расправа
РОЂЕЊЕ И СМРТ
Првенче,
попа Дине,
уваженог и часног,
Дионизија Јакшића,
пароха црњанског,
беше –
Ђура.
Јакшић.
Несташно дерле,
ветров сапутник,
шевин друг,
сабеседник Бахуса и Луне,
данас онај, о којем је Гига Гершић, испраћајући га на последњи пут,
рекао:
Кад нас свију, што смо се на овај тужан спровод искупили, већ давно не буде на свету, када по нашим заборављеним гробовима давно већ буду газила потоња покољења, онда ће Ђура још једнако живети и говорити с тим нараштајима оним вечно разумљивим, неизменљивим језиком срца, који никада не застарева…
СТОРИЈА ОВА…
Између бучног рођења и последње тужне беседе,
свега беше,
и рата и брата,
веселог шегртовања и тегобног мајсторства,
горка смеха и необузданог плача,
суда и апса,
вина и шнапса,
ал’
ова сторија о другом је,
о неколико Ђуриних кикиндских месеци.
Зимских и пролећњих
Тужних и бесних.
Јадних.
Никаквих.
Ево ме од неколико недеља у Кикинди
Како сам дошао ни сам не знам…
Запис’о је тада.
Година беше 1856.
ЛУТАЊА
И – како је стиг’о ?
Црњанска га прашина гушила стално, а табани боси пекли,
још ко дете.
Такав је и у рат крен’о.
Мусав и блед,
босоног и гологлав,
луд ко залутали облак
летњи.
Револуционар.
САНКИЛОТ.
Певац.
Погорелац.
Такав је, после, као младић, и у стране земље несигуран коракнуо, трагом бледим за науком и крухом.
Ал’
нигде Ђура – поп Динин, вруће место пронашао није.
У Сегедину досадна му школа у грло, као суви лебац заседала,
у Темишвару га – лепе ко фрајле у недељу – шарене куће јуриле,
у Пешти, код мештра Марастонија, туга нека, тешка ко чума, морила,
у царствујућој Вијени, у Бечу славном, распеваном, разузданом, златном и распусном – ништа.
Ни теревенке, ни дружење са Змај Јовом и Новаком Радоњићем, ни фини стихови Петефија, помагли нису.
Жута, мусава јутра, затицала су га уморног.
Тужног.
Способног једино да сконча ил’
напише:
Ах, животе, мој тешки терету.
МОЛЕР ИЗ КОМШИЛУКА
У Кикинду је, дакле, стиг’о,
у септембру ‘856,
и послу се – да молује богате и румене паоре – у вароши великој, добром надао и
пријему,
лепом, љубазном, а банатском.
Та и борац је, Ђура от Јакшића,
Другог кикиндског добровољачког одреда, био,
хлеб делио и крв проливо
са Костовићем
са Трифунцем,
са полковним свештеником Аксентијем Јовановићем, оцем његовог пријатеља Харитона.
И са множином оних који су под барјацима из свих дистриктских места у гадни рат кренули.
Браћа по оружју.
А и ту је, мислио је, њихов, овдашњи, из комшилука човек, наше дете, наша дика и – прилика,
Мислио је…
ПРОКЛЕТСТВО БЛАТА
Све тако беше
ал’ није све тако ишло.
Паорлук, силан а наопак,
наједном се извуко,
из блата,
из глиба смрдљивог,
из гњиде ваш,
испилила.
Из ничега цвет ник’о леп, ал’ без мириса.
Од јуче људи.
Паоренде.
Дивни. Богати. Преки. Проклети. Себи довољни.
Више воле бечки журнал, нег’ карловачки либар, приученог пештанског молера, нег’ уметника истинског.
Чудан свет – радоснији кад јутро осване с причом како су синоћ Код златног плуга обилно частили – и свирце и керове – него да им се име и презиме печати, за вечност, у списку пренумераната на крају неке књиге или бар годишњака.
Сви су се бојали да се не очемерим – они мисле да онај који је научио са дрвеном кашиком мршаву чорбу кусати, да би се са сребрном отровао…
Ранг је проклетство који вам други каче.
Лаж и обмана.
Медаља од печене земље начињена.
Нит сјаја, нити вечности.
Када некога не маре, онда је то до краја.
До петних жила,
до корена.
Нема ни разлога, ни опроштаја.
Нег’ неће, па то ти је…
ДАН
Зимски је дан овде дуг и тужан.
У Кекенди, у Банату, ма где год мрднеш,
у Панчеву, у Вршцу,
и у Петровграду – где има и сјаја и куплераја –
још кад ‘ладне кише легну и ветар северни у улице сиђе.
Ништа не помаже,
ни топао капут,
ни крзнена шубара,
ни салонска седаљка до касно у ноћ,
ни нови број журнала,
ни епистола од драгог, а заборављеног…
Ништа.
Сем кафане,
ништа…
КОД БЕЛОГ КРСТА
Оно мало веселости
Што имаше добри гости,
То код Миле оставише.
Ана точи, Ана служи,
Ал’ за Милом срце тужи
ПУСТА ЉУБАВ
Ко је кога наш’о :
она, слепа љубав, лудог Ђуру ил’ обратно,
луда – слепог…
Нико не зна
Ал’ у кафани Код Белог крста
Qубав, га је стигла,
рањеног и тужног,
као ловчева погана стрела од лета изнуреног орла.
Без посла,
без новца,
без пријатеља,
имена и
словца.
у сен бледу се Ђура претворио.
У слику моловану тајно, ноћу, уз свеће, од пчелиног воска.
Потрет.
Лик, још један, обичан и јадан, у сфумату дима и алкохолних испарења
кроз који се Мила ко танак зрак сунца, провлачи.
Али прилика није био он
Он.
Знао је,
али волео је као што и треба волети – очајнички.
РЕЧИ, РЕЧИ, САМО РЕЧИ
– Та, нема ту велике приче – говорили су они који су га с прага кућног терали, а на велику кашику, хохштаплере и пробисвете стране гостили умилно и дворили богато.
– Знали смо! Пијандура – викали су за њим они којима је фићок ракије ил’ олбу белог и сифон, за астал љубазно послао.
– Сељак – добацивали су трећи који су вођени баш његовим стопама у варош стигли.
– Ни препоруке нема.
– Попов син, а из кафане не избија…
– Е, господо моја, докле смо дотерали?
– Боље неког посла да се при’ватио!
– Ни талента, ни рафирмана…
Све то је – злоба и отров – те зиме, уместо густе, ситне кише, или снега гњецавог, гадног, у кал што се претвара, сипало по улицама великокикиндским,
на Ђуру, јадног, гологлавог, без капута и шешира, без заклона и уточишта.
На младића,
та само двадесет четири је године имао. Самог и немоћног. Невиног.
Но, шта је могао?
ЕПИСТОЛО
Писао је:
Ја нисам за ове људе нит су они за мене, размажени, горди, сујетни, прости, неваљали, сваки напредак угњетавајући. Богати су ципије, званичници су глобитељи, а сви пакосни. Ако још дуго овде остати морам – дешперираћу…
ОДЛАЗАК
И остао није.
Отиш’о је у пролеће, кад плави јутарњи луфт на стари карпатски снег још мирише, а земља, црна и масна, тешки дах, у недрима током зиме чуван, тихо, као да је последњи, испушта.
Побего је као да га сам ђаво из вароши своје изгони.
Нестао,
да се више никада не појави.
А и шта је могао,
са овим људима којима је хероја Синђелића на бирташким вратима за дуг моловао.
Ни икона им од њега није требала…
Па, када је тако,
онда – нека.
Нека.
Можда срећа, ипак, негде чека,
луди Ђуро,
пут под ноге а на главу капа мека.
ПЕСМА
И данас га се у вароши прашњавој слабо сећају.
Стид ил’ страх?
Страх и стид.
Тужно време. Бедни људи.
Отишао је.
Нестао.
Остављајући потомцима, херојски и галантно, оних што га гадише и на црно износише, песму да се поносе,
Јер ту настала, ту је написана.
И ова и она,
о Ани што служи и Мили за којом срце тужи…
– Ето им, нека,
на част и фалу.
Био сам ту, ко да никад нисам…
