Радослав Златановић

ЋИЛАН КАО ЗЛОСВЕТ

Раденко Бјелановић: Ћилан

Књижевни клуб "Катарина Богдановић", Крагујевац, 2007.

Раденко Бјелановић је започео свој песнички пут у српској књижевности која се стварала на Косову и Метохији почетком седамдесетих година прошлог века, када је, у групи младих песника, из студентских дана, објављивао своје радове у Јединству, Стремљењима, Мостовима, Октобру, Нашем стварању, Младости, Младој култури, Пољима... Али, његово право књижевно читање и откриће догодило се 1971. године, када је у познатој едицији "Јединства" (Додир лета) објавио своје песме заједно са Светиславом Влаховићем и Милорадом Петровићем. А већ 1973. године објављују га у престиж ној књизи Савремена српска књижевност Косова коју је – као неку врсту ауторитативне хрестоматије или, пре, антологије која ће књижевним вертикалама, које се природно

уклапају у токове српске културе уопште, покрити један велики српски регион – објавила позната београдска издавач ка кућа "Просвета".

У стражиловском маниру (чији родословник бележи још Бранко Радичевић, а у новија времена понајвишеМилош Црњански), овај пећки ђак, родом из Велике, у Црној Гори (1948) у овом антологијском зборнику, у песми Звездано небо, исписује стихове који одговарају тематском и стилском архетипу тог времена, које је својом поетиком обележио нишки Орфеј међу песницима, Бранко Миљковић. Он је, пак, на Косову и Метохији изнедрио свог следбеника, али оригиналног кова, и посве друкчије трансцеденталности, с премисама космогонијског истраживања суштине егзистенције, без сумње великог ствараоца – Лазара Вучковића. Тада је Бјелановић, потврђујући свој особени глас, овако певао:

Поново се враћам овој болној шуми.

Сазидане кости, пепео и мемла.

Нема ничег више да ме уразуми.

Смрти моја, земљо равна чела,

Поново се враћам овој болној шуми.

Иза тога настаје време ћутања. Као да су се музе, те неизбежне земаљске и небеске звезде и виле у егзистенцији песника, повукле у нигдину, као да су се угасиле за Раденка Бјелановића; или су га животне судбине водиле у неслућене љубави и трагања, у непознате му изазове и битке, у голо печалбарство, у породични мир или немир… тек, читалац двадесетак година скоро да ништа није могао да прочита из Бјелановићевог пера. И, као што често бива, он, вероватно сазревајући у повучености, у тишини, или, можда, у недокучивим грчевима и ломовима, у тражењу праве, јаке речи за суштину живљења и појања, ено, на самом крају другог миленијума – израња из "фрижидера" и објављује изузетно репрезентативну књигу песама Црна вода (Књижевни клуб "Катарина Богдановић"), а 2005. године још једну збирку песама Сјутра долази Периша, у издању андријевачких "Комова".

Али, сада се сусрећемо са једним сасвим новим песником Раденком Бјелановићем. После песама и строфа које беху првенац, уздарје лектире и распеваног младалачког узлета, с обрисима романтичних слика и прилика, у овим двема књигама читамо посве нов и стилски и мотивски згуснути сегмент и драстичне језичке иновације, које су резултат једног несумњивог сазревања песника, бескомпромисног експеримента. Такав тренд, у још жешћој резолуцији раскидања с тоновима помало израбљенене традиције, видимо, заправо, баш у овој његовој најновијој књизи. Наиме, Ћилан представља колико његов лични, толико и узлет у најбоље таласе савремене српске поезије и крагујевачког круга песника уопште, у којем, сад, поново, као некада у Приштини, Бјелановић има посве оригиналан вокабулар и пој. Овде сусрећемо матрице давних словенских, српских и црногорских, грчких и илирских предања, митова, балада, клетава, пословица, изрека, басми, бајања, говора, појања и приповедања. Све то беше некада сјај обичног, колоквијалног говора, епског и лирског сказа једног или више народа. Народа, који су се узајамно упознавали, сарађивали, трвели, ратовали, спајали, орођивали и растакали, нестајали и поново оживљали као Феникс, што је, запретано у пепелу, остало као дивна грађа за неког који ће разгрнути брда, дрвеће и камење и открити несвакидашњи бљесак златоносних руда и дијаманата од вековног угљенисаног,

препарираног језичког и уметничког бисерја. Бјелановић се, рекло би се, са таквом жестином међу првима упутио у ту и опасну и дароносну стваралачку авантуру. Из давно запретаних казивања, испод дебелих пепелишта срушених вавилонских, хунских, аварских, дарданских, турских и славјанских камених кула и колиба, он, црпе и пребире златне лирске и епске огрлице и ваја их као своје ново откровење. Као слојеве његове земље и његове историје. Уграђује их, прецизно, али и креативно, са својим кованицама, у нове своје трајне папирусе. То чини попут истрајних истраживача којима се усрећило да, најзад, у годинама седих глава и брада, пронађу старе азбуке, мађије и антропоморфне седеће и трчеће фигуре вавилонских и асирских мајстора и ратника, заокружена кипарска дела, атласе и географске карте, да те јединствене хијерогливе преточе у реалност, у савремену цивилизацију, у капитална дела којима су, они сами, дали право име, разговетни код и таблице. Али, у средишту тих својих нових открића, после својевремених наивних осликавања света, у којем су се догађале, углавном, љубави, пријатељства, весеља, свадбе и гозбе – Бјелановић сад поставља (као изазов светлости и лепоти) старогрчке, хомеровске сумње, трауме, драме и трагедије, све те неизбројиве одисејевске сциле и харибде, искушења и странпутице, страшила, немани, љуте борбе, горчине, вампирска подземна чудовишта, кентауре и неописиве звери разјапљених вилица, очајање, пад и ридање разумног кратковечника као друго лице стварног постојања бића у безмерју времена и простора. Као носиоца нечовештва и безбожништва, свих тих немерљивих негативних енергија и дела, аутор именујеЋилана. То је име – заправо, својеврсна гнома – за све насиље које човека, било на ком делу земљиног шара да је, окружује као неизбежна апокалипса. Или, можда, као казна за његов лични, или прародитељски грех. Ћилан је синоним црног ђавола, намазаног свим могућим бојама, злосвета, безбожништва, бездушништва, светогрђа, општег и конкретног злочина над конкретним човеком, или колективног злочина над селима, градовима и народима. Аутор му је наденуо хиљаду имена и изведених, од њих, синонима. Тако је обогатио сопствену лексику, али и лексику наше уметничке, писане књижевности. То је, како лепо примећује у својој рецензији Зоран Петровић, пак, казано новим ауторовим кованицама, тако да његов језик делује као "посрбљено-турски, колоквијално самосвојни језик, у којем се жежу кованице као потковице, а он, ето, долази из вилајета у којем стоје, и још увек живе напоредни, давно нестали светови и културе". Бјелановићев брат по рођењу и завичају, а и по перу и несаници, недавно преминули значајни српски песник из Црне Горе Ратко Делетић, пак, о његовој поезији додаје: "Те јединствене строфе и песме, као одбегли ројеви пчела, појављују се у новом времену, а остављају утисак да се, заправо, живот, по ко зна који пут, наново одвија у димензијама спиралне цикличности."

Али, најбоље је да цитирамо самог песника (Невиђбрав):

Гаљ Гаљане

Црњо Црни

Оцрњени

Карабојни

Голофуку

Галатлуку

Гаалатштино

Прегалатни

Невиђбраву

Небасташни.

Поред овог прапоганог, шестопрстог, прождрљивог, халапљивог, незаситог "невиђбрава" и неуморног ништавила у чињењу зла, немилета, поклека, рушпа, а литерарног ликајунака Бјелановићевог, који је последњи Нишчи на свету, оличеног и обезличеног у Ћилану, којег ће подсетити ("Прађед ти је/ Ти пљунути"), у овој књизи читамо с уживањем, са, како би рекао Ролан Барт, задовољством у тексту, још два занимљива циклуса, у сличној језичкој творевини – Коњ и пчела и Зађевице. Нарочито у овом последњем, песник достиже и задржава високу вертикалу иновантног литерарног сказа, у којем, уз пуно сарказма и ироније, описује – као супротност свему што је лепо, здраво и племенито – још једног јунака, заправо још једног Ништака, кроз лик Вукше Страјова.

Ако бисмо у најкраћем облику заокружили суд о певању Раденка Бјелановића, песника који је оставио свој траг и на почетку своје литерарне каријере на Косову и Метохији, али, временом, и наширим просторима трајања и исписивања литературе на српском језику – Ћилан је, као оличење Злосвета, све у свему, једна значајна ауторова књига, али и један видљиви домет наше књижевности на самом почетку двадесетог првог века. То показује, и доказује, ма колико текућа књижевна критика избегавала да то де фацто призна, одавно распрострањено мишљење да су, суштински, и на светској културној сцени, одавно престали важећи приоритети писаног дела у такозваним метрополама, јер, управо у савременој српској књижевности из многих средина изван Београда, далеко од "главног, државног града", писаној српској култури многи аутори дају значајне дарове, тонове и боје, увелико је обогаћујући.