КОРАЦИ

Erol Tufan
SKITNIČKO SRCE

IŠČEKIVANjE KANDIDATA ZA PESNIKA

Ja nisam pesnik. Ja sam samo mogućnost za pesmu...

U unapred isplaniranim putevima do sreće

slučajni beležnik zapisničar

notar dnevnih snova

onih koji već duže pate od insomnije.

Glas koji čekamo da nas povede ka istinskom snu

zasigurno će doći iznutra, iz naših nedara…

I sve ono čega sada nema, iznova će se sazdati

oslobođeno balasta lažne nam savesti

Uputićemo se goli i čisti ka

azbuci neisprljanih reči.

I eto tamo u daljini gde se spaja nebo sa snom

čekaju nas vokali na izvorištu nevinoga jezika.

Ali, jesmo li dovoljno gipki i vešti

da preskočimo baruštine?

Možemo li dugo da čekamo?

Šta je ovo iščekivanje?

Anti-poezija ili nakaradni odraz

sazvučja iz naše raskidane nutrine?

Umoran sam od pozicije nominovanog

kandidata za pesnika

i večnog bdevača iznad tuđih radosti...

Naoružan jedino perom, belim listom i kutijicama

ispunjenim zrnima sreće

polazim na dug put...

Tamo, na vrhu

čekaju me nove reči sazdane od

ljubavnog plesa vetra i stene,

umivene udarima krupnih kapi kiše,

čekaju mene, kandidata, da ih muški zgrabim

i upotrebim u zidanju večne pesme

U neprestanom imenovanju svetlosti…

 

OSTRVA U MENI

Moje ja odavno podeljeno

sa sopstvima razgovara

Mene mala ali vidljiva

ostrva sačinjavaju

Svako od njih bezuslovno mi daje

mirise, ukuse, boje

Buket različitih cvetova

pluta u mome umu

Tri šapata se danonoćno

rasprostiru u meni.

Penjem se lagano i strpljivo

na vrh svakoga grebena i dodirujem

već ostarelim prstima isto nebo nad nama

moleći se na različitim

svim mojim jezicima

ispunjavam različite sve znane rituale

Ali sva ostrva u meni kazuju jedno te isto

Ništa mi nije strano

što je ljudsko i čisto

osećajem i razumom što je darovano

Da slavim prošlost, tugujem nad sadašnjošću

i radujem se budućnosti, to hoću

Ja, balkanski putnik

od ostrva do ostrva što plovim.

 

SVETIONIK

Ocu

Stoji tamo sred moreuza

kao obelisk posvećen suncu…

teškim brodovima

što klize slanim plavetnilom

pokazuje put

Blista, postojan, nepomeriv,

siguran kao očeva kuća.

Mi lutamo,

on čeka na obzorju

trepetom ponad vode.

Svu noć je svetlost u prozoru.

Nema sna za luču u očima.

Bdi fenjer

zaboden u more

živi žar

život

ne haje

za kišu, vetar, za talase...

ne da se... traje

 

SRCE SKITNIČKO

Moje telo više ne skita

od osmeha do usne

Od pramena do ramena

Od puti do puti

Ali nešto u meni

još se otima

u starim ritmovima

daje se i uzima

Usplahireno i

rado viđeno u Svemiru pulsira

Nema mira naviklo da šarmira

Evo ga

pokrenulo se ne spava

trči leti očarava

od slova do slova

od reči do reči

od stiha do stiha

od jezika do jezika

otiskuje se vitez skitničkoga lika


KRATKOMETRAŽNA PESMA

Bio si luk, strela i meta

Naspi nešto u čašu i zamisli se

Ti, ućutkani ratniče proboden u grudi

kome ni Bogovi arhajski ne oprostiše grehe

pomiri se – nećeš više leteti

Iznad vode put svetlosti – samo ćeš da žudiš...

Luk, strela i... padanje

Oslušni ipak u kratkometražnoj pesmi ovoj eho

Svoj spas Ponovno rađanje