Boro Drašković
SMRT BICIKLISTE
– Zašto se mladom čoveku ne otvore vrata slave makar na trenutak? – zbijaju šalu Halil Kuprešak i Marko Parun, student slikarstva, odnosno germanistike, odlučivši da se autostopom popnu od Dubrovnika do Rijeke. Čim je čuo za njihovu smelu nameru, preduzimljiv uvodničar dnevnika Oslobođenje pozvao ih je u redakciju. Ne okolišeći, predlaže da o svom putovanju pišu za njegovu popularnu rubriku Širom zemlje.
– Bez prebijene ste pare u džepu, inače ne bi pješice tako daleko, zar nije? Na ruke ćemo vam odmah isplatiti pola honorara, svaki dinar će usput dobro doći!
– Osim nekoliko školskih zadataka, nikad ništa nisam napisao – bez oklevanja priznaje Marko.
– Jednom je i Andrić pisao – prvi put! – ističe iskusni novinar.
Mladići ga slušaju i gledaju sa simpatijama, pri tom misle kako matori lisac tačno zna šta treba reći, uvek, ne samo pišući svoje dvosmislene novinske crtice.
– Olakšaću vam posao: germanista neka piše, slikar neka crta! Marko, bilježi šta vam se dešava na putu, jednostavno, kao da pričaš dok sjedimo u kafani „Park“, bez kićenja i suvišnih riječi. A Halil zna sve o putovanju linijom, šta da objašnjavam!
Mladići ćute, dovoljno su mladi i radoznali da ne bi prihvatili izazov.
Autostop u Jugoslaviji, kako je pronicljivi novinar predviđao, zaista se pretvorio uglavnom u pešačenje, ali rezultat je, po njemu, ispao preko svakog očekivanja: izašavši u nedeljnu šetnju da se uvere, mladići na svakom koraku uživaju u svom nesumnjivom uspehu: u tramvaju, na ulicama, prepunim kafanskim baštama – kud god se okrenu, ugledaju raskriljen tekst Savršeno letnje ponašanje, osvežen crtežima, istaknut preko cele, nikad lepše prelomljene, velike nedeljne stranice „Oslobođenja“.
Mladići su rešili da zimski raspust provedu u Vojvodini, kod rođaka, predratnih iseljenika iz Hercegovine; ispraćeni do Bežanijske kose, napuštaju svoje zabrinute devojke, kroz mećavu se pešice upućuju u Bajmok.
Sneg nekoliko dana ne prestaje da pada, zavejao je mlin pored koga stanuju, celo selo, zaustavljen je svaki saobraćaj, smetovi zakrivaju ceste, kroz duboki celac ljudi se s mukom probijaju gazeći u stope prethodnika koji su ga prtili.
Izljubivši se sa stricom Jovanom, mladići ispijaju po čašu dudovače, uz srdačan razgovor. Domaćin se raduje gostima: oba sina su mu na radu u Nemačkoj; i majka im se pridružila, izgovarajući se zimskim smanjenjem kućnih obaveza.
Mladići izlaze u prvi obilazak sela, sa zadovoljstvom gaze sneg u pravcu granice; potresa ih neočekivan prizor: sred beskrajne beline, grupe dece, žena i muškaraca, zavejane u beznadežnoj tišini, pojačavanoj hujanjem vetra sa granične puste.
– Osetaćete i vi ovdje do proljeća, zavejani. Napravićemo dvostruku svadbu, i ostaćete zauvijek! – zavitlava ih domaćin, stružući kukuruzna zrna na mašini za krunjenje.
– Šta da radimo? – naizgled zabrinut, pita germanista nakon treće dunjevače ispijene iz čaše za čaj.
– Piši! „Svjetlost“ je pokrenula novu biblioteku za prvu knjigu mladog pisca. Ti piši, ja ću da ilustrujem!
– Šta da pišem?!
– Treba pisati samo remek-dela – sa osmehom, slikar počno citira Foknera.
Ne časeći časa, prijatelji sa tavana skidaju zaboravljenu pisaću mašinu Underwood (na kojoj je, u već zaboravljenom ratu, mađarski oficir ispisivao naredbe), brišu s nje prašinu, i germanista sa dva prsta kuca prva slova.
– Poslije svakog ukucanog slova šalješ kurira po sljedeće, ali upravo ta brzina odgovara radu tvoje uspavane mašte – podsmeva se slikar, vadeći iz putne torbe blok za crtanje od koga se nikad nije odvajao. – Ali, ne brini!
Istovremeno kad naučiš kako se piše knjiga, naučićeš i da pišeš na mašini!
– Pre ću da naučim kucanje na mašini – podsmeva se sam sebi i Marko, a Halil, odvrćući poklopac sa flašice tuša, čita prvu napisanu rečenicu:
– Sneg je zavejao selo na granici, i zbeg... Marko, nećemo o tome! Vidiš da ni mjesne vlasti ne znaju šta bi sa pridošlicama... Hoćeš da ti knjiga bude štampana? – pita, škripeći perom kroz izvrsnu kompoziciju ljudi zavejanih u smetu. – Hoćeš? Onda promijeni temu, okreni se nečem manje složenom. Razumiješ? – završava uvek dobronamerni slikar, nenavikao na duge replike.
– Razumem – kaže Marko, pomno razgledajući još vlažan crtež zbega; više se neće odvajati od njega, ma gde se selio.
O čemu da pišem?! Markova nedoumica se povećava.
Motiv putovanja pešice preotima mu Džon Keruak knjigom Na putu (u fakultetskoj čitaonici ne ispušta je iz ruke do poslednjeg reda). Zimska melanholija sela, uprkos
uspomeni na vrelo telo bačke seljančice s kojom je igrao u tesnoj sali za seoske zabave, iscrpla bi se u samo jednoj priči. Setio se poslovnog voza „Bosna-ekspres“ i natmurenog putnika – nepomičan u bife-vagonu pije pivo i kroz gusti dim cigareta zuri u pejzaž Sarajevo – Beograd koji izmiče iza prozora, nagoni Halila i Marka na pivo, uz neizrečen zahtev da pažljivo slušaju njegovu poratnu žalopojku. Obnavljaju se u memoriji i reči drugog, ne manje simpatičnog, nezadovoljnika: „Mogao bih da vodim državu, a odredilo me da budem direktor železare! Tek sam savladao železo o kome ništa nisam znao, a šalju me za rukovodioca fabrike papira, o kome znam još manje. Kažu: pali su na pozitivnu nulu, pomagaj! Šta im je to pozitivna nula, nabijem i njih i pozitivnu nulu!“
– Da nije nas dvojice i nekako odrtavelih boraca, ko bi putovao „Bosna-ekspresom“? Putuju, uglavnom ogorčeni načinom na koji su ih saborci zaboravili u raspodeli ratnog plena, a i mirnodopskih povlastica.
– I lažnom obnovom uzurpirane države – pridružuje se Marko raščlanjavanju sve očiglednijeg društvenog raslojavanja. Putuju i piju pivo! Rakija im gorka.
– Kod kuće im žena ko djevojka! – oprezni Halil ubacuje u stih i pesmu nepoželjan tok bezazlenog ćaskanja.
Najzad, bez zaustavljanja,Marko piše kao što su razočarani ratnici govorili u poslovnom vozu. Važno mu je da što pre, što dalje odmakne: pedeset prvih stranica guraće ga u leđa, neće više moći da se zaustavi, i kad bi hteo.
Posle će doći nova ruka, pa još jedna, ako treba. Nije ni Gogolj iz dokolice svoje glavno delo prepravljao sedam puta! Kuca sve brže, bolje, rad mašte koja se budi, prestiže revnost dva prsta.
Deset dana je prohujalo dok suMarko i Halil trepnuli.
Sneg i dalje pada, pozabavivši se koliko je pristojno oko uobičajenih seoskih poslova, mladići se od ranog jutra bacaju na knjigu, uz obaveznu čašu dudovače, koja je, po skromnoj oceni domaćina, te godine bila bolja nego ikad.
Uveče odlaze u Zadružni dom, na igranku.
– Umete li da svirate? – pita ih organizator zabave.
– Marko zna tri pesme u modi. Svirajući, na klavijaturi uposli više prstiju nego na pisaćoj mašini!
– A Halil je pre deset godina bio u ritam sekciji dečijeg pozorišta!
Radoznali seoski mladići se kikoću; podižu muzičare iz glavnog grada na pozornicu uz pljesak iskupljene mladeži, germanistu smeštaju iza izdrndanog pijanina, slikara za bubnjeve. Nije ispalo ni tako loše, studentima iz prestonice na selu gledaju sve kroz prste, naročito devojke. Već su omiljeni, više ne moraju da se penju među svirače na pozornicu, devojke ih iz plesnog zagrljaja nerado prepuštaju jedan drugoj.
Germanista, nezadovoljan napisanim rečenicama, iz noći u noć još uvek razmišlja kako da piše, sada ga u tome ometa i uspomena na gipko telo Jelene, ili Marine, koju mu je, uz četveroglasni smeh, usred plesa ubacio u ruke Halil.
– Svaki dan je pun novih priča – ponavlja Marko reklamno upozorenje magazina domaće avionske kompanije, ali nastavlja sa pričama iz voza.
Stranice se množe, a i priliv odličnih crteža ne jenjava.
Desetog dana Marko se upušta u sedmu, poslednju priču. Magijski broj sedam, sveukupnost prostora i vremena poslovnog voza mogao bi da postane metafora u kojoj se sadrži čitava država: izigrana prošlost, sumnjiva budućnost...
A onda dolazi do snažnog preokreta u dnevnoj rutini (ne zbog ulaska u poslednju priču!): sanjivo popodne, u prozore udaraju grudve snega, usmerava ih izazivajući ženski smeh. Jovan gleda kroz odškirnutu zavesu, okreće se mladićima, neuobičajeno ozbiljan:
– Dalje od moje kuće s napašću!
Marko otvara prozor – pogađa ga grudva snega posred čela, obesno podvriskujući, Jelena i Marina savijaju nove grudve.
– Nisam znao da si još uvek patrijarhalan – vedro kaže Marko stricu, brišući sneg s lica.
– Uz svaku zgodnu djevojku ovdje se vrti nekoliko đilkoša, koji će učiniti sve da ih osvoje. Ne upuštajte se u tu rabotu!
Ali, ko da zaustavi rad prirode?! Marko daje znak devojkama, zatvara prozor, i praćen nezadovoljnim Jovanovim pogledom, žuri napolje, neodlučnog Halila vuče za sobom.
Malo trčanja kroz sneg po pustari iza mlina, začikavajućeg povlačenja i rušenja u sneg, smeh izmešan sa otetim poljupcima i dogovor je zaključen: Marku se više dopada Jelena, ali ona bira suzdržanog Halila; mladićima je objašnjeno gde i kako će im doći u posetu, u najvećoj tajnosti, oprezno, noću.
Vratili su se pred jutro, Marko razdragan, a Halil s osećanjem krivice. Uz čašu dudovače, bliski kao braća, prepričavaju ljubavnu pustolovinu jarkim rečima iz muških razgovora. Halil naliva još jednu čašu rakije, natmuren. Da bi ga razdrmao,Marko predlaže da sledeće večeri – zamene devojke!
Pre nego što otkriju prevaru da im se, u mrklom mraku i muku, uvuku u postelje i tela. Razvratni predlog svog najboljeg prijatelja Halil sasluša gotovo sa strahom.
– Prolupao si! Dovoljno sam se noćas uprljao. Kum si mi, na proleće je svadba. Čovječe, kako ću poslije svega da dodirnem svoju zakonitu ženu?
– Nije stric Jovan staromodan, ti pripadaš nekom drugom vremenu!
– Ne dolazi u obzir – preseca Halil odlučno, gasi svetlo i leže na krevet ne svlačeći se, zatvara oči, osećajući da neće moći da spava.
– Jelena je tebe izabrala, ti je odbacuješ, ali mene privlači na neobjašnjiv način – šapuće Marko iz mraka, sa drugog kraja sobe. – Uostalom, ne treba mi tvoj pristanak. Kao slikar već si mi sasvim izrazito nacrtao čitavu situaciju: tlocrt, žensko telo, i kako se dolazi do njega.
Posle nemirnog popodneva i večeri, provedenih u zvuku pisaće mašine i škripanju pera po crtežu, kasno u noć, u vreme Halilovog dogovora za sastanak sa Jelenom, Marko se iskrada iz kuće, oprezno vozi bicikl preko zaleđenog snega, ledom klizi poput senke kroz selo začarano tišinom i zimom. Nigde žive duše, nijedan pas se ne oglašava, ne škripi ni limeni petao na krovu.Mimoilazeći Marininu kuću, zamišlja njeno nago telo koje ga iščekuje, gotov je da odustane od Jelene, sav napet, uspravlja telo, udobnije se namešta na biciklu; ipak ne prekida vožnju, i prekomerno uzbuđen, poput budućeg kriminalca u prvom poduhvatu, prislanja bicikl uz Jeleninu ogradu.
U ulozi lopova, sasvim preplavljen strahom ali i iskušenjem pustolovine koja postaje sve stvarnija, prikrada se kroz zadnje dvorište, broji prozore u prizemlju, prilazi četvrtom, priškrinut je, ali otvoren.
Suzdržavajući dah, lagano gura jedno okno napred i ne načinivši nijedan pogrešan pokret, poput iskusnog provalnika uvlači se u toplu sobu zajedno sa mesečevim odsjajem koji tamu preseca. Potiljkom vraća krilo prozora, trenutak je nepomičan, nastoji da se, koliko može, privikne na opasan prostor. Ugleda postelju i golu žensku ruku koja ga poziva iz belog traka mesečine. Skida kožuh, pa čizme, jedna muklo udara u pod.
– Tiho! – čuje Jeleninšapat, više uzbuđen nego uplašen.
Ne svlačeći se dalje, na prstima prilazi postelji i uvlači pod gunju koju Jelena podiže, prepuštajući mu svoje sasvim nago telo. „Ispričale su jedna drugoj sve, kao i nas dvojica“, pomisli, napušta ga sram zbog nepriličnog čina u koji se upustio, ali kao da se opravdava zbog skarednosti postupka, jedro devojčino telo dodiruje najnežnije što može, vreli dlanovi u tami požudno klize od lica preko vitkog vrata i čvrstih grudi, stomaka
koji se grči; bedra se poslušno razmiču i Markovi prsti se zaustavljaju u sasvim vlažnom polu.
– Mokra sam kao rasečena lubenica – uzdiše devojka glasom kome se i sama čudi, a mladić sasvim gubi glavu, sladostrasna provalija u koju propada postaje dovoljno opravdanje za prevaru. Prvi put ne vidi lice žene u koju prodire, to mu pojačava osetljivost svih ostalih čula.
– Polako, zeko! – moli i istovremeno ohrabruje devojka. Sinoć nisi bio tako velik i oštar.
Dok raseca telo u koje ulazi, nikad nije bio čvršći i uvereniji, Jelena drhti, sve glasnije uzdiše, Marko joj nežno stavlja dlan na vrele, nabrekle usne da priguši
izdajnički zvuk. Približavajući se vrhuncu, grče se, naobuzdano pomeraju, devojčino teme udara prekidač na zidu, trenutak obostrane konsternacije, mladić se zblanuto osmehuje, devojka je raspamećena.
– Ti nisi ti! – kriči izbezumljena Jelena.
Marko joj poljupcem, pa rukom, grubo zatvara usta, tela su im još priljubljena, sada to liči na silovanje, Jelena se otima vrišteći. Prestravljen, mladić se izvlači između devojčinih nogu, skače iz postelje, grabi kožuh i iskače kroz prozor, zaboravivši čizme. Ne oseća hladnoću na stopalima, trčeći preko dvorišta zakopčava pantalone i skače preko ograde na bicikl. U kući se pale svetla, histeričnu žensku viku prekrivaju uznemireni muški glasovi, Marko čuje pucanj iz puške i pouzdano zna da je on pokretna meta. Vožnja po ledu je vratolomna, razdraženi psi laju, dovikuju se bunovni ljudski glasovi, ponovo pucanj, Marko čuje zvuk cepanja kožuha, oštar bol na stražnjici ga ne uzmemirava, savija glavu prema guvernali; „ako me ne pogode u glavu sve će se pretvoriti u grotesku“, šapuće kao molitvu. Najzad izmiče u bezbednu tamu, čuje se još jedan pucanj tek kao upozorenje za budućnost, umiruju se psi i glasovi, selo je ponovo zavejano u tišinu. Bicikl na poledici gubi ravnotežu i Marko naglavce pada u gomilu snega pored krivine na raskrsnici.
Ranjen, promrzao, Marko pokušava da se neprimećen uvuče u sobu, ali pale se svetla, suočava se sa strogim pogledom strica, i zabrinutim Halilom.
– Skidaj se, šta čekaš!
Marko skrušeno skida pantalone ulepljene hladnom krvlju. Stric mu pere ranu dunjevačom nalivenom u čistu krpu.
– Šta se trzaš? Nije valjda da boli? Šteta dobre dunjevače!
Marko se prisiljava da ne reaguje, nastoji da umanji poniženje.
– Čuo sam kad si se iskrao iz kuće, čuo sam i pucnjeve iz lovačke puške. Jelena je iz porodice lovaca, nisi znao? Sad znaš za čitav život! A sačmu iz zadnjice moraće da ti vadi profesionalni hirurg – kaže Jovan podsmešljivo, ali prijateljski.
Sva tri muškarca se nasmeju, rasterećeni. Ispijaju, po običaju, dunjevaču iz čaša za čaj.
– Za rastanak! – nazdravlja stric Jovan. – Pa, uzdravlje, ko zna da li ćemo se još živi sresti!
Pre svanuća stric uz pomoć Halila u saonice upreže konja. Kroz prekrasno vojvođansko svitanje, saonice bešumno klize prema najbližoj železničkoj stanici. Jovan i Halil zadirkuju Marka, koji umotan u vojničku ćebad leži potrbuške, srećan što mu je luda noć podarila odgvarajući naslov za poslednju priču koju će dovršiti drukčije nego što je bleda uspomena iz „Bosna-ekspresa“ predskazivala: Smrt bicikliste.
U Beogradu, u Kliničkom centru, prijatelj hirurrg Marku vadi sačmu iz rane na stražnjici.
– Kome si bio meta? – podozrivo pita lekar.
– Posledica vojvođanskog lova na zečeve – kaže Marko, jedva čekajući da se vrati za pisaću mašinu.
– Znači, slučaj ne moram da prijavljujem policiji? – hirurg s olakšanjem iz mesa čupa poslednje zrno sačme i pokazuje ga Marku kao tek izvađen, okrvavljen zub.
Zanemaruje preostali bol od ranjavanja dok sedi na stolici sav u slovima pisaće mašine koja ga, ukucana u hartiju, podsećaju na dobro usmerene snopove sačme. Priču od pića odrvenelog ratnika Gorana iz poslovnog voza Beograd – Sarajevo, dopola ispunjenu grižom savesti i ponavljanje reči samooptužbe zbog neoprostive krivice za smrt najboljeg ratnog druga, Marko preobličava, mešajući u nju vlastitu pustolovinu: Goran i njegov nerazdvojni sadrug, dva mlada partizana, izmučena šumom, lišena ljubavi, u stalnoj opasnosti i ubistvima, jedva čekaju da se vrate u grad i prepuste ženama. Najzad, u oslobođenom rodnom mestu obojice, sred razdraganog mnoštva, na igranci na kojoj pevaju i sviraju Talijani u partizanskim uniformama, upoznaju dve privlačne građanke. Rat je veliko upozorenje da se vreme ne sme gubiti, jer svaki trenutak može biti poslednji, pa devojke, četiri ratne godine bez muškaraca, ljupko ali bestidno momcima daju obaveštenja gde i kako će im se podati. Sledeći uputstva, mladići se, nakon vožnje biciklima, iste večeri uvlače u postelje svojih smelih ljubavnica, a ujutro bliski kao braća, jedan drugom u detalje, muškim jezikom parajući podatna devojačka tela, svaki svoju ljubavnu noć opisuje tako da su obojica ponovo uzbuđeni, pa Goranov pajtaš ne odoleva predlogu da se sledeći put zamene, ustupajući jedan drugom devojke, do čijih su stanova, postelje i tela pristup već proverili. Razdvajaju se na raskrsnici ispred železničke stanice, ne silazeći sa bicikla, usput dogovaraju da nakon sladostrasnog okršaja, popiju piće u staničnom bifeu.
Marko piše brzo, podsvesno meša uzbuđenje junaka iz priče i svoj nedovršeni, nasilno prekinuti orgazam sa Jelenom, istovremeno osećajući strasnu želju koja raste dok piše. Naslućuje da bi priča bila vrelija, ukoliko bi pisac bio hladniji, ali hita kraju – pa nek se dešava šta se dešava. Žureći poenti, ne mari preterano za stil, ponekad ni za pravopis, ne vodi računa o svemu što bi morao i mogao, ionako namerava da se još jednom vrati u rukopis. Goran se, dakle, prema uputstvima prijatelja, oprezno uvlači u uzbudljivi sobni mrak ustupljene devojke, pa u njenu postelju u kojoj ga, sva vrela, očekuje, i mada nekoliko puta u kritičnoj nedoumici, u svakom pogledu zadovoljena, ne otkriva da je s njom neko drugi, a ne onaj za koga misli da jeste. Goran, još pod dojmom blagotvorne ženske nežnosti, na raskrsnici ispred železničke stanice zadovoljno puši, očekujući drugara. Marko se pita da li je svrsishodnije da podrobno opiše šta se dešava i sa drugim nezakonitim ljubavnikom, ili da se odmah upusti u klimaks: čuju se pucnjevi, zastrašujuća vika, iza prozora senke, Goran nervozno okreće glavu i ugleda druga kako izbezumljen beži, novi pucanj, pa još jedan; pogođen, mladić više ne okreće pedale, ruke mu se na guvernali koče, i čitavo telo, Goran sa užasom zaključuje: mrtav čovek vozi bicikl!
Tako, pijan, pijanstvo mu ne smanjuje užas, svoju opsesivnu poentu kazuje bilo kom saputniku u ekspresnom vozu: mrtav čovek vozi bicikl!
Sedma priča je završena. Marko ukucava naslov Smrt bicikliste, uveren da je dobar, i da će, uz obavezno predstojeće doterivanje odgovarati celoj zbirci – svaka priča, na ovaj ili onaj način, dodiruje smrt; prema potrebi sižea, u svaku će ubaciti i – bicikl, ne moraju ga uvek voziti mrtvi mladići.
Marko telefonom urednika izdavačkog preduzeća „Svjetlost“ obaveštava da je „prva ruka“ knjige završena: sedam priča i nekoliko puta više crteža, na izbor.
–Šalji rukopis što prije, odmah! – viče u slušalicu blagonakloni urednik.
– Treba mi još malo vremena da ga izbrusim – odgovara Marko, ne baš odlučno.
– Koliko vremena?
– Znaću kad ga pregledam.
– Šalji knjigu, nek zauzme red! Dok prolazi uobičajene procedure, imaćeš koliko ti drago vremena za „drugu ruku“. Čitao sam tvoj putopis sa mora, i uvjeren sam da su i priče zanimljive – laska urednik. – Naš tim svaki rukopis procjenjuje, primjedbe će ti dobro doći!
Uvečer je Halil otputovao u Sarajevo da poseti roditelje, i preda rukopis.
Valja, međutim, završavati fakultet. Prethodno se javivši u „Svjetlost“ (urednik je na godišnjem odmoru, zamenica će mu preneti poruku!), Marko putuje u Englesku na usavršavanje jezika i branje voća, rad u voćnjacima je dobro plaćen, godina rodna, boravak se produžava...
Vrativši se iz Londona, pretrnuo je pred izlogom „Svjetlosti“: kao odraz u ogledalu, knjižica sa njegovim imenom, ali iznad drugog naslova. Ulazi u knjižaru, prelistava knjigu, proverava sadržaj: jedna priča nedostaje.
Bez najavljivanja, juri do urednika koji ga dočekuje raširenih ruku, najsrdačnije.
– Gdje si, Marko – samo što nismo raspisali potjernicu za tobom! Mislili smo da si emigrirao! Znaš kako se svašta širi gradom!
– Obećali ste da ćete mi omogućiti vreme za „drugu ruku“! – Marko kaže hladno.
– Nismo znali šta je sa tobom... A nama je stalo da se tek pokrenuta biblioteka ne ugasi, kako je to kod nas... Dok nešto svojski i stalno guraš, kotrlja se, čim stane, zauvijek je stalo, a jedva iskamčeni društveni novac se gasi! – osećajući se nelagodno, urednik izlaže nedaće izdavača.
– Sklonjena je sedma, poslednja priča čiji je naslov nosila cela zbirka.
–Ma, čovječe, kurvarluk ne bi prošao!Ne samo u biblioteci za prvu knjigu, priča je apsolutno neprihvatljiva!
Poročna do neukusa!
Marko ćuti poražen.
– Neće biti da žališ za gadošću „mokra kao rasečena lubenica“?! Otkud u mladog čovjeka tako prljava mašta?!
Savez boraca ne bi odobrio...
Ne trepnuvši, sasvim menja ton.
– Znaš, kažnjivo je mladog partizana nakon seksulane orgije ubiti na biciklu! U tek oslobođenom gradu! – dodaje da bi sasvim opteretio prekršaj. – „Ubistva u šumi“ ... „lišeni ljubavi“...Šta je tebi, čovječe? Gdje je tu revolucionarni zanos?! Marko Perun! Knjiga bi sudski bila zabranjena!
Preneražen, Marko ne veruje svojim ušima.
– Da, makar na koricama nije ovaj odvratni naslov! – pisac samo što ne zaplače, urednik je u iskušenju da ga dotuče.
– Naslov? Šta ti je? Kako da na knjizi ostane naslov bez priče kojoj pripada? Uostalom, „odvratan naslov“ je tvoj, iz druge priče.
– To đubre na jednoj priči još nekako i da progutaš, ali nepodnošljivo je da zagađuje celu knjigu! – počinje i Marko sam sebe da rastura.
– Ne pretjeruj, mladiću! Sve u svemu, dobro si prošao.
Znam te kao darovitog i poštenog mladog čoveka. Iz ugledne si porodice. Na Umjetničkom savjetu smo se složili da od Smrti bicikliste ne pravimo slučaj! Fait accomli! – usklikne urednik oraspložen prilikom da ponovo, sa dve reči, diskretno, podseti ko se pre rata u Parizu družio sa nadrealistima.
– Vratite mi Smrt bicikliste – zahteva Marko, naslućujući da je to način da ipak odbrani ugroženu čast.
Urednik se bez reči okreće ispunjenim rafovima, pretura po fasciklama, izvlači rukopis, pruža ga Marku koji nestrpljivo prevrće listove, ne našavši šta traži, podiže prekoran pogled.
– Smrt bicikliste, očigledno, dušebrižnici su, zlu ne trebalo, uništili. Najbolje je da i mi što prije zaboravimo čitav slučaj!
Urednik je ponovo u svom uobičajenom, uvežbanom ponašanju.
– Glavu gore, mladiću! Biće knjiga! Idi na blagajnu, podigni honorar.
Dobar je, kao i knjiga! Jesi li primjetio, u tvom „Bosna-ekspresu“ sad je manje piva i protesta! Štednja, Horacio! – bestidnom uredniku se sužavaju oči. Uz slatko-
rečivost, piscu u ruke gura izreske iz novina.
– Pročitaj prikaze, da ih sam napišeš! – cmokne usnama u skupljene prste.
Gotov čin! Ništa se ne može učiniti. Ponižen, nekako obezvoljen, Marko se prepušta matici, uzima honorar i kratkotrajnu lokalnu slavu među poznanicima koji verovatno i nisu pročitali knjigu. Ne usuđuje se ni sam da je čita; autorske primerke, neraspakovane, sklanja u ugao iznajmljene sobe. Baca pogled na „ni riba, ni meso“ prikaze; u dnu srca osećajući nelagodnost, nastoji da joj se odupre. Kupuje gomilu knjiga koje je odavno želeo da ima, za ostatak pristojnog honorara kupuje portabl pisaću mašinu „Kolibri“.
Vreme odmiče, Marko se zaposlio na germanistici u zvanju asistenta, malo po malo zaboravlja knjigu. Za potrebe katedre predano piše esej Ubistvo u katedrali, stihove drame Tomasa Eliota tumači savesno poštujući naučnu aparaturu.
Primajući njegove dokumente potrebne za stalno zaposlenje, zgodna činovnica opšte službe zavodljivo se osmehuje, iskosa baca pogled na papire.
– U biografiji niste naveli svoju zbirku priča – kaže, ovlaživši usne.
– Otkud vi znate za moju prvu knjigu? – pita Marko, nelagodno iznenađen.
– Kupila i pročitala sa oduševljenjem!
– Zar se još povlači po knjižarama? – Marko se trudi da ne pokaže zainteresovanost.
– Za mene su je izvadili iz izloga! Molim vas, potpišite mi je! Mirjana! – kaže svoje ime kao da je u njemu tajna.
Marko se čudi što ga devojka i dalje privlači, iako hvali njegovu knjigu.
– Mirjana, moraću dobro da razmislim šta da vam napipšem u posveti! – kaže polako, uzimajući knjigu iz njenih dugačkih, lepo oblikovanih prstiju.
Sledećeg dana je presreće sa romanom Lord Džim.
– A moja – vaša knjiga? – koketira Mirjana.
– Još razmišljam o posveti. Čitajte Džozefa Konrada dok ja razmišljam.
Zimski raspust provodi skijajući se, na Jahorini. Poneo je Mirjanin primerak knjige, odlučan da je pažljivo pročita, i podvuče mesta koja valja preraditi, upuštajući se u „drugu ruku“. Preko dana se bezvoljno s Halilom utrkuje Rajskom dolinom, do sutona, neprestano odgađa čitanje.
A onda, jedne večeri, u prostranoj dnevnoj sobi planinarskog doma, pored kamina, zagledan u plamen, sedi i čeka da se ljudi, umorni od skijanja raziđu na počinak.
– Napet si kao pred zalet na skakaonici. Ohladi! – kaže Halil s vrata.
Uzdahnuvši, Marko otvara knjigu, čita prvu stranicu, dijalog mu se čini suviše plitak, prekida čitanje, lista stranice, podseća se šta je na njima, priče su svakakve, ni jedan naslov ga ne privlači, zaustavlja ga neprekidna rečenica, nespretan obrt, neprihvatljiv u gipkom govornom jeziku na koji računa, u svakom pasusu na koji se usredsredi, poput kakvog izvežbanog lovca na omaške otkriva bar nešto što mu ne godi, metastaza prideva, oveštala metafora, zapažanje, zaključak, štamparska greška...
Obliva ga stid, ne toliko zbog nedostataka knjige, koliko zbog neodgovornosti s kojom je (ne shvata zašto!), prepustio izdavaču pre nego na njoj uradi sve neophodno!
Ne dopadaju mu se ni korice, ni naslovi, ni Halilovi crteži... „Ako ti je preostalo imalo savesti, uništićeš sam svoje delo koje protivreči vlastitom uverenju i ukusu“, misli sećajući se muka starorimskog pesnika.
Sklapa oči, duboko uzdahne i baca knjigu u kamin. Ništa se ne može upotrebiti za novo izdanje, valja pisati novuprvu knjigu! Otvara oči i gotovo sa zluradošću posmatra kako se knjiga uvija i pomera u plamenu, u mukama, poput kakve crne ptice-zlosutnice.
– Vergilije nije bio iskren ostavljajući prijateljima u amanet da spale nedovršeni rukopis Eneide – sledećeg dana govori Halilu, iznenađenom izborom teme, na snegu.
– Vergilijev, a i tvoj problem je što mu je bila nedostupna poetika slaloma! – kaže Halil, vraća skijaške brile na oči i strmoglavljuje se niz plavi sneg, u blistavu dolinu koja isijava sunčevu svetlost.
Vrativši se sa skijanja, Marko predaje Mirjani zbirku američkih priča Mladić na letećem trapezu.
– Još niste smislili posvetu za mene? – pita devojka, oči joj blistaju.
– Knjigu sam izgubio – kaže Marko i susret završava poljupcem koji je činovnica opšte službe i očekivala.
Marko izvesno vreme ponovo provodi na usavršavanju u Engleskoj, u Oksfordu. Vraća se sa obnovljenom energijom, ali jošnije odlučio kuda će je usmeriti. Započinje Hamletom, ogled Biti spreman, to je sve! Tražeći neophodne knjige, u indeksu Gradske biblioteke naleti na svoje ime i omrznuti naslov-poternicu. Osvrće se poput krivca, kida karticu sa svojim imenom, zadužuje knjigu, nervozno izlazi i u najbližem parku je, raskidanu, baca u korpu za otpatke. Uobičajena poseta antikvarnici u potrazi za delima vezanim za Šekspira – sa ogromnog središnjeg stola pretrpanog mnogobrojnim izdanjima knjiga (sudeći po izgledu mnogo puta pročitanih ili nebrižljivo čuvanih), Marko podiže naslov Uvod u filozofiju života kroz kontraste i, ispod njega ugleda – svoju knjigu. Ako me otvoriš, pročitaj me do kraja, poziv drevne indijske knjige predupređuje ga da svoju – ne otvara, nego da je kupi, pa hodajući ulicom iscepa i delove ubaci u smeće kontejnera.
Međutim i zemlja je počela da se cepa i rastače, gradu se približava nesreća. Ponestaje hrane, nema ogreva, životi se gase... Marko ne zna kuda da se skloni.
Izgladneo, promrzao, sluđen svakodnevnom snajperskom vatrom i granatiranjem, poput pribegara sedi na predstavi Ajaks, razmišljajući šta da preduzme. Krov pozorišta pogađa granata, zgrada se trese, čuje se dubok, empatijski uzdah gledališta. Marko hoće da beži, ali glumci nastavljaju prekinutu predstavu, igraju kao da se ništa nije dogodilo, možda čak strasnije, gledaoci se ne miču sa svojih mesta. U zaljuljanom sedištu ostaje i Marko, iako smrtno preplašen. Iz dana u dan sve više strahuje.
Slučajan je svedok grubog odvođenja nekoliko najbližih suseda.
– I na tebe će doći red! – namiguje mu pazikuća, odavno nezadovoljan podrumskom prostorijom u kojoj tavori pored kazana za ogrevanje.
Marko traži Halila da se posavetuje šta da čini. Začudi se, zatekavši ga u maskirnoj uniformi, naoružanog.
– Šta je, tu je – pomalo se snebiva i Halil. – Kad smo stopirali obalom Jadranskog mora, ni u noćnoj mori nije izgledalo da će doći do ovoga. Ne bi trebalo to da činim, ali noćas ću ti pokazati prolaz na „liniji razdvajanja“ kroz koji se možeš izvući. A onda, kako znaš i umiješ.
Mili moji, kud koji!
U određeno vreme, na Bistriku, pred dogovorenom kapijom, Marko se, kako mu je rečeno, pojavljuje bez stvari, nije poneo ni maskotu, crtež iz Bajmoka. Halil ga čeka.
– Sad, ako nas sreća ne posluži, obojicu će pojesti mrak.
Ćuteći, prečicama presecaju krivudave sokake, strme, utonule u preteću pomrčinu. Osećaju se bezbednije kad muklu tišinu prekida pucnjava: opasnost je tamo! Poslednja kuća je iza njih, strminom se penju do izlaska iz grada.
– Nećeš sa mnom iz karakazana?
– Ovo je moj grad. Nemam rezervni. Nemam izbora. E, pa čuvaj se, kume!
– I ti se čuvaj! Dobro je Jovan nazdravio: pitanje je da li ćemo se živi opet sresti!
Prijatelji se zagrle, nastoje da savladaju uzbuđenje, ne uspevši sasvim u tome, naglo se razdvajaju i nervozno kreću svaki svojim putem.
Marko i po mraku dobro razaznaje staze, često se na skijama, ne zaustavljajući se, vraćao u grad. Uveren da je izmakao opasnosti, zaustavlja se da predahne, sa uzvisine gleda grad u kotlini, neosvetljen. Tu panoramu često je promatrao zimi, kad se, zbog štednje energije svetlo u svim kvartovima isključivalo. U deprimirajućoj tami grad prigušeno diše, poput kakve prepotopske životinje. „Ako je u ovom užasu moguća trunka nečega dobrog, onda je to izvesnost da će se, ložeći tiraž moje knjige, nekako ogrejati“, misli Marko.
– Novinar? – Marko čuje pitanje iz mraka, istovremeno kad i oseti dodir cevi u rebra.
– Ne. Izbeglica.
– Mora da je kratak spoj. Rečeno je da izlazi novinar.
Bez objašnjenja, Marka umesto na Pale, kroz pucnjavu, odvode u Jevrejsko groblje.
– Skidaj te prnje, obuci se kao muškarac!
Bacaju mu u lice maskirnu uniformu, pružaju kalašnjikov, upućuju kako i u kom smeru se puca.
„Možda je prekoputa Halil“, zaključujeMarko, i pazeći da ga neko ne primeti, usmerava cev prema nebu, pritišće obarač.
– Pucaš u zvezde? – obraća mu se mladić, ne podižući pogled sa knjige osvetljene džepnom baterijom. – I ja sam tako počeo.
U praskozorje, u zatišju, Marko se osvrće oko sebe, razaznaje lice momka koji, naslonjen na nadgrobni spomenik, spokojno čita.
– Šta čitaš? – pita ga kao da se odavno poznaju, kao što bi pitao Halila.
– Svoju prvu knjigu – odgovara mladić, ne podižući oči sa novog poglavlja.
Marko mu uzima knjigu iz ruke, bacivši pogled na otvorenu stranicu na kojoj se mladić zaustavio, dobija želju da je i sam pročita. Istog časa postali su bliski.
U svakodnevnim razgovorima, prekidanim samo spavanjem i pucnjavom, neizbežno stižu i do „poroka pisanja“.
– Kad bi znao kuda ga knjiga može odvesti, čovek je nikad ne bi napisao! – mladić se vedro osmehuje. Videvši da se iz dana u dan ne skidam sa pisaće mašine, otac me je upozorio rečenicom koju je jednom prilikom čuo od Andrića.
Marko priznaje da se žestoko pokajao zbog svoje brzopletosti.
– A meni se čini da je ipak dobro što nisam odustao.
Lakše ću ovde, sa knjigom u džepu, da sačekam smrt.
Mladić se spokojno udubljuje u čitanje. Jevrejsko groblje se ponovo pretvara u pravi pakao. Žena srećnog pisca prve knjige radi u misiji Ujedinjenih nacija, saznaje gde joj je muž, uspeva da ga se oslobodi. Na njegovu molbu, potrudila se da izvuče i Marka. Službenim automobilom prebacuje ih u Beograd, ali Marko opet nema sreće: samo što se preobukao u civilno odelo, zaustavljaju ga dva vojna policajca.
– Još samo tebe čekamo! Ti si dobrovoljac?
– Ne. Izbeglica.
– To ti je skoro isto. Stigao si na vreme da odužiš dug domovini! – poučava vojni policajac, ubacujući ga u džip iz koga preplašeno zijaju još dvojica sličnih nesrećnika.
Odvežen je pred neki vinski podrum, hodnici od cigle nakrcani ogromnim bačvama. Dobija stroge naloge:
„Vojska neka pije koliko joj drago, ali ako neki vojnik hoće da napuni čuturicu – ne daj! Pucaj!“
– Pisao si za novine, imamo pouzdanu informaciju! –
kaže mu neki omaleni tip. – Sve se dozna nakon nekoliko čaša vina predstavivši se kao urednik novopokrenutih novina. Odvodi ga u Vukovar.
– Tvoje je da se muvaš gradom i da nalaziš vedrije teme.
Marko hoda potpuno razvaljenim ulicama, s vremena na vreme začuje poneki pucanj; inače, izgleda da je sudbina grada rešena, bar u ovom razdoblju tragedije.
Ne bez teškoća, nalazi ljude kojima je neophodno da olakšaju svoju muku, iznoseći je. Kako sam bio glup, nedarovit, misli uveren da je učinio još bleđim ionako preterano samocenzurisane ispovesti saputnika iz „Bosna-ekspresa“.
Upravo ga zaustavlja grafit krupno ispisan na razvaljenom zidu: ODMAH SE VRAĆAM, GODO! Razmišljajući šta da izvuče za svoju rubriku iz mutnih tokova u koje ga ubacuje... poruka sa zida, gluvari po ruševinama.
– Hej, ti! Dođi ovamo!! – čuje naredbu, ali produžava, ne povezujući je sa sobom.
– Marko Parun, stoj! Tebi govorim! – preseca ga izbezumljen glas.
Prilazi mu naoružan čovek, uznemiran, zapušten.
– Pišeš, idiote... Misliš, otkud se poznajemo? Pišeš, pišeš, umesto da pucaš!
Marku je jasno da ima posla sa raspamećenim pijancem, razmišlja kako da ga se bezbolno otarasi.
– Pišeš o posledicama minulog rata, čitam te i gadim se! Jesi li ikada nekog ubio?
– Ne – odgovara Marko, pazeći na intonaciju i svaki svoj pokret; „nije pijan, lud je“, pri tom misli. – Nisam, i nadam se da neću. Rat je završen.
– Pišeš, pišeš... Ti forsiraš žvaku: vodite ljubav, a ne rat! A, idiote, rat je uzbudljiviji od seksa! Da li je tebe nekad neko ubio? – pita dok mu oči ne miruju, usta stalno krivi.
– Ne.
„Nije lud, drogiran je“, misli Marko sa zebnjom.
– Kako onda možeš da znaš šta je rat, i da li je završen?! Pokazaću ti ulicu u kojoj sam prvi put ubio čoveka!
„I drogiran je i lud! Rđavo mi je počeo dan, još gore će se završiti“, predviđa Marko, poslušno koračajući uz napasnika. Kradom se osvrće: nigde nikoga ko bi pritekao u pomoć, ko bi makar bio svedok nasilja.
Momak se zaustavlja u kratkom drvoredu, stabla su ogoljena, bez lišća i bez ptica, puna su metaka.
– Okači svoju kapu o koju god hoćeš granu – naređuje mladić, skidajući kalašnjikov sa ramena.
Marko se hladi od jeze, i dalje oko njih dvojice nikoga u blizini, ništa mu ne preostaje nego da se prepusti zloj sudbini. Seća se parabole o susretu sa smrću u Samari: ništa nećeš postići ako se opireš i pokušaš da bežiš u Buharu. Poslušno skida s glave i veša je o granu, sklanja se, ni prebrzo, ni polako, da ne izazove bezumnika.
– Da nisam ja njega, on bi mene – ceri se mladić i puca, sve dok ne obori kapu. – Zaboravi kapu! Nije za upotrebu, prokišnjava! – cereka se ludak, nastavlja da korača.
– Za mnom!
Marko se uzalud osvrće: i dalje nigde nikoga u beskrajnoj ruševini. Bespomoćan, bez oružja; ali i da ga ima, bio bi u nepodnošljivom iskušenju da dokaže kako je bolje biti ubijen, nego ubiti čoveka.
– Nisam ja ni pijan, ni lud, kako verovatno misliš.
Samo sam ogorčen!
„Bolje-biti-pijan-nego-mrtav, bolje-biti-mrtav-negostar“ – najednom zapeva, ubacujući svoje reči u melodiju pre rata popularnog benda.
Zaustavlja se pred avetinjskom zgradom, slupana su joj sva stakla na prozorima.
– Ovde sam ih likvidirao nekoliko. Ne treba ni reći: da nisam, oni bi mene, veruj mi na reč! – uverava, bacajući kašikaru kroz razvaljen prozor; uzima Marka u naručje i tera ga na ples, uz eksploziju.
Mladić je zadovoljan utiskom koji ostavlja na Marka.
Dugo hodaju ćuteći, zaustavljaju se na raskršću sa raspećem na kome je šrapnel Hristu otkinuo glavu.
– E, a ovde ću da ubijem tebe! Klekni!
S umobolnikom nema pregovora, Marko pokorno klekne, uskoro će da se preobrazi u ruševinu kroz koju ga obasjava zalazeće sunce; svestan je da doživljava emociju Dostojevskog dovedenog na stratište. „Ali – ja niti ću da preživim, niti imam Bedne ljude u biografiji“, zaključuje sa bezrazložnom veselošću.
– Ustani, idiote! Samo sam se šalio! Sve sam izmislio! Slobodan si! Idi sad piši o ratu i ljubavi! Beži dok se ne predomislim. Ruševinom desno, ja ću ruševinom levo!
Mladić odlazi prema centru srušenog grada, viče i puca. Marko je još na kolenima, ne uspeva da se pribere.
Sledećeg jutra, brijući se, više ne veruje svojim očima: počeo je da sedi. I urednik lokalnih novina zaključuje da se njegov apatični saradnik u poslednje vreme sve čudnije ponaša, uglavnom čitav dan sedi iznad pisaće mašine i ćuti. Stoga ga šalje u glavni grad, u psihijatrijsku kliniku, na posmatranje.
– Najbolji način da se oslobodiš ove bede – kaže mu otvoreno, ispraćajući ga.
Koračajući bez cilja prestoničkim ulicama, Marko primećuje da je ovde, u zemlji koja zvanično nije bila u ratu, maskirna uniforma bespovratno ušla u modu. Televizijski programi potvrđuju da je posvuda isto, u svim zaraćenim državama: muškarci, žene, čak i deca, bez obzira na profesiju, u gradovima i selima, na ulicama, na poljima, u bolnicama, ne shatajući pogubnost izbora, prse se u maskirnim uniformama, kao nekad u farmerkama.
Čak i u zemljama bez rata, na Azurnoj obali, na primer, isunčane lepotice izležavaju se po plažama u bikinijima sa maskirnim dezenom. Izgleda mu da je sav svet u ratnom stanju, zapravo je, na ovaj ili onaj način, i bio!
U sveopštoj oskudici i galopirajućoj inflaciji, Marko se snalazi kako zna i ume. U nedelju popodne, posuđenim kolima odlazi u Pančevo; na buvljoj pijaci, zalutavši među mnogobrojnim tezgama, od Poljaka kupuje civilno odelo... Među svakojakim starudijama u kojima bi i sam Pljuškin ostao bez reči, ugleda – svoju knjigu.
– Ovo je već ruganje duši! – saginje se da je podigne sa zemlje, nesvestan da govori glasno.
– Šta si reko? – sikće Rom, oran za kavgu.
– Samo pitam koliko košta ova isprljana knjiga?
– Kilo hleba, može i pola, dogovorićemo se ako si ozbiljan kupac! – rado počinje prodavac cenkanje.
Vraćajući se, sa knjigom na suvozačevom sedištu, Marko je svestan da sa sobom, ili s knjigom, mora da preduzme nešto radikalno. Iako joj je tiraž beznačajno mali, ceo život može da juri primerak po primerak, i da na kraju prsvisne od muke, ne ujurivši poslednji.
Sred Pančevačkog mosta naglo zaustavlja kola i, dok se nezadovoljni vozači iz najbližih vozila oglašavaju sirenama i vikom, bez žurbe prilazi ogradi mosta i zamišljen gleda reku ispod sebe.
– Skoči, glupane! – urla kamiondžija mimoilazeći iz suprotnog smera zaustavljeni saobraćaj.
„Nije bila iskrena Kafkina želja da mu se uništi literarna zaostavština; da jeste, ne bi s mosta gurao Georga Bandermana iz priče Presuda – nego bi sam bacio rukopise u reku“, presuđuje Marko, pa umesto da skoči u Dunav, baca knjigu u vodu. Kao svojevremeno u plamen kamina, zlurado gleda kako plovi i tone poput raskvašenog dečjeg čamca.
„Lako je Vergiliju i Kafki (s razlogom uverenim kako mogu još bolje i još više!) da se zezaju sa sudbinom svog dela, ali ja saosećam sa Gogoljem u času dok spaljuje drugi deo Mrtvih duša“, zaključuje Marko u raspoloženju kakvo do sad nije poznavao. Neočekivano, ponovo mu se čini nepriličnim što se u rešavanju svog slučaja koristi imenima velikih pisaca. Ali, od koga da se uči postupku, ako ne od majstora?! Oko njega sve vri, most se ljulja od psovki, nervoznih automobilskih signala i alarmnih uređaja, promet je zakrčen, sasvim obustavljen, besni vozači spremni da krenu u linč. Čudeći se sam sebi, Marko podiže desnu ruku, okrenuvši se, svima pokazuje ispruženi srednji prst.
Bez žurbe seda u kola, stežući volan odlučuje da, sa sećanjem na Smrt bicikliste, bez odlaganja još jedanput, ozbiljno, napiše – svoju prvu knjigu.
„Čemu, uopšte, moja knjiga?“, pita se smerno, vodi oštar unutrašnji djalog sa samim sobom, u vožnji gradom koji mu, nakon odluke, izgleda nekako okupan i sasvim čist, nevin. Čemu još jedna knjiga u nepreglednoj pučini Vavilonske biblioteke?! I bašda je on piše, kod toliko pisaca!
Pa, pre svega, u njegovom slučaju – pisanje je obračun sa samim sobom! Kazna! Pokajanje! Mora da se iskupi ne toliko za ljubavni greh sa zimskog letovanja u Vojvodini, koliko za sramno prepuštanje nezavršene knjige na milost i nemilost izdavaču. Besprekorno delo, ako išta može, oslobodiće ga srama koji, sa svakim uništenim primerkom, ne prestaje nego raste pri pomisli da, ko zna gde se sve pritajeni, rugaju preostali primerci.
Sve u svemu, najzad je sazreo plan: Smrt bicikliste, jedinu priču iz zbirke uz koju može da upristoji celu knjigu, ispod istog naslova. Izvedena iz nedovoljno hrabrih, pivskih žalopojki bivših ratnika, pokretna metafora „Bosna-ekspres“ ne drži vodu. Marko sada, nažalost, ima svoj rat. Dante nije morao da bude u paklu, da bi ga opisao, ali mi obični smrtnici moramo, da bismo to mogli! U Markovoj glavi već se dva tipa u maskirnoj uniformi, poput zlih duhova uvlače u izbegličku baraku, zloupotrebljavaju tela zamenjenih ljubavnica, nitkov koji je prevaru smislio ostaje živ, drugi, prisiljen na saučesništvo, plaća glavom. Iz ovih ili onih dramaturških razloga, bicikl prolazi kroz svaku priču krvavog raspada zavičaja; naravno, ne vozi ga uvek mrtav mladić!
Događaj u kome je – na kolenima, sred biblijske ruševine grada, očekujući da bude ubijen – u zloćudnom klišeu patio što će jedini njegov trag na ovome svetu biti upravo lakomisleno ispuštena knjiga, i to će, svakako, biti pouzdan putokaz.
Iskrsava i davna pouka novinarskog lisca, sada svakako bitno preinačena: oblikovaće zbivanje ne prepisujući doslovno stvarnost (kao nekad u putopisu uz more, Savršenom letnjem ponašanju), nego izoštreno u mašti, ali jednako bez kićenja i suvišnih reči.
Biti spreman, to je sve!
Knjiga koja poništava prethodnu knjigu, i u pojedinostima, već je složena u glavi, čeka samo da bude ukucana u haos praznog ekrana.
Deset dana, sto ili koliko bude neophodno. Hoće li i to biti dovoljno? Pitanje je da li u našim uslovima života može planirati vreme dostatno i za jednu knjigu!
Bilo kako bilo, valja požuriti, kroz neumoran rad; ne gubiti više ni trenutak. Nestrpljiv da počne, Marko sa sebe baca maskirnu uniformu, presvlači se u civilno odelo kupljeno na buvljaku.
Premda gladan i umoran, ne zamajava se jelom ili spavanjem; ali, dok odlučno seda za kompjuter, čuje Foknerov glas koji se, kroz podsmešljiv smeh, nemilosno približava: Treba pisati samo remek-dela!
Marko Parun svoju vrelu glavu
spušta na kompjuter, obeshrabren.
