Mila Stefanović
AGONIJA ALKOHOLISANE SENZIBILNOSTI

Hipertenzija Svetislava Basare, režija Svetislav Basara; glumci Predrag Ejdus i Branislav Trifunović; Produkcija, Kulturni centar Inđija; scena, „Kult“ UK „Vuk Karadžić“ Beograd

Ako ne znate kako je dozvoljeno „ubijanje na crveno“ – obavezno pogledajte ovu predstavu koju je domišljao i postavio Svetislav Basara. Žanrovski, dramski tekst balansira tragično i komično u modelu groteske. Minimalni scenski rekviziti ne nagoveštavaju maksimalnu dijalogičnost između dva lika – na prvi pogled, a i tokom usredsređivanja – persona iz oponentnih sfera egzistencionalnog identiteta. Da je u pitanju obostrano prikrivanje ličnosti, naravno, otkrićete u raspletu. Kao u dahu odgledana predstava, gde se pretresaju mrlje naše kolektivne istorije, zablude sirove umišljenosti, srpska odanost, potčinjenost autoritetu, zvanični stavovi i zajednička i individualna potonuća. Filozofija (trg)ovine premešta nas u skučene prostore, izabrane apsurdnom potrebom za skrivanjem i neosvetljenom slobodom u mraku. Tamo su naši izazovi, prostori skrnavljenja, opravdanja za sve vrste besmislenog uništavanja drugačijih od nas. Šta smo to mi, ako nismo u okvirima civilizovanog sveta? Onda kad nema mesta da sakrijemo svoje repove, uvućićemo u brlog „neosvešćeno nevinašce“ da mu otkrijemo tajnu istinitosti i održimo lekciju. Iako tematski nastavlja tragovima Profesionalca i Balkanskog špijuna, tekst ima i svoje krimi oktopode, ako skoru umorenih (posle slučajnog ispijanja mišomora) dodamo dva nova leša bez slepih miševa iz Agatine Mišolovke. Dramski prostor jeste mišolovka u koju dospevamo pothranjujući nečasnost.

Predstava Hipertenzija je zgusnuta dramska priča u jednom komadu, ali asocijativno vezana za dva plana i dve ličnosti. Prvi plan pokriva advokat Mitar Kurdulija (Predrag Ejdus), bivši udbaš i uvek udbaš – čuvar komunističke prakse sklanjanja ideoloških protivnika. Njegova mentalna mapa ispunjena je neizbrisivim mestima lova i međusobnog satiranja. To se ponavlja u živućoj istoriji našeg politizovanog okruženja. Drugi plan je razuđeniji pokrivač nove društvene osetljivosti i uvažavanja vrednosti; njega oličava doktorant Igor Furtula (Branislav Trifunović), usredsređen na sociološku tezu o vicevima. Indikatori savremenog informatičkog društva neizostavno su rekviziti mladog istraživača, a njegova interesovanja daleko su od konjukturne advokatove surovosti. Mladi Furtula dolazi u advokatsku kancelariju da traži pomoć zbog saobraćajnog prekršaja. Čuo je da advokat svojim kanalima uspešno posreduje da sud umanji krivicu. Falsifikator originala, često uznemiravan telefonskim pozivima (pogrebno preduzeće), potplaćuje sudije, ali se dese i propusti, sudija zaboravi na intervenciju. Tu baš nema istine o sudskoj nepogrešivosti? Trezor arhiviranih i aktuelnih pošasti otvara Kurdulija, raskomoćen u svojoj kancelariji koju ne odvaja od gostionice za ubijanje. Najočigledniji su ubijanje rakijom i komična vežbanja za podizanje krvne tenzije.

Dovitljive i smešne situacije ponavljanja su zabeleženi dokazi srpske autentičnosti. Autohtoni Srbin mora da ima visoku hipertenziju, a izdajnici nisku, što sugeriše da ovi drugi ne ginu svakodnevno i istrajno za srpsku stvar. Dokazani pripadnik države mora da se poštapa floskulom „Kosovo je Srbija”, prezire žene u crnom, žene u žutom, borbu za ljudska i građanska prava, nevladine organizacije, bića drugačije seksualne orijentacije, zapadne „podmetačine” itd.

Pitanje religije je posebno osetljivo: panteon socijalističkih bogova brzo će biti zamenjeni samo srpskim bogovima, pravoslavnim Bogom. Pre Boga je rakija, ona garantovano ubija posle dužeg konzumiranja u razmerama srpske prosečnosti, ali i sredstvo opuštanja u ispovedanju istine. Isledničkim manirom advokat otkriva mladiću da ga poznaje, jer mu je otac (izvršio samoubistvo) radio u istoj službi sa ražalovanim udbašem. Sećanje na te dane ispunjeno je zloupotrebom deteta u isledničkim praćenjima fiksiranih neprijatelja sistema, a i kolega. Burno razobličavanje je na sceni, a umetničku prijemčivost tog procesa duhovito nijansiraju Predrag Ejdus i Branislav Trifunović sa svojih oponentnih stanovišta do poslednjeg daha.

Sekvence o nadmoći komunizma-socijalizma hiperbolišu se, ali i tu ima dobrog učinka aktuelne problematične stvarnosti. Brojnu i paradoksalnu stranačku razmreženost izmislili su tvorci demokratskog pluralizma, pa se potom integrisali u nove partije s namerom da „raznovrsne“ programe „oplemene“ istim formama vladanja i uticajnosti. I tu je otklon od naše zbilje? Metrika alkoholne magle omotava groteskno ispovedanje propalog dušebrižnika za državu, a posebno je gadljiv kad pije rakiju iz flaše koka kole. Udbaš personifikuje tehničara za pogađanje sumnjivih meta, pri tom prikriva lošu reputaciju obezličenosti. U biti, on je gej koji voli šminku i ženske haljine. Posrnuli komunizam transvestira se u nove stranačke haljine; one koje smo nekada mrzeli i progonili – sada, u osvešćenom ljubavnom zanosu, grlimo.

Kačimo vagone našeg starog prtljaga u tu kompoziciju, dok je ne zaustavi neka politički produktivnija javka masovnog zanosa. Nedodirljivi bogovi čekaju da im se pripremi teren delovanja, a „prevaziđeni ljudi“ proći će bez lustracije – ako budu lojalni. Ponavljamo kao nacija na istom pitanju kosovskog vremena i prostora.

Energija drugog igrača u predstavi nije sekundarna, naprotiv, da nije njegove upućenosti u trendove građansko-urbane kulture (na koje nasrće udbaš) – kako bismo saznali ko je Kurdulija. Posebno je zanimljiva situacija o vicevima iz nedodirljive prošlosti, a Furtuli interesantna i kao prilog njegovoj tezi u nastajanju. Vicevi su smišljani u vrhu vlasti i odašiljani u narod, njihovo reprodukovanje punilo je sudske dvorane i zatvore – tvrdio je advokat. Konotacije su drugačije, otpor je dolazio od intelektualaca i u formi vica. Autor ove reakcije na odgledanu Hipertenziju poznaje pisca M. M. koji je zbog vica – „Ako nam je Tito tata onda nam je svima j... mater“ – odležao šest godina u zatvoru. Produktivan je i vic o načinu Miloševih postupanja sa gejovima, napuni kacu izmeta i potopi dotičnog a uvežbani pucaju kad on izroni da udahne. Zbog sličnih sklonosti, i ražalovani udbaš je sebe izlečio puneći kacu u vikendici – pa mu sada ne pada na pamet da upražnjava ono što je strasno voleo.

Mitologija je naše neiscrpno skladište, modifikovanim preradama hranimo kolektivne predstave o večitom skrnavljenju naše autentičnosti, tu su izvori opšte ugroženosti. Basara dodaje tim zalihama još jedan: u interpretaciji omamljenog Kurdulije to nije za potcenjivanje, procenite sami! Nama su naudili najviše Crnci, Turci su ih na naše tlo naselili još u XVII veku, pobeleli su od muke, a njihove potomke nalazimo po prezimenima koja počinju sa Kara: Karamarković, Karamatić, Karađorđević... To je uzrok našeg propadanja.

Koliko mladi Furtula ostaje dosledan u borbi za ljudska i građanska prava i je li iskreni privrženik onoga što pripoveda, vidi se u trenutku umiranja. Blasfemiju igara bez granica nudi ovaj tekst, ali povod za smeh uvek prati gorki osećaj. Privid suprotstavljenih likova Basara odlično vodi do kraja. Na kraju, pomireni u smrti – slučajno ispijanje mišomora umesto rakije – njihove privatnosti su suprotne pojavnostima koje su zdušno branili. Ova angažovana priča iz teatra apsurda razara kolektivnu privrženost teorijama zavere. Kad bi je svi odgledali, to bi doprinelo blagostima čovečnosti i razumevanja – više nego opšta politička zastranjenost u hodu ka porazima.