Никола Живановић

ДОСЛЕДНОСТ И ЗРЕЛОСТ

Дејан Илић: Из викенда

Народна библиотека "Стефан Првовенчани", Краљево, 2008.

У савременој српској поезији Дејан Илић један је од аутора који се најдоследније држе поетичких оквира постављених у раним књигама. Са изузетком неколико циклуса, његове збирке сачињавају низови песама у стиху који је не само слободан, већ и лишен специфичне реторике и стилизације којом се одликује већина савремених песника који су му блиски сензибилитетом: В. Карановић, С. Радојчић, Т.Маринковић, Ж. Недељковић и др.

Илићев песнички израз налази се на граници свакодневног, разговорног језика. Ипак, то не значи да његове песме упадају у прозу. Илић то постиже, пре свега, пажљивим одабиром детаља, упечатљивом метафориком, која увек произлази из специфичног доживљаја и сагледавања стварности и никада не служи као пуки украс. Све песме су брижљиво сведене на одговарајућу меру, тако да са једне стране успевају да одрже чврсто унутрашње јединство, а са друге да се не претворе

у песничке цртице, фрагменте.Илићеве збирке пажљиво су подељене на заокружене и тематски јединствене циклусе. Ти циклуси, међутим, не остају изоловани, већ се на нивоу збирке поново остварује заокруженост и тематски шири њихово јединство. На исти начин се и збирке односе једна

према другој, тако да се може рећи да Илић од почетка пише једну књигу у наставцима, лирски дневник. Такав приступ делу чини неопходном истрајност у оквиру постављених поетичких оквира. Како временом долази до исцрпљивања одређеног обрасца, овакав поступак може да буде и опасан по песнике. Упркос томе, у збирци Из викенда не осећа се замореност, већ, напротив – свежина.

Већ у претходној збирци Кварт, Илићев, и тако минималистички поступак, почео је да бива огољенији. Богатство метафора којима се одликују збирке Лисабон и Дувански пут почело је да се своди на мању меру. Тај поступак се наставља и у новој збирци. Уместо тога, последње две књиге се одликују дубљим односом према стварности, већом искуственом основом и пажљивије одабраним и обликованим детаљима. Пре свега, осећа се да песник не пише ради писања, већ да његова поезија потиче из једне дубље потребе. У песми У новембру Илић ће, говорећи о зецу који је протрчао по снегу рећи: "Сигурно зна нешто што ја не знам,/ да ми, рецимо овде није место, да долазе / хладни дани, и снег кад се мора завејан / бити, у белилу остављати/ само ретке и неопходне трагове".

Збирка се тематски надовезује на претходне.Пре свега, на Дувански пут, из које је и преузета уводна песма. Ту је и везивни мотив путовања (пре свега, аутомобилом) око кога се формирају многи Илићеви циклуси и збирке. У збирци Кварт централни мотив била је жеља да се оде, да се напусти место боравишта, од ког се, као у Кавафијевој песми, не може побећи. Збирка Из викенда у том, тематско-искуственом, смислу иде корак даље. Ни путовање више није довољно, свет се смањио и постао познат. Као у Кафкиној причи На изградњи Кинеског зида, Илић каже: "Хтео бих/ да одем, али је и улица/ све мања, и кварт, и град, итд..."(Кућа, III). Викенд представља неко бекство из живота, кратку паузу. Међутим, ни он више није довољан, не води у непознато. Места која би требало да буду лепа, представљена су савим другачије. Карактеристична је песма Бока, у којој се, сасвим супротно Шантић евом виђењу, залив описује као ружан: "Лош ваздух, мемла, подрумски доживљај / иако сте извесно изнад земље... Иза оронулих бедема чак је и море/ бара". Лирски субјекат жели да побегне негде изван свега познатог. То је потреба за невиђеним, непознатим, изгубљеним, укратко – потреба за ништавилом: “Сад пронађи упориште,/ у неком бару низ степенице,/ дубоко, до темеља, до лагума самих" (Перуђа). Ова потреба је, можда, најпотпуније и најбоље описана у песми Поинт:

Још само мало, али не видим

Где бих могао да скренем, скоро

Овде, у овом делу четврти, са сјајним

Плочницима, излизима, металним

Ролетнама, све познајем, а не могу

Да нађем, са сјајним и пропалим

Зградама, док возим сасвим близу,

Јер то је несумњиво овде, семафор,

Два, иако нисам одавно био, негде

Удно булевара, ћини ми се, бар,

У подземљу, с музиком која ми

Недостаје, препун гостију, смеха,

То место у коме бих хтео да се

Изгубим, вечерас не могу

Да пронађем.

Дубина, као што се види из две претходно наведене песме, има значење слободе и бекства: "Тераса, транзитна зона где све треба/ држати на оку, као да је испод/ страшно дубоко,/ како би одмор успео". Бекство се изједначава са смрћу: "Изгубити се, изгубити, то свакако,/ на добро одабраном месту, као/ животиња пронаћи кутак за умирање" (Ролетне). То је такође повратак у животињско, нагонско: "Па дубље у шуму, где је влага/ заслуга а тама окриље, и већ си звер/ коју нико не фиксира" (Планине).

Лирски јунак, међутим, кроз све ово не пролази сам, он је са женом и ћерком. Њих две се ретко спомињу, али њихово присуство се осећа. Отуда је осећај усамљености који се провлачи кроз књигу потреснији и јачи.Није реч о томе да је лирски јунак несрећан у животу какав је. Так проблем се у збирци и не поставља.Његова усамљеност и немогућност да осети да нечему припада је онтолошка: "Веверице које цртају тачне путеве, / од дрвета до дрвета, да покажу/ како је тешко негде бити" (Овде). Да Илићева поезија није манир и жеља да се по сваку цену буде модеран, буде "уметник", сведочи његова спремност да се ухвати у коштац и са таквим општим местима као што је "космичка усамљеност". Песник веома вешто излази на крај са овим проблемима. У том смислу, домети његовепоезије много су већи него што би се то на први поглед очекивало, или што се уопште очекује од једног савременог песника.

Ово, ипак, није песимистичка поезија. Илићеви стихови испуњени су топлином и тренуцима дубоко проживљене испуњености животом који још увек може да буде непознат, да изненади: "Птице ће летети као и пре, столетна / липа ће шумети као и пре, кад се небо / намршти али ће ствари бити / обојене и некако далеке./ Држећи се за руке изаћи ћемо на пут, / да поздравимо јутро, вече, било шта/ што нам у сусрет дође" (Из викенда, IX).

Збирка Из викенда, захваљујући неколиким централним мотивима, од којих се мени мотив бекства учинио најважнијим, снажније се држи као целина од претходних Илићевих књига. Заправо, у њој се најочигледније види тежња да се од циклуса песмама (и то не само оних које су ненасловљене) направе поеме. У том смислу, врло је важно напоменути да је Илићев лирски јунак један од најизграђенијих у савременој српској поезији. У томе кључну улогу има његова "видљивост" у песмама: оне готово никад нису писане са објективистичког становишта и у њима је јунак и просторно и временски јасно позициониран. У напомени аутора, на крају књиге, каже се да је збирка писана у периоду од септембра 2005. до новембра 2006. То је чини исечком из једног интимног дневника, наставком претходних књига али и претходницом нових у којима ће се, ако Илић настави са досадашњом песничком праксом, теме и мотиви из претходних књига даље развијати.