Ljiljana Dugalić
FUGA1 ZA TRI GLASA ČEŽNjE, TUGE I SAMOĆE

Vesna Kapor: Tri samoće ili Mjesto nedovršenih stvari
Srpska književna zadruga, Beograd, 2010.

                ... Pišite i znajte da vam je iz okeana vremena

darovan jedan tren, i u njemu misao, slika ili reč

koja se takva više nikad ni vama ni ikome drugom

neće javiti.

(I. Andrić)

... Pisac se laća, dakle, teme koja je za njega

značajna, relevantna, uzbuđujuća, koja ga nosi, koja

mu pomaže u saznavanju sveta, i koja će, u jednoj

poštenoj, istinitoj, iskustvenoj transpoziciji

preneti tu relevantnost teme, fabule i sižejne

obrade te fabule i na čitaoca.

(D. Kiš)

Andrić: Imajte na umu da ste vi vesnik istine,

tj. stvarnosti. Po vama velika ljudska stvarnost

šalje svoje poruke. ... poverila vam je važno

poslanje da ljudima vašega jezika iznesete pred

oči sliku i smisao određene stvarnosti koju oni

inače ne bi možda nikad mogli u celosti da

sagledaju ni potpuno da shvate.

(I. Andrić)

 Kako napisati esej o romanu koji počinje kao introvertna priča o mitskom predelu šćepanovićevske Varoši, koji jezikom pantomime oslikava stanje duha u tom gradu i njegovim  stanovnicima? Kako govoriti o romanu čiji je glavni duh, duh Varoši u kojoj se u dramatičnim trenucima jednog vremena sreću: Žena, odmereni Čovek-doktor i svevremeni Mladić, ličnost što u sebi nosi dvojnu prirodu vojnika i pesnika.

Započinjući, dakle, ovu epsku priču o samoćama u mitskom gradu, autor romana prevazilazi okvire lokalpatriotizma. Priča prerasta u pripovest o celom jednom prostoru kroz istorijsko vreme, u kome narod živi nemajući toliko čvrstu vezu sa svetom izvan zidina, izvan planina i kamena koji ga okružuju, a više negujući poznanje tajne o tesnoj vezi sa paralelnim svetom u kome obitavaju, naizgled, bivši, a trajno prisutni u dušama i krvi sadašnjih. Ova, uslovno rečeno, ratna priča ispričana poetskim jezikom u kome se oseća snaga duha Flobera i Crnjanskog, snagom energije koja isijava iz ispisanih rečenica, uveliko prevazilazi bilo čiji uticaj i postaje delo za sebe.

Tri samoće ili Mjesto nedovršenih stvari, roman Vesne Kapor, jeste jedna od onih knjiga koja je morala biti napisana. Spontanost nadahnuća u nizanju rečenica i građenju egzistencijalne misli o sopstvenom poreklu, o poreklu svojih i sveta oko sebe i, ponajpre, o poreklu one nevine gordosti kojom je obeležen taj drevni svet, osvaja čitaoca.

Roman je ispripovedan glasom sveznajućeg pripovedača, ali tako sugestivno da se u svesti čitaoca gubi taj glas i stvara utisak da je roman pripovedan u prvom licu kroz unutrašnji monolog posuđen svevidećem pripovedaču.

Izlazeći iz priče o ratu koji se odvija izvan prostora Varoši, autorka nas uvodi u ljubavni odnos i roman dalje prevodi u ljubavni – da bi ga završila kao generacijski roman u kome se u sudaraju dve kulture. Jedna je ona unutar Varoši što teži da zadrži svoju zaleđenu sliku u vremenu, i druga spolja koja remeti taj ustaljeni poredak.

Tri samoće uspešno ukazuje na posledice istorijskih sukoba koji se, sudbinski, odvijaju na ovim prostorima i pokazuje koliko je rat, kome smo bili svedoci: mnogi fatalne žrtve, neki učesnici, a svi stradalnici jer smo, ovako ili onako, po sili kojom se sukob odvijao, pomereni sa svojih tačaka oslonca.

Andrić veli: „I ne kidajte magiju nadahnutog trenutka koji se možda nikada neće vratiti...“ Stoga spontanost kojom su navirale rečenice i gradila priča, oblikovali likovi, stvarala atmosfera tragikom okovanog mesta stilski je izvedena ubedljivo, pa i naznačena veza sa Crnjanskim, Floberom,Šćepanovićem (recenzent knjige prepoznao je ranog Selimovića), bledi toliko da, uprkos, možda i izvesnim zastojima u iskazu (ponavljanjem glagola: izjednačavati se, jednačiti se,.....) koji bi mogli da zasmetaju, bivaju nadjačani emocijama probuđenim u susretu i rastanku tri lika iz ove priče.

Koga se tiče roman Tri samoće? (V. Kapor u romanu kaže: „Tako je to sa zavičajem. Veže te najsurovijim i najtananijim nitima, ako si istinski čovjek. I tek tu si ono što jesi. Tu se pokaže da li si od onih što se stide i sa nelagodom promrmljaju u svijetu naziv mesta svog postanja ili ga nose kao vidan pečat, samoljubivo njegujući autentičnost kao jasan znak rođenja.“) Tiče se nas! Zašto? Zato što je Vesna Kapor pišući o ratu, smrti, bolu, uvodeći u ratnu priču i tako prefinjen, pulsirajući eros iskazan sa tako malo reči, još manje široko opisanog najintimnijeg dodira između muškarca i žene – dakle, bez mnogo reči – izgradila arhetipsku priču i upečatljiv lik. Lik Žene: kompletne  ličnosti, zavodljive, ranjive, tajanstvene, čulne, strasne, snažne, osetljive, moćne, kreativne, ljubavnice, matere.

Ne i majke, jer majka može biti samo žena koja nije prekoračila granice Varoši. Majka se rađa, ali i gaji i vaspitava svoj porod u Varoši. Majka je samo mati u mitskoj naseobini, u Varoši.

Vodeći nas kroz tri samoće, Vesna Kapor je, čini se neverovatnom spontanošću – onako kako Danilo Kiš kaže da se mogu stvoriti književna dela „kada se problem izruči iz sebe, i da se tada i neki književni, tehnički, retorički problemi i momenti mogu organizovati i biti rešeni sami od sebe i tako postati drugostepeni; ona energija koja se u delu oseća, sopstveni plam, sopstvena vatra, koja iz njega zari doprineći da književno delo samostalno živi“ – uspela da napiše roman koji je poput zrelog ploda pao u njene ruke. Kiš to zove istinitošću nadahnuća, detalja, teme i pristupa temi.

Ovaj roman je morao biti napisan! Ovoj tvrdnji nije potreban dokaz, već samo mirno, koncentrisano čitanje i prepuštanje snazi duha koji u njemu obitava. Kroz sudbinu snažne Žene, svesne svog porekla i svog mesta u ustrojstvu sveta iz koga je potekla, data je sudbina mnogih koji su svoje živote, naizgled, izmestili, a zapravo su u raskoraku. Jednom nogom su stupili u novi predeo, drugom duboko ukorenjeni u svom mitskom prostranstvu. Iz njega se nema kud, osim ako čovek prethodno ne izvrši nasilje nad samim sobom i taj deo sebe iskoreni.

„Pisac traži i izabira relevantne, goruće teme, goruće u njegovom duhu i senzibilitetu, a ne traži i ne pronalazi teme po logici i pretpostavkama mogućnog bestselera i ugađanja kritičarima i pomodnim, dakle, stereotipnim, zahtevima dana i trenutka“, govorio je Kiš.

Da, nesumnjivo, naši životi su se izmenili i uzrok leži ponajpre u ratu! Može li to neko opovrgnuti? Sva otuđenost, neostvarenost, tuga, jad, gubitak iluzija, egzistencijalni strah, svemu je prethodio rat. Rat je naša tema! Rat je naša sudbina! Uostalom, treba li pisci s početka XXI veka u Srbiji da ljudima svoga jezika iznose stvarnost nekog drugog podneblja i nekog drugog naroda, i kakvo to osećanje bezvrednosti tera bilo koga da se odrekne sebe i sudbine ljudi svoga roda?

To što prećutkujemo impotentnost jedne zajednice u kojoj duhovni patuljci cenzurišu knjige u kojima amputacija Ljubavi iz života književnih likova, pornografska erotika, perverzno zavirivanje kroz ključaonicu makar i književnih junaka, nije tema baš svih knjiga savremene književnosti – a nije ni knjige Vesne Kapor – neće sakriti pod tepih i poništiti istinu! Istorijsku činjenicu da pisati generacijski roman, u našem slučaju, nas rođenih da sa svešću možemo sagledati posledice ratova koje smo preživeli, rat jeste okidač za mnoge sudbine što s pravom čekaju da budu, kao veliki vesnici istine, neprećutani delovi savremenih priča.

Vesna Kapor je napisala poetski roman, elegičnu poemu o samosvesti koju nose ljudi sa ovih prostora, iz generacije u generaciju doživljavajući sudare sa svetom izvan. I, ipak, opstaju.

Tri samoće počinje kao refleksivna poetska proza, ide ka ratnom romanu, razvija se u ljubavni i završava kao saga.

Ovaj je roman morao biti napisan, ovaj je roman morao biti objavljen, ovaj je roman potreban onima koji ne mogu da zaborave. Ovaj je roman prekinuo neprirodnu tišinu pred uzrocima ličnih promašaja u našim „urbanim“ životima.

Kako to znam? Kako znam?

Ove redove pišem zatvarajući korice Tri samoće – a pod lavinom čežnje, samoće i tuge izlivene sa tih stranica.

 

1 Fuga (lat. fuga = bekstvo, beg, trk) muz. Kompozicija za više glasova u kojoj isti stav ponavlja, jedno za drugim, više raznih glasova. Karakteristika fuge je kompleksna razrada muzičkog motiva. Ona počinje ekspozicijom u prvom glasu, koji drugi glas ponavlja za kvintu više ili kvartu niže. Ostali glasovi se uvode po sličnom principu. Najčešće ih ima 3 ili 4. Fuga je, takođe, poremećaj izgubljenog sećanja, zadržanih veština i potreba za stvaranjem novog života u novoj sredini.