Srđan Čeperković
MIT O VEČITOM LETU

 PREVLAČENjE DRVA ILI SMIŠLjANjE POEZIJE

Malo piljevinasto ostrvo:
Olupana limena kolica
Koja poput brodića prevoze putnike
S jedne na drugu obalu.
Komšija iz romboidnog dvorišta
Naizgled zauzet riljanjem bašte,
Smeši se mojoj slabosti
Dok se rvem sa drvima, kijavicom i blatom,
A ne shvata da drhtim od nemoći pred poezijom,
Da prisustvuje borbi čoveka s pesmom:
I kada fizički budeš mrtav
Sasvim zaboravljen u nekom drugom vremenu
Tvoj korak čuće se i tada
Ulicama će se širiti tvoj miris

Znaj
Niko neće prepoznati tvoj korak
Niko neće osetiti tvoj miris
Svi će misliti da korača grad
Svi će misliti da miriše grad
A u stvari,
Cviljenje poluispuštene gume
Sa tandrkanjem rašrafljenih kolica
Stapa se u jesenji bluz.
Boje su sive,
Nalik pejzažima u magli.
Nešto se saplelo u meni
Što više čitam
Shvatam da sve manje znam
Dekart je odavno rekao
Ljudsko znanje je drvo
Čije je stablo fizika,
A koren metafizika
U mom vrtu
Samo pečurke niču

...
A u stvari,
Kao da se pokvarilo
Izniklo sunce,
Pa umesto da greje,
Snažno nas hladi.
Čini mi se,
(Ili je zaista tako):
Načas sam
Prašina u vetru,
Namah,
Osmeh na komšiji.

Salvador Dali je nadrealno srkao svoji supu
Što je nerviralo Harmsa
Pa mu je apsurdno prigovorio
Pogledom iz sebe
Hladno vam je ovde
Hoćete li da vam dignem
Revoluciju upita ih Če Gevara
Preko puta njih u crnoj daščari
Satan Panonski je pucao na novoj gitari
Šta tu ima da se objašnjava
Šta sam hteo da kažem
Kazao sam

Odgovori Dejvid Linč.
A u stvari,
Prihvatam poziv komšije
Da se razgalimo dvolitrenjakom piva,
Unapred znajući
Da ću već posle treće čaše zaboraviti
Da sam i danas izgubio bitku s poezijom.

 MIT O VEČITOM LETU

 Što sam zreliji,
Zime mi sve teže padaju,
Pa ipak, život u večitom letu
Mi ne zvuči primamljivo.
Vrnjačka Banja, pred novu godinu:
(Patetično je svuda, pa i u pesmi.)
Ulice našeg grada zveče
Kao raštimovani orkestar
Na svečanoj večeri.
U ovim danima, osmeh je zaraza
Koja se prenosi s lica na lice.
Osećam: radost mi isijava
Kroz svetlost prskalice,
Shvatam: u petardama
Je sva moja snaga.
Ne znam,
Da li su mi smešne ili gadljive
Tinejdžerke obučene u toalete tridesetogodišnjakinja,
Nimfice sa čvrstim grudima i detinjastim snovima,
Sve zaljubljene u istog muškarca
Koji će i ovu novu godinu
Dočekati na nekom drugom mestu.

Za tinejdžere znam:
Plaše me njihovi izazivački pogledi,
Hrabrost, da u dvoboju steknu status mužjaka.
I ovog puta umesto poklona
Dobio sam tvoju šaljivu poruku:
Stres zbog dočeka nove godine
Je sjajna uvertira za bogatu zimu.
Što sam zreliji,
Zime mi sve teže padaju,
Pa ipak, život u večitom letu
Mi ne zvuči primamljivo.

           NAROD S MORA

Nema u njima ničeg zavodljivog,
Za čovečanstvo nisu bitni:
Njihovi praoci
Nisu izumeli točak,
Niti im je vladar
Sačinio biblioteku u Ninivi.
Nauka ih ne priznaje
Kao velike osvajače:
U bolje napisanim
Istorijskim udžbenicima
Kriju se u fusnotama.
Korenheb nigde ne kaže
Da su im lica
Bila mutna od pene,
A oružje slano od mora.
Nema ih ni u mitovima,
Epovima i legendama:
Istraživačima sklonim senzacijama
I piscima željnim slave
Čine se kao slabo isplativa tema.
Jesen je:
Vreme se sakrilo u tmušnim oblacima,
Prostor sabio u zidove sobe.
U danima kada je jedina neizvesnost
Česta promena raspoloženja,
Čoveku ne preostaje ništa drugo
Nego da se dobro zagleda u sebe...

Maj 2006. Učionica 1a,
Kolokvijum iz Starog istoka:
Pitanja mi izgledaju
Kao savršeni rebus.
Ne sećam se šta je Atribis stela,
Ko su bili Palajci
I koliko je važio Hamurabijev zakonik.
Ni sada, u oktoru 2008.
Ne znam šta je bila Hapi,
Gde su granice prvog carstva
I ko je dešifrovao hijeroglife,
Ali mi i danas
Kao i pre par godina,
(Poput skupo plaćenog ceha)
Izranjaju iz podsvesti
Imena naroda s mora:
Šardani, Ekveši, Turše, Luke, Šekeleši.

Oktobar 2008.

 O POEZIJI. O NOVEMBRU. O ĆUTANjU PRE PAR GODINA. STAŽIRANjE KOD ADVOKATA.

 Lepa žena je kao prava poezija:
Ništa je ne razumeš, teška ti je,
Ali je ipak voliš,
Našalio se Ginzberg.
Peva novembar:
Kiše se ugnezdile na nebu, vetrovi razmileli po zemlji.
Parkovi su nepristupačni gotovo nevidljivi, ljudi su se
poput puževa, uvukli u svoje školjke. Miriše na trulo
lišće, na poljevinu, na dimnjake obližnjih kuća. Reka
kotrlja ostatke leta, vazduh je oštar, pravi
planinski.
U provinciju prvo stiže zima i to me čini srećnim...
Možeš pisati u dvanaestercu,
Biti simbolista ili nadrealista,
Na kraju uvek ispadne Hasanaginica,
Rekao je Matić.
Ovog puta neću o Žilniku,
Još manje o Makavejevu.
Nastojim da se usisam.

...
Koliko sam vremena potrošio
A nisam ništa napisao?
Već zamišljam svoju majku
Kojoj igra plašljivi osmeh
Dok izgovara životnu filozofiju:
Diploma je osnov svega!
Završićeš kao rođak Matija,
Koji je zbog slikanja napustio fakultet,
Pa danas po Beogradu,
Češlja beton i zaliva zgrade!
Brat će se ritualno nadovezati
O malograđanskom duhu intelektualaca,
Sramno niskoj doktorskoj plati
I životu pre dvadesete,
Dok će otac i bez zamišljanja reći
Da nisam mnogo vremena izgubio
S obzirom na objavljene pesme
Koje ništa ne vrede.
Ipak, teši me pomisao
Da se rečima ne otkriva suština,
A znam:
Ćutanje je za pisca opaka bolest.
U početku
Sam pevao iz srca,
Posle sam
Voleo da pametujem,
U suštini,
Mislio sam na sebe,
Ismevao bi ih Jocić.
Mala trouglasta prostorija:
Hronični parničar kao inventar,
Službeni glasnici na plafonu,
Zakonici umesto tapeta,
Muzika pisaće mašine,
Čija su deca,
Ugovor je ništavan,
Zašto si potpisao zapisnik,
Vonj znoja, Šanel 5, Lažni osmesi,
Pravog zastupnika.

Pomislih:
Previše sam mesečario na pravnom fakultetu
Da bih mogao postati advokat.