КОРАЦИ


Татјана Делибашић

ЧИТАЛАЦ ДРУГАЧИЈИМ ЧУЛОМ

Дејана Ђорђевић: Јесам и нисам

Филекс, Лесковац, 2007.

Прва књига је обично опрезна, стидљива из пијетета према бардовима песничким и књижевним уопште, класицима сврстаним у њену историју, као предмет проучавања или етаблираним као квалитет у времену садашњем, са декларацијом неке награде за тржишну арену, скромна у обиму, често текстуално херметична, појављује се пред песничко-читалачком малобројном публиком, са још скромнијим тиражом, мањим од тиража визиткарти. Судбина јој је или да одјекне, што значи да буде послата на педесет адреса изоштреног критичког ока, или замагљеног књижевног дара, те на конкурсе многобројних установљених награда (често недоступних као информација у књижевним друштвима) или мудро скривених од нових, школованих гласова.

Култ медија и вирус славе, познатости и видљивости захватио је и здрави књижевно-хуманистички, издавачки разум који у бити и постоји да управо афирмише књигу, спознају и едукацију из ње, одржава равнотежу међужаргонској и нематерњој језичкој стварности која намеће модернист маркетингш ких кованица, слогана, германизама, англизама и лобија интересантних социолингвистици.

Књига песама Дејана Ђорђевића Јесам и нисам са поговором Саше Хаxитанчића један је од тих егземплара судбине "књижице", потцењености жанра, односно статуса песника који је, како је то Дучић дефинисао, свагда и непомирљиво идеалист јер све гледа кроз идеал, то јест призму савршенства као и недовршеност реалности помичући стварност до крајних граница усавршавања. Сликар је у драматичном односу с простором, песник с временом. Сусрет са сенком времена је сусрет с минулим читањима, идејама,љубавима који, подигнути до религије, творе версе прочишћења суочавања која округла светлост (светост) изнад сусрета са апсурдом, бременом који би у првом циклусу била општа љубав и умор њен од земног делања на животном раскршћу, на средини животног пута, како је то Данте нагласио улазећи у Пакао. Тај антрополошки тренутак умора од њеног апсорбујућег дејства и својства заточенице големе апстрактне жеље и ткива конкретности, која тек кад нестане и постанежудњена или назирућа добија смисао, те "метнута" као камен на срце кишовскихбиблијских досегнута и приближена ствара сумњу, тврду као гроб, која поједе године као скакавци континенте.

Ђорђевићева свести у складу са оном старом максимом да писано остаје, изговорено нестаје (под текстом); да поезија, краљица међу жанровима, тај дијамант на тијари језика живи кроз време, у временима, за сва времена, присутна и у метапростору готово увек је праћена егзистенционалном мучнином и призорима натуралистичког и некултурног света. Љубав према поезији и љубав уопште често се преклапају у овим песмама и сусрећу у тачки из које креће херметички исказ. Резултат је у импресији да обе у надреалној, привидној даљини која јесте и није видљива,нализони сумрака и психолошкој негдини дају представу о другој стварности, пред чијим прагом сам лирски субјект, читалац другачијим чулом. Пред прагом слуђеног која је књижевна будућност. У песми

Она ерос је погретачка снага и поход наших сила и наше снаге, оличен у жени са попијанско-панегеричним тоном "без њених погледа не би било јутра", те скривена од очију света, иза облака у оном платоновском смислу када је биће било целина, мушки и женски принцип обједињени у космичким висинама или у њеној ноћи људских својстава у којој се упознаје бол удаљавања, мучење сумње и ветар љубоморе.

Песме и писма кадкад су једно. За Јовицу Аћина писма су утваре суштинске самоће; по једном другом прозаисти, Рорсахове мрље душе. И песмама и писмима заједничко је искрено исповедно језгро, крв истине писања у ничеанском смислу, крв која се преображава у мастило, тамни као наталожено. У песми Епизода, песник чулност уздиже до астралности, наговештава чезњу за песмом, писањем, те преко раскршћа, пропланака, поточића долази до орфејских врата суштине песничког бивања.

Осећање меланхолије у исповедним версима потраге, признање и призивање доживљеног до белутка конкретизује и кристализује у симболу. Песников ковчежић, односно шкриња поШевалијевом тумачењу састоји се од два елемента: у њу се полаже материјално или духовно благо. У њу се полаже и благо предаје отворено ступа у везу са небом.Њено отварање представља и божанску објаву која се не сме непромишљено разоткрити.Њене кључеве, кључеве божанске речи, поседује само власник, суочен са прозирношћу свега. Циклус Ионако доноси дијалог са традицијом, актуелном литературом, указујући на специфичан сензибилитет овог лесковачког професора, уредника и новог песника код којег звук није одвојен од речи (Тамо амо) или у дидактичко-рефлексивној Како настаје песма, те у бећковићевски постулираној, Одвајање, у којој аутор и јесте и није у вртлогу речи Невидљив "/Ех,кад бих могао бити па да нисам /оно што јесам / или да сам што нисам/. Наиме, цео циклус "Чекајући Бекета" у дијалогу је са светском књижевношћу, и с психолошким набојем. Звездано чело човечно, песничко, хуманистичко на животно стварносној позорници једино сија у мраку ужаса другости и напетости. Тек ретки светлосно чисти, до надреалног, одбљесци надахнућа и среће у миљеу рањавања свега што служи поезији, испресецано трајање и континуирано врење које вокабулар своди на неминовности поезије, у даху и у губљењу кисеоника (како је трауматични Ружевић рекао: "Ја себи одузимам поезију, да бих јасније видео." естетизују неизговорени свет и све потиснуто и бунтовно у њему, у језику.

Јесам и нисам паклено идентитетског императива, управо потврђује да Дејан Ђорђевић јесте, да је књига ту. Њен, у суштини лирски, интермецо попут кубанске цигаре Ромео и Јулија прија читаоцу сличних сагоревања оном који је веран поезији.