(Избор, превод и белешка: Ђорђе Ивановић)
СТВАРНОСТ
Једног дана суфија софру на клину угледа,
Поче да се врти, те хаљу своју искида,
Урлајући: “Ево песам просјачка,
Ево боли и немаштини лека!”
Кад му врева и узбуђеност велики постадоше,
Ко год суфија био њему долазише.
Заједно се драше, галамише и вришташе
Све док, опијени, ван себе не постадоше.
Један радознали суфију запита: “Шта је?
Само софра празна, без хлеба, обешена је.”
Он му рече: “Бежи, бежи, ти слика без смисла си!
Потражи постојање јер ти љубавник ниси!
Љубав према хлебу, а без хлеба, љубавникова је храна,
Свако ко постојећим везан није особа је стварна.
Посао са постојећим за љубавнике није,
За љубавнике зарада без добити је.
Они су без крила, а око света лете,
Без руку, а игралиштем освајају планете!”
ПОРИВ ТЕЛЕСНОСТИ
Аждаја медведа хтеде да прогута,
Неки човек му у помоћ похита.
Звер се од аждаје спасила,
Милост јунака оног се показала.
Попут пса господара давно уснулог,
Јунак доби у медведу чувара истрајног.
На крају, јунак од умора паде,
Медвед из привржености да га чува стаде.
“Шта је ово”, упита човек што прође,
“Е, мој брате, медвед овај шта ти дође?”
Причу исприча јунак, и о аждаји догађај,
А човек му рече: “Медведу срце, будало, не подај!”
Јунак помисли: “Бога ми, из зависти ово рече”, те одврати:
“У медведа не, већ у љубав нашу треба гледати.”
Човек рече: “Будала љубав је варљива,
Од ње је боља моја љубомора ова.
Од медведа гори нисам, хеј, племенити,
Да ти пријатељ постанем, њега мораш напустити.
Срце ми дрхти пред мишљу том:
Не иди кроз шумарке са тим медведом!
Никада ми срце не дрхти узалудно,
То је светлост Бога Истинитог, а не нешто умишљено и случајно.
Спознајући, поглед упирем ка светлости Бога,
Хеј, издвој се од места овог огњенога!”
Не утекоше речи ове у уши јунака,
Заблуда је човеку препрека велика!
“Иди, не води о мени више бриге своје,
Радозналице, мање дрви око спознаје!”
Поново му човек рече: “Душманин нисам ти,
Љубазно би било да трагом мојим кренеш и ти.”
“Поспан сам, иди, мене пусти!”
“Не, пријатељу последњем ти попусти!”
Најзад је човек будалу ону оставио,
Мрмљајући за њега молитву, путем наставио,
Јунак задрема, медвед муву од њега тераше,
А она се изнова ка уснулом враћаше.
Медвед је, због муве бесан, отишао.
Од планине је камен тежак, зловољан истргао.
Натраг га понесе, те муву опет спази
Како по лицу уснулог прелази.
Голем камен подиже, па га хитне
На муву да од јунака она побегне.
Камен уснулог скроз размрска,
А читавом се свету објави поука:
Будале љубав сигурно да медведова љубав је,
Његова љубав је бес, а бес његов љубав је.
САМОУКИДАЊЕ
Граматичар се неки у чамац укрцао,
Пун себе по природи, чамџију је упитао:
“Да ли си нешто из граматике изучио?” “Не”, овај одврати.
“Онда се половина живота твога поништи!”
Срца сломљеног од туге, чамџија је постао,
Те је одговор његов тада изостао.
Ветар је чамац у вртлог бацио,
Чамџија се граматичару занесеном обратио:
“Да пливаш знаш ли, реци мени?”
“Не”, овај одговори. “Е, мој искрени,
Цео се живот твој, о граматичару, поништи
Јер чамац ће у вртлог овај потонути!”
О самоукидању, а не самогласнику, треба сазнавати,
Ако си се самоукинуо, у воду похрли без опасности!
Мртвог подиже на површину вода мора,
Уколико жив је, како ће се спасити од мора?
Кад се од људскости одвојиш умирући,
Море блаженства ће те нагоре уздићи!
ЉУБАВ
Почуј о Локману који беше роб чистоти,
Дању и ноћу у оковима беше проницљивости!
Господар га је његов, у задацима претходним,
Од потомака својих сматрао бољим.
Јер Локман, иако у ропству рођен,
Духовник је био и од страсти ослобођен.
Краљ светом човеку том једном рекао је:
“Затражи нешто од ове великодушности моје!”
“О краљу, зар те није стид”, Локман каза укоривши га,
“Да мени овако говориш? Узвишенији буди од овога!
Роба два имам, они ниски су,
Али њих двојица владари над тобом су!”
“Ко су они? Грешка то је!”
“Један бес, а други пожуда је.”
Кад се износила пред господара храна,
Он је неког слао за трагом Локмана
Да би Локман у храни први уживао,
А после тек господар у ономе што је слуга пробао.
Оно што је Локман јео, господар би и хвалио,
Ону храну коју није јео, господар би одбацио.
Локман је увек јео без срца и апетита:
Беше међу њима повезаност незасита.
Једном је диња на поклон господару била донешена,
Он нареди: “Зовите ми мог рођеног Локмана!”
Исекоше кришку, Локман ју је узео,
Попут шећера или меда ју је појео.
Тако угодна му је била да му је господар и даље давао,
Све док број кришака до седамнаест није стигао.
Кришка једна оста, господар рече: “Ову ћу ја да поједем,
Колико је слатка ова диња да откријем.”
Када је кришку загризао, од горчине њене тело му се одузело,
Језик му је пун пликова постао, а грло горело.
Услед горчине, неко време ван себе је био,
“Хеј, душо моја, и свете”, Локману се потом обратио,
“Каква је ово постојаност, чему ова издржљивост,
Или је теби живот твој постао мрскост?”
“Ја сам из дарежљиве руке твоје”, рече Локман,
“Толико појео да сам од стида двоструко захвалан.
Једну горку ствар са длана твог, срамота ме је
Да не поједем, хеј, господару спознаје!
Сви делови мене из милости твоје
Изникли су, зрна су за мамце и клопке твоје.
Ако се због једне горке ствари жалим,
Нека се прашина стотину друмова пружи по деловима мојим!
Рука твоја само задовољства слатка ми је пружала,
Горчину у дињу ову особа која ли је ставила?”
Кроз љубав горчина слатком постаје,
Кроз љубав бакар златом постаје,
Талог постаје чист кроз љубав,
Болови постају лековити кроз љубав,
Кроз љубав мртви оживљавају,
Кроз љубав краљеви се поробљавају!
ПОКАЈАЊЕ
Када је баштован врт свој осмотрио,
У њему је човека три, лоповима налик, спазио.
Правника једног, племића и суфију
Како лупешке шале збијају.
Баштован помисли: “Против њих сто доказа ми је,
Ал’ они су у заједници, а у заједници снага је.
Сам се тројци не могу успротивити,
Зато ћу их међусобно раставити”
Лукавства се лати баштован како би суфију удаљио
И пријатеље његове од њега одвратио:
“Суфија, иди мојим шаторима,
Па простирку једну донеси пријатељима.”
Суфија оде, а насамо, друговима његовим, баштован:
“Ти правник си, а овај овде племић славан.
Ми по одлукама твојим хлеб једемо,
На крилима знања твог летимо.
А овај принц и владар наш је,
Потомак из Пророкове куће је.
Овај прождрљиви суфија ко је? Он шта је
Па вама, краљевима, пријатељ постаје?
Када се буде вратио, њега одбаците,
Те на недељу дана врт мој присвојите!
Врт? Не, он је душа моја која сада ваша је,
Десно око моје вама подобно је.”
Наговарајући, баштован их успе завести,
Ах, ради пријатеља треба постојанији бити.
Суфију су терали, он их је напустио,
А душманин његов са батином зловољном га је пратио.
“Хеј, псу, јел’ то суфизам када хитриш,
Те у вртове наше, кавге ради, улазиш?
Јесу ли те поуке Xунејида и Бајазида у ово упутиле,
Од ког ли су шејха, ког старешине оне стигле?”
Баштован је изударао суфију, самог га затекавши,
Главу му је поломио скоро га убивши.
Суфија промрмља: “Ово моје је већ део прошлости,
Али ви се, пријатељи, морате добро чувати.
Држали сте ме за странца,
Нисам вам већи странац од овог подлаца.
Оно што сам ја попио, гутаљ и ваш је,
Пиће казне за сваког ко постојан није.”
Пошто се баштован онај суфије ослободио,
Изговор је сличан претходном осмислио:
“Племићу мој, иди мојим шаторима,
Хлеб што за доручак испекох је у њима.
Тамо се Гајмазу обрати,
Нека нам хлеб и гуску овде достави.”
Удаљивши племића, баштован рече:”Хеј, оштроумни,
Изглед ти је правника сигурни,
А овај племствује по доказу млаком,
Ко зна ко је све био са његовом мајком.
Алија са собом и Пророка
Повезавши, задоби пуно лаковерника.”
Чини што каза правник прихвати,
Те насилник онај дрски племића пође пратити.
Баштован га упита: “Хеј, магарче, у врт овај ко те зва?
Да ли ти је крађа остала од наследства Пророкова?
Младунче лава увек лаву слично је,
Кажи, сличност твоја са Пророком која је?”
Баштован је са племићем завршио, а овај је правнику упутио:
“Од милости потомака пророкових сам се изопштио.
Сада, кад си сам остао, истрај,
Попут бубња по стомаку своме ударце примај!
Иако племић, достојанственик и пријатељ теби нисам,
Ипак ништа мањи од оваквог неправедника нисам.”
Пошто се и племића реши, баштован се врати правнику:
“Какав си ти то правник, срамото за будалу сваку?
О посведочени лопове, је ли то твој правни закључак
Да можеш у башту не питавши за мој пристанак?
Јеси ли допуштење за ово прочитао у Васиту,
Или је потешкоћа ова, вољом божијом, одлучена у Мухиту?”
Правник рече: “Право је што стигоше батине од руку твојих,
Одмазда је ово за оног ко се раздвоји од пријатеља својих!”
ПУТ
Мртав сам био, оживех; плакао сам био, смех постах.
Власт љубави дође и ја вечно владах.
Око ми је сито, душа ми је храбра,
Храброст ми је лава, као звезда светлост исијавах.
Рекао ми је: “Луд ниси, куће си ове недостојан!”
Одох, полудех, ланцима се оковах.
Рекао ми је: “Пијан ниси, иди, кад за овај скуп ниси!”
Опих се и задовољством испуњен постах.
Рекао ми је: “Заклан ниси, ужитком ниси намочен!”
Испред животодавног лица његовог заклан и бачен бејах.
Рекао ми је: “Паметњаковић ти си, маштом и сумњом опијен!”
Преварих се, паничих, и од свега истргнут постах.
Рекао ми је: “Постао си свећа, средиште скупа овог!”
У скупу нисам, нити сам свећа, дим раштркани постах.
Рекао ми је: “Шејх си, старешина, претходник и вођа!”
Нити сам шејх, нити сам вођа, заповести твојој робовах.
Рекао ми је: “Крила и перије имаш, ја ти их не дам!”
У намисли крила и перија његових, очерупан и без крила остах.
Рекла ми је власт нова: “Не иди, мучити се немој
Јер ја због милости и великодушија ка теби путовах!”
Рекла ми је љубав стара: “Не мичи се од нас!”
Одговорио сам: “Добро, нећу”. Постојан и непомичан остах.
Врело Сунца си ти, врбе хлад сам ја.
Чим си ми главу осветлио, смањивах се и нестајах.
Срце ми сјај задоби, отвори се и раздвоји,
Свилу нову сатка, старој душманин постах.
Душе моје облик се, зором, из обести, разметао:
Коњушар и слуга сам био, краљ и господар постах.
Захваљује ти се папир твој на неограниченом шећеру твоме
Јер он мени дође и са њим пребивах.
Захваљује ти се црна земља моја на небу и сферама.
Због видика и кружења њихових, светлост примах.
Захваљује ти се неба сфера на Краљу, краљевству и анђелу.
Због милости и опроштаја њихових, светао и милостив постах.
Захваљује ти се мистик Бога Истинитог јер све надвисисмо.
Изнад ступњева седам, звезда што сија постах.
Венера сам био, па Месец, двеста пута небо увијено постах.
Јосиф сам био, Јосиф плодоносни постах.
Буди попут краља што тихо пољем шаховским клизи, сав у ћутању!
Због лица Краља Света оног, срећан и благословен постах.
АПСУРД МИЛОСРЂА
Човек је један, дању, кружио са свећом
Около базара, срцем испуњеним љубављу и заносом.
“Хеј, човече”, запита га знатижељник један,
“Шта то тражиш, те улазиш у сваки дућан?
За чим си то постао трагалац са свећом том
У сред бела дана? Каквом се то шалиш шалом?”
Овај одговори: “Човека тражим свугде
Што духом животним жив постаде.
Има ли човека таквог?” “Базар се пуни
Људима, хеј, мудрацу неспутани!”
“Што хрли двема стазама, желим човека,
Беса стазом и стазом похлепе, истог тренутка,
Човека доба беса и доба пожуде. Такав је где?
Жељан таквог човека, тумарам овде и онде.
У свету, где је човек с оваквим случајем
Да за њега душу своју жртвујем?”
ИЗГЛЕД ВАРА
Реп, масти пун, сиромах је један нашао,
Сваког је јутра њиме бркове своје мазао.
Међу племство је одлазио, те им је говорио:
“У каквој сам храни масној, у друштву, уживао!”
Потом је бркове своје миловао,
Знак да у њих погледају им давао:
“Ево потврде истинитости мојих тврђења,
Ево знака укусне хране једења!”
Сиромахов стомак му нечујно одговори:
“Нека Бог лукавство лажова разори!
Обмана нас твоја, обоје, на ватру постави,
Нека бркове твоје масне однесу ветрови!
Хеј, просјаче, да није ружног хвалисања твог,
Већ би примили милост неког милостивог.
Да се појавност мане и изопачења мало изгуби,
За њу лек лекар неки нашао би.”
Стомак душманин бркова сиромахових постаде,
Унутра, руку склопљених, молити стаде:
“Хеј, Господе, жигоши ове ниске обмане
Да се ка нама милост племенитих покрене!”
Молитви доби удовољење стомак,
А потреба прека разви победе барјак.
“Пошто си прељубник и идолопоклоник”, каза Бог истинити,
“Тек кад ме будеш позвао, Ја ћу те прихватити.”
Молитви се одлучној предај ти,
На крају Он ће те спасити!
Пошто стомак себе Узвишеном предаде,
Мачка дође и реп онај украде.
Почеше да је јуре, она побегне,
А сиромахов син пребледе пред страхом од казне.
Дечачић је међу оно друштво отишао,
Углед хвалисавца оног уништио.
“Реп онај што, јутром”, дечак је говорио,
“Усне си, и бркове своје, мастио,
Украла је мачка док је пролазила, одједном,
Трчао сам за њом, али напор није уродио плодом.”
Присутни се, из неверице, почеше смејати,
Али им се милост, у комешању, поново поврати.
Позваше сиромаха, ситим га учинише,
Зрно милости у њега посадише.
Пошто је сиромах наклоност поштења племенитих видео,
Слуга је безсујетни поштења постао!
ЛОПОВ И БОЛЕСНИК
Поуку почуј о лупежу, лопову ноћном
Што копаше рупу у зиду темељном.
Човек један, у полусну, што болан био је,
Тихо куцкање лопова, зачуо је.
На кров је отишао и главу своју нагнуо надоле,
Те лопову рече: “Хеј, оче, у каквом си ти то послу доле?
Добро да испадне! Шта то радиш ти?
Ко си?” “Бубњар сам, стари”, лопов одврати.
“Па, шта радиш, онда?” “У бубањ ударам”, одговори лопов ноћни.
Човек упита: “Па, где је онда звук бубња, хеј, занесени?”
“Сутра почуј звук тај
Вике и повика: “Куку леле!” и “Јао мени, ај!”.
БОЛ И МИСАО
Зајида удари човек један,
Да му узврати, Зајид би спреман.
“Ја ћу те упитати”, рече напасник,
“Ти ми одговори, па тек онда буди осветник!
Треснух те по глави, зачу се треска,
Питања за те имам пријатељска.
Да л’ тресак због руке моје постаде,
Ил’ због главе твоје, о поносу господе?”
Он рече: “Због бола смирен нисам био
Да бих о томе, замишљен, промислио.
Ти стално си, без боли, у мислима,
Свестан мисли није онај у боловима.”
