Jirži Drašnar
GLEDAOCI, GLUMCI I PRODAVCI SAPUNICA

Zašto još uvek postoji savremena umetnost?

Savremena umetnost podseća na sistem u stanju turbulencije ili, ako vam se više sviđaju apstraktne metafore, na koncert kojim diriguje drogirana šimpanza – zbunjujuća je, puna paradoksa, teško se analizira i, ono što je glavno – niko nije dovoljno siguran zašto zapravo još uvek postoji.

Umetnost nikada nije bila slobodna i nezavisna. To se može razumeti. Prilično je opasno pronalaženje masovnih metoda imitacije i profita, da bi ostala u rukama svojih, često veoma ego-manijačnih tvoraca. Ranije su to bili crkva i kraljevi, danas su informacioni i distribucioni kanali kontrolisani trgovcima i politikom.

Samo se jedna stvar promenila. Za razliku od feudalaca, koji se nisu skrivali od ukusa mase iza prezira ili bar skepticizma, savremena spokojna elita analfabetizmu po pitanjima estetskog suda ne samo da laska, već ga i namerno neguje. Razlog je uglavnom novac. Masovna prodaja artefakta (profita) nije moguća bez ujednačavanja percepcije. Formalno, sadržinsko i stilističko mnoštvo mora biti promenjeno u najniži društveni imenitelj.

Kritika, teorija i filosofija umetnosti su ostale gotovo isključivo u domenu ljudi, koji ne samo da se ne bave umetnošću, već je često ni ne razumeju. (Pri ovom ne mislim na kritičare, koji kvalitet dela ocenjuju zvezdicama od 1 do 5). Ispisano je hiljade strana analiza i razmišljanja, a glavni cilj je potreba da se pokaže, da je autor(ka) mnogo pametniji od likova, o kojima piše. Te kritike su za praksu same umetnosti uglavnom potpuno bezvredne, čak i u slučaju kada imaju smisla. Kome su potrebna predavanja o važnosti osnovnih bioloških odnosa za strukturu romana, o formi prethodne i potonje funkcije (i obrnuto), eventualno o incestnom odnosu lepote i istine, onda o nečemu, što umetnici instiktivno znaju od kamenog doba a svesno makar od vremena pitagorejaca i Platona?

Ekonomska strana umetnosti je još bizarnija. Ukupna produkcija, bilo mrtvih ili živih umetnika, je ogromna trgovina, od koje živi hiljade zaposlenih u najrazličitijim kulturnim institucijama, proizvodnim firmama, izdavačkim kućama, knjižarama, štamparijama i ne znam gde još sve ne. Ako ostavimo po strani makar jedan procenat umetnika, koji ovako zarađuje novac, o kojima njihovi prethodnici nisu ni sanjali, prema statistikama oko deset procenata živi od umetnosti, a skoro devedeset procenata, nije u stanju da od nje živi, iako izdaju, izlažu itd. Čak i ako bismo dozvolili toleranciju za pedeset procenata greške, i dalje postoji fenomen koji biste teško našli u drugim granama ljudskog delanja.

Sponzorstvo neprofitabilnih, obično nezahtevnijih oblasti umetnosti je problem koji se teško rešava. Takozvana zabavna industrija, koja je na zagonetan način uspela da dobije patent o kulturnom nasleđu čovečanstva i na osnovu toga ukine takse, jedini je industrijski sektor, gde se mogu zaraditi tone novca bez obaveze da se investira u razvoj same discipline. Ova industrija duhovito je prebacila troškove i odgovornost za potporu i održavanje infrastrukture, od koje savremena funkcija umetnosti zavisi, na državu, čiji se predstavnici, funkcioneri i političari, uglavnom zbog gluposti, ili samo zbog toga da bi skrenuli pažnju od razbacivanja novca, po pitanjima dotiranja kulture postavljaju na što višu, time ekstremniju, poziciju socijalnog darvinizma, za šta im se uzbuđeno aplaudira, i to ne samo od onih, koji ne znaju šta rade, već često i od onih koji bi trebalo da nešto znaju. Udžbenički primer je nedavno rešenje češkog ministarstva za kulturu, da se snizi dotacija preživelih književnih časopisa. Građani su u stanju da tolerišu mahinacije, korupciju, razbojništvo, milijarderske podrške onim najbogatijim korporacijama, ali predstava, da nekoliko kruna njihovog poreza ide na podršku književnih časopisa, njih iz nepoznatog razloga dovodi do ludila. Nažalost, situacija je ista, ili pak gora, u većini zemalja zapadnog sveta.

Pojava interneta, kojim su mnogi obećali oslobođenje od sponzora, cenzora i parazita, takođe ništa znatno nije izmenila. Očigledno zato što tehnika nikada nikakve probleme ne rešava, samo ih zamenjuju drugim. Arhitektonika, na kojoj je internet baziran, ima tendenciju da koncentriše tok veza i informacija kroz nekoliko ključnih čvorova (habova) i lakše od individualnih pogleda širi trenutna socijalna raspoloženja. Korisnici interneta se u suštini ponašaju i reaguju kao digitalno stado. Istina je i to, da bilo koje delo može biti objavljeno za tren oka, ali ako se ne uključi u lančanu reakciju slučajnog ili isprovociranog interesa (gesta), istom brzinom biva sahranjeno, i to tako duboko, da ga ne mogu naći ni internet pretraživači firme Google (Gugl).

Pored toga, kako je ustanovio i autor bestselera Stiven King, mada ljudi uglavnom shvataju, da se knjige, slike, skulpture i diskovi ne mogu deliti besplatno, platiti za istu informaciju u elektronskom obliku izgleda im bestidna.

Međutim, sama ekonomska politika je jedan od aspekata tenzije između stvaralaca artefakta i njihovih konzumenata, i između umetnosti i samog društva. Odnos između manipulatora simbola i ostatka populacije je uvek bio ambivalentan: uvek je to bila ljubavna veza između egzibicionista i voajera, sadomazohističkog miksa uzajamne želje i otpora, ljubavi i ravnodušnosti, divljenja i prezira. Ali se čini, da što su više obe strane zavisne od druge, što su više uzajamno potrebne, time se tenzija sve više produbljuje, počinju da se sve više uzajamno okrivljuju, sumnjiče i zlostavljaju, i time sve više da se razlikuju u predstavama o tome, kako bi umetnost trebalo da funkcioniše i izgleda.

Samo jednom ovaj latentni sukob prerastao je tokom XIX veka iz otvorene zlobe, ako ne i mržnje, u razumevanje i histeriju, koja se u današem političko-korektnom periodu retko javno i otvoreno sreće. (Pročitajte jedan od mnogih predgovora, koji je napisao Bodler za svoje delo Male pesme u prozi). Većina književnih klasika, umetnika i intelektualaca s kraja devetnaestog veka smatrala je tadašnju formalnu umetnost za gomilu govana, evropsko društvo za zaveru buržuja, ubica, idiota, licemera, crnoberzijanaca i skorojevića i predvidela pad zapadne civilizacije (O. Spengler), dolazak „ere ubica“ (A. Rembo) i „velikih uprošćavača, rulje, koja vrišti od straha, kada  h nije makar sto skupa“ (J. Burkhard).

Druga strana se ništa finije nije izražavala. Godine 1892. izašla je knjiga nemačkog lekara Maksa Nordaua, koja je kasnije paradoksalno inspirisala Hitlera. Knjiga pod nazivom Entrantung (Degeneracija) prikazuje većinu umetnika druge polovine XIX veka kao parazite, neurotičare, alkoholičare, ludake i narkomane, koje bi odmah trebalo strpati u ludnicu, i tvrdi da umetnost ne samo da odražava pad društva (omiljena odbrana nas devijanata, šta možemo, to je stvarnost), nego ga čak i pogoršava.

Nordau je smatrao rastuću tendenciju da se podržava ono što ljudi vide u umetnosti kao opasno, i preporučivao je da svako, ko bi hteo da ima zdrav um, izbegava njen uticaj.

I to još uvek nije poznavao kult obožavanja i imitiranja filmskih glumaca, hip-hop zvezda i heroja realiti programa. Objekat njegovih studija bili su ljudi kao što su Tolstoj, Zola, Vajld, Ibsen, Vagner i Niče.

Tema degeneracije umetnosti, njenog štetnog uticaja na društvo i potreba da se zameni nečim zdravijim/razumnijim/rentabilnijim preovlađivala je u debati i kulturnoj politici XX veka bez obzira na političko-ekonomski model. Preovlađuje i danas. Iako savremene metode poboljšanja ne dosežu brutalnost totalitarnih režima prošlog veka, koji su likvidirali čitave generacije nepokornih umetnika (i to ne zbog njihovog političkog ubeđenja, već pretežno zbog forme, sadržaja i stila njihovih dela), ne radi se ni o iznenadnom napadu tolerancije. Reklama i pritisak tržišta su se pokazali kao efektniji tip kontrole od cenzura i progona. Zabrane i koncentracioni logori čine od umetnika mučenike, a za društveni i finansijski neuspeh sami ste krivi.

U celoj situaciji je ipak najpikantnije to da – jednako kao i u borbi političkih izama – čini se potpuno svejedno ko ste, šta radite i za koju filozofiju se opredeljujete, da li ste producent porno filmova sa decom i životinjama, dobitnik Nobelove nagrade za književnost, tvorac televizijskih programa za mentalno sporije ili autor konceptualnih dešavanja, za koje je potrebno objašnjenje na deset strana pisanog teksta... Različiti interesi i ideološki krugovi između praktičara i političara umetnosti uvek okrivljuju za sve što je danas u umetnosti loše, onu drugu stranu. Elitisti krive, za pad kriterijuma i estetskih vrednosti takozvanu đanki hranu za mozak – film, televiziju, video igrice; grupa pristalica „uravnilovke“ je, suprotno tome, sigurna da je popularna masovna umetnost ono najbolje što je čovečanstvo do sada stvorilo i da su u defanzivi samo umetnost i status arogantne elite. Što se njome više bavimo, doći će sve na svoje mesto. „Već je počela pobuna protiv dominantnih teorija elitne umetnosti i kriticizma XX veka koje su izrasle na militarističkom poricanju ljudske prirodnosti, a njihovo jedino nasleđe je ružna, nejasna i uvredljiva umetnost, kao i nabubrela nerazumna teorijska eruditivnost“. (S. Pinker)

Prema onome što je već rečeno, svako bi očekivao da ova disciplina treba da bude mrtva. Zašto bi neko hteo da posveti život nečemu, od čega živi samo poneko i što je pre svega predmet neprestanih napada od strane amatera, grafomana i megalomana, manje više svakoga, ko ima neku moć ili novac?

Upravo suprotno je istina. Iako sve ukazuje da je umetnosti, makar onakva kakva je shvaćena na Zapadu, zapravo prošao zenit, da smo samo svedoci travestije prvobitno važnog rituala, ipak se čini da gledaoci i profesionalci nisu toga svesni, ili se jednostavno pretvaraju, da to nije tako „Doba, koje je iscrpljeno,“ kaže Džek Barzun, „apsurdno, nesvrsishodno i besmisleno prihvaćeno je kao normalno“. Iako potreba umetnosti proizilazi iz bilo kog dela našeg biološkog sistema, čini se da je nazasićena. Umesto fraze da je umetnost mrtva, ostvarile su se reči Isidora L. Dukase, grofa Lautremonta: „Jednog dana će se svi baviti poezijom“. Svi se bave umetnošću, spremaju se da se bave umetnošću ili makar kritikuju i kibicuju. Umetnost je svuda, bukvalno je prerasla društvo. „Umetnost nikada nije bila tako uspešna, kao što je danas,“ kaže u predgovoru engleskog izdanja Bodlerovih eseja Silver Lotringer, „ali, da li je još uvek to umetnost?“

To valjda zavisi od toga – šta neko pod tim pojmom podrazumeva.

Sa jedne strane, to što zovemo artefakti i estetski objekti, nije u suštini ništa drugo do programi za mozak, uputstva, šta i kako predstaviti i formulisati („na litici je stajala osušena jela“), simboličke instrukcije ne toliko za intelekt, već više za energičnu stranu ljudskog uma, koja vlada nivoom kojim spoznajemo tip i kvalitet informacije koju smo sposobni da u datom trenutku prihvatimo. Ovaj potpuno utilitaran aspekt umetnosti, očigledno je imao na pameti Karel Čapek, kada je rekao: „Umetnost je nečista stvar i trebalo bi je spojiti sa nečim višim.“

Sa druge strane, tačno tako kako je matematika više od brojčanog proračuna i seks više od samo jedne metode uspinjanja po društvenoj lestvici, umetnost je više od manipulacije emocijama, stvaranja simboličkih droga, vibratora i ostalih varalica za neurohormonalni sistem.

Ako ništa drugo, umetnost je jedna od primarnih kognitivnih disciplina i to ne samo zato što se na osnovu toga u širem smislu reči (veštačko, namerno aranžirano), mogu izvesti sve kasnije metode eksternalizacija ljudskog uma, religija, filosofija, matematika, nauka i tehnika, već i u smislu stare izreke, da svaka spoznaja je pre svega samospoznaja, a samospoznaja je proces kultivacije ličnosti.

Koncepti kao što su samospoznaja i kultivacija, nažalost, iščezli su iz moderne zapadne kulture. Strani su joj, ako ne i smešni. U društvu u kome se licemerno prikazuje da je svako dragocen i jedinstven još po rođenju, nije potrebno nešto znati i kultivisati; radi se samo o tome, kako dobro prodati. U starim azijskim teorijama o umetnosti, uključujući i borilačku umetnost, nalazi se koncept samospoznaje i kultivacije disciplinom, koju čovek praktikuje, ključna i potpuno promenjena dinamika odnosa između praktičara i gledaoca. Dok je zapadnjačka teorija umetnosti uvek naglašavala stanovište posmatrača (gledalaca), u tradicionalnoj umetnosti Istoka u prvom redu je bilo stanovište praktičara (stvaralaca). Koncept je više komplikovan od onoga koliko mogu i hoću da se upuštam u detalje, ali jedno od najrazumnijih i najjednostavnijih objašnjenja verovatno možete naći u staroj indijskoj teoriji rasa: dok gledalac, slušalac, čitalac i dr. samo doživljava, umetnik mora da proživi ne samo estetski doživljaj (rasa), već istovremeno da se od njega izdvoji, što je (i zahteva) više stanje uma. Nešto, što je slično težnji.

Šta je to zajedničko za turbulenciju, politiku, novac, formu i dekadenciju?

Ono, što sa jedne tačke gledišta može delovati haotično, degenerisano i nepotrebno, može iz drugačije prespektive dati savršen smisao. Umetnost je uvek bila praćena turbulencijom. Jedino što se promenilo su njena mera i intenzitet. Nastanak novih informacionih i komunikacijskih mreža u poslednjih petsto godina dozvolilo je da neke crte osobene za zapadnu kulturu mutiraju od relativno neškodljive forme do nečega dosta perverznog i opasnog. Svi kritičari imaju svoju malu istinu.

Umetnost je u ovom trenutku uspešna i iscrpljena, infantilna i snobovska, bitna i nebitna i ka njoj se okreće sve manji broj inteligentnih ljudi, a više ludaka, psihopata, očajnika i bitangi. Ali iscrpljenost se uglavnom tiče specifičnih aspekata stvaralaštva i distribucije artefakta i patološkog odnosa između gledalaca, stvaralaca i finansijera. Umetnost kao polje ljudske aktivnosti je mnogo obimnije i mnogo prostranije. Drugim rečima: „Uprkos tome, od čega umetnici strahuju, umetnost je daleko od toga da je nebitna i nepraktična: umetnost otelotvoruje sve parametre ljudske evolucije, proces je koji nam dozvoljava da preživimo.“ (Pjero Skarufi)

JIRŽI DRAŠNER (JIŘI DRAŠNER), (1948), prozaik. Godine 1969. pokušao je da emigrira, ali bio je uhvaćen i uslovno osuđen. Od 1970. do 1973. studirao je FAMU (Fakultet lepih umetnosti), međutim bio je isključen. Godine 1979. otišao je u inostranstvo, i od 1980. godine živi u SAD. Promenio je mnoga zanimanja. Posle 1990. godine u Češkoj je izdao pet knjiga. Osim književnosti, interesuje se za borilačku umetnost, kompjutere i spekulacije na berzi.

 Prevod s češkog i beleška
Ljiljana Kravljanac