Иван Лаловић

БРОНЗАНИ ПЕВАЧИ  

         РОЂЕЊЕ
 
Жваћеш тишину,
пунокрвну самоћу,
одсутан
као нар на дну стола.
 
С једне на другу страну
уста
ваљаш немир, несан, бол.
И глеђ ти је све беља,
језик, пак, листа
као патуљаста бреза
кад окопни снег.
 
Оно што испљунеш јесте
рођење пропланка
и пастува
који њишти грмљавином,
а копитом гађа
небо
у слепоочницу.
 
 
         БРОНЗАНИ ПЕВАЧИ
  
Ево писма од Риста,
ево писма од Ћамила,
од Булета ево писма, такође.
 
Густа магла -
рукопис за свевидећег уредника.
 
Не види се прст пред оком,
градић Бијело Поље,
ни црква ни xамија,
корзо, хотел, школа,
од те магле
не види се.
 
Певају ли певају
бронзани певачи.
 
Све док сунашце не провали,
луду азбуку да отера
опробаним пендреком.
 
 
          ЛИНИЈА ЖИВОТА
 
 Скупи шаку у песницу,
кад птица
одлепрша са длана
на којем је кљуцала
све и свашта,
са линије живота.
 
Какве је дарове понела
показује експлозија у небу.
 
Шаку не отварај.
Нека све остане између тебе
и земље.
 
 
         ЛЕПАК
 
“Шта ћеш овде, будало”- повика
чудак, дуге браде,
са тамним наочарима.
“Над тобом, над овим пустим местом
сунце је најтеже,
а нит о којој виси
све је тања.
 
Сунце је ово стрмоглава
претња, луђаче”-
убеђује ме.
“Бежи колико те ноге носе,
видим да ти је глава магнет,
лепак за несреће”.
 
 
         ТО ЈОШ НИГДЕ НИСАМ ВИДЕО
  
Какво те је око урекло,
кад репина ти вири
из ногавице,
зуби крупњају,
а уши ти баш ђавоље.
 
Каква те је рука помазила,
кад не можеш да зуцнеш без штуцања,
да запеваш без грактања,
да усниш не можеш без приказа
у сновима.
 
То још нигде нисам видео,
али ни извора
који би те излечио
и дан ти
позлатио.
 
 
         РАДУЈЕМ СЕ
  
Радујем се свему
нада мном,
што се јави у сну,
или бане изненада
на свакодневном месту,
у сенци баштенских
тенди.
 
Радујем се малим витражима
јутра,
писку воза,
даљини, непознатим угловима
који ме траже за пијанства,
за распродају вечности.
 
Радујем се и понору,
чијем дну журим
рукама раширеним за загрљај,
за топли сусрет
две немуште
речи.

  РОЂЕЊЕ   Жваћеш тишину, пунокрвну самоћу, одсутан као нар на дну стола.   С једне на другу страну уста ваљаш немир, несан, бол. И глеђ ти је све беља, језик, пак, листа као патуљаста бреза кад окопни снег.   Оно што испљунеш јесте рођење пропланка и пастува који њишти грмљавином, а копитом гађа небо у слепоочницу.              БРОНЗАНИ ПЕВАЧИ    Ево писма од Риста, ево писма од Ћамила, од Булета ево писма, такође.   Густа магла - рукопис за свевидећег уредника.   Не види се прст пред оком, градић Бијело Поље, ни црква ни xамија, корзо, хотел, школа, од те магле не види се.   Певају ли певају бронзани певачи.   Све док сунашце не провали, луду азбуку да отера опробаним пендреком.                ЛИНИЈА ЖИВОТА    Скупи шаку у песницу, кад птица одлепрша са длана на којем је кљуцала све и свашта, са линије живота.   Какве је дарове понела показује експлозија у небу.   Шаку не отварај. Нека све остане између тебе и земље.              ЛЕПАК   “Шта ћеш овде, будало”- повика чудак, дуге браде, са тамним наочарима. “Над тобом, над овим пустим местом сунце је најтеже, а нит о којој виси све је тања.   Сунце је ово стрмоглава претња, луђаче”- убеђује ме. “Бежи колико те ноге носе, видим да ти је глава магнет, лепак за несреће”.              ТО ЈОШ НИГДЕ НИСАМ ВИДЕО    Какво те је око урекло, кад репина ти вири из ногавице, зуби крупњају, а уши ти баш ђавоље.   Каква те је рука помазила, кад не можеш да зуцнеш без штуцања, да запеваш без грактања, да усниш не можеш без приказа у сновима.   То још нигде нисам видео, али ни извора који би те излечио и дан ти позлатио.              РАДУЈЕМ СЕ    Радујем се свему нада мном, што се јави у сну, или бане изненада на свакодневном месту, у сенци баштенских тенди.   Радујем се малим витражима јутра, писку воза, даљини, непознатим угловима који ме траже за пијанства, за распродају вечности.   Радујем се и понору, чијем дну журим рукама раширеним за загрљај, за топли сусрет две немуште речи.