Mira Popović
SADA, KAD STAROG VIŠE NEMA
– Čuj! – rekao je Stanko čvrstim, odlučnim glasom. – Čuj… – dodao je posle nekoliko sekundi nekako meko, neodlučno, odsutno.
– Reci – kazao sam više kao usput, znajući da moj brat svaki razgovor, a kada se zbog nečeg koleba, gotovo i svaku rečenicu, započinje tim svojim famoznim čuj. Kada je hteo nešto da saopšti, čak i kada je ostavljao poruku na tele-fonskoj sekretarici, uvek bi prvo rekao „čuj“.
– Čuj… – rekao je još jednom i opet zastao.
– Kaži.
– Čuj – najzad mu je govor potekao – sada, kada Starog više nema…
– Tek smo ga sahranili.
– Da. Neka mu je laka zemlja. Ostali smo nas dvojica...
– I mi smo daleko jedan od drugog. Je l to hoćešda kažeš?
– Ne... To jest: da. Nego, čuj...
Gledao sam ka putnoj torbi koju sam ostavio nasred sobe. Ostalo mi je bilo još pola sata do odlaska na aerodrom.
– Stanko je uhvatio moj pogled.
– Kada krećeš?
– Za pola sata.
– Imamo vremena.
– Za šta?
– Za dogovor.
– O čemu?
– Čuj…
– Reci…
– Sada, kada Starog više nema…
– Ostali smo mi – rekoh pomalo drsko, osećajući se kao da mu bacam udicu jer je tu negde, oko Starog i nas dvojice koji smo iza njega ostali, započeo razgovor. Razgovor u kojem će, pomislih, bar pet minuta otpasti na njegovo „čuj“.
– Čuj, ostali su i ovaj stan i kuća na selu.
Kružio sam pogledom po velikoj dnevnoj sobi punoj starog nameštaja iz vremena kada su otac i majka bili srećni. Od kada je ona, pre mnogo godina, iznenada napustila ovaj svet, otac nije želeo ništa da menja u tom prostranom četvorosobnom stanu u jednoj višespratnici na Voždovcu, koji je stekao kao visoki državni činovnik. U početku sam mislio da je to iz osećanja prema majci, da je želeo da zaustavi vreme, da sve bude kao nekada, kada je ona bila među nama, kada su se u vazduhu mešali mirisi svežeg cveća iz vaza i prženih jela iz kuhinje, kada su uglancanim parketom odjekivale njene potpetice. Kasnije, naročito kada su stvari poput frižidera počele da dotrajavaju, pomišljao sam i da je otac škrt, da neće ništa da menja da ne bi trošio novac. A možda je bio i nehatan prema stvarima, možda ga predmeti u kući uopšte nisu doticali. Ne znam. O tome sa njime nije moglo da se razgovara.
Moji retki, davni pokušaji, dok smo još živeli pod istim krovom, da Starog ubedim da unese u stan neku novinu, završavali su se suvim odbijanjem. Govorio je: „Imamo sve što nam treba“; „ Dobro je (ili: dovoljno je) ovo što imamo“, ili tako nešto.
Pošto sam odselio u Kanadu, ponekad kada sam dolazio u Beograd donosio sam mu na poklon nešto za kuću.
Kada bih ponovo došao, poklon bih nalazio neraspakovan, zajedno sa ostalima, na dnu plakara u predsoblju. Izgleda da ni mom bratu, koji je ostao da živi sa ocem u stanu, oženio se i izrodio dvoje dece, nije bilo stalo ni do poklona, niti do bilo kakve promene u stanu. Ili je poštovao očevu volju? Nisam znao.
– Da, stan stoji kao nekad. A i kuća, zamišljam. Nisam odavno bio na selu – rekao sam.
– Ne sasvim.
– Ovde se ništa nije promenilo. Doduše, drugačija je dečja soba, ona koju smo nekada delili nas dvojica. Ti, ipak, imaš devojčice.
– Nije stvar u tome.
– Nego u čemu?
– Čuj… – počeo je opet, ovoga puta blago. Zastao je i onda ispalio kao iz puške: – Treba da se dogovorimo oko imovine.
– Pa, nije to hitno. A i stvari su jednostavne.Nas je samo dvojica. Biće imovinska rasprava, možemo tom prilikom…
– Čuj, radi se samo o kući. Čuj…
Ponovo sam obratio pažnju na njegovu uzrečicu. Iako je ovde bila na mestu jer mi je rekao nešto novo, nešto što je trebalo zaista da čujem, uhvatio sam se te rečice i neumesno, kao da nekog ko ima tik žmirkanja pitam zašto trepće, uzvratio: – Da čujem šta?
– Pa, rekoh ti: treba samo o kući da razgovaramo.
– A stan?
– Čuj… Stari mi je još pre nekoliko godina prepisao ovaj stan.
– ? ...
– Čuj…
– Pre nekoliko godina, kažeš…
– Čuj, da.
– Ni ti ni on mi nikada ništa niste nagovestili…
– Čuj, mislili smo da te briga nije. Uvek si ponavljao da se nikada nećeš vratiti da ovde živiš.
– Svi koji odu tako govore, jer ih to čini jačim u svojim i tuđim očima. Ali samima sebi, mi…ja se samom sebi na tako nešto nisam zakleo. Naprotiv.
Pomislio sam kako zvučim kao da se pravdam, kao da pokušavam da skinem sa sebe krivicu.
– Naprotiv? Čuj…
– U stvari, ti treba da mi daš objašnjenje.
– Čuj, ti si se tamo u svetu, što se kaže, snašao. Znaš kako se ovde teško živi. Samo prevaranti i političari imaju para. Moja žena i ja nikada svojim radom ne bismo zaradili za stan.
– Ti stvarno misliš da meni u Kanadi cvetaju ruže?
Imaš li predstavu koliko moram da zaradim da bih platio iznajmljeni stan u kojem živim... sam?
– Čuj… Nisam te čuo da se žališ.
– A nije ti palo na pamet da se ne žalim da bih vas zaštitio i poštedeo, da ne dodajem na vaše breme muka?
– Pomišljao si da se vratiš?
– Šta te se tiče! Šta te boli... za moja razmišljanja!
– Čuj…
– U svakom slučaju, mislio sam da sam ovde kod svoje kuće.
– Čuj, možeš uvek kod mene da se smestiš kada dođeš u Beograd… mislim, u posetu.
– A ako odlučim da se zauvek vratim?
– Nećeš se ti vratiti!
– Sigurniji si od mene u to. Doduše, pošto nemam gde, možda je i glupo da baš ovde ponovo počnem od nule.
– Čuj, rekao sam ti da možeš ovde nakratko da se smestiš. Ali, da živimo zajedno je nemoguće. Imam porodicu i mi želimo da budemo, najzad, i malo sami. Stari je bio tih, to znaš, ali i sveprisutan. Prosto smo poželeli…
– Da crkne?
– Šta ti je? Otkuda taj cinizam?
– Iz srca. Sve je to pitanje ljubavi. Da ste me Stari i ti voleli, nikada mi ne biste uradili iza leđa to što ste uradili.
– Objasnio sam ti…
– Nije stvar u imovini…ni u vrednosti imovine, stvar je u ovome ovde – rekao sam i udario se pesnicom u levu stranu grudi.
Gledao sam ka biblioteci čiju središnju, noseću policu su, kao i uvek, okupirale razne enciklopedije. Nisam video kako je Stanko reagovao na moj gest koji mi se odjednom učinio patetičnim. Još ću ispasti smešan, pomislio sam. Ustao sam sa stolice i krenuo ka putnoj torbi.
– Idem sada. Odlazim.
– Čuj, imaš još vremena.
– Odlazim.
– Čuj…
– Umukni više sa tim tvojim „čuj“!
Pogledao sam u Stanka. Video sam da je moj brat malo pognuo glavu i da je stegao vilice. Više mi je ličio na nekog ko se sprema na završan udarac, nego na nekog ko je uvređen.
Kada smo bili mali, isto tako je izgledao pred tuču.
Sa mnom ili sa klincima iz škole ili iz ulice. Bio je uvek i ostao zdepast, za pola glave niži od mene za kojeg su, dok sam bio dete i mlad govorili da sam mršav, a potom da sam vitak. Stajao bi malo raširenih nogu i ruku koje su inače zbog njegove nabijene građe odstojale od tela, pognute glave, stisnutih zuba. Pre nego što bi počeo da udara, podigao bi svoje velike bademaste oči i upravio potpuno bezizražajan pogled ka protivniku. Prvim udarcima pljusnuo bi dok je glavu još držao pognutu.
– Znaš da mi je to uzrečica – rekao je mirno i podigao glavu.
Imao je isti onaj bezizražajan pogled kao kada smo se, pre mnogo godina, poslednji put potukli. I istu smeđu, jaku, čekinjastu kosu, za razliku od moje ili, bolje rečeno, od onog što je od nje ostalo na mojoj proćelavoj glavi.
Sedeo je i dalje za stolom. Uzeo sam torbu i zaputio se ka ulaznim vratima. Delio me je samo korak od njih kada mi je sasuo u leđa:
– Čuj, treba da prodamo kuću na selu. Ostala je na ćaletovo ime. Niko tamo već dugo ne odlazi, ti verovatno i ne pamtiš kada si poslednji put bio. Održavanje je skupo. Mi smo sve dažbine uredno plaćali, da znaš da su i na to išle pare koje si nam slao. Ta kuća ništa ne donosi, samo košta. A opet, cene nekretnina su pale. Ne može mnogo da se dobije. Ipak, ljudi prodaju takve kuće da bi malo bolje živeli, jer plate i penzije ne dosežu. Čuj…
Stajao sam sa putnom torbom u ruci okrenut licem vratima. Mislim da je Stanko i dalje sedeo, jer nisam čuo nikakav drugi zvuk osim njegovih reči.
– Čuj – nastavio je – ovako sam mislio: da prodamo kuću i da svako uzme svoj deo. Kažem ti, cena je mala. Raspitao sam se. Čak sam i kupca našao. Od mog dela ja bih kupio kola, stvarno su mi potrebna, a tebi bi se vratio novac koji si dao za sahranu…
Napravio sam joštaj jedan korak do vrata i uhvatio kvaku.
– Čuj! – ciknuo je Stanko. – Nemoj da odeš dok se ne dogovorimo. Potreban mi je auto! Našao sam jedan polovan, ali nemam para da ga platim. Ne čeka mi se imovinska rasprava. A opet, ne možemo kuću da prodamo dok se ostavinska ne završi… Čuj, ako bi mi ti dao pare za kola, mogao bi posle da uzmeš sve od kuće. To sam hteo da ti predložim…
Otvorio sam vrata i zakoračio napolje.
– Čuj! – povikao je on. – Čuj!… Čuj!...
Pretpostavljam da me je posmatrao. Nisam se okrenuo.
Izašao sam. Polako sam zatvorio vrata za sobom. Bilo mi je odnekud stalo da to uradim što bešumnije. Pozvao sam lift, ušao, pritisnuo dugme za prizemlje. Dok sam se, uz kloparanje dotrajalog mehanizma, lagano spuštao naniže, promrljao sam:
– Čuo sam te.
