Olivera Vukotić
IN MEMORIAM: Miodrag Dado Đurić (1933 – 2010)

Slikar svetlosti, Miodrag Dado Đurić, nakon duge i teške bolesti 27. novembra 2010. godine je otišao na počinak. Bio je jedan od najznačajnih umetnika sa ovih prostora, a brojni likovni kritičari evropskog renomea (Alan Boske, Danijel Kordije, Fransoaz Šoaj itd.) uvrstili su ga među najznačajnije umetnike našeg vremena.

Rođen je 1933. na Cetinju kao peto dete u višečlanoj porodici. Otac Ranko je radio različite poslove, dok je majka Vjera bila profesor biologije. Nakon rane smrti majke, prihvatio ga je ujakMirko Kujačić koji ga je kasnije ohrabrio da upiše studije umetnosti. Gubitak majke ostavio je veliki trag na njega, a nadimak Dado, kako ga je ona iz milošte zvala, celog života mu je bio nerazdvojni pratilac.

Afinitet ka crtanju Dado je iskazao kao dečak, urezujući crteže kunjinjskim nožem po zidovima porodične kuće i to, kako je sam govorio, iz dosade. Jedno od prvih ostvarenja je na zidu ovekovečen Titov partizan sa petokrakom koji je „preuzet“ sa novčanica iz tog vremena.

Prvih par godina u školi prošle su u znaku strašnih ratnih razaranja koja su se reflektovala kroz celokupno Dadovo stvaralaštvo. Umetničko školovanje započeo je u čuvenoj srednjoj Umetničkoj školi u Herceg Novom, a 1952. upisao je Akademiju likovnih umetnosti u Beogradu koju završava četiri godine kasnije. Za profesora Marka Čelebonovića u čijoj je klasi studirao vezivale su ga lepe uspomene.

Dado je na Akademiji „crtao i crtao i crtao... svakodnevno po punih pet sati samo crtao... koncept crtanja istovetan sviranju na violini. Strogo, neizbežno, iz dana u dan“ rekao je jednom prilikom njegov drug sa Akademije Jernej Vilfan. Studentske dane u Beogradu provodio je sa drugovima sličnog senzibiliteta. Sa Šejkom, Toškovićem i Ristićem razgledao je reprodukcije starih majstora i provodio vreme u bibliotekama. Za užasne scene iz rata koje je iz dečačkih dana nosio u sebi, Dado je u umetnosti srodnost nalazio sa Bošom i Brojgelom pre nego sa savremenicima. U studentskom periodu napravio je stotine i stotine crteža originalnog i osobenog sveta. Smelo se upuštao u istraživanje vlastitog likovnog rukopisa tražeći najplastičniji modus izražavanja. Likovni temperament koji je ispoljio u studentskim crtežima zadržao je do poslednjeg dana. Njemu crteži nikada nisu bile skice za slike, skulpture i sl., već autonomne likovne celine. Poznat kao strastan crtač, toj ljubavi ostao je veran tokom čitavog života. Oštra, gestualna linija, povremeno prisustvo boje i različite podloge, prenosili su njegove stvaralačke drame.

Godine 1956. sa 20.000 franaka u džepu, koliko je dobio za sliku Smak sveta od Umetničke galerije u Cetinju, odlazi u Pariz. Otišao je zbog izbegavanja vojnog roka, a kasnije je često govorio da u Parizu, kao i u Njujorku, ne može da se napravi loša slika. U početku, život u gradu svetlosti nije bio lak; tako je Dado upoznao i njegove manje lepe strane, a put od nepoznatog umetnika, do jednog od najznačajnih savremenih slikara figuracije, započeo je u litografskoj radionici. Tu je upoznao za svoju karijeru vrlo značajne ličnosti, kao što je slikar Žan Dibife (u čijoj je galeriji 1958. imao prvu samostalnu izložbu u Parizu) i Danijela Kordijea, svog prvog pariskog galeristu i dilera. Već 1957. Dado se seli u Kursel le Žizor u Normandiji, gde iznajmljuje napušten bioskop u kome se prepušta slikanju i crtanju. U istom gradu, pred kraj svog života nekoliko godina je oslikavao zidove rane srednjovekovne kapele svetog Luke, u čijem podu su sahranjeni leprozni. Od početka šezdesetih živeo je u dobrovoljnom umetničkom izgnanstvu u Eruvalu, u starom, napuštenom mlinu čije je zidove oslikao kolonijom „nakaznih“, što je prva slikarska intervencija „in situ“.

Pored crteža koje je intenzivno radio kada je došao u Pariz, Dado je u drugoj polovini pedesetih započeo i seriju slika Bebe ili Glave u kojima je repertoar sveden.

Glave su metafora lutke čije sklopljene oči, naglašene nozdrve i poluotvorena usta bukte od izražajnosti i snage, što između ostalog karakteriše i njegovo celokupno stvaralaštvo. Nezavisno od toga o kom ciklusu ili mediju izražavanja je reč, pažnja je fokusirana na apokaliptičnu viziju sveta. O problematici opusa najbolje govore reči samog autora: „Možda su moje slike i određeni otpor smrti. Verovatno je to, ali ja o tome nikada nisam mislio. Svi su svesni da će jednog dana umreti.

Ali niko ne misli na smrt. Moje figure su u mukama: to je, verovatno, osećanje koje ja imam o životu, kao nepopravljivi pesimista. Ima lepog u životu, bilo bi glupo da ne priznajem stvarnost. Ali, kad se od lepe stvari pravi kult, kao neka religija, to je pomalo odvratno. Jer, kad se čovek probudi, onda ni izbliza nije sve tako. To je zabluda. Zato ja imam alergiju na sve moguće teorije o lepoti...“.

Dadove figure su oslobođene suvišnog i svedene na ogoljenu suštinu čovekovog bivstvovanja. Želeći istovremeno da prikaže figuru i spolja i iznutra, on prikazuje oblike u trenucima metamorfoze, kada se jedna forma pretapa u drugu. To čovečanstvo koje se raspada čini svet gnoma, trupova, kostiju, lobanja i skeleta. To je svet autorovih uspomena. Figure u mukama na najživotniji način transponuju umetnikovo osećanje o životu, jedinstvu zla i smrti. Njegova velika platna su jedan uskovitlani košmar napravljen od monstruma, dece, staraca, ljudskih organa, nestvarnih životinja. Za to slikarstvo francuski pesnik i esejista Alen Boske je zapisao: „Celo Dadovo delo u znaku je prvog i poslednjeg čoveka: monstruozna imaginacija prvih dana i raspadanje poslednjih“.

Dadove slike su u suštini priča o svetlosti koja je njihova esencijalna bit. Polazeći od toga da je svetlost izvor života i da ona u svojim dnevnim menama guta i opseda platno, on se tim fenomenom bavio kroz boju. Hromatski registar je tokom geneze Dadovog likovnog rukopisa doživljavao određenu metamorfozu, baš kao i broj figura na kompoziciji kojih je u početku bilo mnogo a kasnije je uglavnom prisutna samo jedna. U osnovi, kolorit primorskih hromatskih harmonija je „prenet“ na slikarsko platno. On je satkan od plavih, roze i zelenkastih skladova u koje je utisnuta vizija raspadanja i uništavanja. Dado misaono prodire u suštinu materije i njenu neuništivost u vlastitom truljenju i menjanju.

Dadov likovni temperament podjednakim intenzitetom se može pratiti u slici, crtežu, grafici, skulpturi, kolažu, asamblažu, scenografiji ili bilo kojoj drugoj formi umetničkog izražavanja kroz koju se iskazao.

Poznat po tome da se u umetnosti nikad nije ponavljao, Dado je u svim medijima izražavanja bio raznovrstan ali uvek dosledan ličnom rukopisu. Njegova Sikstinska kapela odnosno oslikana kapela Svetog Luke (dom za leprozne iz XIII veka) u Žizoru, završena 2009. godine, i sredinom devedesetih nastale zidne slike i skulpture-objekti u vinskom podrumu u Serinjonu – neka su od Dadovih umetničkih svedočanstava koja su Francuskoj ostala zauvek.

U svetu umetnosti na ovim ili nekim drugim prostorima umetnost Miodraga Dade Đurića pripada istoriji umetnosti. Ali, podsećanja radi, na prvoj retrospektivnoj izložbi u Nacionalnom centru za savremenu umetnost u Parizu 1970. godine, predgovor za katalog zamenjen je intervjuom, jer „niko nije hteo da piše o meni“ izjavio je Dado jednom prilikom. U međuvremenu je Dado postao simbol „darovitosti koja se dokazala“.

Njegova dela nalaze se u zbirkama najpoznatijih svetskih muzeja (Stedeljik u Amsterdamu, Gugenhajm u Njujorku itd.), a od 2001. godine njegove slike deo su stalne postavke centra „Žorž Popmpidu“ u Parizu.

Pored brojnih putovanja po mnogim zemljama sveta i kratkog boravka u Njujorku i Centralnoafričkoj Republici, rodnu Crnu Goru uvek je navodio kao izvor nadahnuća. Bio je predstavnik crnogorske države na Međunarodnom bijenalu u Veneciji (2008). Potresna sećanja na ratne scene iz ranog detinjstva trajno su utkana u njegovo delo, kao i raspad Jugoslavije koji je Dado doživeo kao ličnu tragediju. Svoje osećanje o životu i o čovečanstvu koje krvari, iskazao je kroz sve segmente stvaralaštva, stvaralaštva koje se ne zaboravlja.