Mihal Ajvaz
SUSRET SA TELOM1

Prostrane oblasti sveta koje nas okružuju nevidljive su nam. Njima ne pripada samo ono što se nalazi izvan prostornog horizonta – u daljini, na suprotnim stranama, ili u skrivenim unutrašnjostima – već i ono što je izvan vremenskog horizonta – iza granica sadašnjeg trenutka. Sam spektar boja i oblika kojima nam je stvarnost vidljiva raspada se na deliće smisla, pa onda na ono vidljivo, i konačno na tamni okean haotičnog, na ono čemu nije bilo priznato da je okean, a iz kog ipak izranjaju ostrva opažajnog po kojima prelazi pogled. Doduše, ovaj predeo zapažamo na poseban način, ali ga zapravo ne vidimo.

Interesantno je, da u vremenu, o kome se misli da u njemu neobično veliku ulogu ima telesnost, ljudska tela postaju nevidljiva – kao da se gube u magli što pada po zemlji iz koje se pomaljaju samo lica. Nevidljivost tela ne zasniva se na činjenici da su ona uglavnom skrivena u mekim i promenljivim šupljinama odela. Baš naprotiv, materijali koji obavijaju telo, pre ga na neki određeni način ističu: kao da pojačavaju njegov šapat, prikazuju njegov život i ističu ga tako što ga prenose u svoj govor, u pokretna slova talasajućih linija, i u nabore što se odmotavaju i ponovo skupljaju. Ovo nemirno i stalno promenljivo pismo, napustiće repertoar poznatih i klasifikovanih oblika koji stoje u vezi sa gotovim značenjima.

Zato je potrebno istaći i pročistiti semantiku kojom oblast tela izmiče predmetnim značenjima koja su nam obično na raspolaganju – telesni pokreti ukazuju na prvobitan izvor smisla, na polja sile iz kojih potom nastaju predmetna značenja. U telu se otvara konkretan način bića; a budući da se opažanje obično upravlja samo na postojeća značenja, gestikulacija izgleda kao haos koji ništa ne označava, i kome ne treba poklanjati pažnju. (Kada Oldos Haksli opisuje promenu halucinacije koju u njemu izaziva eksperiment sa meskalinom, spominje i to kako mu se tokom posmatranja knjige sa reprodukcijama renesansnih slikara, odjednom prikazao svet draperija koji do tada nikada nije primećivao, i kako je odjednom shvatio, da je lično jezgro i tajna sveta svakog slikara skrivena u ovim lavirintima linija i nabora, u ovoj zapostavljenoj periferiji viđenog).

U vezi sa telom obično zapažamo samo lica; ona kao da se izdvajaju na površini pod kojom se nalazi tamni i nepoznati morski svet: svet struja i ritmova telesnih pokreta, talasanje gestova i tkanina, podrhtavanje linija i ravni. Naš pogled se često kreće uskim pojasom iznad površine ove haotične stihije. Vidimo samo likove; na osnovu njihovih jasno artikulisanih i jedinstvenih znakova zapažamo osobe i razvrstavamo ih prema tome da li ih poznajemo ili ne. Osim toga, u izvesnim situacijama pomažemo se i time što lica doživljavamo kao odgovarajuće znakove koji upućuju na neki od repertoara poznatih psihičkih stanja i očekivanih namera. Sam lik postaje nekakav natpis koji telo nosi na svom gornjem delu, te kada ga pročitamo, kao da smo spoznali biće koje je označeno tim natpisom, a da se sa njim u stvarnosti i ne susrećemo. No, da bismo se stvarno susreli sa drugim čovekom, potrebno je da poslušamo informaciju koja emanira iz njegovog tela. „Život koji je bio ispisan na licu kao na brojčaniku, vidljivo i potpuno ovisan o vremenu, bio je u telima još više rasut, veći, tajniji i još večniji,“ piše Rilke u svojoj knjizi o Rodenu. „Ovde se nije pretvarao; nemarno je proticao tamo gde se nemarno živelo, ponosno je živeo u ponosnima; napuštajući scenu lica, skinuo je masku i stajao u pravom obliku iza kulisa odela.“

Da bismo tela uistinu videli, nije dovoljno samo proširiti područje u kome se kreće naš pogled, nije dovoljno porinuti ga pod površinu koja je do sada delila sferu vidljivog od oblasti koju nismo zapažali. Pogled mora da se navikne na ovaj posebni svet, mora da se nastani u njemu i razume njegov govor: Mora da se vrati svojim počecima. Praizvorna radnja pogleda nema karakter registracije gotovih stvari, dodavanja unapred pripremljenih identičnih značenja tipičnim oblicima; pogled je prvobitno bio radnja pri kojoj nesiguran, necelovit smisao koji još nije postao potpuno predmetno značenje (a u kome dosada pulsiraju ritmovi bića), prodire u pojedini oblik i istovremeno se njime hrani, u njemu se menja i ponovo rađa.

Tajanstvena oblast između sfere vidljivih stvari i zemlje, razdvaja se na još dva sloja. Ritam pokreta nogu iznad zemlje formira osnovni prostor, prostor u kome je telo zarobljeno i iz koga ne može da pobegne, budući da ga ono samo svakim svojim pokretom stalno izgrađuje. Pokret nogu plete prvobitnu prostornu mrežu, osnovu u kojoj će biti smeštene sve putanje, zbivanja i susreti koji su na izvestan način već upola u njoj prisutni.

Korak nije ni trajna spoljašnja mera koju bi egzistencija u sebi nosila, i uz pomoć koje bi raščlanjavala zemlju bez obzira na prirodu mesta, niti je tek puko promenljivo manifestovanje karaktera različitih prostora. Hodanje je izvorni susret sa zemljom, u njemu se otkriva kako priroda zemlje i tajna mesta koja su korakom pregledavana, tako i karakter egzistencije onoga koji korača, njegov svet. Svojim hodom srastamo sa mestom, individualni ritam koraka nastaje u prilikama koje se odigravaju u različitim prostorima, i koje su ovim prostorima prožete. U ritmovima hodanja se javlja priroda prostora, kao što se u visini i drhtanju plamena otkriva priroda materije koja gori. Prust piše o sećanju tela koje pamti pojedine prostore u kojima je telo živelo kao reverzibilni način orijentacije, raspored pokreta; no, postoji još jedno sećanje tela: sećanje koje iz pojedinih prostora neprestano prečišćava jedini prostor, prostor koji telo nikada neće napustiti. Korak sazreva na različitim površinama, na stepeništu, na gradskim bulevarima ili u isprepletanim uličicama. On u sebe apsorbuje ove prostore, te iz ovakvog susretanja nastaje osnovna prostorna shema, to je individualni prostor koji svako oko sebe rasprostire ritmovima svojih koraka:

Neko neprestano luta ulicama magičnog grada, neko sa sobom nosi prostor starog doma. Neko živi na prostranom trgu, neko u tesnoj prostoriji, neko na obali.

Franc Kafka je napisao: „Svaki čovek u sebi nosi sobu.

To se šta više, može proveriti sluhom. Kada oslušnemo brzi korak nekog čoveka, na primer noću kada je svuda tiho, možda ćemo čuti klaparanje loše pričvršćenog zidnog ogledala.“

Polje sile koje se otvara u karakteru hoda, u onome kako se korak odvaja od zemlje i kako joj se vraća, u razmahu i usporavanju, tempu, u čitavoj igri napetosti i popuštanja, jeste geneza prostora. Gdegod da se nalazimo, ne napuštamo prostor svog ličnog mita; ovaj mitski prostor u koji je zatvorena svaka egzistencija, otvara se u načinu hoda. Pri pogledu na hod nekog čoveka, tek naslućujemo kakvi monstrumi nastanjuju njegov mitski prostor, kroz kakve tajne šume treba da prođe, kakvi začarani zamkovi i pećine sa blagom čekaju na kraju njegovih puteva.

Izvorni prostor koji rasprostire hod nekog čoveka, u tom je slučaju tek puko polje sile koje najavljuje moguću radnju – zato se stapa sa izvornim vremenom egzistencije: Korak je i klatno, metronom koji meri ovo kompaktno vreme, izražava ga u metrima, u njemu se odvija egzistencija i određuje njen osnovni karakter. Pokret nogu u sebi ima nešto sneno: Isto kao i u snu, u koraku se monotoni i nepokretni automatizam spaja sa otkrovenjem mitskog prostora i vremena.

Zato je Niče mogao da korak dovede u blisku vezu sa stilom jezika i mišljenja, i da ovaj dvojaki ritam shvati kao dva toka koji izviru sa istog vrela. U polju sile izvornog prostora tela nastaju ne samo naši ciljevi i smernice naših puteva, već su u njega srasle reči i misli svojim najdublje sežućim korenima; ovi prostori izbijaju čak u rečenicama, pa ih pronalazimo i u jezičkim situacijama, u planu govora i mišljenja. „Duh ima noge,“ kaže Niče; jednako je Volter Bendžamin dovodio u vezu „podzemne impulse koji uzbuđuju Bodlerov stih“, sa izjavama pesnikovih savremenika o njegovom „odsečnom hodu“.

Hodanje otkriva izvorni prostor nekog čoveka, prostor u kome se do sada nisu pojavile stvari i osobe. Sa ovim značenjskim slojem se stapa drugi sloj koji je već usađen u ovaj osnovni prostor. To je polje sile koje ocrtava gest ruku. Rukama se otvara prostor u kome se pojavljuju predmeti; pokreti ruku otkrivaju ritmove ovoga sveta.

Zbog kompaktnosti tkiva, predmete do sada nije bilo moguće videti u ovom prostoru, granice među njima su u ovome svetu još uvek neprimetne, i jedinstvo stvari je naprotiv sve do sada slabo. Predmeti se pri susretu javljaju ruci kao konkretno stanje sile, način pružanja otpora ili popuštanje pritisku ruke; na ovakav način se izražava prvobitno biće stvari, biće koje je do tada neukroćeno funkcijom, rečju ili pojmom. Prilikom čulnog opažanja još uvek ne postoji znak koji bi nosio informaciju o predmetu, a da je pri tome odvojen od čina susreta sa samim predmetom. Ruke se izlažu dejstvovanju predmeta, prsti putuju lavirintom površina, nailaze na izbočine i prelaze preko ivica, prodiru u šupljine, utapaju se u unutrašnjostima, špicevi ih ranjavaju, obeležavaju ih oslobođeni delići površina i fluida što natapaju pore i pukotine. Ruka se pod površinom pojmovnosti susreće sa pritiskom i opuštanjem, čvrstinom i malaksalošću, ukočenošću i rasklimatanošću, usahlošću i razlivenošću – sa silama koje grade biće predmeta, sa silama koje su odvojene od jedinstva pojma i reči, i istovremeno su smeštene u predpredmetni svet. Ruka se susreće sa izvornim, u svetu pogleda često već zaboravljenim predmetom-predelom, predmetom-događajem. Svet dodira nas podseća da je izvorno jedinstvo predmeta nešto što postepeno nastaje, da nije jedinstveni pojam, već stil svih manfestacija rasprostranjenih u vremenu, sila koja ove pojave razmešta. Predmet se pojavljuje ruci kao melodija svih manifestacija sile, a njeno jedinstvo je tonalitet u kome se ova melodija razvija. Tek iz ovog prapredmeta nastaje ono što nazivamo imenom konkretnog predmeta, i što obično i smatramo za predmet. Funkcija koja za nas uglavnom crpi biće predmeta, još uvek nije postojana u svetu u kome predmeti nastaju, tek je jedan od puteva u isprepletanoj gomili pojava i odnosa; tipičan oblik u koji prevodimo stvarnu pojavu predmeta, nestaje iza niza tajnih, neočekivanih i jedva ujedinjujućih susreta kroz koje prolazi ruka na svome putu.

Uz pomoć ruku susrećemo se sa predmetima u njihovom predpojmovnom biću; ovi susreti prodiru u život ruku, slično kao što se susreti sa prostorima pamte koračanjem. U gestovima ruku otkriva se priroda sveta u kome se predmeti pojavljuju, način susretanja sa predmetima, način na koji egzistencija srasta sa svetom predmeta i kako do nje predmeti dospevaju, kako im se egzistencija otvara i zatvara, kako ih shvata i kakvima ih ostavlja.

„Ruke su više složen organizam, one su delta u koju se iz daljina sliva pristigli život kako bi se ulio u veliki tok dejstvovanja“, piše Rilke. S druge strane, ruke progovaraju i  načinom na koji se stavljaju na predmete i uzimaju ih. Za ovaj način kojim se ruke dotiču predmeta, svojstvena je napetost između dva momenta. Prsti su krajnji, krhki i istureni deo tela, štrče nezaštićeni u prostoru, uranjaju u svet površina u kome nisu zaštićeni nikakvom znakovnom barijerom, susreću se sa fragmentima koji su postavljeni u tamni ambijent, a da nisu spojeni sa unapred datim pojmom. Prsti su mesto gde telo ulazi u haotično gibanje bića predmeta, oni trepere pod naletima tog gibanja. Istovremeno se pak, prsti i dlan savijaju čime nastaje šupalj, zatvoren prostor – dlan koji steže i hvata predmete, izdvaja pojedine predmete iz prvobitnog kontinuiteta i od njih obrazuje jedinice; dlan je prvi obrazac koji predmet menja iz nepredvidljivog toka dejstvovanja, iz tamne i mnogoznačne melodije, u raspoloživi elemenat našeg sveta: jedinstvo koje u stvarnost unosi ovakvo shvatanje jeste začetak jedinstvenosti pojma. Način realizovanja odnosa ova dva momenta prodiranja ruke u stvari (što je, zapravo, nešto vidljivo), učestvuje u formiranju značenja ruku. Onog trenutka kada se ruke odvajaju od predmeta, progovaraju još jasnije, gestovi ruku ispisuju u vazduhu tajne hijeroglife, to je potpis koji otkriva skriveni naziv: u potiscima i talasastim linijama ove signature, može se otkriti priroda energije iz koje u ovom svetu nastaju predmeti i reči, kao i lično jedinstvo egzistencije koje je skriveno iza lažnog jedinstva ideja, stanovišta i ciljeva.

Rekli smo da od celog tela obično primećujemo samo lice kao kombinaciju jasno artikulisanih i dobro prepoznatljivih znakova koje za razliku od pokretnih linija tela, upućuje na ograničena predmetna značenja. No, lice koje je promenjeno u prepoznatljivi znak nije pravo lice, već je samo jedan od fantoma kojima naš pogled naseljava zemlju, tek je jedna od unapred pripremljenih maski kojima se skriva sirova i teško savladiva stvarnost.

Stvarno lice nije odeljeno od života tela, ono nije samo znak osobe i psihičkog stanja, ili znak koji obavija manire bića što se otkrivaju u telesnim pokretima. Ukoliko lice posmatramo kao ostrvo nečega što je smisaono, ostrvo što se pomalja nad haotičnim strujama i virovima mora gestova, još uvek ga ne vidimo. Lice ćemo videti tek kada registrujemo čitavo telo. Lice nije odvojeno od prostora kojim zrače gestovi ruku i ritam hoda.

Značenja lica su postavljena u taj prostor, ona ga reflektuju i slažu se sa njim.

Način hoda ne govori o odnosu prema bitku, bitak je za svet, otkrivajući se u hodu, rastvoren u osnovnom polju sile zemlje. Korak je u sebe zatvoren, sa somnambulnom monotonijom mimoilazi se sa srodnim bitkom; u sećanju nogu se, pak, samim načinom hoda, pojavljuje široki prostor puteva, polje sile u kome su sačuvani događaji i susreti egzistencije. Svet koji se rasprostire pokretima ruku sada se sužava, a istovremeno u njemu počinju da se pojavljuju predmeti koji se ne zatvaraju u sebe i nisu dobili nazive, iako se do sada nisu u potpunosti videli.

Telo se u ovoj ravni otvara, izbija iz sebe i stapa se sa bliskom okolinom, sa svetom u kome nastaju predmeti. Prostor u kome živi lice ponovo se proširuje, i pri tome se ispunjava predmetima – onim predmetima koji su se tu već formirali, dobili identitet i zatvorili se u svoje granice; istovremeno dobijaju karakter celovitog znaka koji izmiče direktnom delovanju, i koji se graniči sa rečju i pojmom. Ovaj prostor (prostor viđenog), jeste široka i istovremeno raščlanjena celina. Na ovaj način svet hoda, svet gestova ruku i svet pogleda, predstavljaju tri stupnja postepenog pojavljivanja kopna stvari. Lice izražava način na koji se egzistencija snalazi na ovom „spratu“ stvarnosti, otkriva sile koje vladaju u ovom svetu, kao i način organizovanja celine koji je karakterističan za datu egzistenciju.

Kako je moguće da pogled odgoneta prirodu sveta koji pripada datoj egzistenciji? Nije li možda pogled tek puko primanje slika, čista pasivnost u kojoj se umirila sva gestikulacija, i u kojoj se na granici sa mišlju, ugasilo telesno očitovanje? To je samo varka. I halucinacija je u stvarnosti telesni događaj, vremenska i gestikulacijska radnja, pri čemu ta telesna priroda pogleda nije nešto što je tek slučajno i instrumentalno – već učestvuje u prirodi halucinacije i njenog smisla. Pogled je konkretan način stupanja u svet, on je put oka koji može da ima različiti plan, može se označiti različitim tenzijama, ritmovima, različitim karakteristikama sila. Zato oko može da izražava tajnu sveta onoga koji posmatra, može da otkriva sile koje grade ovaj svet, a iz kojih se kristalizuju njegovi zakoni i sintaksa. Neprimetan položaj i pokreti oka su u stanju da otkriju prirodu širokog prostora koji se pruža čak prema horizontu, da govore o silama koje u ovom prostoru vladaju, da izražavaju njegovu sintaksu. Pogled može, na primer, da svedoči o tome kako u svetu onoga koji posmatra, postoje bića do sada prožeta izvornim smisaonim silama koje rasprostiru smisao po čitavoj celini – za takav svet je karakteristično lagano putovanje pogleda punim prostorom i mirna otvorenost prema približavajućem susretu; ili, pogled može da govori o tome kako se smisao koncentrisao u neke tačke celine koje postaju njegov fokus i dinamizuju ga.

U oku, telo kao da stiže do svoje granice i prelazi u izvesnu netelesnu supstancu. Ono je mesto gde telo gubi toplu boju svoje površine koja ga spaja sa zemljom. Sjaji se i reflektuje svetla, dolazi u odnose sa svetom vazduha i vode. Telo počinje da svetli; ne gubeći mekoću života, dobija svojstva koja bivaju spojena sa tvrdim i hladnim materijalima – metalom i staklom. Oko se upola otvara, otvori se i zatvori; otvaranje i zatvaranje oka je čudnovata radnja, iako je njegova bizarnost zasenjena navikom.

Na ispucaloj površini tela, pojavljuje se telo kao da je od potpuno drugog materijala, kao da pripada drugoj stihiji – za stanovnika drugoga sveta koji ne poznaje građu ljudskog tela, ovakvo bi iskustvo izazvalo zaprepašćenje.

No, sa značenjem oka, jednako su paradoksalno spojene potpuno suprotne predstave nečega sluzavog i pihtijastog, dakle nečega što je na najnižem stupnju telesne organizacije, što je spojeno sa haosom, i u tesnoj je vezi sa morskim svetom školjki i meduza. Oko izaziva mučninu (ovo svojstvo oka razvija Žorž Bataj u delu Priča oka); oči mrtvih životinja izazivaju veću odvratnost nego drugi delovi mrtvog tela – barem ih većina ljudi u našoj civilizaciji – smatra za nejestive. Ta telesnost što se otkriva u organu koji kao da izmiče materiji, naročito je mučna i uznemirujuća.

Jednako i usta unose dvosmislenost u predeo lica.

Spojena su sa govorom, sa manifestacijom koja je u potpunosti odvojena od neposredne stvarnosti koju zamenjuje sistemom znakova. Slično kao što se u pogledu pojavljuje način organizovanja celine koji pripada svojstvenosti date egzistencije, usta izražavaju (usta koja govore i usta koja ćute) igru tenzije i opuštanja neme sile koja prethodi onome što je izgovoreno, sile iz koje se govor gradi i nastaje. Posredstvom govora jednako stupamo u ljudsko društvo, dok i sam oblik nemih usta već izražava osnovnu harmoniju razgovora – da li će u njima preovladati informacije, pitanja, naredbe ili molbe – a time i ulogu u društvu ljudi.

Usta ipak nisu samo govorni organ, ona su takođe i mesto primanja hrane, upravo radnje koja baš na najradikalniji način poništava distancu između tela i stvarnosti. Tako su usta zapravo deo tela koji je sposoban za najapstraktnije manifestacije, ali istovremeno su i mesto gde se otkriva zbunjujuća i uznemirujuća telesnost, gde se napola otvara unutrašnjost tela, vlažni svet unutrašnjosti i sluzokože, u njima se meša predstava slepo bujajućeg života, neovisnog od naše volje, sa predstavom smrti i ubijanja. Iz usta izlazi govor koji je ta manifestacija što predstavlja najviši stepen struktuiranosti stvarnosti, a ujedno su meka, topla i vlažna šupljina u kojoj se lome čvrsti oblici. Artikulacija glasova i reči je ustanovljeno gibanje usana i jezika na kojima telesni pokreti postaju finiji i produhovljeniji, kao da su pokretani direktno duhom – ali istovremeno ovi pokreti podsećaju na nehotične kontrakcije i grčeve unutrašnjih telesnih organa, kao i na jednolične pokrete nižih beskičmenih životinja. Uostalom, brzo micanje usana je uvek pomalo komično – kao što se to često dešava onda kada se povećava i osamostaljuje život samo jednog dela i time narušava jedinstvo celine. Usta su ironija govora; njihovi pokreti kao da uvek osporavaju i ismejavaju istine izgovorene rečima i pojmovima, tako što neprestano upućuju na nastanak reči i pojmova u onome što je ljudsko i telesno.

Dakle, za nas su se u životu tela otvorili različiti značenjski slojevi, različiti svetovi. Činilo se, da su se tri sveta što se međusobno prožimaju, nalazila u odnosu postepenog rasta struktuiranosti. Pluralitet značenja lica dovodi u pitanje ovu shemu. Pojavio se reflektovano obrnut odnos – lice se ustima spaja sa neposrednom stvarnošću, dok je nemi, sneni pokret nogu, oslobođen bilo kakvog shvatanja i ponire u puko proticanje vremena – u ovom obrnutom reflektovanom svetu dodiruje zemlju kao nekakvo bezoblično i nepregledno donje nebo. Svi ovi značenjski slojevi učestvuju u tajanstvenom govoru tela, koji nam je blizak, ali koji nam ipak izmiče. (Ovaj telesni govor ne mora da se javlja samo u gestovima, već jednako i u prirodi onoga što se govori i piše, dakle štampanog jezika.) Posredstvom govora pojavljuje se svet drugoga čoveka u kome se tek ispoljavaju pogledi i pitanja; zato stvarni razgovor nije moguć bez osluškivanja onoga što se njime saopštava.

1 Susret sa telom (Setkani s tělem) je uvršten u knjigu eseja Mihala Ajvaza Tajna Knjige (Tajemstvi knihy) koji je objavila izdavačka kuća „Petrov“ iz Praga 1997.godine.

MIHAL AJVAZ (MICHAL AJVAZ) je češki pisac srednje generacije u čijem se opusu nalaze pesme, priče, novele i romani, uz samostalno objavljene knjige eseja. Rođen je u Pragu 1949. godine, gde je na Karovom univerzitetu studirao češki jezik i estetiku. U većini svojih eseja, Ajvaz se bavi semiotičkim diskursom kojim polemiše sa Deridinom teorijom spoznaje. Međutim, ono što je karakteristično za poetiku ovog pisca, jeste upravo takozvani „magijski realizam“, stalno prisutan u njegovim delima, kako esejima tako i u romanima, koji prepoznajemo u vezi sa istraživanjem višedimenzionalnog prostora koji nas okružuje, prepunog tajni čija demistifikacija otkriva mitski prostor ljudske egzistencije. Prevedeni esej delimično nagoveštava tu vrstu literarnog istraživanja.

 

Prevod s češkog i beleška
Ivana Kočevski