Nada Petrović
VELIKE VODE

 SENKE

Osluškujemo senke

Koje ćute

Saplićemo se

U raskoraku paukova

Što mrežu paraju

Odjeci se samo slute

Dok reči odgurnute

Pre no što se izgovore

Do grla se naoružavaju

A sveća sa oba kraja

Plače vosak

Na krestlu petla

Koja će zorom

Da se zarumeni

I oćuti prvu javku

Utamničeno oblacima

Sunce odaje tajnu

Senke bezobrazne

Kikotale se

I šaputale

Pod jorganom

U mraku

 STRANPUTICA

 Prođosmo kroz život

A puta ne nađosmo

Da je u besputu

Zubima bi ga probili

Al gde međ ljudima

Koji kriju tragove

Koji nisu niti će

Da ozeble tabane

Greju međ kolenima

Iako su se tim snom

Grejali u tuđini

Sad nam sremuš pod nos

A svoje zapušili

Ko da su majčinuom dušicom

Naše međaše zapišavali

Bem ti život

U kom su nam dlanovi

U molitvi

Lošim gospodarima

Koji su lepše na našem

Nego na svom spavali

Koji su nam i snove zabranili

U kojima decu od blata

Ispod noktiju pravimo

Sve će nas tamo odakle se

Živi ne vraćaju

Samo ako nastavimo

Da koračamo

 JED

Doćiću ti glave

Zmijski care

Nećeš ti meni

Zatrovani med

A kamo li oganj

Koji tragove lovi

Brizgaću ti

Pod košuljicu

Gujin jed

Dok rebro

Ne satruli

I hod uspori

Nećeš ti mene

Pre osvete

Da pretvoriš

U kamen goli

 ŠAPAT

Niti sam koračala

Niti se okretala

Za udarce sam se

I sutuke spremala

Glavu uvlačila

Međ ramena

Na grbini

Mišiće utezala

I svaki damar

Sprezala i upredala

Da ne prsne

Kad srčanica pukne

I sve povuče

U mrklinom

Obmotane tmine

Otrgnuta

Od ćutanja

Osluškujem šapat

Raja više nema

A ono čeg ima

I to će da mine

 ODZIV

Tvojim ću zubima

Nebo pozobati

Ispljunuću ti sunce

Pred noge

Tabane da ti ogreje

Gazićeš po vrelini

Igraćeš po prašini

Nećeš ti meni

Odzive u nevreme

VELIKE VODE

Majke otkidaju od hlebova

Bacaju preko velike vode

Nikako da dobace

Tišine sustižu ćutanje

Valjaju muk i muku

Da nam je i očevi

Da im pomognu

Veće bi bile šanse

Glad da se zajazi

A i tad bi

Ko nikad

Nedostajalo ruku