Saša Z. Stanković
DUHOVNO PROŽIMANjE VREMENA

Saša Hadži Tančić: Lepi grobovi
Tanesi, Beograd, 2010.

Poslednjom knjigom proze Saša Hadži Tančić nas uverava da, i posle trideset godina pripovedanja, ima još uvek nešto novo da nam ponudi. U ovoj knjizi nećemo naći realistične, istorijske i simbolističke priče1 kao u ranijim zbirkama ovog autora, ali simbolike i istorije itekako ima u ovim pričama. Međutim, ovde se prošlost javlja kroz mitološku simboliku. Poetika ovih priča ima svoje najdublje korene u mitu, u najširem smislu te reči, od praznoverja do paganskih religija, a ranije je prošlost bila prisutna preko velikih istorijskih događaja, ličnosti i gradova, npr. u knjizi Zvezdama povezani. Naredna dela će pokazati da li je novom knjigom Saša Hadži Tančić započeo još jednu plodonosnu podvrstu (krug) priča u svom opusu – mitološke priče, ili, preciznije rečeno, pripovetke iz savremenog života zasnovane na drevnim mitovima.

Centralni simbol u knjizi je KRUG: npr. priče Dugme, Prstenovanje, U vodenici, Rastočenje i Crnilovića krug2. Lajtmotiv kruga cirkuliše od priče do priče i pokazuje mnoštvo transformacija ovog simbola. Najpre je krug praistorijsko dugme, koje slučajni pronalazač gubi, pa opet nalazi kao životnu radost; krug je fatalni drevni prsten, koji donosi nesreće onom ko ga nosi; to je i vodenični kamen koji, kao točak sudbine, „melje“ svog vlasnika... Međutim, krug mnogo više predstavlja dobro nego zlo. „Sve kruži pod božanskim svodom“ (krugom): od božanske milosti za uboge stočare na Čemerniku (Vrste ljubavi) do božanske pravde za sebičnog bogataša (Lepi grobovi). U priči Crnilovića krug ovaj simbol je sinonim za umetnost, odnosno Gospoda. Vrhunska umetnost teži krugu, kao svom savršenstvu. Hristifor Crnilović „vezivao je pojam kruga uz ime Njegovo“ (Gospoda), a sve je „pod beskrajnom senkom večitog gospodara: kruga“. Takođe je pojam vremena vezan za krug. U svim pričama zbirke postoji „duhovno prožimanje vremena“. Glavni junaci uvek povezuju prošlost i sadašnjost. Najviše je arheologa (što profesionalaca, što amatera), zatim, majstora starihzanata (pinter, vodeničar i grnčar) i dva umetnika okrenuta prošlosti (Hristifor Crnilović i Đorđe Krstić). Čak, Crniloviću „kažiprst kruži suprotno od kazaljke na satu“, kao da hoće da uspori vreme. Njegov je etnološki rad, u stvari, otimanje od zaborava tragova narodnog života Južne Srbije, Kosova i Makedonije. Svi navedeni likovi čine da se u sadašnjosti, kao kroz prizmu, prelama svetlosni zrak prošlosti i osvetljava put budućnosti. Na taj način duh pravih vrednosti nesmetano kruži i relativizuje prolaznost; štaviše, vreme samo potvrđuje da su duhovne vrednosti večne. Ta nadmoć duhovnog nad materijalnim ima svoje pokriće u religiji. U svetu sa Bogom vreme je u službi duhovnog prožimanja i neprekidnog obnavljanja veza među generacijama. Na taj način ljudska dela daju smisao ljudskom životu i čoveka približavaju Bogu – tom večnom i najvećem stvaraocu. Ova poetička osobenost ne treba da se smetne sa uma kada se pristupa tumačenju priča u knjizi Lepi grobovi. Po ovakvom pogledu na čovekovu egzistenciju priče iz ove zbirke bliže su onima iz zbirke Zvezdama povezani nego onima iz Kafkinog sina, gde Boga gotovo i nema, a nesigurnosti ima na svakom koraku.

Kao paradigma za tumačenje funkcije mita u poetici Saše Hadži Tančića poslužiće nam priča Prastari. Jednostavna po strukturi, a, ipak, prilično hermetična. Glavni junak je figura drevne keltske mačke izložene u muzeju. Ona posmatra ljubavni par, arheologa i njegovu saradnicu, dok pričaju o njoj. Jednom dok je arheolog vadio tek otkrivene predmete i pokazivao ih saradnici, ona se naglo uplašila i pobegla iz muzeja.

Mačka sve vreme gleda par i čezne da služi Keltima kao nekad. Dakle, krajnje jednostavna fabula, koja deluje banalno bez poznavanja mitološke pozadine.

Čitalac se uvodi u priču kroz unutrašnji monolog mačke u vitrini. Fantastika je upotrebljena da bi se prikazao svet iz perspektive mitologije Kelta, ali i percepcije „bića“ koje traje hiljadama godina, pa zbog toga doživljava postojanje kao večnu, a ne prolaznu kategoriju. Glavno je pitanje – zašto je baš izabrana figura mačke, i to baš keltska? Mnoštvo sujeverja i danas se vezuje za mačku: na pr., ako ti crna mačka pređe put, desiće ti se nešto loše. U popularnim predstavama veštica, mačke su njihovi verni pratioci. Sve ovakve predstave ovih kućnih ljubimaca imaju osnovu u brojnim mitologijama raznih naroda. Na to su poslednjih decenija najviše uticali brojni proizvodi holivudske industrije zabave. Naime, nekad u katoličkim i protestantskim državama, a danas u celom svetu, popularizuje se praznik Noć veštica. Korene ovog praznika možemo naći u keltskoj mitologiji koja je, do pojave hrišćanstva, bila 2000 godina dominantna u Severnoj Evropi. Keltski sveštenici druidi verovali su a su crne mačke reinkarnacija zlih pokojnika. Oni su nekad slavili Novu godinu 31. oktobra, kada su u ponoć prinosili ljudske žrtve, a danas na taj dan katolici i protestanti slave Noć veštica. Kada sve navedeno imamo u vidu, onda ni malo ne čudi zašto je Hadži Tančić izabrao baš keltsku figuru mačke. On u ovoj priči često u opisima uspostavlja paralele između mačke i arheologove saradnice. Mačka u saradnici vidi svoj pogled, dok saradnica noktima bocka kao mačka. I ovi opisi mogu se potkrepiti druidskim verovanjima u seobu duše i reinkarnaciju, a sve se slaže sa simbolikom kruga i duhovnog prožimanja vremena, za koju smo već rekli da dominira u knjizi Lepi grobovi.

Onda i strah saradnice od žrtvovanja i bekstvo od arheologa ima smisla, jer je, videvši predmete žrtvovanih i oružje, pomislila da se to može i njoj desiti. Tu se susrećemo sa jednim paradoksom savremenog čoveka da, sa jedne strane, želi otkriti što više o drevnim civilizacijama, a, sa druge strane, plaši se zloupotrebe paganskih kultova preko satanističkih sekti. Priča Prastari na znalački način objedinjuje ove protivurečnosti. Poslednji pasus priče podstiče čitaoca da razmišlja baš o radoznalosti i strahu.

„Ponovo na ovom svetu! Ozareni nebeskim blaženstvom, u zemaljskom ruhu, prepoznadoh ih prastare, znane i bliske, kao žive; da opet obredno služimo kultu božanstva. U hramu, pred žrtvenikom“.

Saša Hadži Tančić ostavlja čitaocu da sam dokuči – da li je stvarno obnovljen kult žrtvovanja u duhu keltske mitologije?

Jedan detalj u priči može se dovesti u vezu sa slovenskom mitologijom, odnosno srpskim folklorom. Prilikom opisa mačke ističe se da joj je oštećena leva noga i rep, a u našem folkloru đavo je često prikazan kao hrom – što može da znači da je figura mačke pronađena na prostoru Srbije. Ovo tumačenje ima i svoje istorijsko utemeljenje, pošto su Kelti živeli na ovim prostorima pre Slovena. Čak je i najstariji naziv za Beograd, Singidunum, keltskog porekla. U priči se ne navodi u kojoj se državi zbiva radnja, ali ako ovako pristupamo analizi, veza sa Srbijom nije besmislena.

Kao posebna tematska celina (krug) u zbirci mogu se izdvojiti crnotravske priče: Rastočenje, Navoji, Vrste ljubavi i Izgon. Iako je dosta pisao o južnoj Srbiji, Saša Hadži Tančić crnotravski kraj tek sada uvodi u svoju prozu. Inače, Crna Trava je veoma zanimljiva za literarnu obradu. Zbog svog nepovoljnog geografskog položaja, ovaj deo Srbije gotovo se raselio, pa sve više postaje jedno mitsko mesto, koje je imalo burnu prošlost, ali ostalo zarobljeno u prošlom veku. Pre Hadži Tančića i Radosav Stojanović je napisao Crnotravske priče. Tako smo u prvoj deceniji XXI veka dobili dve vredne knjige, koje na umetnički način ostvaljaju trag o životu koji intenzivno iščezava naočigled svih.

Među crnotravskim pričama svojim estetskim kvalitetima izdvaja se priča Navoji. To je priča duboko uronjena u slovensku mitologiju, o navojima nastalim od duša devojaka koje su se ubile zbog nesrećne ljubavi, pa se kasnije svete porodiljama i novorođenčadima. Hadži Tančića je inspirisao etnografski zapis samoukog, ali ne i neukog, etnologa Branka Dimića3.

Borba baba Jane sa navojima je zanimljiv tekst, a Hadži Tančić ne koristi za svoju priču celo predanje, već samo deo koji se odnosi na tragičnu ljubav Stanojke i Stanoja. Tehnika skaza je promišljeno iskorišćena, tako da priča izgleda uverljivo. Naime, autor nam kroz ispovest Stanojke (mada u priči nemamo ime glavne junakinje) dočarava jedan patrijarhalan i arhaičan svet iz crnotravskih vrleti. Nesreće koje čovek doživljava objašnjavaju se prokletstvom kojim su navoji „darivali” porodilju i novorođenče, a nikako zdravom pameću. Odbačena porodilja se ubija, jer ju je odbacio voljeni i sredina, a njeno dete živi teško zato što nema roditelje. Čitalac lako dođe do ovog racionalnog objašnjenja, ali glavna junakinja sve zlo pripisuje samo navojima. Čak i kada se uz pomoć baba Jane oslobodi navoja, strah i dalje živi u njoj i upravlja njenim postupcima. U etnološkom zapisu Stanojka se ubija, a u priči ona ostavlja Stanoja, jer ne želi da svoju nesreću prenese voljenom i njihovom eventualnom detetu.

Iracionalni strahovi vladaju svešću i strašću ljudi; sve, pa i ljubav, pokorava se „bapskim pričama”.

Ovakav kraj navodi čitaoca da se zapita da li je moguće da je iracionalno jače od svega drugog u čoveku?

Saša Hadži Tančić zna da dobra književnost postavlja pitanja, a loša nameće odgovore, pa je u skladu sa tim i epilog priče.

Na prvi pogled priča Spasenje veoma podseća na Glavu šećera Milovana Glišića, i to na onaj deo u kom glavnog junaka Radana Radanovića progoni crno dete. Slično, u Spasenju Čudak progoni Đuru Đorđevića, a etimološki ime i prezime su mu izvedni iz grčkog Georgije, što znači zemljoradnik, tj. Zanimanje glavnog junaka. Saša Hadži Tančić je u duhu postmodernizma napravio inverziju Glišićeve priče.

Radanu je crno dete predskazivalo nesreću, a Đuri je Čudak doneo spoznaju o neophodnosti praštanja. Đura je ostavio bremenitu ćerku, „dvaput preplašenu”, koja mu je priznala počinjeni greh. Imamo put seljaka od sela do grada i obrnuto, što je u stvari je kružni put  spoznaje. Put na kojem se suočio sa sopstvenim strahovima i savešću, na kojem treba da se oslobodi svog tovara (žita u kolima, ali i kamena na srcu). Čudak je božja promisao i junakova savest, a ne sotonina sluga.

Đura se priseća reči apostola Pavla: „Kakva je korist od znanja onog, koji je nesposoban za ljubav?” Čudak ga upozorava: „Dušu si izgnao... šta je od nje ostalo?” Kao u žitijima svetih, junak doživljava prosvetljenje i oprašta ćerki, a unuk je taj koji mu spasava dušu. Đura je mrtav, po onome što je bio, i ponovo rođen, po onome što sada jeste. Inače, Spasenje je najuspelija od priča Saše Hadži Tančića izraslih na tradiciji folkorne fantastike ruskih i srpskih realista.

Ovaj prikaz bio bi nepotpun da se ne osvrnemo na poslednju priču po kojoj je zbirka i dobila naziv – Lepi grobovi. Eufemistički naziv ima smisla: iako je vezan za smrt, on je i poslednji trag o boravku na ovom sveti za većinu ljudi – pa, zašto i on ne bi bio lep?

Zar faraoni nemaju lepe grobove? Uostalom, cela zbirka nam predočava ono što je lepo, a samim tim i vredno ostalo iz minulih vremena.

Tema završne priče je lažna religioznost. Fenomen opšte prisutan i u današnjem vremenu – marketinški vernici. Naime, gospodin Teofilo, iliti Bogoljub, hoće sam sebi za života da izabere lep večni počinak. Dok ide da izvrši svoj zadnji izbor, njega progone glasovi siromašnih predaka, za koje kaže neka „trunu kao tikve u vreći”. Zaboga njemu to njegov društveni status omogućava, a ko je njima kriv što sebi nisu mogli da priušte najbolje. Međutim, Bog uzima dušu „plemenitog” Teofila i on ne ispuni svoju poslednju želju. „Bog je pravedan. On jedino štiti, gospodine Teofilo”, zaključiće kočijaš. To bi bio i moto cele zbirke: Bog pravedno određuje koga će i kako će pamtiti potomci, kao i gde će i u čemu će neko počivati. Nije dovoljno samo ljubiti Boga, a ne ljubiti, ili, čak, prezirati bližnjeg svog. Zalud vera bez dobra dela.

Sve na kraju zaokruži Bog, poručuje nam Saša Hadži Tančić.

Ako bismo tražili u srpskoj književnosti poetički najbližu knjigu Lepim grobovima – to bi bila Iz tamnog vilajeta Momčila Nastasijevića. Poetičke paralele mogu se uspostaviti na više nivoa. Kod oba autora prozni iskaz je veoma liričan sa dosta inverzija, jezgrovitosti i muzikalnosti. Oba mere svaku upotrebljenu reč, pa se priče moraju pažljivo čitati da bi se dokučio smisao. Za tumačenje teksta mora se poznavati slovenska mitologija, arhetipi i folklor.

Nastasijević je predstavnik folklornog modernizma, a neke priče Hadži Tančića mogu se i ovako determinisati. Međutim, nikakao ne treba stavljati znak jednakosti između ova dva autora. Nastasijević je više vezan za srpsku tradiciju, a naročito za srpsku književnost srednjeg veka. Kod Hadži Tančića, pored slovenske imamo grčku i keltsku mitologiju, Bog je prisutniji i njegova uloga u poretku sveta je mnogo jasnija itd. O sličnostima i razlikama između ove dve poetike mogla bi se napisati cela studija, a to prevazilazi okvire ovog rada.

Knjiga Lepi grobovi otkriva nam nove puteve i nove mogućnosti za srpsku priču. Superiornost romana u našoj književnosti je opšte poznata. Mnogi će danas čitani romani biti koliko sutra zaboravljeni, a neke će zbirke pripovedaka, pa i pesama, tek dobiti na značaju. Jedna od njih je i najnovija knjiga Saše Hadži Tančića. Jer, duhovno kruženje je neprekidno, a ne treba sumnjati ni u pravednost Boga.

1 Saša Stanković, „Priče iz bezvremene šume simbola“, Koraci, XLIII 11-12 2009, Narodna biblioteka „Vuk Karadžić“, Kragujevac, 2009, str. 134-139.
2 U Skoplju Hristifor Crnilović je bio profesor crtanja Peđi Milosavljeviću. Milosavljević je slobodnom rukom na tabli nacrtao krug, dok je Crnilović bio okrenut leđima. Profesor je pomisilo da ga je đak prevario i krug nacrtao šestarom, pa mu je za kaznu udario šamar. Međutim, kada je Milosavljević ponovo nacrtao rukom krug, Crnilović mu se izvinio pred celim odaljenjem. Ovu anegdotu je sačuvao od zaborava sam Milosavljević.
3 Branko Dimić, „Navoji (navi) u verovanju Crnotravaca“, Leskovački zbornik HHLIV, Narodni muzej, Leskovac, 2004, str. 231-245.