteće lisice poput Nganuga, svake večeri putuju iz Bralge ka unutrašnjosti.

Babara je preko sveta. Bez obzira da li putuješ kao duh ili šišmiš, treba ti dobar par krila kako bi došao do te daleke zemlje. Kad sam napustio Babaru spustio sam se do mora i ukrcao na teretnjak – ne, mora da je to bio stari parobrod. Brod je pristajao na plažu Mangrova jednom u svaka tri meseca, kako bi doneo zalihe misionarima: šećer, čaj, ogledala, Biblije i ovčije boginje. Sve je u našu zemlju stizalo tako.

Kada su naši ljudi prvi put videli parobrod kako se približava plaži, mislili su da je to bio Nganung koga je na putu zatekao dan, a da je njegov kanu zapalila munja.

Kasnije su govorili da je parobrod ogromna cepanica koja sporo gori na putu ka moru. Još uvek misle tako, jer u divljini možeš da živiš svoj život, da se ponovo rodiš nebrojeno puta, a ipak svet belaca nikada neće znati da si ikada bio tamo. Srećom, pobegao sam iz tog nazadnog života.

Većina premijera me je iz šale zvalo „momak misije“ – kada mi se nisu obraćali zvanično. Za izvođenje rituala i raskošne svečanosti ne postoji veće mesto od zgrade parlamenta, a ja sam bio domaćin ceremonije, koji je u istoriji parlamenta najduže službovao. Nedostajaće mi moje kolege. Kada bih samo imao svoju krštenicu, mogli bi da me sahrane na groblju belog čoveka i možda bih se kasnije mogao pridružiti svojim dragim premijerima na nebu. Ali, stvari nisu tako ispale. „Kako bismo mogli da prihvatimo čoveka kada nemamo pisani dokument kao dokaz da je on ikada rođen“, obavestili su parlament. Birokrate su bile u pravu povodom ove tačke zakona. Svaki čovek se registruje onoga dana kada dođe na svet, mislim, svaki beli čovek. Otišao sam da vidim svog prijatelja, premijera: „Reci im da me pokopaju.“

Premijer je bio zauzet pripremanjem svog makasara, dugačke drvene lule koju sam mu poklonio za rođendan, ne dugo nakon što me je pozvao da se bavim politikom, i prošlo je neko vreme pre nego što me je pogledao. „Znaš, postoje procedure.“ Rekao mi je da s obzirom da dolazim iz drugačijeg sveta trebalo bi da sam u prednosti, jer se nijedan beli političar sahranjen na kamberijskom groblju neće ponovo roditi. „Samo tvoj plemenski narod ima tako lepe običaje i tradiciju – već smo pričali o ovome, sećaš se?“ Puhnuo je dim iz lule. „Možeš da postaneš predsedavajući u parlamentu sa najdužim radnim stažom u istoriji.“ Setio se da po babarskim plemenskim verovanjima ni jedan čovek nije mrtav zauvek.

Radije bih ćoše kamberijskog groblja, nego plemensko žbunje.

– Tvoj otac zna da sam rođen – on me je ukrcao na parobrod kada je bio misionar na Babari.

Premijer je odložio svoju lulu. – Zapravo ljudima na groblju treba tvoj matični broj. Niko nije popisao tvoj narod. Obojici to odgovara.

Rekao sam mu da Nganung vodi računa o tome; kada čovek umre, predak će privući svoj kanu do litice na plaži Mangrova i prevešće dušu na Bralgu: „Kao što si video na slici.“ Njegov otac je imao ogromnu sliku na kori drveta koja je bila okačena u njegovoj crkvi i na kojoj je bio naslikan naš predak kako vesla preko mora. Jedna strana kanua bila je providna i mogao si da vidiš plemensku dušu kako ispružena leži na dnu barke.

Premijer je promumlao: – Taj tvoj predak ne zapisuje to u knjige – kakav lep običaj.

Često smo pričali o Nganungu; mada pre dosta godina.

Premijer i ja smo stanovali u istom internatu i tokom jednog letnjeg raspusta, dok smo kampovali sa izviđačima, planirali smo da pobegnemo zajedno i uputimo se na sever. Močvara Vavalag pruža se daleko ka unutrašnjosti od plaže Mangrove – to je beskrajna oblast prekrivena papirnatim drvetom i širokim bilabonzima. Teško da je beli čovek kročio u tamošnje žbunje. Hteli smo da tamo sagradimo kolibu i da živimo na guščijim jajima, korenju ljiljana, kokosima i krabama, kao što su to činili moji stari saplemenici.

Premijer je povukao još jedan dim: – Veoma je lepa tradicija tvojih starih – i ja ću možda ostati zabeležen u istoriji kao premijer sa najdužim stažom.

Kao dečaci nikada nismo stigli do močvare Vavalag, ali ta makasara koju sam mu poklonio je dugačka drvena lula na čijoj je jednoj strani izrezbaren Nganug i njegov kanu.Moj predak na njoj izgleda mnogo manji nego na slici na kori drveta. Na Babari samo naše plemenske starešine puše iz takve lule tokom ceremonije u čast umrlog.

Većinu dana moram da zastajem na svom putovanju, ne toliko zbog vrućine, već da bih se sakrio od svetlosti.

Ni jedan šišmiš ne leti po dnevnoj svetlosti i moje oči su već pocrvenele. Bolje da potražim neko drvo sa gustim lišćem, da visim sa grane i pustim krila da mi padnu preko očiju i sakriju me od sunca. Šuplje drvo bi bilo najbolje mesto za skrivanje od njega. Malo dalje će ih biti mnogo, razbacanih preko cele Vavalag ravnice. Nigde drveće ne raste tako visoko kao ovde. Neka su tako ogromna, da su se i leteće lisice mogle sakriti u njihovim šupljim stablima. Zašto li me je Nganug pretvorio u leteću lisicu? Bilo bi mi mnogo lakše da letim kao kakadu, ali... kakadui su beli, mora da se moj predak zbog toga predomislio. Meni skoro da i nije važno koje sam boje.

One noći kada sam napustio Kamberu svratio sam do premijera da se pozdravimo. „Moraćeš bez mene“, izvinio sam se. Nijedan od nas dvojice nije znao koliko dugo će trebati čoveku da se ponovo rodi i da se vrati u parlament, iako je on pretpostavio da je to isto kao da si na odmoru. „I za belce i za crnce si činio velike stvari.“

Potapšao me je po ramenu.

Te godine kada sam postao predsedavajući u parlamentu belci su pronašli naftu u ravnici Vavalag. Kažu da čitavo more toga leži tamo ispred šume i bilabonga i da, kada je stvarao Zemlju, Bog je tamo bio darežljiviji nego igde drugde. Naš Nganung ne priznaje ništa do da je Babaru napravio naš plemenski predak. Mrzeo je da vidi belce kako vrše trampu naše zemlje; pre mnogo godina čak ga je srdilo da vidi i jednu jedinu misionarsku kolibu i postarao se da i plemenske starešine misle isto. Na mene, ipak, nije uspeo da utiče. Potpisao sam se u ime ljudi sa Babare; zapravo, bio sam jedini čovek koji je znao da piše i koji je razumeo pravni rečnik u sporazumu između tradicionalnih čuvara zemlje i rudarske korporacije. Nganung, koji je veslao kanu još u mitsko doba, nikada nije čuo za naftu, niti bi iko od naših momaka znao značenje reči „najamnina”.

Premijer me je zagrlio: – Mislio sam da bi voleo da se vratiš u divljinu. Zar nismo razgovarali o tome pre mnogo godina?

– Nisam više izviđač – čoveku je potrebno pristojno mesto za počinak. – I dalje sam se nadao da će moći da utiče na birokrate da naprave mesto za mene na groblju.

– Shvati ovo kao političku dužnost; mesto predsedavajućeg će te čekati. – Dao mi je znak glavom da ga pratim do vrha i, dok smo šetali stazom kroz šipražje, ponovo me je zagrlio. Na trenutak sam se ponovo osetio kao izviđač kada smo zajedno šetali kroz divljinu: „Drži se svojih lepih običaja“. Nadao se da će mi se pridružiti u divljini i da će se ponovo roditi.

– Da li to može tako – da se vratiš na stari posao ovde? – pitao sam.

– Da se udesiti; ako moram izvrnuću Bibliju. – Mislio je Ustav. Premijer je nastavio da me sporo vodi niz stazu ka izlazu iz bašte. – Svaki čovek ima pravo da se ponovo rodi, ne postoji zakon koji se tome protivi. – Zamolio me je da popričam sa Nganungom kada ponovo budem bio tamo, i vidim da li moj predak može da primi dušu belog čoveka u svoj duhovni svet.

Moja krila su se ukočila, bolje da usporim.

Zemlja Babara će me čekati tamo kad god da stignem; prvo treba stići do ravnice Vavalag i njenog papirnatog drveća i bilabonga koji se prostiru od horizonta do horizonta. Široka je zemlja tamo, sa gustim rastinjem. Kažu da se čak i duhovi teško snalaze u žbunju. Čim neko iz Babare umre, njegov duh se skriva u senovitim izvorima, mračnom žbunju i šupljinama drveća i čeka da se prebaci na Bralgu. Nganungu se ne žuri i možda ćeš morati da čekaš danima hraneći se jamom i korenjem ljiljana; ipak, to mi neće biti dovoljno – ja ne jedem ni krabe. Mora da u okolini ima bobica i, ako ništa drugo, mogu da živim od izdanaka mladog drveća. Leteće lisice ih vole. Sumnjam da će mi Nganung dopustiti da isuviše dugo čekam.

Možda me kanu već čeka u podnožju Nganung litice kod plaže Mangrova. To će se sasvim razlikovati od ukrcavanja na vladin avion, ali je to putovanje na koje svaka plemenska duša mora da krene. Često sam viđao Nganunga nakon što smo izdali plemensku zemlju pod zakup naftnoj korporaciji. Jedva jedna noć da prođe, a da me predak ne poseti u mojim snovima: „Kreni sa mnom, zemlji treba vrač, usahnuće bez njega.“ Na moje iznenađenje, nije bio svestan da sam uradio više nego što bi plemenski vrač mogao i da sanja. Pre nego što sam potpisao sporazum o najmu, dopunio sam dokument tako da za svaku kap nafte isceđenu iz zemlje ravnice Vavalag po zlatnik zazvecka u našoj škrinji. Vreme je pokazalo da sam u pravu. Priliv novca je bio toliki da će svaki čovek iz plemena i njegov dingo moći komforno da živi generacijama. Čak smo uspeli da sponzorišemo Igre Komonvelta – kako bi drugačije kraljica i ostatak sveta čuli za Babaru. Štaviše, pomogao sam u organizaciji Svetskog sajma, ali me je zadesila smrt.

Ravnica Vavalag sada izgleda drugačije. Umesto visokog papirnatog drveća, šuma čeličnih kula raste tamo.

Bilabonzi... većina ih je nestala, ostavljajući za sobom velike prazne glinene posude sa isušenim blatnjavim dnom koje te podseća na naborano lice. Nekoliko bilabonga je ostalo, ali su puni šljake i izgledaju kao neki ogromni leš koji truli na jalovoj zemlji. Nijedan duh se ne bi smucao ovuda, čak se niškorpioni ne bi skrivali u reskim mračnim izvorima. Sem toga, jedva da ovde ima ičega sem prašine – nijedna duša ne bi mogla da živi u tome. To je cena progresa; moraću to da objasnim Nganungu. Čovek ne bi trebalo da žali za onim što je prošlo. Šta li će Nganung reći o prihvatanju duše premijera? Taj belac se nada da će se ponovo roditi; ako se to desi, mogao bi da bude poglavica čitavog belog sveta, zauvek. Ipak, biću pažljiv pre nego što to pomenem Nganungu.

Pola zemlje se proteže u nedogled, poput mrtve zveri.

Da, čovek ne bi trebalo da žali za onim što je prošlo.

Jadni predak Nganung, sumnjam da je ikada čuo za kašiku2 a kamoli da je jeo iz neke. Bilabonzi i drveće su mu dragoceni, ali progres vredi mnogo više, ma kako tužnim da ga to čini. Ni on ni ja više ne možemo učiniti ništa.

Šteta što se nisam setio tog drveća i bilabonga kada sam pregovarao o sporazumu o najmu, mogao sam da ubacim klauzulu o kompenzaciji. Tada sam mislio da cela ravnica Vavalag ne vredi više od moje godišnje plate. Nadao sam se da, kada bušenje bude prestalo i kada belci budu otišli, da će prvi monsun ispuniti bilabonge i poplaviti ravnicu.Mislio sam da će drveće ponovo izrasti, iako će za to trebati mnogo više vremena. Moraću da objasnim to Nganungu. Mogao bih da ga vidim uskoro – tamo, na kraju Vavalaga postoji brdašce koje gleda na plažu Mangrova i liticu gde predak usidrava kanu. Duhovi se penju na to brdo da vide da li se kanu bliži plaži; i Bralgu se može videti ponekad – kako sija pri sutonu u dalekom moru.

Neću pominjati Nganungu da premijer želi da dođe na Bralgu. Belac će napustiti našu zemlju čim se ponovo rodi, ali se pretku ne sviđaju političari. Bez obzira šta Nganung misli, pokušao sam da ga promovišem – tokom Igara Komonvelta zvanični amblem je bio crtež na kome je prikazan kako vesla kanu. Crtež je izgledao veći od onog na luli premijera i zapravo je preslikan sa starog posmrtnog štapa, ali nije bitno odakle potiče slika.

Nganung je veslao taj kanu hiljadama generacija na svom putu od Bralge do kopna. Kako li oni nazivaju posmtrni štap?

Jedno od mojih krila je utrnulo, sputava me. Sada neću skrenuti sa puta – naftovodna cev, prava poput putanje brane, pruža se kroz zemlju prema plaži Mangrova, opkoračujući brdo u daljini. Na usponu se vidi neka senka, pretpostavljam da je to benzinska stanica. Stručnjaci kažu da je ona stvar što jako miriše i što je ispumpavaju iz zemlje – tečno zlato; sigurno da jeste. Ne bi trebalo da pričam Nganungu o najmu, mora da je još uvek ogorčen na belce. Poslednji put kada me je posetio... to je bilo one noći kada sam umro. Predak je držao štap koji se podiže u divljini kada čovek iz plemena krene na put. Štap je obično obojen crvenom glinom, a potom se preko toga crta pretkov kanu u belim linijama – na dnu barke se vidi mrtvac. Tako izgleda štap još od početka našeg plemena.

Ipak, štap koji mi je pokazan u snu bio je prekriven šljunkom i izgledao je užasno izbledeo. „Ni jedna duša sa Babare ne umire bez Vuramua.“ Nganung mi je dodao štap. „Zar ne bi trebalo da je kanu nacrtan na njemu?“, pitao sam. Predak se razgnevio: „Ti si nam to uzeo.“ A zatim je napustio sobu, pre nego što sam išta mogao da kažem. Varumu...tako zovemo štap.

Nadam se da se predak do sada smirio. Da li će se protiviti i da premijer dođe na Bralgu? Tamo mora da postoji obilje hrane. Predak će nam pokazati kako se kuvaju krabe i peku orasi na logorskoj vatri; moj prijatelj će morati da se nosi s tim, bez obzira da li voli takvu hranu ili ne. On dosta puši, više od bilo kog političara koga znam. Na ostrvu ne raste nikakav duvan, ali možda bih mogao da mu nađem neko drugo lišće koje će moći da puši. Premijer bi trebalo da ponese čuturicu za vodu, poput one koju je imao njegov otac. Sa šoljom napravljenom od ljuske kokosovog oraha i koja visi sa strane.

Bićemo tamo kratko, poput dva stara krokodila koja spavaju zimski san: izvinjavam se – dva stara državnika na odsustvu usled duge službe.

Naftni cevovod se od brda spušta niz padinu i doseže do mora kod Nganung Litice i... Ali ne, litica je razneta. To je moralo da se desi. Pretpostavljam da je stena stajala na putu progresu. Da su cevovod pomerili malo levo ili desno, litica bi bila pošteđena – šteta što belci nisu znali za Nganunga. Nisu ostavili ni jedno drvo u zemlji, čak ni panj da se iz njega iskleše Vuramu.

Dan brzo postaje vreo; nema ni senke da se u nju sakrijem od sunca, čak ni mali oblutak. Pošto su razneli liticu, belci su bacili svaki kamen u more. Pošto napusti obalu, naftovod nastavlja da se delimično pruža pod vodom i... da, ide ka Bralgi, tamo su izgradili ogroni naftni terminal. Vidim visoke čelične kule daleko preko mora. Ostrvo sada izgleda mnogo bliže kopnu. Pre mnogo godina – kada je bilo zelena površina – izgledalo je skoro izgubljeno u širokim prostranstvima mora.

Sumnjam da će predak biti tamo. Tankeri – vidim ih čitav red kako čekaju da pokupe teret – izgledaju ogromni.

Pretkov mali kanu nikada ne bi našao svoj put među njima.

Bolje bi mi bilo da pokušam da se uvučem u benzinsku stanicu, ne bih li se sklonio od sunca. Ne vidim nijedan slomljeni prozor... Mogu da se uvučem kroz odvodnu cev.

Cev smrdi – mora da je kanalizaciona – sada je suviše kasno za povratak, već sam na pola puta. Unutra je mračno i mnogo prijatnije; mogao bih da ležim ovde do kraja dana.

Možda će Nganung doći ovde tokom noći da me preveze, možda je našao novo mesto za svet naših duhova. Kako bi se drugačije čovek mogao ponovo roditi? Neću pomenuti da želim da se vratim politici, ali bi mi bilo bolje da ponemem da premijer dolazi za mnom kako bi predak napravio mesta i za njega. Nijedan predak poput Nganunga, ne može biti okrutan prema duši umrlog.

 1 Leteća lisica je vrsta slepog miša iz porodice pteropus ( prim. prev.)
2 Igra reči: u prethodnoj rečenici u originalu stoji: One should not moan about a spoonful of spilled milk, gde spoon označava kašiku.

 Prevela s engleskog
Ivana Bančević-Pejović