Stanka Hrastelj
POEZIJA MOJE ZEMLjE
PROVINCIJA
Život u malom mestu ima i svojih prednosti
na primer ako na koverti piše samo
ime prezime mesto
poštar neće previše razmišljati
u koju kuću treba odneti poštu
poštari su mladi lepi i preduzimljivi
kod jednog možeš da povoljno kupiš dobar cviček
drugi kod kuće ima bager u roku od par dana
uradi drenažu oko kuće
skoro za džabe
treći ima ćerku u drugom razredu oš
devojčica ponekad namigne kome da
prisloni uho uz njena usta
i šapne „znaš ja nosim tangice“
PORODIČNI GROBOVI
moja porodica nikada nije imala grobnicu
čak i oni grobovi kojih je bilo
krunili su se i tonuli u zemlju
i zapis sa spomenika
koji se tetki odlomio sa srca
kada je saznala za bratovljevu smrt 67
ex Atlantida
dok je još uvek krvavio
prepisali su na druge spomenike
jer beše tako dirljiv i lep
i našoj porodici nije ostao nikakav bol
koji bi sačuvala u porodičnom albumu
kao nešto samo svoje
naša tuga se činila lepom i imitirali su je
(dečaci su se utapali, muškarci vešali
starci umirali bez morfijuma)
na sahranama mojih rođaka
uvek je bilo hladno
i dok su kopali raku
grobari su preklinjali mraz i pljuvali na tvrdu
zemlju
kada je kraj otvorenog groba hor pevao tužbalice
bura im ih je zabijala natrag u grla
sećam se kako smo na sahranama
suvih očiju jedni drugima
naređivali da krik i plač moraju biti
sačuvani za kod kuće
naša porodica ima grobove
u kuhinjama spavaćim sobama podrumima i na
potkrovljima
tu nas posećuju naši pokojnici
kuće nam mirišu na hrizanteme
STRAŠNE POSLEDICE TE RADNjE
kada god imam sastanak sa pesnikom
država me kažnjava
dobijam kazne za nepravilno parkiranje
ili nešto još gluplje
ne znam šta to radim pogrešno
sednemo za široki sto 2 metra udaljeni
razgovaramo o čitanju Kavafija
o strašnim posledicama te radnje
o južnjačkoj kuhinji
o ženskom masturbiranju, o moru
pijemo šveps i pivo
razmenjujemo mišljenje o književnim radionicama
ustanemo i odemo
moje bočno parkiranje je besprekorno
zaustavim se tačno paralelno ivičnjaku
7 do 10 cm od njega
učinim to muški elegantno
ali draže mi je ako me niko ne gleda
auto je pun ogrebotina i udaraca
ali ne mojom krivicom
neki muškarci su naime loši vozači
RADNO MESTO: PESNIK (M/Ž)
Iako se čini da dani liče jedan na drugi i da je moj
posao jednoličan, mogu da garantujem da nije tako.
Ustajem uvek u različito doba, jer moje radno mesto
podrazumeva klizno radno vreme. Na posao obično
dolazim između sedam i devet ujutru. Do mog dolaska
sam radni proces ne krene, mada to nimalo ne remeti
uspešnost našeg preduzeća. Radnici sa fiksnim
radnim vremenom počinju sa poslom u šest sati i
najpre spreme radni prostor i oruđe. To podrazumeva
pre svega čišćenje poda i sterilizaciju pomagala u
prvom satu, a onda se posvećuju čitanju beletristike.
Poslodavac je u tom smislu prilično napredan, jer
želi da se svi zaposleni u potpunosti posvete poslu
i upoznavanju sa poslom ostalih zaposlenih. I sama
tako, redovno čitam izveštaje o sterilizaciji
sečiva, osavremenjavanju mašinske opreme i
programskih oruđa, i upoznajem se sa računovodskim
propisima. Zaposlena sam u klanici goveda.
U devet otvaramo vrata hale. Govedo ulazi
pojedinačno. Primećujem da ga sterilisane
prostorije ispunjavaju velikom nesigurnošću; mnogi
tvrde da krave intuitivno znaju šta ih čeka. Na
takvu intuiciju ne dajem ni pet para. Čini mi se da
je prilikom ulaska u sterilan prostor pun ljudi u
belim mantilima sve očigledno.
Majstor-kasapin najpre dovede goveče do rampe pored
koje sedim. U početku sam ga dotle dovodila sama, ali
se pomenuta promena pokazala kao veoma dobra, jer
govedo pri ulasku u prostor samo prepoznaje osobu
čiji pogled uliva poverenje i svaki korak koji učini
u pravcu nje je oslobađanje od napetosti. Kada je
govedo kraj mene, najpre se jedno vreme samo gledamo
oči u oči. To obično traje od nekoliko minuta do
pola sata. Onda ga blago, mada odlučno, počnem da
milujem po glavi, koju potom zagrlim i na uho mu
šapućem: „Ne boj se, mala, sve će biti dobro.“
Napetost mišića postepeno popušta. Smanjuje se
količina adrenalina u mesu koja ga inače čini
žilavim i manje sočnim. Govedu majstor onda prereže
vrat. Glava ostane u mom naručju. Oči ostaju otvorene,
još neko vreme ne sklanjam pogled sa njih. Naša
klanica je poznata po ukusnom i sočnom mesu.
Platom sam veoma zadovoljna. Raduje me i to što moj
posao ima beneficirani radni staž, mada još
nijedan zaposleni na mom radnom mestu nije dočekao
penziju. Pesnici često umiru mladi, Dgn: Fractura
comminutiva cordis.
ŠKOLjKE SA ODMORA
Tužne vesti su kao školjke,
svake godine neko sa odmora donese po neku
i odjednom, leže svuda unaokolo.
Menjaju se lica,
menjaju se pulsiranja dana
i obavezna zelena naokolo
hoće da utiče na naš odnos prema svetu;
ali, mama, nikada neće biti nimalo lakše.
Mramorni kolač ostaje netaknut
i svetlost tvojih očiju jenjava.
Već je veče, mrak će nas isprati
sa tvojih grudi.
POEZIJA MOJE ZEMLjE
I
kod kuće sam vajala misao da bih je odnela sa sobom
u druge zemlje
da bih je izgovarala u Istočnoj Evropi i na Balkanu
ali u svakom podneblju ona se odbija pod drugim
uglom
i odzvanja pomalo neobično
kao da je misao nekoga drugog
tamnije puti od moje
širih ramena
misao, za koju mi je bio potrebno prilično dugo
u pitanju je bilo nešto poetično
uzvišeno, zaista mudro
sve vreme su naletali prizori
nisam znala šta bih sa njima:
slika pijaniste koji dolazi u Njujork
i o Amerikancima ne misli ništa loše
sasvim otvoren, leti nad okeanom, prelazi granice,
izlazi iz aviona
američki vazduh unosi intravenozno
gladi crne i bele dirke
uzdiše pri tom i smeši se
miluje klavir
njegovo lice ima duboke bore od osmeha
misao koja je htela da bude uzvišena, istinski mudra
zbunila se, razdrobila, sabila
zaista znam tog čoveka, znam kako mu miriše koža
odnela sam je na balkon i otresla je sa sebe
II
počela sam iznova, ab ovo
u potoku iskopala svežu glinu
i vajala misao da bih je odnela
nekuda na Balkan i u Istočnu Evropu
bilo mi je potrebno prilično dugo
u pitanju su bile uzvišene stvari, poezija
vratila se nova slika:
fotograf koji seda u auto
i sa 300 € u džepu zauvek odjuri na Zapad
da bi konačno bio slobodan
dok čeka na semaforu primeti patku
i osam sasvim malih pačića
koji žele da pređu ulicu
iskoči iz auta, maše rukama, zaustavlja saobraćaj
zove 112, društvo za zaštitu životinja, opštinu,
vatrogasce
niko se ne smatra nadležnim
zaustavlja saobraćaj
hvata žute pufne i odnosi ih do vode
i tek onda ode dalje
lepo
veoma plemenito
zaista znam tog čoveka
ima crne oči
crne oči i pogled koji začara
misao se rasula, raštimovala, izgubila
otišla sam na balkon i pokidala je sa sebe
misao je kao mali nedovršen kip
šeta se po moždanim vijugama
za nju mi je bilo potrebno prilično dugo
želela sam da je oblikujem do kraja
da bih je odnela na istok
važno je šta ćeš reći o poeziji svoje zemlje
III
važno je reći nešto o pesnicima svoje zemlje
nešto uzvišeno i mudro
da se zna o čemu govorimo kada govorimo o
slovenačkoj poeziji
misao se mučila kao poluzgažena mačka
opet je zbunila nova slika:
noć
(sa jednim pesnikom sam provela noć
sa svim knjigama koje je napisao
zapalila sam sveće
svetlost je bila meka i blaga kao i njegove pesme
pila sam žuti muškat
i dozvolila stihovima da me probadaju
bilo je sve manje reči, sve više tišine
napolju je bilo minus sedam
nakon čitanja sam izašla na balkon i do jutra gledala
zvezde)
to sam morala da stavim u zagradu
i napišem u prošlom vremenu, jer u pitanju su
intimne stvari
ponekad su mi pred očima njegovi nežni dlanovi
dok zapisuju stihove
misao koja je htela da govori o poeziji
ne dopušta mi da je dovršim
nosim je sa sobom u inostranstvo
a ona se u svakom podneblju odbije pod drugim uglom
i zvuči kao misao nekoga drugog
koji me doziva
i mami
VREME DOK SEDIŠ
Vreme, dok sediš u kafani ili u travi
izmereno je promišljeno;
kao muk koji
sipaš u šoljicu
kada treba pričati
o svakodnevici
jer ništa na svetu nije svakidašnje
i ponekad se prelije preko ruba.
Još ima stvari koje me iznenađuju:
tvoje interesovanje za barok,
činija sa šljivama u frižideru
ili kako na trenutak zadržiš ruku na kvaki
pre nego što mi otvoriš.
STANKA HRASTELj (1975), studirala teologiju u Ljubljani, živi u Krškom. Svojim tekstovima i poezijom je zastupljena u mnogim slovenačkim zbornicima i antologijama i učestvovala je na mnogim književnim festivalima u Sloveniji i inostranstvu. Objavila je zbirke poezije Nizki toni (2005) i Gospod, nekaj imamo za vas (2009). Dobitnica je nagrada Vitezinja poezije pesniškega turnirja 2007. i nagrade slovenačkog sajma knjiga u Ljubljani za najbolji književni prvenac, 2005. godine, kao i Kosovelovog medaljona, nagrade za ostvarenja na području književnosti (Brežice, 2005) i nagrade za najbolju mladu pesnikinju na Festivalu mlade literature Urška 2001.
Izbor, prevod sa slovenačkog
i beleška
Ana Ristović
