Kšištof Varga
PERKELT OD BULČUA I LEHELA

U Sveskama 1957-1972. Emil Sioran se priseća izreke  da „Mađar nalazi sreću u svom plaču“ i to mu se veoma dopada, jer i sam u svom dnevniku stalno naglašava silnu potrebu da se isplače. Plač je čista fiziologija: dok jedni imaju plačni zatvor, drugi pate od plačnog proliva.

Prava acedija se ne može umiriti suzama, jer originalna mađarska depresija ne vodi ka suzama (mada se rado o njima govori), već ka nečemu gorem – ka dugotrajnom očajanju.

Neizlečivu tugu mađarske provincije pokazuju filmovi Bele Tara. Snimljeni prema romanu Lasla Krasnahorkaja, filmovi Satanski tango i Harmonija Verkmajstera

tako su se isprečili današnjoj kinematografiji da ne možeš da odvojiš oči od njih, uprkos tome što se zapravo u njima ništa slično ne dešava. Spori, crno-beli kadrovi mračnih sela i varošica u kojima u prividnom miru čuče ludilo i zločin – blizanci su očajanja. Ti dugački filmovi (Satanski tango traje sedam sati, Harmonija dva i po), u kojima junak hodi blatnjavim putem, što su za gledaoca savremenog filma neizdrživo dugi minuti, kao da predstavljaju klistir za zgusnuti odvar mađarstva. Tog mađarstva koje vegetira daleko od budimpeštanske mode, gulaš-čorbi u čardi za turiste, od raskošnih svetkovina nacionalnih praznika. Knjige Krasnahorkaja pokazuju svet osamdesetih godina, svet pre dotacija Unije i promocija u hipermaketima. To je planeta blata i beznađa, a ne živopisna reklamska Evropa. Ali taj svet i dalje postoji, potkožio se, kao crni brojevi ispod šarene greb-greb karte.

Anegdota kaže da seMađari ne vole između sebe, jer se još nisu privikli na to da je nomadskom načinu života odzvonilo i da je došlo vreme kad moraju da žive jedni pored drugih, bez mogućnosti da se premeštaju. Sede u gustom dimu koji obavija jeftine vinarije i pivnice i bezglasno plaču. Kao konji sapetih nogu. Pa ipak, šta bi učinili kad bi im neko ta puta prekinuo? Galopirali bi u mestu?

Čuveno Osvajanje Otadžbine mađarskih plemena prispelih na Dnjepar i Dnjestar postalo je praprauzrok većine mađarskih nesreća. Mađari bez otadžbine i dalje bi bili tragični, ali bi možda mogli da žive u zajednici jedni s drugima. A ipak, zarobljeni u niziji okruženoj planinama prestali su čak i da se batrgaju, samo sede, glasno diskutuju. Od vremena poraza koji im je 955. godine naneo Oton I, Mađari su postali upadljivo imobilniji.

Bitka kod Augsburga u kojoj je car napokon potukao mađarski balast Evrope ranog srednjeg veka, prvi je sjajni mađarski poraz, a vođe koje je car pobio prvi su počasni članovi mađarskog panteona velikomučenika. Pale ili posečene vođe u ovoj bici zaradile su svoje ulice – kao da su, u najmanju ruku, bili Bulču i Lehel obešeni po carevoj naredbi (frižideri „Lehel“ donedavno su, dok ih još nisu potisnuli simensi i elektroluksi, ponosno hladili vina u svim mađarskim kućama).

Na televiziji „Duna“ u samo podne udaraju zvona. Svakog dana čujemo crkvena zvona iz drugog mesta i vidimo odakle udaraju. Obično iz Sedmogradske1. To je zvuk očajničke čežnje za otadžbinom. Zvona Transilvanije udaraju kao mađarska srca – za iskop rumunske okupacije. Na slikama koje prate zvuk zvona vide se blatnjavi putevi, sipljivi, plesnivi zidovi gazdinstava, zgrbljeni starci koji gackaju seoskim putevima i kolica u koja su upregnuti magarci. Tuga provincije i tuga zvona, mada je njihov zvuk trebalo da nosi radosnu vest, da bude bude uspomena na pobedu nad moćnim neprijateljem dok je sveta i veka. Pa, ipak, na televiziji „Duna“ radosna pobednička pesma pretvara se u jadikovku zbog poraza. U zvona se udara u Lueti, u Sankrajiu, u Dealuu, u Petrikaniju, Sanpaulu, a svaki od tih seoceta i gradića ima svoj mađarski naziv.

Metalni zvuk u sam podnevni čas podseća na to da „Opsečena Mađarska tek je kotar, cela Mađarska nebeski je dar“. I sve dok Mađarska opet ne postane Velika, ljudi neće biti srećni.

Zvona odjekuju i na MTV 1 i MTV 2, u pozadini slika koje predstavljaju pobedničku odbranu Nandorfehervara 1456. godine. Ta bitka kod današnjeg Beograda je najveća mađarska pobeda koju je izvojevao Janoš Hunjadi. Upravo posle te pobede papa je naredio da udaraju zvona u slavu pobednika. Tako se, barem, smatra do danas – mada je, navodno, izdao naredbu ranije, pozivajući hrišćane da se bore protiv muslimana. Ali danas, zvuk zvona u sam podnevni čas za mađarske uši je melodija žalosti, a ne pobede.

Mađarska sudbina je toliko tragična, pošto nikoga na svetu ne zanima izuzev samih Mađara. Svoju istorijsku nesreću nisu uspeli da pretvore u pitanje od svetskog značaja. Četvrti novembar, Dan narodne žalosti, interno je mađarsko vreme nesreće koje pamti ulazak Sovjeta u Budimpeštu 1956. godine. Ponekad mi se čini da mnogi Mađari još nisu ni primetili da su Sovjeti odavno napustili Mađarsku. Ostavljaju utisak kao da za njih boljševička vlast i dalje traje. Dobro je što barem znaju da su Turci isterani iz Budimskog dvorca. A kupatila s toplim izvorima i novonastali kebab-barovi koji su za njima ostali nemaju mnogo zajedničkog sa vojnom i političkom okupacijom.

Dan žalosti je najučestaliji praznik na Dunavu; proslavlja se na godišnjicu narodnih poraza, jeftinih kao gušenje revolucije 1956. godine, ili ustanka 1848. i dana kada su Austrijanci streljali trinaest ustaničkih generala koji su potom proizvedeni u aradske mučenike.

U svakom većem gradu nalazi se ulica Mučenika. Postoje, takođe, ulice Kalvarije i Golgote, kao u VIII kvartu Budimpešte, u Segedinu i Peču (tu se može prenoćiti u ljupkom pansionu „Kalvarija“ na ulici Kalvarija koja potom glatko prelazi u Put mučenika iz Arada. Mada onomastika nije uvek direktno povezana sa žrtvama mađarskih pregnuća, dobro pristaje uz atmosferu narodnog mučeništva.

Autori naziva mađarskih ulica ističu se zadivljujućim tematskim ograničenjima. Centre gradova obično čine palata svetog Stefana, Trg slobode, Sehenjijeva ulica, Košutova aleja, trg heroja (u Njiređhazu nadomak Trga heroja nalazi se Trg mučenika). Nešto dalje od strogog centra, mada i dalje u okvirima centra grada, nalaze se ulice i trgovi generala Bema, kralja Matije Korvina i Janoša Hunjadija – nisu se ubacili u centar, jer su pobrali suviše velike uspehe – njihova prezimena skopčana su s pobedama. Aradski mučenici kudikamo su bolji, oni asociraju na slatke poraze.

U Segedinu se nalazi mesto mučeničkog kulta koje je meni najdraže. Čim dospem u taj grad, parkiram automobil negde pored Trga aradskih mučenika i idem do Porta Heroum, Kapije mučenika. To je kapija kod koje staje tramvaj broj jedan, koji grad preseca linijom od železničke stanice prema severu, duž Tise – saobraćajna je osovina Segedina. Kapija, Porta Heroum oslikana je šarenim freskama koje predstavljaju junake iz Prvog svetskog rata. U tim freskama ima nekog vašarskog obilja, plastične raspojasanosti u kojoj isčezava tragično svedočanstvo, ustupajući mesto kiču, a patos se pretvara u komičnost. Na tablicama na bočnim stranama kapije pominju se imena palih Segedinaca 1914-1918. godine. Dugačka lista stanovnika grada koji su u evropskim rovovima dali život za cara i Monarhiju podseća na slabo vidljiv spisak konzervatora na flaši oranžade – ionako svako vidi samo šarenu etiketu. Freske izgledaju kao da ih je oslikao neko ko je inspiraciju crpeo iz slika Franćiška Masluščaka: krupne, pomalo iskolačene, ili uvis prevrnute oči, lica koja svetle, produhovljena – uistinu naivno slikarstvo. Savršeni patriotski sabor – čudo da se ispod kapije ne prodaje šećerna vata i baloni na končićima.

Jurišnici husari u crvenim pantalonama i plavim pantalonama i plavim žaketima izgledaju kao figure sa ringišpila; iz neshvatljivih razloga oštrice svojih sablji okrenuli su prema sebi samima a ne prema neprijatelju, kao da su kanili sebe da satru u bojišnoj pomami, kao da je očajnička zasluga bila savršeni izgovor za to da počine kolektivni harakiri. Iznad njih lelujavi pergament s ispisanim nazivima mesta bitaka: Gorlice, Kamjonka Strumilova, Limanova, Pripjat, Kuhorka Vola. Pešadinci koji umiru u rovovima ne podsećaju na honvede2, već pre na pijane do besvesti seljake u nekakvoj alfeldskoj3 birtiji, koji, poslednjim ostacima snage, bulazneći intoniraju tugaljivu pesmu i padajući jedan preko drugog tonu u delirični san, a ne u večni otpočinak. Kad budu mrtvi, pretvoriće se u armiju duhova koji sa svoda kapije hode ka nama: iz Hristovih ruku, okrvavljenih, ekserima izranavljenih, pomaljaju se prozirne prilike u šlemovima, crnih očnih duplji. Iznad svih tih ljudi koji umiru, koji su već umrli i koji idu u smrt lebde anđeli s licima seoskih momaka, intoniraju žalosne psalme palim žrtvama, a onima koji i dalje drže oružje u rukama pevaju vojničke pesme. Najzanimljivija na tom segedinskom Strašnom sudu ipak je slika koja predstavlja vojnike koji jurišaju na bajonete. U njoj nema dramaturgije kao na ostalim freskama, jer ti vojnici koji se probijaju kroz prepreke od bodljikave žice i još su živi i možda će čak za koji čas izvojevati pobedu. Cilj napada pokazuje im sabljom (ovog puta oštrica je uperena u odgovarajućem pravcu) zgodan muškarac u admiralskoj uniformi, iskićen ordenjem, na belom konju, s karakterističnim nosom beloglavog supa (tačnije turul-ptice). Nema nikakve sumnje, to je sam Horti upravo sišao s palube vojnog broda da povede pešadiju u juriš. Iznad Hortija i njegovih vojnika lete, naravno, veliki anđeli u crvenim odeždama, s oreolima, i duvajući u trube zagrevaju honvede na borbu.

Možda, dakle, Porta Heroum, uprkos tome što sugeriše, nije posvećena isključivo Velikom ratu? Posle velike smrti nastupilo je vaskrsenje svih koji su pali, koji su opet snažno zgrabili puške u ruke. Možda je to već 1919. godina, i admiral predvodi svoju Narodnu armiju na Budimpeštu, da najuri Belu Kuna i njegovu revolucionarsku crvenu armiju. Možda ti Mašluščakovi vojnici ne idu da ginu za Franca Jozefa, kralja Mađarske i cara Austrije, već za zemlje krune svetog Stefana. Na to ukazuje lik svetog kralja na susednom zidu kapije: legendarni vođa (prirodno iskolačenih očiju), sa sedom bradom patrijarha koja pada na zlatnu odeždu, ponosno stoji držeći u rukama kraljevske insignije u pozadini obrisa Velike Mađarske, a iznad njega lebdi molepstven natpis:

„Neka ponovo bude kaošto je bilo u imperiji svetog Stefana“.

Istorija mađarske kulture, istorija je samoubistava.

Lišiti sebe života neodvojivi je sastojak, tačnije posledica mađarske nostalgije; neizdrživo je čeznuti neznano za čim – ta se čežnja pretvara u bezdanu depresiju koja vodi ka oduzimanju života. Samoubistvo kojem je prethodilo ludilo izvršio je grof Ištvan Sečenji, antihrist devetnaestog veka, onaj o kojem govori Beremenjijev film.

Osnivač Mađarske akademije nauka, idejni tvorac prvog mosta koji spaja Peštu i Budim, protivnik Košutove revolucionarne linije, pristalica sporazuma sa Bečom, autor fundamentalnog mađarskog dela iz oblasti ekonomije, Kredit. Tada, kad je digao ruku na sebe, imao je šezdeset devet godina. U osamdeset devetoj godini pucao je sebi u glavu andor Marai, jedan od najvećih mađarskih pisaca dvadesetog veka, autor potresnih Dnevnika i mnogo manje potresnih građanskih romana. Nije hteo da se vrati iz američke emigracije dok god su u Mađarskoj bili stacionirani sovjetski vojnici. Godine 1937. na Balatonu, pod voz se bacio Jožef Atila, vodeći pesnik tog vremena. Tridesetak godina kasnije njegov čin na istom mestu ponovio je glumac Zoltan Latinovič, najveći zavodnik posleratnog mađarskog filma, koji se proslavio zahvaljujući nostalgičnom filmu Sindbad.

Samoubistvo su izvršili i čuveni političari Laslo Teleki i Pal Teleki. Prvi se ubio 1861, ne mogavši da podnese odgovornost za svoju odluku da raskine sa austrijskim dvorom, a drugi se ubio kao premijer, 1941. godine, protestujući protiv pronemačke Hortijeve politike.

Samoubistva su ovde izvršavali čak i idoli masovne kulture, estradne zvezde – kao pevač Pal Seči, koji se proslavio šlagerom o frizeru Gedeonu, ljubitelju žena, ili roker koji je nastupao pod pseudonimom Džimi Zambo, koji je izvodio sentiš ljige. Samoubistvo je izvršila i Čila Molnar, mis Mađarske 1985. godine. Svoje fanove na internetu ima i dan-danas.

Latinovič i Seči prekratili su sebi život sedamdesetih godina. Bili su preosetljivi i depresivni, sigurno su imali svoje razloge, ali ne treba zaobići činjenicu da su izvršili samoubistvo u zenitu kadarizma, na vrhuncu blagodeti gulaškog komunizma. Znali su da se povuku sa scene u najboljem trenutku.

Kadarizam je ubijao ispotiha, kao čađ. Nije vršio masovne progone jer nije imao koga – posle 1965. godine Mađari su izgubili antikomunistički zamajac. Zasnivao se na nepisanom društvenom ugovoru prema kojem je drug Kadar davao da se živi, a građanin Kovač4 klonio se jebada s državnim stvarima, samo je dirinčio na dva koloseka. Taj prekovremeni rad, sem što je prihodovao srčanim udarima, donosio je profit i u vidu automobila ili vikendice.

Mađari pate od hroničnog osećaja izuzetnosti. Kako ne pripadaju ni Slovenima ni Balkancima, kao ni germanskoj kulturi – ne mogu da se pozovu ni na jednu drugu zajednicu sem na onu s Mađarima koji žive u susednim zemljama. Najbliži srodnici, Finci i Estonci suviše su im daleko. Pripadaju drugoj kulturi – hladnom Severu, polarnim zimama, ekonomskom blagostanju. Poslednji zajednički susret odigrao se pre dobrih nekoliko hiljada godina, danas više ne bi imali zajedničku temu za razgovor. To više nije isti jezik, nisu isti bogovi, ostala je samo zajednička strast prema samoubistvima i preteranom konzumiranju alkohola. I još i mađarska šala o tome da su pre nekoliko hiljada godina ugrofinski nomadi išli na zapad, u jednom trenutku su videli putokaz: „Pametni na jug, glupi na sever“, i tada su Mađari skrenuli na jug, a Finci na sever.

Zaglibljeni u Karpatski basen, jedini i neponovljivi u svojoj drugačijosti, drugačijeg jezika, drugačijeg porekla – osuđeni na to da budu Drugačiji. Ali osuđen čovek ne može da bude srećan. Oseća stalnu opasnost, vidi oko sebe progonitelje. Mađari, dakle, crpu svoj ponos iz svoje različitosti, ali nesrećnički je to ponos. Biti Mađar zbog toga znači biti proklet. Samoubistvo je najveći izvozni uspeh mađarske kulture. Nijedan mađarski pisac, slikar, ni glumac nije postigao takav uspeh kao Szomoru Vasarnap – himna samoubica čitavog sveta, jedini mađarski hit svetskih razmera, delo čije su reči prevedene na dvadesetak jezika, dvadesetak svetski poznatih pevača uključilo ju je u svoj repertoar, a koliko je onih koji su se ubili pošto su tužnu pesmu čuli – tome se ni broja ne zna. Tužnu nedelju komponovao je 1933. godine Reže Šereš, pijanista jevrejskog porekla (zvao se, zapravo,Špicer), koji je nastupao u birtiji „Kulač“. Tekst je napisao reporter kriminalističke rubrike lista 8 Orai Ujšag, Laslo Javor. Uistinu – bio je to besprekoran duet ubica. Nijedan Šerlok Holms ni Herkul Poaro, sa tako snažnim indicijama na raspolaganju, ne bi uspeli da dokažu njihovu krivicu za savršen zločin uz pomoć muzike. Tako je zvuk klavira postao otrov strašniji od cijanida i arsenika zajedno.

Da, RežeŠereš je imao veći uticaj na čovečanstvo negoli muzika Franca Lista i filmovi Ištvana Saboa. Čak ni Devojka kose boje lana grupe „Omega“ nije osvojila svet tako kao što je Tužna nedelja. Gloomy Sunday pevali su Merijen Fejtful, Bjork, Luis Armstrong, Serž Genzbur, Šinejd O‘Konor, Frenk Sinatra, Bili Holidej, Kronos kvartet. I Erika Marožan u filmu Rolfa Šubela Gloomy Sunday.

To nije film o RežeuŠerešu, mada je inspirisan njegovim životom. To je film o ljubavnom četvorouglu: Erika Marožan i trojica muškaraca koji je vole i koji će zbog nje morati da umru, mada će jedan od njih umreti suviše prekasno, a dvojica bez sumnje prerano. Taj koji će umreti prekasno naglo nestaje u prvoj sceni filma:  osamdesetogodišnji Hans Vik posle pedeset godina ponovo dolazi u Budimpeštu, da proslavi svoj rođendan. Dok je boravio tu još pre rata, bio je mlad, stidljivi arijevac, pomalo smušen, pomalo nezgrapan, koji je tek desetak godina kasnije u uniformi SS štandartenfirera izgledao kao odrastao čovek. Tada je bio fasciniran genijalnošću nemačke fotografske tehnike (i uopšte, svega što je nemačko), kao i lepom krčmarkom Ilonom. Sada je osamdesetogodišnji starac koji na komodi u restoranu, u kojem je doživeo mladalačke zanose, uočava Iloninu sliku (Erika Marožan).

Fotografija je izrađena njegovom besprekornom nemačkom „Lejkom“, iz vremena kad je još uvek fotografisao lepe žene umesto da potpisuje naređenja za istrebljenje mađarskih Jevreja. Ponovo mu srce kuca jače; tako jako, da pada na pod kao pokošen. A zatim se vreme vraća unazad i gledamo prizore iz tridesetih godina: preduzimljiv restorater jevrejskog porekla, Laslo Sabo, i njegova voljena Ilona, zapošljavaju u svom restoranu novog pijanistu.

Pijanista je lep i sumoran, zove se Ondraš Aradi, i upravo je iskomponovao melodiju koja razgaljuje duše (i novčanike), melodiju pod nazivom Szomoru Vasarnap.

Mnogobrojna svetina kulja u restoran da bi čula setnu melodiju, profit se uvećava, uskoro izlazi i ploča s Aradijevom pesmom, samoubice prianjaju na posao: skaču u Dunav, vešaju se, ubijaju se čak se i u taksiju. Navodno je to zbilja podsećalo na epidemiju. U novembru 1935. u evropskoj štampi pojavilo se dvesta sedamdeset osam članaka koji su opisivali fenomen „himne samoubica“. Tako su, barem, izračunali manijakalni istraživači fenomena.

Šta je to toliko hipnotično bilo u toj pesmi jednostavne melodijske linije i prilično pretencioznog teksta u kojem samoubica poziva svoju voljenu da mu dođe na sahranu? Zbog čega je u ljudima pokretala autodestruktivni impuls?Šta je uzrok tome što mi se nekoliko dana pošto sam pogledao film ta melodija sablasno nasrtljivo vraćala, pa sam je pevušio u sebi, a dešavalo se i da sam hvatao sebe u pevušenju naglas? Šta je uzrok tome što sam bio gotov da se olešim ko svinja, svestan da to ne mogu učiniti, jer ne znam šta bi mi u takvom stanju sve palo na pamet? I šta je uzrok tome što sam u isti mah bio gotovo siguran – da sam živeo u ono vreme, da sam je čuo pre sedamdeset godina, bio bih u stanju da naudim sebi?

U dokumentarnom materijalu koji je uključen u film naglašeno je da je ta Tužna nedelja došla u pravi čas, kao poručena. Početak tridesetih, privredna kriza, nezaposlednost, čitava generacija ljudi izbačenih iz sedla koji su ujedno svesni neumitnog približavanja katastrofe, koji predviđaju da će ionako uskoro morati da umru, pa je onda bolje da to učine sada, i to kočoperno.

Kao što je to učinila ljupka sestra mladog jevrejskog bogataša, Mendela, koju je brat doveo u Saboov restoran.

Devojka koju glumi fenomenalna Dorka Griluš (u filmu Irina Palm igrala je kurvu koja uvodi Merijen Fejtful u tajne drkanja muškarcima, a takođe i u veoma slabom mađarskom filmu Mix, u kojem je takođe igrala kurvicu zlatnog srca), pojavljuje se na ekranu tek načas. Svojim krupnim crnim očima s izrazom tužnog obožavanja zagleda se u pijanistu koji svira Szomoru Vasarnap. U sledećem kadru pokazana je kako leži na krevetu prerezanih vena, a gramofon upravo završava reprodukovanje ploče sa zlosretnom pesmom.

Vratimo se, dakle, filmu: upravo dolazi do melodramatičnog zapleta, Ilona se zaljubljuje u pijanistu, Laslo pristaje na trougao, poštujući nov emotivni angažman žene svog života. Taj muškarac koji u ime ljubavi prihvata ulogu zvaničnog rogonje, uopšte nije kukavan – već uzvišen. I sve bi bilo dobro da nije her Vika koji se, pošto je čuo pesmu – uprkos tome što se trudi da bude tvrdokorni Nemac – baca u Dunav s Sečenjijevog lančanog mosta.

Na svoju nesreću, spasava ga Laslo – kasnije, kada je Vik već moćni esesovac, u položaju da može da spase svog davnašnjeg izbavitelja od transporta u Aušvic – on to neće učiniti. Ni Aradi više neće biti među živima – ubiće se iz Vikovog pištolja pošto je prvi put čuo Ilonu da peva Szomoru Vasarnap.

Pravog kompozitora melodije Szomoru Vasarnap, Režea Šereša, od pogibije je spasao nemački oficir koji ga se sećao još od pre rata, iz birtije „Kulač“, u kojoj je Šereš svirao. Priča kao iz Špilmanovog Pijaniste. Ah, ti suptilni, osetljivi nacisti, ganutljivi na zvuke klavira, i sami robovi umetničkim težnjama! Koji svoj rad na uništavanju čitavih naroda tretiraju takođe kao umetnost, makar kao umetnost knjigovoditelja.

Szomoru Vasarnap je prekrasan film s prekrasnim glumcima, perfekcionističkih kadrova i svežih boja. I to ga čini dirljivim, ali verovatno ne potresnim. U mnogim filmovima nalazi se ta čudna potreba za estetizacijom holokausta. Besudbinstvo, film Lajoša Koltaija (glavnog snimatelja Ištvana Saboa), na osnovu istoimene knjige Imrea Kertesa, toliko je lep – da čak i Aušvic u njemu izgleda kao nostalgična razglednica, a logoraši u prugastim odelima kao manekeni iz nove reklamske kampanje Benetona, razume se, vrlo kontroverzne, ali još kako lepe. Ako današnji gledalac očekuje da film progovori o ratnim traumama, on onda zahteva lepo pakovanje. Strahote su rezervisane za horore o psihopatama koji masakriraju električnom testerom – tada se zna da je sve to kao bajagi.

Jednom prilikom sam upoznao Eriku Marožan – tužnu Ilonu – i poznavao sam je samo na časak, dva do tri minuta u razgovoru u bašti kafane „Potkulč“ u ulici Čengeri, posle koncerta na kojem je promovisala svoju ploču.

Verovatno sam joj tada rekao da sam pisac, dakle, rekao sam nešto što nikad ne govorim. Hteo sam da se napravim važan? Da je zainteresujem za sebe? Mislio sam da će hteti sa mnom da izađe? Učtivo se pozdravila i vratila krugu svojih poznanika.

To ne može da bude slučajnost, da jedina svetski poznata mađarska pesma govori o  samoubistvu i neopazivo na njega podstiče. Sam Šereš se, uostalom, bacio sa balkona svoga stana u VII kvartu. Bio je januar 1968. godine, kompozitor je imao sedamdeset devet godina. Bolovao je od raka. Do samog kraja svog života svirao je klavir u restoranu „Kišpipa“. Da li je tamo svirao svoj šlager – to ne znam. Znam samo da je posle rata, dvadeset pet godina ranije, izvođenje Szomoru Vasarnap bilo zabranjeno u Mađarskoj, zacelo zbog zabrinutosti za život građana narodne republike. Trebalo je da građani rade i razmnožavaju se, a ne da sebi oduzimaju život. Trebalo je da se lišavaju nezavisnosti, slobode, čežnje za bežanjem, makar bežanjem u smrt. Tužna nedelja je, dakle, bila nelegalna, kao što je Lili Marlen bila pesma onih koji uopšte nisu želeli da umiru, a da ne bi umrli – morali su da ubijaju.

 (Iz knjige Gulaš od turul-ptice, Volovjec, Čarne, 2008)

 

1 Istorijski naziv Transilvanije (prim. prev.)

2 Domobrane (prim. prev.)

3 Alfold – velika mađarska nizija (prim. prev.)

4 Po rasprostranjenosti, drugo prezime posle prezimena Nađ (prim. prev.)

 

KŠIŠTOF VARGA (KRZYSZTOFWARGA), istaknuti prozni pisac srednje generacije u Poljskoj. Rođen je 1968. godine u Varšavi. Na Varšavskom univerzitetu završio je studije polonistike i radi kao urednik u redakciji za kulturu lista Gazeta Wyborcza, gde objavljuje svoje feljtone.

Debitovao je zbirkom pripovedaka Pijani anđeo na raskršću ulica (1992), a zatim su usledile knjige: Dečaci ne plaču (1996) – poljska verzija zaboravljenog hita britanske grupe The Cure, (u svojoj prozi Varga se rado poziva na široko shvaćenu pop kulturu; jedan je od onih Poljaka koji tvrde da je angloamerička rok muzika bila njihova istinska otadžbina u vremenu gašenja komunizma, a kada su sami bili na pragu zrelog životnog doba).

Sledi Bildungsroman (1997), u kojem se okreće svojim mađarskim korenima (otac mu je bio Mađar).

Opsednutost „trošnošću tela“, „kvarljivom puti“, starenjem i krhkošću postojanja (zbog čega ga često nazivaju najvećim hipohondrom u savremenoj poljskoj književnošću) razrađuje u romanu Smrtnost (1998), kao i u proznom delu 45 ideja za roman. Strana B singl ploče – 1992-1996 (1998), za koju je dobio nagradu Fondacije za kulturu.

Najveći odjek imala je njegova knjiga Tekila (2001), koja je 2002. nominovana za književnu nagradu Nike; (objavljena je i kod nas u prevodu Zorana Đerića; Novi Sad : „Vega medija“, 2005); Slede romani Karolina (2002); i Nadgrobni spomenik od teraca (2007) – nominovana za nagradu Nike 2007; potom Gulaš od turul-ptice (2008), koju su 2009. čitaoci u Poljskoj proglasili za knjigu godine; i najzad Aleja nezavisnosti (2010).

Knjigu Gulaš od turul-ptice čini osam eseja koji savršeno odražavaju depresivnu, melanholičnu Mađarsku, mučnu i nezdravu kao što je i njihova kuhinja. Varga preuzima ulogu vodiča po bircuzima i po istorijiMađarske i s lakoćom meštana, poznavaoca svakodnevne i praznične mađarske kulture, posetioca vinarija, znalca biranih i tradicionalnih jela, i veštim pripovedanjem iz istoriozofskog ugla stvara delo u kojem se esej iz kulture meša sa kozerskom pripovešću o kuhinji, začinjenoj sjajnim humorom i autoironijom.

 Izbor, prevod i beleška
Milica Markić