Dragica S. Ivanović
SEOBE ŽIVKA NIKOLIĆA

Živko Nikolić: Seobe u nevreme

Gramatik, Beograd, 2010.

Lirika Živka Nikolića, čitaocima već dobro poznata, najnovijom zbirkom pesama, poprimila je novo obeležje, jednu elegičnu notu, kakvu u stihovima ovog pesnika do sada nismo sretali. Pevajući o seobama i njihovim mnogobrojnim vidovima, on nas ne preseljava samo s jednog mesta na drugo, već nas seli i kroz vreme. Seobe u vremenu i prostorne seobe međusobno se prožimaju i uslovljavaju.

Ova zbirka pesama se sastoji od pet ciklusa. U naslovu svakog od njih ključna je reč, sadržana i u nazivu knjige – seobe, i svakim od njih pesnik nastoji da otkrije ponešto o radostima, a mnogo češće o tugama i bolovima odlazaka. Pokušavajući da prvim ciklusom ukaže na magijsku moć poezije, ali i magijske moći seoba, Nikolić polazi od osnovnog postulata da je ego ishodište svega, da je u njemu sve sabrano i da iz njega sve izvire, predmeti i osećanja: prag, dlan, putokaz, pukotina, vazduh, prozor, ram, želja za promenom i bekstvom, koja je zapravo nemoguća, jer od sebe se pobeći ne može. A ko bi i poželeo da pobegne od sebe? Učinio bi to isti onaj lirski subjekat, koji kaže: „bubašavaba na dlanu / meni je uteha.“ Onaj ko slavi bubašvabu kličući joj „Aleluja“, neko je ko živi sa svešću da je sve lepo ostavio iza sebe, a da su nove lepote daleko, mnogo daleko, i da su neizvesne koliko i reinkarnacija kojoj se ipak nada, u koju veruje kao u jedinu istinsku pravdu. Do trenutka kada će se lepota vratiti, a praznina ispuniti osmehom, čoveku ostaje samo da posrće i cvokoće od studeni i straha.

Seoba bića iz mladosti u starost najpotresnija je i najmelanholičnija od svih selidbi koje se mogu zamisliti. Nad njom je samo jedna, neispitana i nedokučiva, više naslućivana i priželjkivana, nego poznata – seoba duše. „U svoju sam se suprotnost preselio: / u mirovanje.

Ono što sam bio / nisam više, a ni sutra neće postojati / ovo što se sada nazire...“ a i sama duša jedva da se i primećuje. Ona, još uvek razigrana, ostavljajući telo koje miruje, kreće u ispitivanje voda i vetrova, u ispitivanje onog tamnog i neznanog. Osmeh sačuvan u sećanju i toplota nečijeg dodira čuvaju uspomenu i na nas bivše, na nas kakvi smo bili pre mnogobrojnih selidbi, pre umnožavanja vlastitog lica i preseljavanja života s mesta na mesto. Ono što se u naše ja utisnulo, putuje s nama po svetu, gde god to da zatraže naše radosti i bolovi. No u svemu tome sadržana je magija, magija svakodnevnog, a ipak nesvakidašnjeg hoda ka starosti i smrti, ali i magija reči, koje, kao i sve drugo, imaju sposobnost da se sele, da se prepliću i stupaju u neuobičajene odnose, toliko komplikovane da je njihova osnovna funkcija prosto nemoguća, i da se umesto reči moraju upotrebiti boje.

Magija reči, čarolija koju one proizvode onda kada prestanu da budu puko sredstvo komunikacije, jeste selidba reči iz svakodnevnog govora u poeziju. I dok se ljudi bojama sporazumevaju, pesnici rečima oslikavaju nove svetove. Treba li napomenuti da su pesme u kojima se govori upravo o tome, najvedrije u celoj knjizi. Ali svest da svet i sve u njemu postoje samo ako postoji i čovek koji sve to primećuje, koji sve to u sebe prima i kroz svoj duh prelama, dovodi nas do stihova „mera svemu / moj je trag.“

U ciklusu pesama Seoba predmeta sve pesme ne samo da su tematski povezane, već dodiruju jedna drugu, jedna drugu prizivaju, jedna iz druge izniču, seleći misao s jednog kraja na drugi. Vrata, prozori, kuće, kamenje, knjige sve je krenulo u jednu opštu seobu, zahvaćenu kovitlacom tugovanja za izgubljenom mladošću. I dok čoveka istrgnutog iz okrilja mladosti drži samo nada da će nemila seoba koja ga je privela starosti biti zamenjena nekom mnogo povoljnijom selidbom, seoba predmeta, iako budi nostalgiju, ipak nije toliko potresna. Onaj kroz čiju svest predmeti obezbeđuju svoj opstanak, učiniće i da trajno, bar u sećanju zadrže svoje prvobitno mesto.

„Trajete vi tople kuće / u mojim mislima, / dok mene ima, ima i vas, / na onom istom mestu, / svima znanom, / ništa vas iz mene ne može iščupati, / ništa na bolje preneti, / odneti ...“ (Preseljenje kuće).

Nisu sve seobe nužne, niti su same po sebi smislene. Seobe kamenja besmislene su koliko i Sizifovo guranje kamena, koji se uvek iznova nadomak vrha skotrlja u podnožje. Ako procenjujemo korisnost tog posla, nećemo je uočiti, ali u Sizifovom slučaju, svrha uzaludnog truda jeste kazna za obmanjivanje smrti, dok je u Nikolićevoj pesmi Seoba kamenja uporno prenošenje kamenja kazna za besciljno trošenje datog nam vremena, upravo zbog toga „Jednom započeta, seoba kamenja / nikad ne prestaje. I njen se smisao / iz dana u dan sve više uobličava.“ I dok se knjige raskriljuju i sele poput ptica, dok se zvuk razmešta u prostoru, uvek pronalazeći nove predele, i čovek se kroz seobe pretvara u bodlerovsku skitnicu obuzetu lutanjem, koja zbog brojnih selidbi sebe više ne može da prepozna. Upravo tu počinje „seoba bića“, kako je i naslovljen treći ciklus ove zbirke pesama.

Ne treba misliti da je čovek jedino biće koje je spremno (mada često i potpuno nespremno, ali primorano) na selidbu. U pesmama Živka Nikolića, svoja mesta menjaju pčele, rode što se s jednog bunjišta na drugo preseljavaju, krave sklone lutanju, lakonoge koze, pa i cvetovi, čiji se miris sa grobljanskog tla preseljava u „druga prostranstva“. Nekada ironijski intonirana, nekada elegična i melanholična, pesma Živka Nikolića kroz razne svoje mene i seobe, nastoji da nam dočara bolnu i lepu stranu prolaznosti svega što postoji.

Ali, ma šta mi radili, kuda god hodili, čekali ili sami na put kretali, svaka seoba nam padne u nevreme. Za odlazak iz života nikada nije pravo vreme; pred odlazak iz svojih sećanja uvek preti neka nepogoda. A ipak kretanje je „naš usud. Ko može da nas zaustavi?“ Nasuprot malobrojnima koje ne drži mesto, a ni oni se ne trude da na bilo koji način neko mesto zadrže za sebe, koji u bekstvu pronalaze spasenje i životni smisao, mnogo je onih koji bi rado odustali od seoba, onih prostornih, a još i više onih vremenskih; koji bi se i sebe odrekli, samo da više nikuda ne moraju da se sele. Kontrastno ih postavljajući jedne naspram drugih, Nikolić jasno naglašava nadu i vedrinu koje prate one što se hrabro hvataju u koštac sa velikim preprekama i velikim životnim stihijama. Za njih seoba nije kraj svega: kraj postojanja svog i tuđeg (jer ako nije osmotren kroz prizmu vlastitog ega, svet ne postoji), za njih je seoba preobražaj, menjanje obličja i ništa više. Ali baš to predstavlja nedokučivu misteriju, nesaznatljivu tajnu o transformaciji duše nakon što napusti telo.

Putujući od pesme do pesme Nikolićeve knjige Seoba u nevreme, upoznajući sve vidove seoba, odnosno preobražaja predmeta, bića i ljudi, dolazimo do zaključka da seobe ne postoje, jer ma kuda se selili, još uvek smo to isti mi. Sebi se umaći ne može. Pa ipak, ostaje tuga, bezrazložna i teška, tuga za minulom mladošću, tuga za onim što je zajedno s mladošću nestalo. I bez obzira na to da je poruka, u svom krajnjem ishodu prilično vedra, izmučeni brojnim seobama, ostajemo tužni kao da se za sva vremena opraštamo od nečega nama veoma važnog i neizmerno dragog, i više ne znamo šta je to što ostavljamo, i da li to mi napuštamo ili smo možda ostavljeni.