Dragan Radović
SENKE PROŠLOSTI I SENKE BUDUĆNOSTI

Sonja Atanasijević: Ko je ubio Alfija
Dereta, Beograd, 2009.

Posle deceniju i po rada, Sonja Atanasijević već ima mesto na tronu savremene srpske proze. Njen opus je bogat, literarno produktivan, značenjski kompleksan i umetnički relevantan. Oslonjena na svakidašnje i lično, ova spisateljica izrazite senzibilnosti i istančane moći zapažanja, ostvarenja bazira na naraciji i ženski ostrašćenoj deskriptivnosti, gde se metaforisanom detalju daje istaknuto mesto. U ovoj prozi kombinuju se lična nota, građansko vapitanje, materinska emotivnost, mladalačka ostrašćenost i intelektualna promišljenost, što za rezultat ima lako ispričano i mudro organizovano štivo. Uz to, valja naglasiti dozu suptilnog, reklo bi se, sofisticiranog humora.

Njena proza oslonjena je na tradiciju. Sonja Atanasijević ne pravi izlete u eksperiment, ne ulazi u jezičke, stilske i modernizatorske egzibicije, već mirno i krotko tzv. prikazivački plan usaglašava sa galerijom likova građenih po modelima običnih ljudi iz okruženja.Njen ugao posmatranja ne ide sa onih tačaka sa kojih se stvari vide oneobičajene; ona se ne zadovoljava očuđavanjem. Njena pozicija je pozicija učesnika. Ona je narator prisutan u svetu svoje proze. Ta pozicija naratora-učesnika karakteriše njena dela, počev od romana Oni su ostali iz 1995. godine, preko Crvenog kruga (1997), Bekstva iz akvarijuma (2003), Narandži za Božanu (2004), do zbirke priča Krilata tuga (2005). Mada se taj narator uvek ne primećuje, ta boja ženskog, u onom najplemenitijem smislu, ne samo da je vidljiva, već u dobrom delu opusa dominira.

Roman Ko je ubio Alfija, sačuvao je bitne karakteristike iz ranijih ostvarenja, ali je, sa nekolikim poetikološkim zahvatima, dobio oznake ostvarenja koja pripadaju takozvanom posmodernističkom diskursu. Na razini heterotekstualnosti, ovaj roman korespondira sa popularnom kriminalitičkom literaturom, budući da detektivska dilema „ko je ubio Alfija“ već od početka, kao Damaklov mač, visi i čeka odgonetku. Autor ne insistira na raspletu i odgovoru, već na disperziji značenja. To romanu daje notu neizvesnosti, iščekivanja, ljubopitnijeg čitanja. Druga postmodernistička osobenost može se odrediti kao ono što se u teorijskoj literaturi zove metapoetika. To je pisanje o pisanju, eksplicitna reč o onome šta se (i kako se) ugrađuje i telo romana. I ovde Sonja ne ide bukvalno, ne piše o svom postupku direktno, već vešto meandrira po utocima mnoštva detalja u celinu kompleksne prozne celine. Treća postmodernistička osobenost, posredna ali evidentna, proistekla je više iz duha modernog pripovedanja nego iz piščeve intencije. Ona se može odrediti kao konstruktivizam, kao odabir sredstava da se neke ideje o životu, filozofije življenja, neka intelektualna vjeruju, kroz jezik umetnosti reči saopšte.

I kao što dilema ko je ubio Alfija nije stavljena u obliku pitanja, tako i ideje o dubinama do kojih bi trebalo da se uroni sa ovom prozom, nisu trasirane. Drugim rečima, ovaj roman ima dve ravni – onu doslovnu, bogatu pikanterijama, zanimljivim junacima na granici groteske, sa epizodama dostojnim najatraktivnijih trač rubrika. Druga ravan je disperzivna, drugostepena, prenesena, sa lepezom značenja. To ovog pisca legitimiše kao modernog intelektualca sa formiranim stavovima o stvaranju, veštog u baratanju literarnim pletivom.

U romanu se mogu uočiti tri strukturalno i tematski ukomponovane celine vezane za naslovnog junaka Alfija.

Prva celina sačinjena je od Alfijevih pisama njegovoj Alfini, pisama koja joj nikada neće poslati. Druga celina, Maskenbal, stavljena je na početak i na kraj knjige, i to je zapravo ključni deo prikazivačkog plana romana, uvodna i zaključna scena, početak kraja sudbine i naslovnog junaka i čitave galerije likova iz njegovog okruženja.

Centralni deo romana neka je vrsta kaleidoskopa sačinjenog od literarnih portreta Alfijevih kolega. Tu je Alfi spiritus movens, alfa i omega onoga što se zove pokretačka snaga. Svi ostali su neka vrsta strukturalnih šrafova u modernizovanom svetu naše svakidašnjice. Uz Alfija, u tom beogradskom uredu su Beta, zaljubljiva i fatalna, Alfiju naklonjena koleginica, koja je, a možda i nije (ostalo je da se sluti) dala odgovor naslovnoj dilemi. Tu je Gama – transvestit, ni muško ni žensko (ili, i muško i žensko) zaljubljen(a) u Betu. Ovo troje čine i neku vrstu ljubavnog trougla. Ovde se ljubavne strasti, u vidu koncentričnih krugova kovitlaju oko tog triangla. Tu su i Buf, bivši direktor, sa svojom grotesknom prošlošću i Zulu, netalentovani i neambiciozni Alfov pomoćnik; tu je i Lili, sva od života – krvi i mesa. Van ovog prostora su Alfijeva supruga Alfina, njihov kum i Alfinin ljubavnik i Vojka, Alfijeva kućna pomoćnica. Naveli smo imena gotovo svih junaka ove proze, da bismo, uz nagoveštavanje mogućih značenja, ukazali i simboliku imena, odnosno bezličnost ovih delatnika, činilaca ovog proznog sklopa.

Njihov identitet krije se iza slova iz grčkog alfabeta, ili iza naziva junaka iz crtanih filmova i nekih serija za decu. Izuzimajući Alfija, svi su oni iz svojih bračnih ruina poneli mnogo porodičnog tereta i ljubimce (pse i mačke), kao nekakve duševne i duhovne potpore.

Tezaurus za odgonetanje suštinske intencije romana leži u maskenbalu čiji je smisao detektivski lov na „senke prošlosti i senke budućnosti“. To je ona centralna dilema, duhovna i duševna koprena romana, odnosno dilemama koja se svakim detaljem odgoneta (odnosno, usložnjava).

Od senki prošlosti – od arhetipskog, kolektivno nesvesnog i lično frustrirajućeg, do senki budućnosti – do kolektivne besperspektivnosti, beznađa i praznine sa kojom očekujemo naredno – stoji ova groteskna, crnohumorna, u uske prostore hronotopa udenuta priča.

Roman je struktuiran tako da se kompleksna priča od slučaja do slučaja prekida pitanjima „nekog“. Po tome bi se moglo zaključiti da je roman istovremeno i neka vrsta isledničkog procesa – vrsta rekonstrukcije Alfijevog ubistva – ali i oblik parodijskog dramatizovanja (scenarizovanja) materijala kako bi se dinamizovala zapričanost, disciplinovalo struktuiranje i pojačala znatiželja.

Načinivši iskorak u organizovanju literarnog materijala, sačuvavši svoja već zavidnim ocenama verifikovana obeležja naracije i deskripcije, Sonja Atanasijević ovim romanom otvara novu stranicu svog proznog izraza.

Zaokrenuvši se ka onome što se određuje kao postmoderno, roman nudi mogućnost nelineranog čitanja, dakle traganja za sudbinama svakog od junaka ove bogate i groteskom začinjene galerije likova. Naravno, tu je i spektar značenja koji se književnim znalcima i ljubiteljima prodiranja u dubine nudi. A to je, priznaćete, obeležje proze koja se čuva u visokim policama.