КОРАЦИ


Саша Чокљат

АЈВАР

 

          Кухано вино на осунчаној тераси Амстердама усред зиме,  посебан је доживљај. Иако ми је ледено и од самих наочала, морам их држати јер је сунце постало пресвијетло и превише бљешти. Трг је одавно испуњен људима, студентима, љубавницима, туристима, псима, голубовима… У камп приколицама, претвореним у киоске, продаје се fast food, а људи, привучени мирисом, обожавају куповати. На једном мјесту се продају oliebolletjes (нешто слично загорјелим уштипцима у шећеру у праху), што је традиција у Низоземској за вријеме божићних и новогодишњих празника, али и тијеком цијеле зиме, на другом мјесту се налази вијетнамски штанд са познатим loempiama (месо и поврће у лиснатом тијесту, пржено у фритези, уз слаткасто љути умак), те незаобилазни штанд са рибом – од разне рибе, нагло похане у фритези, до фамозних сирових харинги, сервираних уз велику порцију лука.

          Поносни Американац No-Much-Brain се слика са харингом у руци, окренутој према глави коју је једва изврнуо према горе, “chees” поглед ипак према камери, те спушта рибу у уста, прождирући уз гримасе “фуј, занимљиво, well, бљак, мммм, okay!” и завршава само њему и његовој групи шаљивом поуком у стилу Travel Channel.

          У исто вријеме 459 Јапанаца  све то марљиво, упорно и храбро фотографирају и снимају, смијешећи се на знак “Сад!”.

          Испред музеја “Madame Tussauds“, ред за карте се протеже скроз преко улице, што и није тако страшно јер улице нису широке.

          Требало би пронаћи вријеме кад нема тих гужви и на миру погледати све те фигуре. Унутра је, заправо, прекрасно. Осим самих фигура, ради се о профињеним компјуторским манипулацијама, гдје се можеш наћи у просторији из које се повијесни ликови фигуративно појављују пред тобом или у трену цијели планет Земља, у свом плаветнилу израња испред, иза, изнад и испод тебе, што се претвара у огромни оцеан, који ти се из даљине приближава, а онда угледаш стари брод прекрасних једара како плови према теби, те дотиче обале које се претварају у куће, куће у улице, а улице у Амстердам. Човјек у неколико минута постане и земљина оса и свемир који држи Земљу, и беспуће мора и стари једрењак, и кућа и град, а угодан глас  у интервалима говори о повијести настајања града.

          За доживјети то, вриједи чекати и на другом крају улице, посебно ако је иза тебе велики излог са вјештицом која, умјесто на метли, јаше на дивовском фалусу.

          Кухано вино на столу још се пуши, пепељара пуна чикова, која се празни кад се испразни, два магазина, од којих  читам Qуест и примјећујем жену са масним, млијечнобијелим ногама: сунча их.

          Обје је лежерно пребацила преко друге столице, ципеле без чарапа, а засукла је и рукаве, те главу наслонила на наслоњач, јер је јануарска сезона сунчања већ почела. С времена на вријеме руком посегне према флаши Гролсцха на столу, и потегне добар цуг. У другој руци цигарета, те се игра правећи димне кругове у прецизним размацима. Пући усне. Зијевне.

          За трећим столом три америчке студентице, које гласно причају урбаним њујоршким нагласком. Онда се смију, нешто коментирајући, а једна од њих се одвали смијати попут праска, у размацима: хахаха.

          Почињем се смијати и сам, не због њених коментара купаона и WС-а у Низоземској, него због њеног заразног, трбушног смијеха.

          Њих три су ваљда дуго тражиле одговарајући стан; сви су били премали и прескупи. Неки су били у насељима у којима живе само црнци, неки су били богу иза ногу, а онда су запазиле да у неким огласима пише “roayal flat“. Унајмиле су нешто скупљи њихов краљевски стан и онда су схватиле да је “roayal flat” обичан стан, мало већи, у којему се налази када за купање. Обична, бијела када. Овој која се заразно смијала, осим што јој је било чудно за назив, било је и супер што се може извалити у кади и играти пјеном, попут Исадоре Зелде у Страху од летења, кад остане без фрајера. Рекла је да сад морају купити и фрижидер за хлађење боца јер ће јој требати за силни пјенушац, којег ће попити, лежећи у тој кади јер слути да јој је живот, попут дневника Bridget Jones, у Амстердаму. Осим тога, купит ће стотине оних јефтиних, мини свијећа и осјећат ће се свечано.

          Друге двије су биле незадовољне јер сада немају туш кабину, а у замјену су добиле краљевски стан.

          Све три су биле јако незадовољне чудно неугодним холандским заходским шкољкама. Тако су мале и вода се налази тек при дну, те је увијек изнова морају пуштати. Ова са смијехом је додала да морају обавезно погледати гдје се може купити wc папир, који не шмиргла и потражити мајстора да им у купаоницу и у wc стави нормалне прекидаче за свјетло. Сада имају оне што вире из плафона и када хоћеш упалити свјетло мораш  шпагу повући према доље. То исто мораш када желиш угасити свјетло. Проблем је у томе што су све три већ неколико пута то биле потргале јер су вукле нагло, те им је онај њоњ сусјед из Египта, који живи са женом којој не могу видјети ништа друго осим шака, поправљао инсталације.

          Када се ова полуанорексична студентица, која је непрестано пила “Витал”-воду из флаше, сјетила како су први дан у купаони палиле свијећу,  њена цимерица се опет почела заразно смијати, а ја сам погледао на млијечно бијелу “сусједу”, која је већ повремено хркала.

          Узмем своје ледено кухано вино да га коначно докрајчим, а нетко ме ухвати за раме, тако да викнух “Јоој!”, а познати глас ми рече: “Све ти је то од некретања, стари мој.” И прије него што ишта рекох, Тони привуче столицу к себи и сједне.

          – Ееееј, Тони, па ди си ти мени? Је, је, од некретања – ал да се више ниси усудио!

          – Ајде, ја трчим около по граду, тражим отворене дућане јер оној мој фали некај за ручак, а ти…. Јебе ти се. Ту сједиш, цугаш и…. Ма, дај пљугу! – узме Тони цигару, подбочи се и погледа око себе испод ока.

          – Јеботе, погле ову! – показује Тони према сусједи која хрче. – Нарољала се дромфуља пиве и мисли да је на плажи. А кад дође дома бу спекла фриканделу. Не, не, бу чекала да јој донесу пиззу па, недјеља је! – прасну Тони у смијех.

          – Шта је Тони, фали ти Шпица, а? Ош’ нешто попит? – питам.

          – Ма ке фали… Шпица јебате… Нисам бил… ево, равно годину дана. Све ово ни вредно једне загребачке суботње Шпице, стари мој…. Него, дај, ди је та цуга? – маше конобару.

          Тони отпија свој туборг, ја еспрессо, и причамо о силним поскупљењима од када је уведен еуро, о влади коју под хитно треба рушити, о све отворенијој мржњи према странцима и најмизернијим плаћама у западној Унији, о дјеци која с њим причају само низоземски и нашој заосталој проаустроугарској инфериорности и осјећају мање вриједности, о јебеним авионима и новим прописима – ма, више ми се ни не лети – и “јединој правој истини” да је једина стварна пријетња, заправо, Америка. Онда Тони искапи трећу пиву, погледа на сат и рече: – У, јеботе, јел ти знаш неки дућан који још ради?

          – Мислим да ти је отворен онај мали “Albert Heijn“, а ако није, не гине ти кухача, хаха.

          И само што мој очајни земљак отвори уста да изусти неизоставно “јеби се”, раздрагано нам приђе, благоречено пуначна, румена Холанђанка “маде бy Гоуда каасиндустрие”, носећи у врећици две тегле Подравка ајвара, разноразних чајних, јетрених, рибљих и иних паштета, Поли саламе, бомбона негро, тиктак, бронхи и пез, те неизоставну Вегету, све купљено код Турчина и пуна наде упита на јако лошем јужнославенском:

          – Јесте ли ви Хрвати?

          Ми се мало згледасмо, погледима се питајући “ко је сад, па, ова лујка” и Тони се нацери: – Наравно, зар се то не види, оваква љепота! – погледа ме, вјешто намигнувши.

          Охрабрена Низоземка већ вади ајвар на стол и сва усплахирена говори:

          – Ја обожавам ајвар. Ајвар, ајвар, ајвар! Мммммммм…. lekker! Ја га сваки дан једем – поносно говори. Мажем га на турске лепиње, исто ко и паштете. И кухам све с ајваром. Али више волим овако, без ичега. Нарежем и слатког лука, па га једем уз ајвар.

          – Супер, само… то је јако масно да би се тако често јело – кажем – треба бити опрезан.

          – Јооој, јесам, признајем, јесам се здебљала. Али сад сам спала на 115 кг, а имала сам 128! – побједоносно говори Холанђанка. – Иначе, ја сам Марва – суговорница пружа руку и ето, упознајемо се.

          – Рекла сам да ће мој муж бити само Хрват и нитко други! Ја волим ајвар, а Хрвати раде ајвар. И са својим мужем ћу одселити гдје год он буде хтио. Имала сам ја пуно фрајера, знате. Дођу и оду. Не знају цијенити праву жену, а неће ни мој ај вар – тужно говори Марва.

          – Марва, знаш, не бих те хтио разочарати… али, ајвар праве и Македонци и Срби и Босанци и Словенци и Турци, а не само Хрвати – озбиљно ће Тони, једва задржавајући смијех.  – То кажем да ти повећам шансе. Овако, кад знаш то, није ти тако сужен избор фрајера.

          – Ма, дај! Ево ти, на – показује Марва на етикету – Видиш да пише гдје је направљен! Ко да ја не знам. Ја и мој муж Хрват ћемо имати и бебу. Писала сам ја пуно огласа у… Плави огласник – изговара тешко то “огласник”. – Добила увијек хрпу писама, а да не говорим о интернету!

          – И? – питам.  Тони ми даје знак очима да мора кренути, а ја њему знак “зачепи, уживам!”.

          – И писали су, и ја њима, дуга писма. Ја волим писати обична писма, оловком, па онда ставим руж и ставим цмок, цмок, цмок на писмо, узмем свој парфем и мало да се осјети мој мирис. – Тони и ја се згледавамо – А не интернет. И слала сам слике, додуше, помало, од старије према новијој, не све одједном. Романтика. Али кад кажем да ја волим ајвар и да ћу са човјеком свога живота преселити у Хрватску и фино кажем да више нема варања, те пошаљем и видео поздравну касету, више не одговарају. Неће. Мислила сам да су Хрвати бољи јер раде овако добар ајвар. Био је један. Неко мало мјесто. Кад сам написала да сам на социјалном али ми мој социјални радник тражи посао, ни он више није писао. Сви само паре, паре, паре. Тај балканска човјек само за пара, само за еуро – уздахну Марва, отвори стакленку и прстом заграби добар комад ајвара, полиза и опет уздахну.

          – Ах, шта се може! Него, ми би морали поћи – рече Тони.

          – А ти, какво ти мушкарац, згодно длакаво моја хрватско беба? – упита га она пуна надања.

          – Sorry Марва, ја ожењена мушкарац – ипак прасну у смијех.

          – А ти, лепо зелена око? Сва снажно, црно, моја срце? – упути ми поглед пун очаја.

          – Sorry Марва, ја мушкарац од Атлантида, не за тебе – слегох раменима.

          – Не хрватска мушка? То Атлантида исто Хрватска? То има ајвар?

          – Ма, нема више Атлантида. Ја једина остало мушка. Ја у Недерланд – разочарах Марву.

          – Мило моја хрватско Атлантида беба. Ти са мном, мене учила језик. Ми јести ајвар и имати беба. Моја по–поо–поооод –драфка муж. Моја живот!