Jahim Topol
HLADNOM ZEMLjOM

Za očevu smrt dobio sam višegodišnju kaznu, ali o tome nema smisla pričati. Nakon oslobađanja, otišao sam do najbliže kafane.

Zatvorenici su mi rekli da se to tako radi.

I zatvorenici koje sam pratio na pogubljenje govorili su da bi radije išli negde u kafanu, u najbližu birtiju na Pankracu.

Mara, tehnički radnik, imao je u sobi za pogubljenja sto i na njemu veliki prepotopni kompjuter sa treperavim zelenim ekranom.

Mara je nekada bio zatvoren i osuđen prilikom velikog procesa sa kibernetičarima, izdajicama naroda.

Uprava zatvora je, međutim, znala za njegove izvanredne tehničke veštine, pa su se na kraju stvari razvile tako da je on postao dželat.

Socijalistička kibernetika ostala je njegova strast.

Kažu da je starim dželatima da bi se umirili bila potrebna votka, cela vedra, ali Mara je bio čovek odan modernim vremenima, tehničar, on je pravio igricu.

A to je radovalo visoke oficire i obične momke na straži.

Bio sam mu pri ruci.

Kako su tekle godine, letela i vukla se leta unutar zidina zatvora, sećam se i njegovog kompjuterskog postrojenja koje se stalno smanjivalo i poboljšavalo.

Zašto sam Mari bio pri ruci baš ja?

Trebalo je pogubiti jednog bandita, Slovaka, diva. Četvorica apsandžija su sa njim imala posla. Vodili su ga u lancima, tresao se, šutirao oko sebe, prevrnuo mi kofu dok sam ribao hodnik. Kada se bandit zaustavio pred pragom Marine prostorije, od užasa su mu se skamenile noge i ja sam mu pomogao.

Posle toga su me opet zvali. I opet.

Uprava zatvora bila je zapanjena time što zatvorenici koje sam ja vodio nisu cmizdrili, urlali bez reči kao životinje i tukli se sa nadzornicima, bili su mirni i tihi...

slutio sam da je to zbog mog mira, moja glava, moj duh, moje noge bile su naviknute na zavijutke terezinskih hodnika, polutamu i beton ćelija i bunkera i železo rešetkastih

vrata, pa se ništa u mom telu i duhu nije bunilo protiv mesta smrti, nisam povraćao, nisam morao tajno da se molim, nisam imao ni stravične snove, niti sam nakon izvršenja kazne brizgao u plač, što se navodno često događalo apsandžijama, koji su, pre nego što je zatvorska uprava otkrila moje sposobnosti, bili naredbom ustanovljeni kao poslednja pratnja na pogubljenje i morali su za to biti plaćeni, ja nisam bio plaćen, meni se skraćivala kazna... mora da sam na neki način prenosio svoj mir na zatvorenike, ni apsandžije ni drugi osuđenici nisu hteli da ih vode, a meni je to bilo svejedno... ići pored ćelija smrti, bazati hodnicima do prostorije za egzekuciju... takva mesta sam ja poznavao odmalena, u Pankracu su se u moje vreme pogubljivale ubice, po državu opasni prevaranti, silovatelji, surovi banditi, u moje vreme nije više bilo reči o ratnim herojima, poput, recimo, mojih roditelje, takve junake je većinom već pokrila zemlja. I onda šta... govorio sam sebi i vodio zatvorenike na njihov poslednji put, podrivači socijalističke ekonomije, silovatelji i bezosećejne ubice znali su kuda idu i zašto tamo idu, a Mara i ja nikada nismo bili okrutni, samo odlučni.

U časovima mira, sedao bih pored njega, pratio njegove ruke kako posluju na tehničkoj opremi, dugi Marini prsti plesali su po prepotopnoj tastaturi, čekali smo na šifrovanu naredbu uprave zatvora koja se davala putem radija, na primer: „Blok B“ pipremiti za zimu!

Na ovu ili kakvu drugu dogovorenu instrukciju, ustajao bih i išao u ćeliju odakle bih izvodio zatvorenika pod nadzorom apsandžija, nakon čega bih ga sam i miran vodio hodnicima kod Mare, koji bi u međuvremenu pripremio sve što je potrebno.

Nekima bi pred poslednjom prostorijom znoj orosio čelo, noge bi im se ukočile kao onda onom Slovaku, a ja bih im pomagao... Mara i ja smo za to govorili da su se presekli... i oni najmirniji, koji su ćutali dok smo koračali hodnicima ili me pak šaljivo zadirkivali pitajući, recimo, radujem li se sutrašnjoj šljaci... i oni bi se ponekad presekli u iznenadnom užasu, bilo im je loše, hteli su da povraćaju... moja moć i moj mir na vratima sobe za egzekuciju prestajali su da funkcionišu... ali Mara je uvek znao šta treba činiti.

Nisam asistirao prilikom izvršenja kazne.

Moj zadatak bio je vezan samo za pripremu izvršenja kazne i ponekad sam nakon izvršenja koristio kofu i krpe i deterdžent, ali o tome ne treba širiti priču.

To više ne želim da radim.

Između pojedinih izvršenja kazni, na koje su dolazili zatvorenici iz cele republike, neretko smo imali pauze.

Tada bi mi Mara izdao naredbu da sednem za kompjuter; moji prsti, izbledeli od deterdženta, nagriženi od nebrojenih kofa vode uskoro su bubnjali po tastaturi, igrao sam igricu u kojoj su tačke, leteći po treperavom ekranu, prolazile kroz ograde i pucale jedna u drugu, igrao sam tu prepotopnu igricu i zaboravljao sam gde sam i ko sam, zaboravljao sam na krik i hropot, u jurcanju žmirkavih tačaka zaboravljao sam na govna koja padaju i slivaju se kroz nogavice, zaboravljao sam na lica onih koji su svojom smrću postali lutke, zaboravljao da i ja postajem lutka, figura koja reaguje na naredbe sa zatvorskog radija i naredbe Marine, zaboravljao sam da me svi ostali u zatvoru mrze, igrao sam, a ta napeta igrica bila je vrlo moguće jedna od prvih kompjuterskih igrica na svetu.

Imajući Maru za učitelja, nisam više kucao pomoću dva prsta kao na starinskoj pisaćoj mašini u učilištu, udarao sam po tastaturi koristeći svih deset, posle nekog vremena postao sam u tome dobar koliko i Mara, a on je prema mojim rezultatima nameštao parametre igrice koju je upravo osmišljavao.

Hteo je da to bude vaspitna borbena igrica.

Igricu smo neprestano usavršavali.

Mari sam bio na usluzi kad god sam bio potreban.

Tada sam već živeo u samostalnoj ćeliji, uprava zatvora se pribojavala da bi me  zatvorenici u zajedničkoj ćeliji mogli ubiti.

Imam veliki san, govorio je Mara, naime, da svojom igricom pripremim sve ljude, pre svega decu koja volenove stvari, za svetsku pobedu nad fašizmom.

Mara je, uprkos svom tadašnjem zatvoreništvu, bio naravno vojnik i komunista.

Tehnički radnik zatvora Pankrac svakako ne bi ni mogao da bude neko drugi.

Jednom će ove igračke, pokazivao je Mara na žmirkajući računar iz koga su na sve strane štrčale i izvijale se žice i žičice, spojiti ljude na celom svetu i ja ću biti deo toga. Šta ti nameravaš da radiš po isteku kazne?

Mislim da sam slegnuo ramenima.

Tako me je Mara ispitivao nedugo pre ukidanja smrtne kazne u Čehoslovačkoj.

Smrtna kazna bila je, naime, naredbom sa najviših mesta na kraju ukinuta. Na svu sreću. Da se zadržala, verovatno mi nikada ne bi dozvolili da odem.

A jednog dana došao je kraj mojoj skraćenoj kazni.

I ja sam izašao.

Prvo sam gledao gde bi mogle da budu one birtije.

O bircuzima na Pankracu sanjali su mnogi zatvorenici, upravo u njima su ih nakon puštanja čekali očevi, majke, prijatelji, devojke, bratanci, deca i žene, često su ih tamo odmah po izlasku očekivali vreli zagrljaji istetoviranih saputnika.

Mene je čekao Lebo, on nije imao nikakve tetovaže, kao bebu ga nisu tetovirali, nisu ni znali za njega.

Kada su me pustili, otišao sam dakle do najbliže kafane, tamo sam se zaputio, nisam imao kuda da idem niti šta da radim, porodicu nisam imao, a nisam imao ni devojku.

To sve je trebalo da se promeni.

Pred kafanom je stajao Lebo. Znao je kada me puštaju, ali nije mu se čekalo ispred zatvora, objasnio mi je.

Izgledao je potpuno isto kao što sam ga se sećao. Stari čovek u crnom odelu. Mada on zapravo i nije bio tako star, tete su mu čak govorile: dečko.

Bio je tamo i čekao me je. Lebo, div, na njegovom žilavom vratu propinjala se gola lobanja.

Nismo otišli u birtiju. Za to nije ostao ni trenutak vremena. Otišli smo kući.

Frktavu škodu vozio je Hamaček. On je, kao i ja, ostario. Tete su mi po njemu poslale mleko, sendviče sa slaninom i kuvana jaja od terezinskih kokošaka.

Leba smo stricem nazivali svi, mališani, školska deca, svi mi ponikli iz vojne posade grada Terezina.

On je nad nama bdeo dok smo se provlačili terezinskim kanalima i konjušnicama u kojima je malter pod izvijenim terezinsko-jozefinskim tavanicama nekad davno zgulilo nemirno rzanje borbenih ždrebaca.

Naši očevi i majke bili su vojnici, nisu za nas imali vremena, oni su održavali život utvrđenog grada i to je bilo dobro.

Moja majka nije bila vojnik, ali kada sam odrastao, bilo je lepše ići kod Leba.

A sada sam opet bio sa njim.

Lebo nas je podstrekivao kada smo se provlačili kilometrima zabranjenih hodnika pod Terezinom, nikada nas nije izdao kada smo u podzemnim lavirintima gazili pradavne table Ostorožno, tif! ili Zabranjen prilaz!

ili Achtung, Minen! i pronalazili sve više i više skrovišta u kanalima, nežno prekrivenih peskom, zaboravljena skladišta ležajeva ili plinskih maski, otvore i

prolaze, a nas uopšte nije odvratilo kada smo, već malo upalu u podzemno peskovito zemljište, našli dželatsku komoru punu ispaljenih čaura. Odneli smo ih Lebu. On ih je strpao u torbu.

Lebo je umeo najprodornije od svih nas da zazviždi na čauri, organizovao je čarobne trke u katakombama, merio nam je vreme pravom štopericom dok smo trčali tamo-amo u šikljajućoj podzemnoj vodi, a i one najmanje, preplašene švrće koji su se u mraku po hladnoći tu i tamo gubili, uvek bi umirio nekom dobrom pričom.

Bilo je super družiti se sa Lebom.

A on je bio najsrećniji kada smo mu precrtavali i prepisivali napise urezane klinovima, ključevima i noktima na zidove hodnika i bunkera duboko pod zemljom, inicijale i datume i kratke poruke, sve to je on trpao u svoju veliku crnu torbu, jer njegova strast bila je da sakuplja, zna i pamti sve što je bilo u vezi sa vremenom kada je utvrđeni grad bio zatvor, mučilište i gubilište.

Hteo je sve to da pronađe i sačuva.

Mi, deca, to nismo tako shvatali.

Provlačili smo se kroz katakombe, gacali po barama punim slepih podzemnih vodenjaka, pod plamenovima sveća ispitivali smo i bunkere i odbrambena utvrđenja ispod najudaljenijih bastiona, dečaci i devojčice, budući vojnici, očarani večitim polumrakom i kapanjem vode, uskoro smo razmenjivali stidljive poljupce i letimične dodire, u atmosferi treperavih sveća i mirisa voska koji se topi drugačije nije ni moglo, ipak smo bili stalno zajedno i verovatno smo slutili da će nas pre ili kasnije poslati u učilišta, možda i u neke udaljene garnizone, najviše smo voleli da se igramo u prolazima među bedemima i svuda po zaboravljenim rupama grada, što je moguće dalje od ljudi.

Koze smo napasali i sa klinovima i bez njih. Na lancu koza popase do večeri jedno kružno polje na travi. Drugi dan se klin zabije malo podalje.

Tokom sunčanih dana, kojih nije bilo malo!, često smo puštali koze da slobodno  trčkaraju, a one same bi uvek otišle tamo gde je trava najgušća. Kada bi neka koza pobegla, lako smo je pronalazili prateći trag crnih bobica. Bilo ih je lako naći u crvenoj travi.

Ali Lebo je još tada znao da je odlučeno i da su dani Terezina kao živog grada odbrojani. Da će vojska otići iz grada.

Znali su to i u Spomeniku.

Lebo je znao i da je jedini deo grada koji će ostati sačuvan Spomenik sa naučnicima koji za svoje debele povlastice, kako je Lebo govorio, vode istu politiku kao i vlada, i njih dakle baš briga što će grad biti srušen.

Zbog toga je stric Lebo bio opsednut svakim ekserom, svakim napisom, svakom čaurom, svakom koščicom koju smo mu donoslili sa svojih lutanja.

Hteo je sve to da spase.

Kao dečaku mi nije ni padalo na pamet da ga pitam zašto. Nije nikome od nas. On nije ni razgovarao ni sa kim ko ga je pitao zašto sačuvati ovaj grad. Taj odgovor je kasnije za svet izmislio novinar Rolf. A kada bih sad hteo da pitam zašto ne ostaviti ovaj grad zla da potone, da ga prekrije trava, svu tu davnu smrt, davni bol i grozote, zašto ne dopustiti da to nestane, Lebo više ne bi mogao da mi odgovori... Začuo bih samo šumorenje trave,  biljke što puzaju preko porušenih greda pocrnelih od vatre; umesto odgovora čuo bih samo odjek koraka u ruševinama, kapanje podzemnih voda u katakombama, već je kraj, sada mi više ne može odgovoriti niko jer to se dogodilo, grad Terezin je srušen.

Hamaček je išao prilično sporo, tako da sam zurio oko sebe... u vreme dok sam bio na slobodi, putem ka Terezinu povremeno su jurili rojevi vladinih šeststotrinaestica∗ kada je bila neka od ratnih godišnjica... inače su tuda kloparale konjske taljige, zadrugarski traktori i tu i tamo poneki auto raspadnut kao Hamačekova krntija...

sada su ovuda zviždala vozila jedno za drugim... a Hamaček mi je objasnio da su se, dok sam ja bio u mardelju, Česi spojili sa Evropom i da je ovamo pristiglo ogromno mnoštvo novih automobila najrazličitijih marki... Takođe sam se zaprepastio kada sam video benzinske pumpe, tako velelepnim i čistim sam do sada zamišljao samo svemirske brodove... a kada je Hamaček zaustavio svoju brektavu škodu na jednoj takvoj pumpi, odlučio sam da radije ne izlazim, taj ogromni prostor napolju bi me progutao, nisam ni provirio kroz prozor... a nisam još ni naslućivao kako se Terezin promenio.

Nestrpljivo sam pogledom tražio transparent sa natpisom Sa Sovjetskim Savezom za večna vremena i nikad drugačije, koji je celog mog života označavao najudaljeniji položaj kozjeg stada, ali sada je iščezao, nije ga bilo, ivica bedema postalo je dugo, raskvašeno polje, išli smo pravo u grad.

Dočekala me je tišina, tišina još uvek ne mrtvog, ali upropaštenog grada, grada koji je nakon odlaska vojske pao u strašnu bedu.

Ovamo više niko nije ni dolazio.

Par nekih turista vrzmalo se oko Spomenika i po onih nekoliko poučnih genocidnih staza koje je spomenik napravio.

Hamaček je prošao kroz Manežnu kapiju, zaustavio svoju šklopociju na Centralnom trgu, a ja sam se skamenio.

Iako sam bio okrepljen mlekom, slaninom i jajima, skamenio sam se, jer su moje tete, jedne od malobrojnih starosedelaca koji su ostali ovde, jer nisu imali kuda da odu, izgledale kao starice... a onih nekoliko drugih ljudi koji su išli ka nama, tu i tamo se spotičući o cigle, šoder i grede, koji su se valjali na sve strane, izgledali su kao brodolomnici sa kosama koje su se svakojako vijorile, dočekali su me kao sina grada, starci, babe i par postarijih iznemoglih tipova, mentola i kriplova, nekada su bili vojnici, a danas svakojako obogaljeni žive u rupama grada.

Već tada su podzemne hodnike Terezina postepeno zatrpavali zidovi, svuda je pljuskala crna podzemna voda, monumentalna kapija projektovana tako da izdrže napade pruskih topova polako se drobila, više niko nije plevio travu kod odbrambenih bedema.

Stado koza? One moje su pomrle ili su bile toliko stare da ih nisam prepoznao. Ne znam, bilo je tu i par mladih. I bio je tu jedan jedini jarčić, Bojek, jogunast i blesav, skoro slep stari jarac, da, on mi se mislim kao mladunče sa bezgraničnom životinjskom ljubavlju priljubljivao uz krastava dečačka kolena. Tu njegovu davnu privrženost nisam zaboravio. Verujem da je to on.

Upozorenja da mentoli kradu, jedu ili prodaju koze primio sam k znanju. Odmah posle nalaženja smeštaja, prihvatio sam se svoje dužnosti da budem sa stadom.

Lebo i stari Hamaček odveli su me u jednu od kuća na Centralnom trgu, kuću koju su zaposeli i koja je tako postala centar Terezina, grada koji se raspada.

Stanovali su u prostoriji koju su potpuno ispunjavali prastari ležajevi, a na jednom od njih se navodno ilegalno rodio Lebo.

U Spomeniku su planirali da ovde izgrade kancelarije, ali u tome su ih tvrdoglavci sprečili.

Na jedan od ležajeva sam bacio kesu sa četkicom za zube i polupraznom pastom, više od toga nisam imao.

Džemper, čarape i još neke stvari koje su ostavili ljudi koji su otišli, dale su mi moje tete i tako sam se ja smestio.

Ova kuća, ubrzo poznata kao Komenijum, bila je skvot, zauzeli su je Lebo i još nekoliko drugih ljudi čije su kuće, isto kao i moj rodni dom, bile srušene. Bio je to klub tvrdoglavaca koji su odlučili da ostanu u ovom gradu. Ili koji su morali da ostanu ovde jer ih niko nigde drugo nije želeo.

Na donji sprat su teta Janka, koja je još održavala u funkciji svoj valjak za peglanje, i druge tete, donele varjače, tiganje, lonce i ostalo i napravile tu menzu.

Ništa veliko, naspram svih onih kantina u kojima su se orili muški glasovi i klubova za oficire poput mog tate, ovo mesto bilo je jadno. Ali tu je gotovo uvek bilo supe i čaja.

Učenjaci, naučnici i savetnici iz Spomenika kod nas nisu dolazili. Brinuli su o svojim turističkim stazama plaćenim od strane države, koje ukazuju na ratne strahote, i zajedno sa vladinim inženjerima leteli su prstima preko mapa grada koji nestaje i tim prstima rili linije propasti.

Lebo se razišao sa savetnicima i učenjacima iz Spomenika. Zbog njegovog  beskompromisnog zahteva da iz grada ne sme nestati ni jedna jedina cigla, i to ni u moderno vreme, kako je govorio, u početku su mu se smejali, naravno ne u lice... jer Lebo se rodio u Terezinu za vreme rata i već pri pomenu te činjenice, mnogima se ledila krv u žilama, tako da bi prasnuti u smeh direktno u Lebovo koščato lice za naučnike i savetnike bilo neprikladno.

U početku su naučnici protiv Leba pozvali neke od ljudi koji su u Terezinu bili zatvorenici, a oni su često govorili: Da, konačno, neka ide do đavola grad smrti i poniženja! Neka konačno nestane železnička stanica sa koje su stotine njih otišli na istok i nikada se nisu vratili! Neka to ostane samo u udžbenicima!

Drugi su bili drugačijeg mišljenja, diskusije su se smenjivale a cigle su se mrvile.

A vlada, koju su podstakli naučnici i savetnici, odlučila je.

Ostaće sačuvan samo Spomenik, grad ne, jer za to nema novca.

Lebo se nije upuštao u rasprave i povukao se iz Spomenika u grad. Bilo je jasno da, pošto je u Terezinu očvrsnuo kao beba, ima naspram daleko starijih zatvorenika vremensku prednost. Nije hteo da je izgubi u diskusijama.

Stare kuće. Razbijena kaldrma. Tanki mlazevi prljave vode koja teče iz popucale kanalizacije. Legla mačaka i gnezda golubova u kasarnama koje se raspadaju. Ceo razbijeni grad ispod Spomenika.

Ovde nas nisu hteli. Smetali smo bagerima. Par neopreznih mentola bilo je lako uloviti i strpati u ludnicu, nakoliko bakica i dekica naselo je na prevaru, pristali su da otputuju nekuda u nekakva stambena naselja i njihovi tragovi izgubili su se u svetu.

Ali mi, poslednji stanovnici, nismo se predavali.

Većina nas doselila se u kuću na Centralnom trgu.

Leba u Spomeniku nisu voleli. Ali u poređenju s onim, koliko ga nisu podnosili kasnije, kada smo se spojili sa svetom a Lebo postao Čuvar Terezina, to još nije bilo ništa.

Prvih dana sam samo tumarao po tužnom gradu i utvrđivao se u svojoj žalosti. Lebo me je pustio.

Ali ubrzo sam shvatio: sada je Lebo stric samo meni.

Svi moji drugari iz škole, svi iz tog jata koji su se pod Lebovim vođstvom provlačili katakombama, šljapkali podzemnim rečicama i pronalazili predmete iz njegovog detinjstva, svi su se rasuli po svetu, svako ko je mogao otišao je iz ovog grada.

Te večeri sam, dakle, gledao sa utvrđenja koje se osipalo, sasvim sam sam prelazio pogledom preko visoke trave među bedemima, na kojoj godinama nije bilo prave ispaše i mislio sam na grad.

Koze sam oterao u staju, rasklimatana vrata sam optočio lancem, bilo je to upozorenje, znak da sam opet tu, vratio sam se, pazite!... nisam želeo da mentoli ubiju i pojedu još koza, odrpance Kamička i Kusa sam posebno držao na oku, sigurno bi se sa plenom rado zavukli u neki podrum, gde bi se vukli po svojim beskućničkim posteljama punim ćebadi i krpa, a zimi se sakupljali oko toplovodnih cevi... da, moje stado bilo je prodato, potamanjeno i opustošeno kao i grad, stari jarac Bojek, nekada jogunasta divlja zver, sada se jedva vuče, hramlje... ne boj se, Bojeku, neću te dati, obećao sam mu.

Gde su svi?, pitao sam ćutljive bedeme.

U tom trenutku sam shvatio da stojim tačno na onom mestu odakle je moj tata, posle kratke borbe sa mnom, sa bedema tresnuo na leđa u crvenu travu.

I izgleda da sam, u svojoj zamišljenosti, progovorio naglas. Začuo sam strica Leba.

Kao da ovde nikoga nikada nije ni bilo, je l da?, rekao je.

Došao je do mene. U svom crnom odelu stapao se sa tmurnom masom večernjeg horizonta. Samo su mu oči sijale u ogromnoj lobanji.

Znaš, ni tvoj tata se ne bi složio sa nestankom ovog grada, rekao je. Bio je odan gradu. Pa baš upravo ovde negde je, mahnu Lebo rukom sa bedema put tamnog crvenila pod nama, izvukao iz groba tvoju mamu.

Hm, groba, reče Lebo nakon par trenutaka tišine, to je bila jama. Ja sam bio mali, ne pamtim to, ali kažu da je tih jama bilo ovde na sve strane.

Šta?, pitam nestrpljivo jer mi je to poglavlje njihovog života bilo nepoznato.

Da, izvukao ju je, reče Lebo. A onda mi je na sumračnim bedemima rekao ono što mu je nekada ispričao moj tata.

Iscrpljeni su bili naravno svi ti sovjetski borci i oslobodioci Terezina, kada su njihove formacije kroz Manežnu kapiju došle na Centralni trg. Vladao je tifus, znaš? Nisu mogli ni vode da se napiju, neki od njih su verovatno u čuturici imali votku, ale ne i tvoj tata, on je bio puki dečak i vojnički bubanj ga je strašno pritiskao.

A tamo dole, mahnu Lebo desnom rukom sa bedema, tamo je otišao da se odmori, odložio je svoj bubanj na travu pored jame, kad ju je odjednom ugledao! Šta se to vrpolji u tom grobu? Na gomili leševa sedi naga devojka, kost i koža, i maše mu. Otkinuo je jedan remen od bubnja, bacio joj jedan kraj i izvukao je iz jame. Bila je to Čehinja, odmah je shvatio iz šapata koji se probijao iz njenih suvih, ispucalih usana, i to je za njega, češkog dečaka, bilo potpuno slavlje, da čuje ponovo taj jezik, prilikom borbi i napada, kada je Crvena armija jurišala u pomoć ratom zahvaćenom Pragu, udarao je u bubanj i nije naravno razgovarao sa civilima.

Crvena armija ga je pokupila iz nekog istrebljenog češkog sela u Karpatima ili možda u Ukrajini, da, tvoj tata je bio sin puka.

Izvukao je, dakle, devojku, položio je na travu i odmah skinuo svoju košulju kojom je pokrio njenu drhtavu, koščatu nagost, bio je to sunčan majski dan kada su se tvoji upoznali. I čuo je tada smeh starijih vodnika, upravo su zajedno sa pobunjenim i naoružanim Česima vodili u, tih dana već ispražnjen tifusarski koncentracioni logor zatočene Nemce, ukupno oko četiri hiljade njih, stotine žena i dece je tamo pomrlo, dosta je moguće da je par onih kostiju, poruka i šnala koje ste mi doneli bilo njihovo, ja to ne razlikujem. I tako su Rusi i Česi gonili između tifusarskih jama Nemce u logor, ali par starijih vodnika se ispod bedema odvojilo od formacije i krenulo prema tvom tati, svome drugu borcu, i imali su vodu! Da, dali su i devojci da se napije. Okani se sad devojke!, govorili su mu stariji vodnici kreveljeći se đavolski. Gledaj ti njega, našao devojku, delija! Pa spremićemo svadbu, je l’ tako?

Tako su se oni vojnički sprdali, ali tvoj tata, ošamućen jer je odjednom ugasio žeđ, u groznici je klimnuo glavom, za njega je ovaj susret sa češkom devojkom bio nešto ozbiljno. Vojni lekari su devojku, uprkos svim očekivanjima, izlečili, imala je tifus, naravno, a povrh toga bila je, kažu, sasvim iznemogla od porođaja!, zamisli to, reče Lebo, a ja osećam njegovu ruku na ramenu i ne želim ništa da ga pitam.

Znaš li zbog čega je bila u jami? Organi reda su je osudili na kaznu smrti jer je ovde u Terezinu zatrudnela, to je bila njena krivica, reče mi Lebo.

Ali Rusi su došli tako brzo da Germani nisu stigli da poubijaju sve osuđenike, i eto zbog toga si ti na ovom svetu, znaš?

Ja to nisam znao a sada mi je već svejedno!, rekoh i udarih nogom o zemlju tako da se podiže malo crvene prašine.

Razumem te, reče, i mene je isto tako odavno postalo baš briga ko je mogao da bude moj otac, najverovatnije su i njega ubili, i šta sad, sleže Lebo ramenima.

Stojimo, gledamo sa bedema... mama je mahala tati iz jame koja se nalazila otprilike na mestu odakle je moj tata pao sa bedema, to mi se učini pomalo čudnim.

Dobro, i šta sad, sležem ramenima baš kao i Lebo.

Lebo ponovo položi svoju divovsku kandžu na moje rame. Gledamo se. I u tom trenutku među nama blesnu sporazum da o roditeljima više nećemo razgovarati.

Jasno mi je da ne bi svaka žena uspela da se izvuče iz te jame kao moja mama.

Lebo klimnu glavom i opet sleže ramenima, ja takođe, aha, razmišljao sam naglas.

Zatim Lebo priča kako su stariji vodnici pripremili svadbu, ratnu terezinsku svadbu... Tvoj tata je tu ostao sa tvojom mamom i vremenom je ni iz čega stvorio najslavniju čehoslovačku pukovnu muziku, vojni orkestar grada Terezina, poznat i svuda izvan granica grada i to, posebno kao delo u početku ubogog vojničkog dečaka, malenog  dobošara, nije bila šala, veruj mi! Tvoj tata je sve svoje snage uložio u ovaj grad, to i sam znaš! Trebalo bi da nastaviš njegovim stopama.

I tada mi je Lebo prvi put poverio svoje planove za spasavanje grada. Sam je već dugo koristio svoje kontakte i moljakao i prosjačio i zvonio na uzbunu na sve strane sveta.

Znaš, on bi bio ponosan na tebe, rekao je i pokazao rukom ka sumraku, duboko dole gde je pod nama, pod udarima večernjeg vihora, poplašeno drhtala izrasla trava među bedemima.

Tamo je moj tata izdahnuo.

Da nije stradao tako, propast grada bi ga sigurno ubila, to je mislio Lebo.

I to je verovatno bilo tačno.

Kako u ovim ruinama zamisliti vojnu duvačku kapelu, dostojanstvene parade, ponosni zvuk mesinganih truba!

Tata je ovako u svojim poslednjim trenucima video uzvišene bedeme grada, leteo je duž njih. Duž ovih bedema kojima tada, na njegovom poslednjem putu, još uvek ništa nije pretilo. To je bila dobra smrt, naročito za jednog oslobodioca Terezina, utuvljivao mi je Lebo u glavu.

A ja sam odlučio da svoj dalji život podesim prema njegovom planu za spasavanje grada.

Još te noći smo počeli da radimo.

A svoje detinjstvo sam smatrao završenim poglavljem.

Odmah smo otišli u našu kuću, do mog ležaja. Lebo je ka njemu približio jedan sto. Pogledao me je, nasmejao se i klimnuo glavom. Pokazao je na zid, na Internet priključak, isti onakav kakav je bio u Pankracu, sjajna mala stvar.

Klimnuo sam glavom. Ovde je Spomenik hteo da napravi svoje kancelarije.

Lebo, znaš li ti šta sam ja radio u zatvoru?

Slegnuo je ramenima. Znao je ili nije znao?

Ostavili smo to tako.

Zatim je Lebo izvadio svoju staru torbu punu papirića i zapisnika, svoju torbu u koju je trpao prepise poruka urezanih noktima, ponekad su tu bila i imena, a neki od tih ljudi su preživeli ili su njihovi rođaci još bili živi i danas su rasuti svuda po svetu.

Lebo je imao desetine godina da ih nađe, imao je u torbi prepise bezbroj zatvoreničkih tajnih pisama koje smo mu mi deca pronašli u dubinama grada, imao je tu stranice istrgnute iz enciklopedija, poučnih knjiga, memoara i tako dalje, prineo mi je svoje pamćenje i počeo da diktira, da ispreda svoju mrežu veza i kontakata, koja je trebalo da spase grad Terezin.

Da, još te noći i narednih dana i noći pisali smo pisma, pozive u pomoć, kucali smo na mnoga vrata, prosjačenjem smo se borili za raspadnuti grad, usrdno smo pisali molećiva pisma ljudima koji su ovde nekada bili, kao i njihovim rođacima i poznanicima. Zvonili smo na uzbunu.

Vremenom smo moj ležaj sa internet kutkom ogradili daskama. Sto je vrlo brzo postao natrpan notesima sa beleškama i gomilom disketa. Nismo hteli da se iselimo iz spavaonice.

Ni po koju cenu.

Sedeo sam za kompjuterom, svih deset prstiju letelo je preko tastature, Lebo se nekad šetao tamo-ovamo, često bi sedao na ležaj i diktirao.

Ako bi u prostoriji kasnije, recimo, spavalo nekoliko naših studenata, malaksalih od večernjih seansi, to bi nam bilo svejedno, mi bismo radili.

Lebo je poznavao sve važne ljude kojima smo pisali. Za njihovo pronalaženje je imao desetine godina, Internet i mene. Znao je kome da se obratimo.

Neke koji su preživeli do danas je verovatno gledao iz svoje terezinske kolevke, kutije od cipela skrivene pod ležajem sa koga je danas diktirao. Hteo je novac tih preživelih i njihov uticaj, kao i novac i uticaj njihovih rođaka i prijatelja.

Ja u to ne bih ni verovao, u taj eksplozivno uspešan start naše stvari, da nisam Lebu čitao odgovore, jer bilo je mnogo onih koji su mu bez ijednog pitanja počeli pomagati, i upravo takve ljude je on tražio, ljude kojima nije bio potreban odgovor na pitanje da li stari grad zla trebada bude smaknut, već koji su... bez suvišnih razmatranja i diskusija... bili sigurni da treba da bude sačuvan svaki iver od svakog ležaja, svaka okrnjena cigla, svaki ćošak ovog starog utvrđenja, da svaki milimetar Terezina treba i dalje i zauvek da postoji, i da treba valjda, kako je kasnije pisao novinar Rolf, hraniti pamćenje sveta.

Meni nije bilo stalo do nekakvog pamćenja, meni je bilo važno da negde živim.

Silno sam se nadao da će Lebo da spase grad. I da ćemo se od njegovih kontakata i mi hraniti. Mislio sam na sve žive, pa i polužive ljude, svoje tete, druge starce i starice, i na pijandure, kriplove i mentole, koji nisu u stanju da odu iz Terezina. Da, kada bi došli bageri, ne bismo imali kuda da idemo, to sam već rekao.

A te večeri, kada smo se zajedno vratili sa bedema, Lebo je počeo u svet da šalje vest o uništenju utvrđenog grada. Zatim smo svakog dana pisali pisma, često po celu noć nismo prestajali sa radom.

Ubrzo bi pristizali odgovori. Oni koji su Leba već znali, pisali su ostalima da je OK. I ubrzo je neko poželeo da vidi Leba, Čuvara Terezina, kao ga je nazvala svetska štampa.

Među prvima je došao Rolf, novinar koji je o Lebu napisao članak Čuvar Terezina.

Snimili su i mene, izvirivao sam između ležajeva u našem skvotu, naveli su da sam Lebova desna ruka, što je i bilo tačno.

Upravo zahvaljujući ovom prvom članku kasnije me je Sara odmah prepoznala.

Reportažu o našim spasilačkim naporima dopunjavala je fotografija divovskog Leba u crnom odelu, kako gleda sa bedema u rumeni sumrak i govori: „Mesto jezivih grozota mora biti sačuvano da bi čovečanstvo pamtilo“...

naravno ovo pamćenje čovečanstva je izmislio novinar Rolf, Lebo nije davao odgovore na pitanja o svojim nastojanjima. A od kontakata, poklona i novčanih prikupljanja uopšte nije nameravao da hrani nekakvo pamćenje sveta, već odumiruće stanovnike terezinskog utvrđenog grada.

Naš rad kao da je tek bio započet.

Rolfov članak je naime izašao na mnogim jezicima, objavljen je u svetu i tako više za Terezin nisu mogli da govore samo zvanični naučnici postavljeni od strane vlade, koja raspadnuti grad bez vojske nije htela da puni ni milijardama ni milionima, glasnogovornici grada više nisu bili samo savetnici i naučnici koji koriste svoje debele povlastice i zataškavaju pred svetom dolazak bagera. Ni govora, sad je za nas saznao svet. Počeli su da pristižu i drugi posetioci.

A to je bio početak Komenijuma.

 

 ∗ Automobil češke marke Tatra 613, moglo bi se reći legendaran. U vreme kada je izbačen, bio je namenjen, pre svega, najvišim državnim činovnicima i funkcionerima vladajuće Komunističke partije (prim. prev.)

 

JAHIM TOPOL (JACHYM TOPOL) sin češkog dramskog pisca Jozefa Topola i unuk pisca Karla Šulca, rođen je 1962. godine u Pragu. Jedan je od međunarodno najzapaženijih čeških pisaca danas, knjige su mu prevedene na 16 jezika. Poznat je kao pripadnik češke underground scene sedamdesetih i osamdesetih godina. Počeo je kao tekstopisac za rok grupe Psi vojaci (Pasji vojnici), Narodni třida (Narodni bulevar). Kao sinu antikomunističkog disidenta, Topolu je bio zabranjen pristup na univerzitet, pa je radio kao magacioner, ložač, nosač uglja, da bi tek kasnije upisao etnologiju. Do propasti komunizma pripadao je samizdat autorima, jer zbog cenzure nije mogao da objavljuje u državnim izdavačkim kućama i časopisima. Bavio se i uređivanjem značajnih časopisa: Respekt, Revolver Revue i Raut. Povelju 77 o ljudskim pravima potpisao je 1986. godine (bio je najmlađi potpisnik), a dve godine kasnije uhapšen je zbog „ilegalnog prelaženja granice i širenja materijala štetnog po socijalističko uređenje”.

Objavio je dve zbirke pesama: Volim te do ludila (Miluju te k zblazněni, 1988) i U utorak će biti rat (V uteru bude valka, 1992), za koje je dobio nagradu „Tom Stopard“.

Sa poezije je u potpunosti prešao na prozu, a piše i dramske tekstove. Posle novele Izlet do hola železničke stanice (Vylet k nadražni hale,1994), objavio je roman Sestra (Sestra, 1994) koji je stekao kultni status i doneo mu nagradu „Egon Hostovski“, zatim romane Anđeo (Anděl, 1995), Noćni rad (Nočni prace, 2001) i Kloktat dehet (2005), proglašen knjigom godine. Izdao je zbirku prevoda priča, mitova i legendi severoameričkih Indijanaca Trnova Ružica (Trnova divka, 1997) i zbirku priča i dramskih tekstova Supermarket sovjetskih heroja (Supermarket sovětskych hrdinů, 2007). Godinama se aktivno bavi i novinarstvom, trenutno piše za vodeći češki dnevni list Lidove noviny (Narodne novine).

Hladnom zemljom (Chladnou zemi, 2009) je njegov poslednji roman u kome istražuje tragove istorije i prikazuje kako se potomci generacije koja je doživela Drugi svetski rat i koncentracione logore bore

da sačuvaju priču o nasilju i smrti, koju shvataju kao poslednju kotvu autentičnosti, i kako propadaju u zupčanicima komercijalizacije, muzejskih projekata i politike. Ovaj roman je već preveden na više evropskih jezika, u Švedskoj je doživeo i drugo izdanje, a u pojedinim prevodima knjiga nosi svoj prvobitni naziv – Đavolova radionica.

 Izbor, preod i beleška
Tihana Hamović