Слађана Илић

АБЕЦЕДА СМРТИ И КУЋА УМЕТНОСТИ

Владимир Тасић: Стаклени зид

Адреса, Нови Сад, 2008.

У сва три романа Владимира Тасића (Опроштајни дар, Киша и артија и Стаклени зид) тематизовани су искуство одласка, смрт ближњих, тражење иналажење смисла у уметности.Одласци јунака у романима овог писца мотивисани су или специфичном природом одлазећег (у Опроштајном дару брат је неспутани дух који тежи апсолутној слободи), или неповољним социјалним, друштвеним и политичким околностима, као и надом одлазећих да ће у новој „домовини“ живети сигурније и срећније.

Искуство које је тематизовано у роману Стаклени зид јесте и искуство останка. (Сестра која је такође неспутани дух тежи апсолутној слободи и верује у важност сопствене мисије, снагу истине и значај речи, па остаје у ратом захваћеној земљи.)

Два кључна догађаја којима је мотивисан настанак прича јесу одлазак и смрт брата (Опроштајни дар) и останак и смрт сестре (Стаклени зид). Осим што је њима мотивисан настанак прича, које, упркос томе што су трауматичне, имају ехабилитациону моћ и представљају својеврсну могућност ослобађања од трауме, као и могућност да онај који ствара пронађе сопствени смисао, заувек су одредили даљи ток живота осталих јунака романа.

И док су јунаци Опроштајног дара смисао пронашли у заједништву,љубави и уметничком стварању, јунаци Стакленог зида, осим дечака који заокружује причу и приповеда је из трећег лица, ни у чему не налазе смисао. Његова прича, која се састоји од четири дела означена латиничним словима А, Б, Ц и Д, у ствари, је – абецеда смрти. Она је и сведочанство о његовом одрастању и перцепцији дешавања у земљи његових родитеља. Док родитељи с неверицом, страхом и тугом примају информације из домовине која више не постоји, дечак, са емотивним отклоном, који је последица непознавања суштине проблема иживотног неискуства, ту непостојећу земљу доживљава као егзотично место у којем се дешавају невероватни догађаји, попут оних који су му познати из света компјутерских игрица, филмова и сл. Ипак, његова перцепција се мења оног тренутка када постаје свестан да је један од личности велике породичне драме чије му појединости нису сасвим

познате и јасне, али које имају великог утицаја на његово сазревање, тј. не допуштају му да одрасте. Могућност да одрасте, сагледа и надвлада трагедију која му је обележила живот налази у суочавању с њом, писању о њој и њеним последицама.

Прича коју је дечак заокружио почиње и завршава се речима: "Дечак је касно проговорио." Том реченицом, обазриво, из трећег лица, из потребе да заштити свој хиперсензибилни, још увек дечачки, а већ повређиван свет – он наговештава помереност свега онога о чему приповеда, као и своју необичну позицију, јер, како у роману пише, "није имао избора". Прича је изабрала њега и почиње у тренутку када он има једанаест година.

Прича коју пише јесте и сведочанство о разореним животима његових родитеља. Мајка постаје опседнута трагичном смрћу сестре и свој живот посвећује истраживању тог случаја. Због те потребе, која је надвладава, пате сви, па долази до распада породице. Неумољивост и далекосежност несреће сагледава се кроз низ догађаја који су уследили. Осим што је у потпуности растурила личности ближњих који неизмерно пате, смрт сестре дечакове мајке расклопила је брачну везу његових родитеља. Учинила је да се никада више ништа не може саставити. Незадовољства која су стечена у новој "домовини", а која су до тог догађаја тињала у сваком одњих, попримила су обележја стихије: отац се одаје алкохолу, доживљава нервни слом, након неколико година умире.Мајка је незадовољна земљом у којој живи, својим послом, социјалним и друштвеним статусом, третманом придошлица у новој "домовини"...

Као и Опроштајни дар, и Стаклени зид се може читати као роман о дуалном идентитету. Као што је у Опроштајном дару главни јунак неодвојиви део братовљевог универзума, тако је у Стакленом зиду дечакова мајка неодвојиви део универзума своје сестре, с тим што главни јунак Опроштајног дара, размишљајући о брату који није жив, више сазнаје о себи, проналази и утврђује своје место у општем поретку, а дечакова мајка, јунакиња романа Стаклени зид, размишљајући о сестри која више није жива, несвесно експонира своју тамну, деструктивну страну и не налази своје место у општем поретку. Размишљања о сестриној смрти доносе јој трајну узнемиреност. И док се јунак Опроштајног дара против туге и недоречености братовљеве смрти бори тако што покушава да усрећи своје ближње ситним радостима, за јунакињу Стакленог зида нема утехе. Она носи терет неразјашњености страшног злочина почињеног над њеном сестром. Потреба да се бави било чиме, осим прикупљањем информација о том злочину у циљу откривања починиоца, инхибирана је тим теретом.

Роман Стаклени зид такође је и сведочанство о отуђењу које дехуманизује односе међу људима, деформише личности оних који одрастају и девалвира значај речи. Осим што одраста у специфичним околностима, које су последица тешке породичне драме која му отежава да сазри, дечак одраста у свету премреженом информацијама у којем, неминовно, изостају осећања. Мајка не може да га одвоји од телевизора и рачунара, а његово дружење с вршњацима посредовано је "електроником" и "пакетима сигнала". Налазећи се "у мрежи", дечак и његови пријатељи постају ухваћени у мрежу усамљености, бесмисла и виртуелног света у којем све функционише по правилима компјутерских игара. Читајући Стаклени зид, уочавамо да се тај механизам неминовно шири, аутоматизује и лишава осетљивости све оно што припада свету, који је некада припадао човеку. Због тога се функција речи обесмишљава, па оне постају само размена и признаница.

Као у роману Опроштајни дар, и у роману Стаклени зид веома је значајна прича о дару. Читајући те књиге закључујемо да стварање има и рехабилитациону функцију, да се "употребом" дара, бар док смо у свету уметности, а можда и нешто дуже, може оздравити од емпиријске стварности и болова које доноси живот. То је често, како закључујемо читајући роман Стаклени зид, и једини човеков пут и једина његова утеха. То спознају чак и неутешни, они који су расклопљени несрећом, који немају снаге за стварање. И ако више не могу ништа, бар могу усмерити оне које највише воле и пружити им наду: "Имаш маште, осетљив си и лепо лажеш, можда ћеш једног дана бити писац, али још си дете и врло мало знаш", рекла је мајка дечаку.

О значају и величанствености дара казују многобројни поступци којима нас Владимир Тасић уводи у свет "лепе лажи" и разоткрива "сјај једног великог, превеликог срца" које јесте, како тврди приповедач романа Опроштајни дар – "кућа уметности".