Sonja Ćorović
KO SE BOJI IZDAVAČA JOŠ?

Bekim Sejranović: Ljepši kraj,
Samizdat B92, Beograd, 2010.

Moderna književnost krcata je problemima i frustracijama lične i opšte prirode, a nekad i samo delo u sloju strukture ili značenja iskomplikuje početak ili završetak. Pirandelovi junaci (Šest lica traže pisca) tragaju za piscem (bez rezultata), a pisac romana Ljepši kraj bezuspešno traga za lepšim svršetkom. Ključni problem (uslov izdavača da pisac smisli lepši kraj) autor ostavlja otvorenim (baš kao i Pirandelo). Pisac se poigrava važnim aspektima čitalačke recepcije – iluzijom i uživljavanjem u svet dela. Simpatije koje junak stiče igrajući na kartu iskrenosti i samoironije, autor (iliti glavni junak) kuša do krajnjih granica, ostavljajući posao nezavršenim: „Ja još uvijek sjedim, buljim u ekran i smišljam što da napišem“. Kraj (i neulepšan) nosi olakšanje svima koji su prisustvovali transformaciji jednog života u rukopis. Roman se (uprkos tome što pisac nije udovoljio izdavaču) izborio za egzistenciju. Štampan je na radost svih koji su nestrpljivo iščekivali novi rukopis nosioca nagrade „Meša Selimović“, Bekima Sejranovića.
U maniru nagrađenog prvenca Nigdje niotkuda, junak romana Ljepši kraj ne može da se skrasi. Samoanaliza i iskustva akumulirana jurcanjem po svetu ne pomažu mu da bolje upozna sebe. Batrgajući se između unutrašnjih glasova, balkanskih, nordijskih i belosvetskih odredišta, ne uspeva da pronađe opipljivo egzistencijalno uporište. Krajnji rezultat su ponekad laboratorijski objektivna, nekad intuitivna zapažanja o sebi i svetu. Egzistencijalni smisao („lepši kraj“) izmiče junaku i on je svestan da će tako biti i ubuduće: „Uvijek je bilo tako: taj je strah uvijek bio tu, to nezadovoljstvo samim sobom i ostatkom svijeta“. U životnom bilansu junak izvlači poslednje dve godine iz ciklusa događaja koji se ponavljaju: „Tada, prije dvije godine... cijedio sam iz sebe posljednje kapi optimizma. Pokušavao sam misliti da ipak sve još može biti dobro, da se može početi ispočetka...“ Novi ciklus utemeljen poznanstvom s Ketrin ironično obrće mit o obnavljanju i novom životu. Prodavačica sa aerodroma, Ketrin, pomaže mu prilikom nesvestice ali je, sama, neizlečivo bolesna. Meseci sreće, trčanja na skijama, druženja i odvikavanja od hašiša vode ga u carstvo osrednjosti.
Bekstvo u Indiju pokazuje se izlišnim. Vest da je Ketrin na umoru dovlači junaka u Norvešku, kako bi i formalno potvrdio kraj epizode koja ga je, u jednom trenutku, nadahnula nadom. Adut za novi početak, ljubav, ionako izbledela, umrtvljena banalnostima svakodnevice, umire na mučan način.
Mučnina i gađenje zbog odsustva smisla prate junaka kako u realnom životu, tako i u snovima i košmarima zbog opijata: „Koliko se god život činio besmislenim, smrt se činila još besmislenijom... Sa užasom shvaćam da je ovaj svijet samo mračan dimnjak u koji sam se na trenutak sklonio od potere.“
Pisanje u dedinoj kolibi u Bosni takođe je pokušaj oblikovanja u formu osećaja besmisla. Privremeno sklonište od sveta, koliba u bosanskoj zabiti, predah je od panične potrage za prihvatljivim oblikom egzistencije.
Obilje vremena prilika je za razmišljanje o doživljenom i planovima za budućnost. Mnoštvo poslova koje je promenio – predavač na fakultetu u Oslu, poštar, prevodilac, kao i bogat društveni život i veze sa ženama svedoče o naporima junaka da se „uklopi“ u okruženje. U idiličnom ambijentu bosanskih brda nametne se i san o patrijarhalnoj porodičnoj sreći. Svest o prolaznosti zanosa i entuzijazma za neku ideju blokira aktivnost: „Koliko me bilo što u životu držalo? Bilo što? Bilo kakvo zanimanje, mjesto boravka, ljudi, žene, prijatelji. Nikad ništa.“ U potrazi za smislom glavni lik romana Ljepši kraj prokrstario je svet, vraćao se u zavičaj, zaljubljivao se u žene – Norvežanke, Kubanke, sklapao prijateljstva, menjao poslove. Trud mu nije pomogao da pronađe sebe: „Jer pravi ja zapravo ne postoji. Na tom ja naslagano je toliko slojeva da, kad bi ih čovjek uspio jednog po jednog odstraniti, ne bi ostalo ništa.“
Život i svet nađu način da odmetnike uvuku u svoje mehanizme. Nabavke u seoskoj prodavnici upetljaju junaka u otužnu priču o nedozvoljenoj trudnoći prodavačice gde mu je, mimo volje, dodeljena uloga spasitelja. Smušen i razdiran nerešivim egzistencijalnim dilemama, junak (u maniru Kamijevih i Kafkinih likova) snosi posledice događaja za koje nije odgovoran. U skladu sa mehanizmom romana apsurda, priteran uza zid, aktivno učestvuje u nečemu što ga se ne tiče. Vodi sa sobom u svet trudnu rođaku iz bosanske provincije.
Roman Ljepši kraj ne donosi razrešenje u smislu konačnog zaključka. Izvesne pomirljivosti ima: rođaka je dobila potrebne papire, beba je oraspoložila stanare i rodbinu a rukopis je završen. Autor podseća da još uvek smišlja lepši kraj koji mu izmiče. Isečci života, obilje događaja, humor i ironija, daju nam višedimenzionalnu sliku potrage za smislom. Osnovni problem, status izbeglice, u knjizi nije naglašen. Tragika na opštem planu, rat na Balkanu i posledice, prikazane su u detaljima u opisu likova: jednooki rođak Salih, Almin ljubavnik, ratni invalid bez noge, bradate vehabije. Ratni vihor koji je protutnjao Balkanom autoru nije izgovor za osećaj
nepripadanja. Posledice su vidne, ali ne i odlučujuće za osećaj besmisla. Pisan duhovito, krcat lucidnim zapažanjima o ljudima i svetu, Ljepši kraj Bekima Sejranovića spada u dela koja zabave, na mestima nasmeju i rastuže i, iznad svega, uteše čitaoca. I pored napadnih TV rialitija i proroka potrošačke civilizacije koji su se „ostvarili“ – priča o otuđenosti je i te kako otrežnjujuća i aktuelna, naročito ako je ispričana jednostavno i nepretenciozno.