Slavoljub Pavlović
PROBLEM VREMENA I STILSKIH SINTEZA

Vladimir Ristić: Nebeski bik
Dereta, Beograd, 2010.

Drugi roman Vladimira Ristića, Nebeski bik, priča je čija se radnja odvija na konkretnom istorijskom prostoru i u konkretnom istorijskom vremenu. Glavni junak je konkretna istorijska ličnost, tvorac teorije relativnosti, Albert Ajnštajn. On je izvrnuo način na koji mi shvatamo vreme kao nepromenljivo. Ajnštajnov model kosmosa iz 1915, izložen u Teoriji relativnosti, pomoću matematičkog principa stavlja kosmos u određen koncept.
Ideali Aristotela, Euklida i Njutna, osnova svih dotadašnjih koncepcija ne odgovaraju više onome što saznajemo o sastavu sveta. Jednostavnim matematičkim aparatom Ajnštajn je stigao do smislenih rešenja.
Tema romana Nebeski bik je Ajnštajnov život, njegove studentske, bračne i vanbračne zgode. Centralna istorijska tema romana je Drugi svetski rat, trka oko izrade specijalnog naoružanja koje može odlučiti i ubrzati ishod rata. I naravno, Projekat Menhetn. To je ono što čitalac najpre registruje, idući za intencijama značenja u tekstu.
Pred nama se tako otvara jedna sadržajna priča pisana u duhu realističko-naturalističke tradicije koja se ogleda, pre svega, u odnosu pisca prema vanknjiževnoj građi. Očigledno da je pisac iz bogate Ajnštajnove biografije pažljivo odabirao i pripremao mimetičku stranu svog romana. U tom smislu, interesantna je konstatacija Zorana Petrovića da je Nebeski bik pisan s matematičkom
preciznošću. I to je, naravno, apsolutno prihvatljivo samo ako matematiku shvatimo na onom višem stepenu na kojem je ona prožeta iracionalnošću. Moderni intelektualizam, prema Hermanu Brohu nije racionalistička pojava, kao što ni iracionalnost nije posledica ideološkog mračnjaštva.
Dakle, u ovom romanu imamo specijalizaciju jednog naučnog područja, ali upravo te  specijalizacije, prema Brohu, daju romanu šansu da postane čuvar ideje univerzalnosti – što podrazumeva unošenje u roman i životnog iskustva i spekulativnost sa raznih područja. Ristić time ulazi u proces spajanja istorijskog i biografskog konteksta s jednim poetološkim diskursom. Ovim postajemo svesni da se pred nama pojavljuje pisac iza koga stoji intelektualnost i značajan nivo obrazovanja.
Nebeski bik vrvi od informacija. Ali, informacije same po sebi ne mogu učiniti ništa da bi se ovaj pisac svrstao u red intelektualnih pisaca.Međutim, sam pokušaj stilskih sinteza izvedenih iz umetničkih pokreta je jedan intelektualan poduhvat. U tom smislu kao paradigma svakako stoji Džojs, kao najveći tvorac stilskih sinteza od naturalizma do dadaizma. I već smo istakli da
je Nebeski bik pisan u duhu realističko-naturalističke tradicije, ali samo kao odnos prema građi. Ono što ovaj roman profilira kao intelektualistički je autorov odnos prema mitu, kao arhetipskoj slici sa aspekta moderne psihologije. Tako, mit o Uroboru ili kosmogonijski mit o prajajetu nalaze svoje puno značenje u savremenom konceptu slike sveta. Ovde mit o Uroboru izvire iz piščevog stava prema poetici postmodernizma, koji inače nigde direktno ne pominje, a kosmogonijski mit o prajajetu izrasta iz dostignuća savremene nauke. Dakle, savremena slika sveta prethodi mitološkoj slici sveta. Time se krug zatvara, posledica postaje uzrok, a uzrok posledica – što nas dovodi i do Ničeove ideje večnog vraćanja istog koje u oblikovanju Vladimira Ristića dobija svoj jezički, ali i estetski izraz. Život je u neprekidnom kretanju, sukobu. Celokupan roman je dijalog, ali ne samo dijalog sa čitaocem već je to dijalog živih i mrtvih naučnika, živih i mrtvih ideologija, živih i mrtvih poetika. No, svoje stavove Ristić ne esejizira kao što to čine prethodnici intelektualističkog romana, on se direktno ili indirektno dotiče problema, posmatra ga iz različitih uglova, a ne libi se da pruži i direktna objašnjenja. Naposletku, Nebeski bik je i intelektualni ali i inteligibilni roman.
Ristićeve stilske sinteze ne završavaju se sa intelektualističkim romanom. On, kao i Džojs, ide dalje – obuhvatajući i sopstvenu epohu. Mala parabaza (čitaj Legenda o Đordanu Brunu) posvećena je Borhesu. I ne samo da je posvećena, već su i pojedini elementi Borhesove poetike ovde književno konkretizovani. Ali, ono što ove sinteze čini drugačijim od Džojsovih je i jedna žanrovska sinteza. Naime, parabaza o ljubavi Ajnštajna i Margarite je u žanrovskom smislu erotsko-špijunski triler, dakle ne pripada beletristici već zabavnoj književnosti. Time, međutim, Ristić ne umanjuje književni kvalitet svom romanu. Naprotiv, on ga postavlja u jedan istorijski diskurs, pri čemu prvenstveno treba imati u vidu specifičan odnos beletristike i zabavne književnosti kroz istoriju. A to je, pre svega, uzajamni odnos uzimanja–davanja.
Mnogi pisci, među kojima je i Dostojevski, koristili su elemente zabavne književnosti da bi svoja dela obogatili za neki nov književni kvalitet. Ristić svoj triler ne umeće u roman; on ga jednostavno prilepljuje, gradi kao paralelnu priču koja će se tek na kraju uliti u glavni fabularni tok romana. Dakle, zabavna književnost kod Ristića je prateći element beletristike.
Naravno, erotsko-špijunski triler obiluje erotikom.
I tu je zastupljen jedan od tri tipa seksualnosti koja obogaćuje Ristićev roman. Na celokupnom planu seksualnost nije samo bitan činilac Nebeskog bika, ona je, u stvari, princip. Ona je drugi član filozofski pojmovnog para apolonovsko-dionizijsko. Tako opet dolazimo do Ničea, ali do njegove ranije faze u kojoj je delovao u saglasju sa Vagnerom i ovaj par sagledavao kao skladan princip. U tom smislu i Ristić u Ajnštajnu vidi seksualnost kao dionizijski princip uparen sa razumom, odnosno apolonovskim u naučniku. Tako u romanu Nebeski bik razlikujemo tri tipa seksualnosti: estetizovanu seksualnost, parodiranu i preforsiranu seksualnost. Prvi tip seksualnosti vezan je za antistrofe u kojima su opisane zgode malog Ajnštajna i Elze. Pisac trostruko varira ovu temu, dakle koristi postupak komponovanja muzike pa samim tim nagoveštava njegovu estetizaciju. I u sve tri varijacije u prvi plan izbija belina gaćica. Baš zbog ovakvog književnog postupka bele gaćice ovde nisu fetiš, već prerogativ čiste seksualnosti. Sam književni postupak u stvaranju ovih slika ne oslanja se samo na varijaciju teme, već su slike i fenomenološki redukovane da bi se došlo do suštine stvari. Parodirana seksualnost očituje se u odnosu Alberta i Mileve, a svoj vrhunac parodija ima u Albertovoj konstataciji da silogizmi zamenjuju orgazme. I treći tip seksualnosti eksponiran je u veoma plastičnim slikama ljubavnih susreta Ajnštajna i Margarite. Tu se ljubavne scene opisuju do najpikantnijih detalja, i atribut „preforsirana” treba shvatiti u onom kontekstu u kome ga daje Česlav Miloš u svom eseju Preforsiran seks.
Tako se u Nebeskom biku smenjuju apolonovski i dionizijski princip, hramovi znanja i svetkovine strasti.
Time je i Ajnštajn kao književni lik umetnički obogaćen, ali i sam roman postaje poprište jedne piščeve igre u kojoj se sa estetskog prelazi na fizičko-hemijsko i čiji je jedini cilj ostvarenje vrhunca poetskog.
Ideja u Nebeskom biku postaje, pored Alberta Ajnštajna, književni junak. Ovo nije prvi put u književnosti da ideja dobija najviši status. I Andre Žid u Kovačima lažnog novca ističe da ga ideje više zanimaju nego ljudi, ideje ga zanimaju iznad svega. One su postojanije od ljudi, one povezuju generacije. Naš pisac ide dalje i kaže da su ideje večne. Ovaj izvesni platonizam ne treba shvatati u smislu ideje kao suštine stvari, koliko u smislu postavljanja ideje na sam vrh koncepcije sveta.
Kao i kod Platona, u Nebeskom biku ideja se ontološki utemeljuje, postaje i smisao bivstvovanja. Đordano Bruno u Lomači žrtvuje „svoj život za tuđu ideju, koju je prihvatio kao svoju“. A Ajnštajn se pita o smislu bivstvovanja, odnosno vidi njegov smisao u sopstvenoj ideji: „Moj život je završen 1915. godine... Ja sam sada jedna prazna ljuštura koja, doduše, želi mnogo toga, ali samo kao uspomenu na velike dane i na pravi život.“
Pošto je bivstvovanje teško aktuelizovati, najbolje ga je prevesti u čist pojam. A od svih ljudi, smatra estetičar Ivan Foht, čistom pojmu najviše se približio Bah. Dakle, nije samo muzički ukus vodio autora Nebeskog bika da značajan prostor u romanu ustupi ovom nemačkom kompozitoru. I stvarno, Ajnštajn se aktuelizuje upravo kroz Baha. Baha srećemo i u Rotmanovoj robnoj kući, i u zajedničkom muziciranju Ajnštajna i Rotmana, a i Hajzenberg svira Bahove fuge dok, navodno, radi na projektu cepanja urana.
Problem vremena u Nebeskom biku tretiran je u vidu piščevog svesnog stava. Vreme je i sadržina romana, jer je ono u sklopu teorije relativnosti. Naravno, nauka nije prva koji je ovaj problem počela da tretira. On je ranije postavljan u književnosti, a najranije u filozofiji. U tom smislu, kad tretira problem vremena Ristić se ne oslanja samo na Ajnštajnovu teoriju već se poziva i na
grčko nasleđe, na Zenonove aporije koje će kasnije biti nazvane „subjektivno” ili „psihološko” vreme. Relativnost vremena, zastupljena u romanu kao teorija, postaje odlika i njegove vremenske strukture. Ristić na prvi pogled događaje u romanu daje po jednom hronološkom redu kakav je naša temporalizovana svest naučila da prima. Nulta tačka vremena u romanu je 1939. godina, i događaji vezani za projekat Menhetn hronološki su izloženi. Ali sam taj vremenski tok prekida se retencijama, zatim delovima koji su vanvremenski, ili bolje reći zaustavljeni su u vremenu. U maloj parabazi Lomača obrađuje se period koji je van opsega Ajnštajnove biografije, srednji vek. U parabazi, u epizodi sa Margaritom vrši se pomeranje nulte tačke vremena u romanu u 1935. godinu. Vremenske odlike smenjuju se u romanu i u zavisnosti od načina pripovedanja. Ristić sa pripovedanja u trećem licu zna naglo da pređe na prvo lice, da bi se u istoj rečenici ponovo vratio na treće lice.
Kete Hamburger ukazuje na dva karaktera pripovedanja: fiktivno i nefiktivno. U središtu nefiktivnog pripovedanja jeste pripovedanje u prvom licu – i tu prošla trajna glagolska vremena jedino znače prošlost. U fiktivnom pripovedanju postavke o sadašnjosti, prošlosti i budućnosti se pomeraju.
Naravno, vreme nema samostalnost u odnosu na prostore romana; ono se može posmatrati samo kao hronotop koji ne treba shvatiti u Ajnštajnovom smislu, odnosno u specijalnom poimanju vremena u teoriji relativnosti.
Naprotiv, pojam hronotopa ovde je upotrebljen isključivo u Bahtinovoj interpretaciji, gotovo kao metafora.
Na planu romana Nebeski bik možemo istaći dva tipološka hronotopa, hronotop susreta i hronotop puta. Ovaj prvi hronotop odlikuje veća emocionalna obojenost.
Celokupan siže u romanu sazdan je od susreta: susret Ajnštajna i kolega naučnika, susret sa Rotmanom, susret sa Milevom, susret posle dužeg niza godina sa Elzom, susret sa Margaritom, susret sa pilotom izviđačkog aviona... Hronotop puta, kao i hronotop susreta, ima važnu sižejnu ulogu. Na putu od Čikaga do zapadne obale general Grouvs i Openhajmer zvanično započinju projekat „Menhetn”. Tako put postaje tačka zapleta, ali se i preliva u istorijski put. A put svetlosti od kazaljke na gradskom časovniku do posmatrača odigraće ogromnu ulogu u nastanku teorije relativnosti. Ovde imamo jedno ulivanje vremena u prostor i njegovu relativizaciju.
Tako Ristić stvara vreme u romanu koje izbija iz njegove strukture, bitan je faktor romanesknog oblika i u skladu je sa teorijom glavnog junaka romana, sa relativnim vremenom.
Nebeski bik je i izvesna pobuna. To nije onaj Lotreamonov radikalni bunt u kome autor uništava sve da bi uništio suštinu. To nije ni Sabatova pobuna u kojoj je sve podređeno sopstvenoj volji. Ali i Lotreamonova i Ristićeva pobuna su usmerene protiv Boga. Lotreamonova je kroz jedan rušilački bes sveobuhvatna, Ristićeva je usmerena protiv praroditeljske krivice. Lotreamon kroz
apsolutnu pobunu dolazi do apoteoze zla, Ristićeva pobuna je usmerena protiv zla kao tamne strane čovekove prirode. Sabato u tkivo svog romana O junacima i grobovima implantira Izveštaj o slepima, Ristić implantira Lomaču u svoj roman Nebeski bik. Sabatov roman ne bi mogao da postoji bez Izveštaja o slepima, Ristićev roman bio bi osiromašen bez Lomače. U Sabatovoj kataklizmi požar guta sve, od zgaženih fetusa do svekolikog ološa – Ristićeva kataklizma odvija se u individualizovanoj svesti, i požar i sveopšte uništenje samo se podrazumevaju. Sabatova kataklizma odvija se preko halucinantnih slika, Ristićeva je data kao scenska slika. I Ristićeva pobuna motivisana je isključivo etičkim principima, usmerena je protiv Boga, ali i protiv sistema, nauke kao čudovišta koje se otrglo kontroli naučnika,
ima sopstvene zahteve a čovek-naučnik je samo tu da te zahteve ispunjava. Bog je za Sabata dvostruka priroda kod koje zlo ima primat nad dobrom, za Ristića praroditeljski krivica i proterivanje iz raja uzrok su stvaranju čovekove dvostruke prirode. Sabatov glavni junak, Martin, na kraju romana nalazi mir, Ristićev junak ne nalazi taj tako potreban mir.
Nema optimizma za čoveka u Nebeskom biku. Roman počinje praroditeljskom krivicom. Roman i završava praroditeljskim grehom. A čovek ostaje, upravo onako kako i filozofija postoji, u upitanosti: Ubrala žena jabuku, pa šta!?