Mileta Aćimović Ivkov
JEDNA URBANA MITOPEJA
(Beogradska pesma Bratislava Milanovića)

U istoriji moderne poezije evroameričkog kulturnog kruga grad je postao privilegovana tema zahvaljujući usmerenim stvaralačkim nastojanjima Šarla Bodlera koji je, kako ističe Hugo Fridrih, u „velegradskom smeću“ naslućivao „neku misteriju“.1U njegovom poetskom opisu to kreativno usmerenje razaznavalo se kao određeno „fosforicentno svetlucanje“ u kome su slike grada predočavane veoma disonantno2. Grad je u poeziji ovog pesnika postao pozornica u čijem je mnogoljudnom svetu pojedinac mogao da se utopi i izgubi, da nestane u mnoštvu. Mada je takav tip slike sveta u svojoj poeziji ovaj pesnik izgradio na podlozi koju je oblikovala proza E. A. Poa, posebno njegova priča „Čovek mnoštva“3, veza sa stvarnim gradskim životom u Bodlerovim stihovima bivala je, takođe, očigledna. On je oblikovao takav koncept poetskog govora u kome su različiti sadržaji: kako oni koji su preuzimani sa samog dna života, iz (vele)gradskog limba, tako i oni koji su dolazili iz kulturološke, posebno književne, sfere, dovođeni u funkcionalnu vezu i zajedno učestvovali u izgradnji slike grada kao prostora koji je često bivao lišen humanističkih sadržaja. Sličan koncept koji je od tada postao opšte mesto moderne poezije, u nekim od pesama realizovao je i Ezra Paund. To je posebno jasno predočeno u kontrapunktno izgrađenoj pesmi amblematičnog naslova:

N.Y. u kojoj pesnički subjekt kaže: „Jer vidim samo rulju sluđenu saobraćajem“4.

Takav razvoj pesničke prakse učinio je da grad, koji je i u biblijskim psalmima personifikovan kao utočište:

„K tebi Gospode, vičem; grade moj“ (...) „jer si ti grad moj i krijepost moja.“5, u poeziji dvadesetog veka postane jedan od najvažnijih toposa i to na taj način da je postalo očgledno kako je on: „ispričan i providan, pre nego opipljiv i koherentan, mesto koje se sastoji od delića, komadića i promenljivih raspoloženja; stao je pod zastavu diskontinuiteta i disocijacije, a ne zajednice.“6 Poremećaj kojim je zahvaćeno biće najvećeg naselja kojeg je izgradio čovek dostigao je vremenom toliki stepen da je postalo moguće da se kaže i to kako je moderni grad „zaista, postao fatalnost za čoveka, izvan dobra i zla.“7. Posebno zbog toga što je, imajući na umu navedenu Paundovu pesmu, postalo moguće da se u njemu uoči i takav nivo dehumanizovane promene u kojoj je sasvim vidno kako: „Danas smo došli dotle da smo prodali svoje privilegije stanovnika grada za žalosnu zbrku automobila.“8. Jednostavno, grad modernog doba u modernoj poeziji predstavljan je kao mesto sudbinskog i istorijskog udesa pojedinca, njegovog dramatičnog susreta sa silama društvene i civilizacijske regresije.

Naporedo sa tako oblikovanom slikom (vele)grada, u modernoj poeziji izgrađivana je i takva poetska predstava u kojoj je mogla da dođe do izražaja i njegova „Najvažnija karakteristika“ – funkcionalna veličina „s one strane fizičkih granica (...)“9. Tu „funkcionalnu veličinu“ grada moguće je prepoznati i kao polje kulture u kome su vremenski kontinuitet i uslovljenost činjenica koje ga oblikuju najstabilnije i najkarakterističnije njegove vrednosti. Na taj način postaje jasno kako se slika grada u modernoj poeziji ambivalentno izgrađivala. A potom i to da je kulturno i tradicijsko nasleđe nerazlučivo upredeno u njenu bazičnu nit da bi postalo naročita misaona osnova sa koje može da se dalekosežno uoči i to kako je poezija „intenzivno kulturno konstruktivna“10.

Nastajanje i razvoj grada u vremenu neodvojivo je povezan sa nastajanjem i koncentrisanjem vrednosti kulture i književnosti, pogotovo od druge polovine devetnaestog veka, kada postaje jasno da dolazi do sasvim određenog tematskog pomeranja u književnosti od sela ka gradu. Grad postaje najdominantniji tematski agens u fikcijskoj književnosti. I upravo zbog toga perspektiva iz koje se oblikuje slika grada u književnosti postaje nužno urbocentrična11 – posvećena karakterističnim i prepoznatljivim slikama koje su, vremenom, prateći ukupni savremeni tehnološki razvoj, postajale sve ujednačenije.

U srpskoj književnosti novijeg doba slika grada oblikovana je kao bazični egzistencijalni prostor – polje dramatičnog ukrštanja silnica istorije i mogućnosti egzistencije savremenog čoveka. U poeziji je od druge polovine minulog veka prisutno znatno stvaralačko posvećenje dijahronijskom aktiviranju tema iz opšte kulturne i nacionalne istorije. I to, najpre, u periodu tzv. druge moderne u poetskom zamahu Miodraga Pavlovića kao i, na drugom poetičkom polu, kod pesnika (neo)simbolističke orijentacije: od Branka Miljkovića do Ivana V. Lalića i Borislava Radovića. Na njihovom tragu je, sa obiljem osobenih stvaralačkih priloga i akcenata, svoju poetsku viziju gradskih prizora oblikovao i Bratislav Milanović.

U poeziji ovog pesnika moguće je zapaziti i to kako se stvaralački tretman grada kreće od sasvim uopštenih literarnih aluzija i reminiscencija, do izgradnje veoma efektnih i složenih značenjskih i simboličkih figura na podlozi razornog dejstva istorije na sasvim konkretnom tlu, kakav je prostor Beograda. Koncentracija beogradskih tema u poeziji ovog pesnika intenzivnije je i direktnije naglašena od knjiga: Klatno i Balkanski pevač, a naročito prisutna u knjigama: Vrata u polju i Silazak. U njima je „znamenovanje umetnosti gradom“12 činjeno sa jasnom stvaralačkom svešću o međusobnoj uslovljenosti i prožetosti vidnog, trenutnog i aktuelnog sa stvarima prošlosti, posebno sa mitskim predanjem. Poezija i kultura se u stihovima njegovih beogradskih pesama plodotvorno prožimaju i jednače u jedinstven, značenjski bremenit, govor o trajanju i stvaranju, a uslovljeni su drevnim obrascima i savremnim dešavanjima. Dok je samo stvaranje u ovim pesmama predstavljeno kao potreban, vredan ali istovremno i „izlišan“ napor, kao u pesmi Pred vratima zadužbine.

Kazana tako da se njen govorni subjekt varirano i naglašeno obraća nekome/nama, ova pesma svoje značenje izgrađuje na opisnom konstituisanju malog kataloga pojedinosti: „Gurnite vrata, a kada uđete / sve će se okrenuti ka vama: vučje čeljusti / skriti rukopisi, bašte, možda nežnost.“ Na taj način pesnik je oblikovao široko zasnovanu podlogu sa koje postaje moguće da se postupno dođe u posed sasvim određenih, dalekosežnih zaključaka. Najpre o tome da: „treba snage da se stane / između stranica knjige nelistane / ni u ovom ni u drugom dobu“, kao i o neumitnoj činjenici da taj „Napor je izlišan i sad i do veka“.

Činjenica koja je istaknuta u središnjem delu ove kratke pesme da „treba snage da se stane između stranica knjige“, i to naročite knjige koja nije listana u „ovom“ a neće biti listana ni u „drugom“ dobu, ukazuje na pesnikovo nastojanje da se istakne okolnost da je sažimanje i sabiranje iskustva „između stranica knjige“ izrazito važna i nezamenjiva delatnost. Zapravo, da se svekoliko trajanje najpotpunije osvetljava i osmišljava jedino „između stranica knjige“. Na taj način se pokazuje da je i sama pesma naročito svedočanstvo o tom trajanju. A samo trajanje, opet, u ovoj pesmi i ovoj poeziji opaženo je kao izrazito vredno i pamćenja dostojno – samo kada je i ukoliko je kulturno osmišljeno. Zbog toga je i sama knjiga apstrahovana kao vrednost iznad života, čak nedostupna, koja se neće listati ni u ovom ni u drugom dobu. A „snaga“ koja je potrebna da se stane između stranica te „knjige“ koja osmišljava i nadilazi egzistenciju, jeste snaga umnog, duhovnog i kreativnog stvaranja.

Lice Beograda u nekim od pesmama ovog tematskog kruga BratislavaMilanovića, predstavljeno je izrazito slikovito i deskriptivno, sa dosta mimetičkih pojedinosti koje su uzete kao osnova za izgradnju jednog značenjski višeslojnog, čak profetskog govora. Tako se na samom početku pesme Svetla Singidunuma, iz ispovedne perspektive koju potvrđuje varirana sintagma „gledao sam“, izgrađuje karakteristična i upečatljiva poetska slika: „Na močvarnim obalama gledao sam / kako trne svetlost i, poput mraza, / steže se tama u korenju vrba. / Tad su se tiho budile zveri: / bizam je lovio bube na brežini, / u šipražju su ljubavno režale lisice, / nad brestom je vetruška kružila, slušala glasove zatomljene u perju.“

Na osnovu koju oblikuje ovako razvijeni poetski opis, projektovano je dodatno (udvojeno) viđenje poetskog subjekta u kome se opaža „kako se pod maslinastim nebom / bude svetla grada uraslog u suton“. A potom se takav slikovit i, u osnovi, tropičan opis nadalje simbolički usložnjava ukazivanjem na okolnost da je po gradskim „zidovima puzila tmuša“, dok „njegov se žagor mešao sa šumorom trske (a) njegovi se uzvici stapali sa kricima plovuša“.

To opaženo kobno približavanje tmuše koja puzi uz zidine grada, zajedno sa glasovima koji su zatomljeni u perju ptica, ukazuju na činjenicu da u svoj poetski opis Milanović pažljivo bira elemente arhetipskog i mitskog delokruga. Njihova funkcija u ovoj pesmi (i ovim pesmama) je da ukaže na večnu prisutnost razarajućih sila koje dolaze iz neznana prapočela, ali i iz istorije, a čija se snaga profetski aktuelizuje u završnici ove pesme: „U vazduhu je mirisala / predstojeća krv“. Kao što se i navođenjem okolnosti da se „žagor mešao sa šumorom trske“, a „uzvici stapali sa kricima plovuša“, ukazuje na potrebu ovog pesnika da ukaže na jaku panteističku povezanost elemenata koji činje njegov poetski opis i svet. Pri tom se, u tako građenom poetskom opisu, opaža i naročito motivisano aktiviranje fenomena vremena. Čak može da se kaže kako je opis trajanja u vremenu centralna misaona i značenjska osa u ovim opisnim i misaonim pesmama.

Svest o uslovljenosti trajanja vremenom iskazana je i u pesmi Vračarski breg. Izgrađena na intertekstovnoj osnovi, što nije retkost u Milanovićevom stvaralačkom postupku (tako je građena i pesma Još mirišu lipe s pitomog Vračara) a što, dodatno, ukazuje na autorsko povlašćivanje vrednosti duha i uma koje putuju kroz vreme, ova pesma upija u sebe i takvu koncepciju vremena u kojoj se uočava dijahronijska putanja gore-dole. U njoj je sa opisa Jelisija Kalcanocića uzetog za motivaciono polazište: „Čubura je mansarda Beograda / daleko iznad Slavije“, poredbeno u opisu prelazi na daleko istorijsko vreme i tadanju sudbinski dramatičnu situaciju: „A gore na Vračarskom bregu, sedeli su / u sasvim drugom vremenu, opet presudnom / za biti il ne biti“. Da bi se veoma sugestivno uspostavio značenjski paralelizam sa savremenim dešavanjima koja su, opet, u toj meri tragično zaošijana, da se mogu uopštavajuće okarakterisati već aktiviranom šekspirovskom sudbinskom dilemom „biti il ne biti“.

Uopšte jeMilanovićev stvaralačko-poetski silazak niz vreme – čak i kada je podstaknut kulturnim reminiscencijama i ličnim uvidima, utiscima i porivima, ili kada je realizovan kao odraz slike konkretnog vremena i njegove dramatike na čijoj se osnovi kasnije realizuje pesma – činjen sa jasnom svešću o neupitnoj uslovljenosti i prožetosti vrednosti života vrednostima tradicije i predanja, kao i o potrebi da se i jedno i drugo u pesničkom govoru iznova susretnu, provere i, u određenoj meri, dodatno izražajno i modelativno oboje, odnosno mitologizuju. Mada, i to valja reći, Milanović u znatnoj meri autonomno bira model i područje tradicije kome će se stvaralački obratiti, potvrđujući kako: „Svaka kultura ima vlastitu verziju drevnosti“13. A kako je njegov, u pesmi Vračarski breg oksimoronski efektno iskazan, stvaralački „silazak u uspon“, obavljan sa uverenjem da je prošlost kojoj se obraća živa – jer kako jedan drugi naš pesnik kaže „glasovi mrtvih nisu mrtvi glasovi“, i da otuda ona može znatno pripomoći da se razume i prevaziđe obnovljena tragika sadašnjice – celokupno njegovo poetsko nastojanje (koje podrazumeva i krug beogradskih pesama) obeleženo je intenzivnom samosvesnom potragom za smislom. Pogotovo zbog toga što „živa prošlost istorije živi u sadašnjosti; ali ona ne živi u neposrednom iskustvu sadašnjosti, nego jedino u samosaznavanju sadašnjosti“14 – te je otuda nužno njeno poetsko ispitivanje i (pre)vrednovanje, čak i u ključu poetske mitopeje – što je osobena poetička i tipološka oznaka ovog misaono produbljenog poetskog govora.

Opstojavajući, kako kaže u pesmi Rimski bunar, „na tankoj crti / između dva sveta“, poetski subjekt često priziva i oživljuje neke elemente mitskog i istorijskog vremena i sveta – kao u pesmi Kovači pod Tašmajdanom ukojoj se kroz povezivanje dva udaljena vremenska plana prepoznaje jasan misaoni smer njihove identifikacije; svođenja na zajedničku (arhetipsku) situaciju u kojoj postaje jasno kako i danas „duboko pod travom“ „kuju veseli kovači / lance za gležnjeve: i njihove, i tvoje i moje.“ .

Bilo kada osluškuje „glasove iz bezdana“ ili kada prati tragove i materijalne ostatke istorijskog trajanja, govorni subjekt ovih pesama je neprestance umno sasređen na rekonstrukciju udaljenog, nedostajućeg, sveprožimajućeg smisla. U takvom rekonstruktivnom naporu on je – „ponesen strujama što sukljaju iz knjiga“ u pesmi Rimska dvorana u biblioteci, iznova povlašćujući lepotu iščezlog elementarnog trajanja u ambijentu u kome su se svijali „grmovi ruža / i loze oko kupatila što je ječalo od / slasnih uzvika plemića i robinja“ – dodao je u opisu i to kako su se, pri tom, u jedno slivali „i krvave suze Istoka i pitki otrovi Zapada“. Da bi, na tako obrazovanoj podlozi koja pre svega podrazumeva, u ovim pesmama uobičajeno, kretanje po vremenskoj osi između „nekad“ i „sad“; u situaciji u kojoj postaje moguće ogledanje vrednosti savremenosti i u kojoj se, da bi se videlo narečeno mesto, sada „silazi pod tramvajske šine“ u prostor biblioteke, kako bi se na taj način „oprala potkupljiva ljudska mudrost“. U ovoj ironično intoniranoj opaski ujašnjava se koliko je ovaj pesnik zainteresovan da poetski oživi drevnost i kroz prepoznavanje analogija sa savremenim dobom. Pogotovo zbog činjenice da „nasleđa slabe s vremenom, ali u principu ona se u ovoj ili onoj meri preklapaju“15. I upravo je to „preklapanje“ tradicija u ključu prepoznavanja i poetskog apostrofiranja nekih elemenata identičnosti, položeno u samu idejnu osnovu ovih pesama koje idu za tom da oživljavajući predstave i vrednosti prošlosti, pomnije prepozna promene na licu sadašnjosti. Kao i da potpunije razume i jedno i drugo. A za to je sama poezija naročito podobna, budući da je „plug koji preorava vrijeme, tako da dubinski slojevi vremena, njegov humus, dolaze gore“16. Ti „dubinski slojevi vremena“ u ovim su pesmama uključeni u naročitu izgradnju složeno zasnovanog i predočenog sveprožimajućeg smisla stvaranja i trajanja.

Međutim, u tom oživotvorenju drevnosti i njenom sameravanju sadašnjice, nije u Milanovićevoj poetskoj projekciji izdvajano i vrednovano samo ono što podrazumeva vrednosno pozitivno i priraštajno civilizacijsko-kulturno kretanje kroz vreme. U nekim od pesama (a takva je Rudari na Tašmajdanu), rudarsko obdelavanje koje podrazumeva da su predano „vadili srce zemlje da podignu grad“, podrazumeva i da su tim činom, upitno nadnesenom poetskom subjektu, pokazali „da nisu bili neimari – no kasapi / što odsecaju ogromnom satarom / žile, pršljenove, presno tkivo / jednog drukčijeg sveta / smirenog pod pokrovom humusa“.

To isticanje „jednog drukčijeg sveta“ ukazuje na okolnost da su u beogradskim pesmama Bratislava Milanovića ravnopravno i značenjski koncentrisano i usmereno, kao toposi, izdvajani povlašćivani fenomeni dugovremenog trajanja i kulturnog razvoja i rasta na beogradskom tlu. A potom i, u okvirima takvog postupka, za prepoznavanje tog trajanja, neki važni toponimi. Kao što je bilo važno da se istaknu i one pojedinosti za koje pesnik kaže da su pohranjene „u prastaroj utrobi sveta“. A kako je njegov pesnički svet ovde beogradocentričan, onda to najpre podrazumeva oživotvoravanje i kreativno upošljavanje mitskih obrazaca – značenjski potentnu simbiozu jezika poezije i mita. Pogotovo zbog toga što „mit u sebi ispoljava težnju i snagu da ne sklizne prosto u bujicu osećanja i afektivnog buđenja, nego da to kretanje obuzda i sažme u jedinstvo jedne slike, kao u kakvoj određenoj duhovnoj žiži“17, a potom da i sam oblikuje određenu poetsku mitopeju u kojoj bi neki od tih sadržaja imali važnu konstruktivnu i smisaonu ulogu. Na tom obrascu izgrađene su i pesme Orfej nad Beogradom i Orfej na Vračaru.

I dok je u prvoj očigledno metaforičko uznošenje i personifikacija u funkciji sakralizovanja prirode („Njegovi su vokali kapali sa pustog svoda / u noć požutelu od lipa. Svetlost / je izvirala iz bezbroj napuštenih očiju / i ostavljala pečat od njegovog lica / na crnom somotu razdruzganog jula“), u drugonavedenoj pesmi realizovana je višestruko simboličko-značenjska paralelnost i podudaranje nasleđenog obrasca o mitskom pevaču Orfeju sa egzistencijalnom saituacijom samog pesnika i njegovog vremena. Svedočeći o tome kako je „Ovde, na obronku sveta“ – što je njegovo drugo ime za Beograd – najpre „slutio (...) prosenjenu priliku sa lirom ispod ruke“, a potom je opterećenu bolnim, paradigmatičnim, saznanjem da će mu „od smrti skuplja biti pesma“, opazio „u magnovenju“ da bi je potom – a to je značenjski vrh i prelom pesme – prepoznao u svom liku i obličju – ovaj je pesnik mitopejski efektno aktuelizovao i oživotvorio jednu nasleđenu kulturološku konvenciju i predstavu. A da bi takav postupak bio uopšte moguć, podrazumevano je da i sam pesnik koji se takvog poduhvata latio „obično prihvata neke mitove kao istinite, i prema njima oblikuje svoju pesničku strukturu“18.

U slučaju Bratislava Milanovića, a na primeru kruga njegovih beogradskih pesama, postaje sasvim jasno da je on u njima izgradio osoben obrazac poetskog govora koji je, polazeći od konkretne topografije, te istorije, mitoligije i kulturnog nasleđa za nju vezanog, pokazao da su u svom elementarnom i konkretnom vidu ti nasleđeni modeli i danas živi i delatni. Pogotovo kada se osmišljeno kreativno uposle na način sasvim moderan. A taj način pretežno podrazumeva samosvesni, katkad i ironični, ali ne nihilistički već konstruktivni kreativni otklon od sadržaja koji se preuzimaju kao i, na drugoj strani, jasnu želju da budu samo idejno i motivaciono polazište sa koga je moguća jedna drugačija, lična, pa i polemična, poetsko-simbolička i mitska projekcija sveta. Zbog toga je u njegovim pesmama prisutan dvojak stvaralački pristup nasleđu drevnosti.

Na jednoj strani on je, podrazumevajuće, ličan, oslonjen na sopstveno intelektualno i opšte životno iskustvo koje je legitimno „stvar tradicije, u kolektivnom kao i u privatnom životu“19. Na drugoj, dosledno je posvećen kulturnoj arheologiji u kojoj razaznaje, kao što i stvaralački uspostavlja, poetsko-imaginativni „stub sećanja“ oko koga se, kao oko kakvog strujnog kalema, formiraju koncentrični namotaji brojnih priloga njegovom utemeljenju i rastu. Iz tog razloga postaje moguće da u tekstovima njegovih beogradskih pesama govorno lice opazi i artikuliše epifanijske proseve i metafizička uznošenja i uopštavanja, kao u pesmi Podne kraj Kišvare, u kojoj ono indikativno kaže: „Tada sam odlebdeo iznad deteline, / kroz jošje i vrbake ne ostavivši trag“, kao što ume i da, u upečatljivoj pesmi Letopisac pred bibliotekom na Kosančićevom vencu, snatreći „u donjim prostorima“, uoči neprekinuti tradicijski niz; poredak u kome činovi i dela kulture najviše vrede, bez obzira na neprekinute varvarske činove njihovog besomučnog ništenja. I upravo iz te perspektive posmatrani, vrednovani i imaginirani: „Oživeli bi tada, pod ovim gradom, / svi gradovi što su ih survali vatra, dim i voda / i na drugačijoj osnovi bi se umnožio svet.“20.

Sasvim je jasno da su ovi Milanovićevi stihovi oblikovani tako da se može kazati kako oni reprezentativno predstavljaju tvorno jezgro, tezu, značenjski i smisaoni vrhunac ovih sintaksički razvijenih i retorički napetih pesama u kojima su u širi unakrsni kontekst dovedeni predajna i istorijska vertikala i individualno osećanje i iskustvo u konkretnom vremenu i na konkretnom tlu – da bi, na taj način, postali konstruktivni elementi jedne uverljive mitopejske pesničke projekcije. To znači da je govorna perspektiva tako postavljena, da iz nje postaje moguće da se poetski predmet posmatra i sa udaljene tačke u vremenu. Iz tog razloga je njegov poetski opis i uzeo oblik tog osobenog načina slikovno-simboličkog predstavljanja koji omogućava da sa mimetičke pređe na jednu drugačije zasnovanu ravan, i tako oblikuju oni smisaoni tonovi koji mogu da ukažu na obilje vrednih sadržaja skrivenih u tragovima prošlosti – kao i na drugačije razumevanje i vrednovanje prizora savremenosti čija se složena slika u ovim pesmama višeplano izgrađuje.

REZIME

U poeziji Bratislava Milanovića, po motivima i sadržini, sasvim se jasno izdvaja celina koju možemo nazvati „beogradske pesme“.

U tim je tekstovima ovaj pesnik na taj način aktivirao izabrani predmet da se može opaziti kako je on izugrađivao vlastiti pesnički mit da bi, na toj osnovi, u misaono produbljen dijaloški odnos doveo predajno i savremeno kulturno nasleđe. Na taj način on je nastojao da iz urbocentrične perspektive pokaže u kojoj su meri i na koji način kulturne vrednosti ugrađene u temelju civilizacijskog nasleđa na ovom tlu – pogotovo kada su saobražene menama i ritmu prirode. Zbog toga je on, kroz efektne pesničke slike, razvijene opise i analogije, epifanijske proseve i metafizička uznošenja, i pristupio njihovom mitopejskom preoblikovanju u smisaono složen i bogat pesnički izraz.

1 Hugo Fridrih, Struktura moderne lirike, „Svetovi“, Novi Sad, 2003, str.42.

2 Isto.

3 Videti o tome u: Valter Benjamin, „Pariz Drugog Carstva u Bodlera“ u: Estetički ogledi, Školska knjiga, Zagreb, 1986, str. 23-101

4 Ezra Paund, Pesme, „BIGZ“, Beograd, 1975, str. 72.

5 „Psalmi Davidovi“, 28, 1; 71, 3.

6 Barton Pajk, „Grad u stalnim promenama“; temat „Urbano kao izazov“ u časopisu Polja, br. 453, Novi Sad, 2008, str. 72.

7 Karl E. Šorske, „Ideja grada u evropskoj misli – od Voltera do Špenglera“, isto, str. 70.

8 LuisMamford, Grad u istoriji, „Book &Marso“, Beograd, 2006, str. 541.

9 Georg Zimel, „Velegradovi i duhovni život“, u Kontrapunkti kulture, „Naklada Jesenski i Turk“, Zagreb, 2001, str. 147.

10 Osip Mandeljštam, „Jazavčija rupa“, u Pjesme i Eseji, „GZH“, Zagreb, 1989, str. 169.

11 Mihajlo Pantić, „Slika grada u Matavuljevim Beogradskim pričama“, u: SANU, Glas odeljenja jezika i književnosti, CDIX, knj. 24, Beograd, 2008, str. 25.

12 Isidora Sekulić, „Beograd“, u: Sabrana dela Isidore Sekulić, knjiga deseta: Teme, Matica srpska, Novi Sad, 1962, str. 185.

13 Josif Brodski, „Profil Klio“, u: Tuga i razum, „Rusika“, Beograd, 2007, str. 95.

14 Robin Dž. Kolingvud, Ideja istorije, „Službeni list SCG“, Beograd, 2003, str. 171.

15 Marija Todorova, Imaginarni Balkan, „Biblioteka XX vek“, Beograd, 2006, str. 25.

16 Osip Mandeljštam, „Riječ i kultura“, u: Pjesme i eseji, isto, str. 155.

17 Ernst Kasirer, Filozofija simboličkih oblika, Treći deo „Fenomenologija saznanja“, Dnevnik/Književna zajednica Novog Sada“, Novi Sad, 1985, str. 98.

18 Nortrop Fraj, Anatomija kritike, „Orpheus/Nolit“, Novi Sad-Beograd, 2007, str. 81.

19 V. Benjamin, „O nekim motivima kod Bodlera“, Eseji, „Nolit“, Beograd, 1974, str. 179.

20 Sličnu tezu upravo razvija i V. Benjamin u navedenom eseju: „Pariz Drugog Carstva u Bodlera“, isto.