Petja Aleksandrova
DA, LjUBAV

 

DELFINI

On nije bio ni pametan, ni veseo, ni mlad.

Prosto muškarac sa sedom kosom

i sa kožnom jaknom, istanjenom na laktovima.

Dugo smo čekali neki voz...

Bila je noć i nehotice zaspah,

na njegovom ramenu – mirno i slatko.

Možda je negde imao kuću, suprugu, decu,

možda ima psa

koji ga na vratima čeka.

Uzeli smo sobu u hotelu. S terasom nad obalom mora.

I ljubili smo se.

Posle mi je pokazao delfine u vodi.

Sve ređe i sve nejasnije se sećam one

noći.

Glas mu je bio promukao,

ruke – nežne.

U polusnu čuh da govori:

u bašti je čuvao smoka...

Na stomaku, čini mi se, da je imao ožiljak...

Prošlo je mnogo vremena, a ja još uvek ne mogu

da prestanem da se pitam: gde je, šta se s njim dešava?

Tražim braon jaknu u gomili.

Ništa drugo ne tražim: samo u letnjem mraku,

dok mi stišće golu ruku,

da mi opet pokaže delfine u vodi.

 

* * *

Pre ljubavi bilo je toliko drugih stvari:

kuvao mi je čaj,

ustupao mi je najlepšu šolju,

limun mi je rezao na kriške,

šunku – na kvadratiće...

I još ranije:

pušili smo jednu cigaretu,

prstima je češljao moju kosu,

pod pokrivačem mi je milovao kolena...

I pre toga još:

grlio me je pod tušem,

davao mi je svoj bade-mantil,

četkicu za zube,

polovinu jastuka...

Pre ljubavi

je bilo toliko mnogo ljubavi

da smo sijali u mraku

i lampa nam nije bila potrebna,

ni parfem nam nije trebao – mirisali smo i danju i

noću

na jasmin i vanilu...

U poslednje vreme se pitam:

zašto toliko mnogo daješ,

Gospode,

kada ga posle uzimaš ćutke,

kao da nikad nije ni bilo...

Uvredljivo je, kažem ti.

Bar da si rekao: zašto?

 

* * *

Zahladnelo je. Vreme je za rukavice.

I za tvoj zeleni zimski šal.

„Već je vreme da prestaneš da me voliš“ –

kažeš mi, a gledaš me.

Ja ćutim, ja ti stežem ruku

i gledam jedan zanimljiv oglas.

Maleni moj palac, postrani od svoje braće,

bez pitanja miluje tvoj dlan.

Nemoj njemu da raspravljaš one stvari.

Mojim žarkim usnama...

Mojoj nežnoj koži...

Ja sam ih učila da te vole – uspešno.

Ti ih sada oduči – ako možeš.

 

* * *

Moje srce – najbolji fotoaparat.

Sigurno digitalan, od kako ga pamtim.

Ima samo jednu lošu stanu –

teško briše slike...

Treba da ga slomim,

da bi se zajedno sa fotkama sklonio

i ovaj muškarac

koji je uvek i svuda –

slabašan, taman,

sa boricama oko usana,

i sa rukama

koje grabe stvari,

a posle ih ostavljaju da padnu...

s osmehom, koji nije za mene,

već za nekog drugog, van kadra...

 

* * *

I ja kao skupoceno kamenje

imam vrednost

samo za znalca,

za čoveka sa okom juvelira.

Šta znači za dete i za divljaka

i najveći dijamant?

Prosto kamen

kojim se lako tucaju orasi.

Samo u tvojim rukama

počinjem da sijam takvim čarobnim

sjajem i čistotom,

samo ti znaš moju cenu.

Samo bi se ti rasplako

kada bi me negde izgubio

ili kada bih sama otišla od tebe.

Nemoj da me s takvom snagom stežeš uza se –

dijamanti imaju sposobnost da poseku!

 

POMORANDžICA

Kesteni će cvetati i precvetati.

I uvek će biti jedne grančice,

koja će uvenuti tokom leta.

I uveć će biti ljubavi koja želi da vrišti,

a trebalo bi da šapuće.

I još: neko tiho da plače, drugi bez ljubavi

da ljubi...

Ali niko ti neće dati pomorandžicu,

oljuštenu tokom noći:

veće parče – tebi, manje – meni.

Na orahovoj ljusci da pokucam, otvoriće mi.

Po vodi da pišem, dobiću odgovor.

Samo tvoja duša je bez prozorčića: zapečaćena,

zatvorena s devet ključeva.

Negde drugde brode tvoje reči:

„Voljena, jedina... samo ti... samo s tobom...

čekam da se probudiš da bih te čuo...“

Ali niko ti neće dati pomorandžicu,

oljuštenu tokom noći:

veće parče – tebi, manje – meni.

Ne plačem, ne molim, ne nadam se –

puta nemam ka tvom telu koje spava, ka usnama tvojim,

ka snovima, u kojima plivaš, letiš,

grliš...

Bez mene. Bez tuge, bez mojih očajnih krikova...

„Ti si najbolja, govoriš joj,

druge mi ne trebaju, ti si mi sve...“

Ali niko ti neće dati pomorandžicu,

oljuštenu tokom noći:

veće parče – tebi, manje – meni.

                                                     (Iz knjige Da, Ljubav)

 

PETJA ALEKSANDROVA je bugarska pesnikinja. Rođena je u Slivenu, ali više od trideset godina živi u Sofiji, gde radi kao novinar u novinama Trud i časopisima Rodna reč i Revija. Autor je devetnaest knjiga, većina kojih su pesme i priče za decu. Dobitnik je više nacionalnih nagrada, među kojima „Petko Rajčev Slavejkov” za celokupno stvaralaštvo i „Konstantin Konstantinov”, nagradu za doprinos stvaralaštvu za decu. Aleksandrova je autor i pet zbirki pesama za odrasle. Njena poezija je prevođena na engleski, ruski, poljski, slovački, turski, rumunski.

  Izbor, prevod i beleška
Elizabeta Georgiev