Nada Šerban
PESME
PILOSKA KADA
sanjala ruka roba
o nežnom krilu
iz blata izrasla
krivina mog tela
bez glave
mirisna ulja i morski talasi
bili joj hrana
kad se ponadala
da će stopalo gospodara
u njeno naručje da se spusti
nije ga više bilo
da sam ženskog roda
niko nije znao
zato sam avaj
još živa
oko mene pustoš
jedino društvo
redak putnik
što se na breg uspne
umesto rečju
prelije me bljeskom
ARGOS
ni traga od brodovlja
nasukan grad u ravnici
od pramaca napravljena rala
vesla zabodena u zemlju
tepše su katarke od
ploda
deca gaze
kornjaču u prašini
ona gine
bez zvuka
dok se na trgu
ovan
na tihoj vatri peče
runo lažnog sjaja
krasi glave
taštih argo
naut
kinja
NESTOROVA KĆI
tri su dana
otac i majka
birali breg
na kom će nići palata
tri godine trebalo da prođe
da se rodi
more je ugledalo nagu
samo sebe zarobilo
u zalivu kleči
i mirtin cvet pred njenim licem
saginje glavu
bez imena ostala
zbog uroka
od njenog potomstva
bogove obuzela zebnja
prosca za nju
nije bilo
prašina vlada
u roditeljskom domu
bez krova seljaci lome vrat
svetom stablu
o njoj sanja
samo kada
od kamena
ARGONAUTI
pošli sigurni
u dobru volju zvezda
i u svoj brod
uzalud ih čekale u luci
sa upregnutim kolima
zlatno podne
presečeno
crnim jedrima
kratak odgovor na dugo čekanje
KRFSKA GORGONA
u kamenu a živa
dve joj zmije oko pasa
tri iz glave gmižu
ružna a osmeh na licu
stalno
sna nema
pred oko sve buja
zelene se brežuljci ostrvski
mirta cveta
more miluje hridi
i maslina rod ima
ona sama
kada pred
ljudski stvor stane
i to bude gorko
zebnja mu pogled muti
strah se pročita na čelu
muka u utrobi
teška je kazna
kad nikog nema da kažeš
pesmu pokajanja
sluge
rodni vinogradi
sin koji raste
sve je pod njenom rukom
jedino joj izmiče vlast
nad sećanjem
uzalud tka lik junaka
pred njom raste slika
starca
koji plače nad kućnim pragom
POVRATAK HELENE U SPARTU
u Spartu je opet dovedena
da voćku greha vidi
uzbere plod
a Sparte nema
kraljevska kuća u masline
zarasla
u korov
kradljivci razneli ložnicu
zlatne kupe pojeo mrak
grob vladara raskopan zjapi
stadu ovaca u hramu je tor
jedino živi neko selo u polju
koje u neznanju zovu grad
zar su ti lenjivci na trgu
što piju kiselo vino
rod
zar da se milozvučni poj
pretvori u grube psovke
prodavca ribe
da se onolika lepota
izrodi u ova lica
što prašnjavom rukom brišu
znoj
da su kamenjem dočekali
bilo bi bolje
brzi su bozi
da izreknu kaznu
kad namet plaća smrtni stvor
SMRT PENTESILEJE
othranilo je prostranstvo
umesto pesme i devojačkog kola
znala je kako se zateže luk
zauzdava divlji konj
podiže mač
i spušta u živo telo
drugog pola
i dok se u njene grudi
ustremljuje Ahilova ruka
zna da
junak u junaka
gleda
jedino je buni
sopstveno telo
nepoznatom vatrom gori
dok u muškog neprijatelja
poslednji put
gleda
ARIJADNA
kada se u metal
zagledala
izronila je kula
u njoj hodnici stepeništa
odaje bez vrata bez prozora
u srcu kule
muž bikovskog lika
rukom nedrhtećom
uzme svileno klupko
davno pripremljeno
za došljaka
da nađe srce kule
i sa onim što ga čeka
da zametne boj
borba dugotrajna
ishod – zlatna obrazina
sada krasi lice
došljaka
posle ga nit
izvede na obalu vode
pred njene skute
i dok tankim povesmom
prekriva ogledalo
ne zna
da li taj konac mora upresti
ili
pretskazanje može zaboraviti
neprozirna
dokoliva gornjih gospodara
u semenu roditelja
pod pernatim plaštom skritog
u naručju belopute majke
u srcu gospodara
što tuđu sramotu spira
tek druga po redu
ostavili su je u ravnici
na nemilost suncu
sestrin beg
nad glavom
kruži
i rođena kost
sluti opasnost
pa neka krivica stigne
ratovanju vičnog muža
i onog što lažljivom rečju
njegovo mesto grabi
neka kletva prati
krvavoj pravdi sklonog
sina
i kćer što zamku pravde
kao pauk plete
samo da
zlatnim licem
košnicu groba
osvetli
što pre
DELOS
kako pronaći reči dostojne Dela
ovnujske kože što usred kikladskog stada
na morskoj peni pluta
i zlatnim odbljeskom vraća sunčevu sliku
kako složiti reči u nisku
dok vetar severnih strana
mnogostrukim prozračnim telom
zateže strune bilju
morske uzdiže kapi
i spliće ih u skladan bruj
sme li se imenovati
opojnost žutocvetog čkalja i njegova senka
šuma tankovratih strela
što na zrikavca pada
uz zvonak poj
sme li se kroz talasanje palminog granja
pogledom zaći u zeleno ostrvo
usred mora kamena i tajnih znanja
sme li se dlanom dotaći
belina mramornog stola
na kom ogroman gušter sanja
da li je dano da sveta voda
sa stopala spere umor
na kapke stavi zlatan prah
da li je dano da nam znak
donesu
svete ptice
vesnice zlatokosog vodiča
Muza
da pred našim okom
baš u ovom trenu
plamen i vino u oštar vonj
svežu
list masline cvetak mirte
riblje oko
da nam kroz nosnice prostruji
dimni titraj
da razbudi snenu koru
zašumori struju tajnu
da li nam je dano da zaigra
list na nozi
da se bedro ustalasa struk
povije
da laktovi krenu gore-dole gore-dole
zatreperi grlo glasnim glasom
da prizove lepet krila hitrog
ata
da se spusti niz nebesku zlatnu
pređu
il je sunčev zrak
što na hrbatu talasa vedro
poigrava
tek milo obesno dete rumenih
obraza
što za zabavom hiteć
sa gornjih se spustilo poljana
ko glasnik nedostupnih vedrina
da opsenom sjajnom plete zamku
za naš vid
Delos nas vencem ljubičaste trave ovenčava
lovorova se grana samo na čistom čelu
jahača višnjeg
presijava
NEDODIR ZLOTSKOG ZLATA
uzalud ulaziš u lobanju planine
uzalud prstima dotičeš kost
uzalud ostavljaš trošni trag
samo tama pred očima
samo vlažna stena pod rukom
noga u meko tkivo propada
ne pomaže svetlost svica
ni slepi miš ni kost medveda
ne pokazuje put
i sitasto tkanje i slušni labirint
samo su zamka
tajna pećine se krije
u mirovanju kristala
u kaplji zlata što na teme pada
dok se ti
obnevideo od mraka
u središte dana
kukavički
survavaš
IŠKIDAR
more se u dosadi protegloizvilo vrat
zablistale mramorne dojke
iza linije obale
brdo raširilo ruke
u zagrljaj
ujutru se po polju rastrčala
bela deca od kamena
umorna
legla na zelenu postelju
i zaspala
a kada je noć krenula na brdo
riblje duše se izvukle
iz mramorne košuljice
i spustile u utrobu mora
zjape vrata
na četvrtastim lobanjama
nikog da se seća tuge
što blago vijuganje reke ostavljaš za sobom
nikog da čuje udar štapa
što muklo o golet korak prati
nikog da vidi boru na čelu
što samu sebe crta
dok ne korakneš
iznad ledenih hridi nebeskog
mora
dok ti se teme
iznad belih oblaka ne pomoli
dok ti oko u svetlu svetlost
ne uroni
dok ne spoznaš
da raskoš bilja i obilje zveri
u dolini
da svetlost gornja i tama
telesnog loga
sve vreme u istom telu
se jedini
PENELOPA
umorila se od iščekivanja
od trčanja uz kamene stepenice
od vetra na vrhu kule
od hladne plaveti
od naprezanja da ugleda jedra
sada žene mornara
išetaju predveče u luku
da ih poslednji zrak sunca
pomiluje
ona opet vlada ovim domom
sinom sipa vino proscima
u darovni dan
moli bogove da se smislostive
samo s večeri
kad utihne žamor
u kući bez gospodara
pali sveće pred ogledalom
i vlas po vlas belu kida
zaustavlja svoj lik
kao da jednaku meru vremena
ne pomera senku
Posle jednog putovanja po Grčkoj ranih osamdesetih godina (Atina–Peloponez) nastale su ove pesme Nade Šerban, nadahnute motivima klasične starine. Pesnikinja nije bila raspoložena za njihovo objavljivanje, odana svojoj profesiji – bila je profesor na Biološkom fakultetu u Beogradu. U ranim svojim godinama pisala je poeziju i za svoju prvu knjigu Ono pre ili ono posle dobila je Brankovu nagradu (1970), a kasnije je objavila još jednu zbirku pesama – Koža, ogledalo (Svetlost, Kragujevac, 1982). Rukopis ovih pesama iz zaostavštine uputila je majka Nade Šerban, Sofija (Sonja) – posle njene prerane smrti jula 2008, prijateljima koji nalaze za shodno da ih objave i koji su uvereni u njihovu visoku umetničku vrednost. Njima se potvrđuje da je među nama postojala, na svoj neupadljiv način, jedna pesnikinja visokog ranga i visoke lične vrednosti.
Beleška
Slobodan Pavićević
