Tanja Milutinović
U VRTLOGU PROMIČUĆIH SLIKA

Čedomir Ljubičić: Prasak malih misli
Književno društvo „Sveti Sava“, Beograd, 2009.
                                                                                                                Kad srce zapišti misao je kriva
                                                                                                                                                            Milan Rakić

Poezija Čedomira Ljubičića oduvek je bila plod duboke zamišljenosti nad životom i svetom. I njegova nova zbirka, skromno nazvana Prasak malih misli, baš kao što nam naslovom indikuje, po svojoj refleksivnoj konotaciji nastavlja tradiciju prethodnih. Ipak postoji nešto što je čini posebnom. U njoj nam se ČedomirLjubičić predstavio kao zreo pesnik čije su emocije zauzdane mišlju, a misao izkristalisana iskustvom.
Ova zbirka je sastavljena od četiri tematski različite, a meditativno podjednako snažne celine.
U pesmama prvog ciklusa Prasak u magli, pesnik otrežnjen od života, iluzija i snova, podsmešljivo i sa dozom ironije razotkriva ljudske slabosti. Životno iskustvo obojilo je ove stihove. Pesnik sada već dobro zna da obećanja mogu biti lažna, tajne mračne i otrovne, a da one najveće ostaju neodgonetnute. Stare vrednosti su pokopane.
Čovek nema vremena da bude obziran, da uživa u lepoti, da bude čovek.
... Sad hodaju, trče, skaču...
Ubiraju, zatiru, zatvaraju
Firmiranim smeškom
Brendiranim licemerjem.
OTMENOST

Svakodnevica je zahuktala mašinu koja melje živote. Kao odgovor na to sledi povlačenje pojedinca, zatvaranje u sebe i ćutanje. Pesme ovog ciklusa su svojevrstan Munkeovski krik užasa, opomena i upozorenje da treba preispitati stare i nove vrednosti:
Negiranje velikih dela,
Veličanje malih pragmi,
PREISPITAJTE
Besmrtno se gubi poraženo od trenutka, nestaje u ludilu sadašnjice, u moru sumnjivih, „privremenih“ istina, u „vrtlogu promičućih slika“. Ovaj odličan ciklus pesama mračna je apokaliptična vizija urbanog života. Kritika savremenog trenutka proizilazi iz zrelog viđenja pesnikovog, zamišljenog nad sudbinom čovečanstva, nad onim što nam dolazi u susret, sa čime se već sučeljavamo i hvatamo u koštac, a nosi predznak samouništenja.
Jedini izlaz i nadu pesnik vidi u stvaranju i piše Posvetu pčeli, koja prerasta u simbol pregalaštva, pohvalu delima koja će ostati kao rezultat korisnog stvaranja i truda. Još ostaje nada da će ona biti lek jednoj civilizaciji na umoru.
U drugom krugu pesama Prasak u snu, misao se produbljuje. Misli koje nas pohode noću, ne daju da usnimo, kad „vreme tihuje metafizikom vrhunca“, nalaze odjeka u pesmama o transcendentnom. Počinje potraga za smislom i za sopstvenim identitetom. U istoimenoj pesmi umetnik ga pronalazi u stvaranju. Otvaraju se pitanja ključna, filozofska, egzistencijalna... ... Da li iz stvaranja niče Ja – klica čovekove svesti o sebi, ili obrnuto?
Jedno je sigurno, stvaralaštvo uliva nadu i daje demijurški osećaj. I pesnik stvara:
Dajte mi papir i olovku
Ovekovečiću
Mišolovku.
IDENTITET
U ciklusu Prasak u vodi, kao kontrast neveselim gradskim slikama, pojavljuje se priroda. U njoj otuđeni čovek pokušava da nađe predah. „Postajemo ono pored čega prolazimo”, jer okruženje u nas unosi haos ili mir. A idilični morski pejzaž povratak je u izgubljeni raj.
Sunce je
Najuzvišeniji saučesnik
Pohoda u spokoj.
Čovek otuđen od svog porekla, vraća se sebi, i dok smisao nalazi u stvaranju, spokoj doživljava u prirodi.
Plaža Pržna budi asocijacije na čuvenu Dučićevu pesmu Podne. Zanosne slike slede jedna drugu, dočaravaju morski pejzaž, a pesnikov unutrašnji svet i priroda korespondiraju.
U toj čudesnoj uvali
Na plaži Pržna
U zalivu Trašte...
vraća se u detinjstvo, priziva uspomene iz rane mladosti, „geografiju prvog koraka, litografiju poljubca“.
Ovaj osunčani pejzaž krije simboliku, jer se iza njega pomaljaju Vreme, Večnost, i čovek sam kao delić prirode koji uzima nešto od njene dugovečnosti. Pesma počinje i završava istovetnim stihovima – slikom predela koji se ne menja:
Pre no usnim
Ostaće sve isto
Izgubljeni tabani
Zaprosiće detinjstvo.
Plaža Pržno, ozvučena je aliteracijom suglasnika š i ž. Oni dočaravaju žubor talasa, a stihovi koji se ponavljaju prate njihov ritam i melodiju vode. Strofe se zatvaraju prstenasto, u skladu sa simbolikom pesme, jer priroda, ciklična, kao i život sam, opisuje krug.
Pesme Praska u vodi proširuju smisao. Čovekove i božje tvorevine stapaju se i traju u vrhunskoj lepoti, naspram Ništavila.
U poslednji ciklus ove zbirke, pesnik uvodi motiv žene. U Mlinu sa začinom kari, ona se pojavljuje u naznakama, posredno, preko gotovo nadrealističkih slika, preko boja i mirisa. Erotika je sublimirana, diskretna:
Kotleti za njena gola ramena
Cvrkuću pod obešću vatre
Nespremne
Za natpevavanje rumenila.
Obezbojeno telo
Povrća i morskih plodova
Goniocima praznine
Baciće rukavicu
U lice.
U pesmi Velika si ona dobija gotovo mitske razmere i prerasta u ženski princip pokretač.
Ostale pesme Praska u duši plod su meditacije, pokušaj smirivanja duha, i pomalo su osenčene fatalizmom. Nedostatak boga se stoički podnosi. U tihovanju pesnik očekuje:
Dolazak praštanja
Silazak
Umivenog oka.
Prašina titra u poslednjem pokušaju
Da deoba zrna ispadne pravedna.
OSUĐEN ISTINOM
Krećući se kroz ove cikluse, kroz refleksivnu poeziju Čedomira Ljubičića, pratili smo njegov dijalog sa zemnim i onostranim, naišli na duhovite opservacije, na temu otuđenosti prikazanu sa ironičnim odmakom, na Boga koji „samo ćuti i gleda“. Ova poezija je kritički osvrt na nove civilizacijske tekovine, misaono razračunavanje sa transcendentnim i ovozemaljskim.
Od patnje do utehe, od osude do nadanja, tematika je iskazana slobodnim stihom, u ritmu neobuzdanom kao i sadašnjica. Simboličko prikazivanje sveta i života ostvareno je upotrebom upečatljivih i nesvakidašnjih metaforičkih sintagmi, koje se nižu gradirajući. Ritam pevanja kulminira završnim stihovima, u poentiranju, a samo jezgro značenja otvara se na kraju. Pogledajmo samo neke poente:
Ćutanje zrači lepotom
Onda kada ima ludost govora.
GOVOR

Uživanje bez svesti propast je za dušu;
HEDONISTIČKI MANIFEST LUKRECIJE BORDžIJE

Odmor je prorok
Upaljenih kostiju
Postojanja;
ĆUTIM KAO RIBA
U pesmi Kada je Niče plakao, završni stihovi skoro da zvuče kao epitaf:
I ne brinite se za mene,
Rodiću se posthumno.
Kada se na jednom mestu nađu iskustvo, bogata imaginacija i britak um – nastaje poezija poput Praska malih misli. Sve ono što je u dosadašnjem opusu nagovešteno, dostiglo je u ovoj zbirci Čedomira Ljubičića svoj puni izraz i kvalitet. Obrisi pesničke poetike bivaju sve jasniji. U skladu sa tim i poruke pogađaju snažnije. Mislima, u srce.