Весна Капор

КIKINDA SHORT

Кикинда схорт је збирка кратког књижевног метра, али и збирка догађаја са Фестивала. Дакле, то није статична књижевна прича, то је пре свега читав албум сцена, за марљивог архивара, који се могу преточити у цео документарац о маговима речи изван корица.

Организатори се труде да се уклопе у савремен начин комуникације са конзументима књижевности. Пре свега, Фестивал окупља људе рођене седамдесетих; али као специјални гости и гости изненађења, па писци-домаћини појављују се и већ етаблирани писци старије доби, што на крају има потпуно невероватну размену енергије и измешаност стилова и форме.

Овогодишња збирка представља ауторе из еx Yu-земаља, затим Mађарске, Бугарске и Аустрије. Пошто је реч о Фестивалу, не може се говорити о уједначености прича ни из једнеперспективе. Међутим, то и јесте један од главних адута овог догађаја – збирке: освежавајућа разноликост.

Збирку отвара прича Горана Петровића, почасног госта који јошједном показује не само професионалност, већ и бриљантност одабиру теме и начину казивања. Пет минута је прича која је тачно одговорила на захтеве организатора (кратка прича) и отворила целу једну романескну буру осећања и слика. Петоминутна скаска – као цео роман.

Васа Павковић се представио причама о лептировима које у последњем тренутку представљају интроспекцију, поунутрење спољашњег. Сентименталношћу којомбележи заборављене ствари супротставља се свету технологије и представља, колико бег из буке, толико и спознају да је вечност нешто изван робно-новчане промисли и технократије новог века.

Петар Чонградин искусним стилом времешног хроничара успео је да засмеје и освежи присутне и у Београду и Кикинди, а приче штампане у књизи јесу низ слика трагом сопствености, испричане наоко једноликим тоном, реченицама у којима се игра интерпункцијом као потпуно (не)важним оквиром за казивање и нит причаног.

Толико о домаћим и "нешто старијим" писцима.

Сада нешто о гостима, и домаћима, из седамдесет и неке.

Намеће се утисак да су теме писаца седамдесетих, без обзира на генерацијску припадност, веома разнолике и да они припадају потпуно различитим, не само стилским, већ и формално-еснафским круговима.

Аустријски писци, ту убрајам и Дениса Микана, показују зрелост академских писаца, стилски највише налик на артистичку прозу деветнаестог века. Њихова склоност ка детаљу и понирање у суштинске ствари и питања, преко наизглед небитних и тешко приметних детаља модерног друштва, најављују писце великих домета. Ксавер Бајер на интроспективан начин, пратећи сопствени алтерего испитује и објашњава свет, свуда и у сваком трену. Петер Ландерл то чини пратећи догађаје и људе око себе, правећи кроз то бележење паралелу са сопственим приповедачким ја, кроз које доживљава спознају о свету и структури људских односа, као рефлексом моћи.Његова прича Узводно је, вероватно, једна од најтоплијих и најафирмативнијих која је написана о Србији, из пера неког странца, а из перспективе посматрача без острашћености и са довољно емоција...

Денис Микан потврђује и потуно заокружује овај стилски круг, понирући у подсвест својих јунака, углавном странаца, прати њихову подвојеност и неминовност асимилације, као једини могући начин тренутног опстанка.

Бугарски писац Ангел Игов показује, такође, потпуну зрелост и вештину. Његове приче окренуте су глобалним проблемима, параноји појединца изазваној све већом претњом и страхом од тероризма и катаклизме. Његово казивање није само тематски актуелна прича, она је и формално и стилски потпуно заокружена у свом динамично-статичном следу. Многима ће, вероватно остати једна од најупечатљивијихфестивалских слика.

Мађарска списатељица Енико Дарабош, мада још без објављеног рукописа, неореалистич ким интроспективним понирањем у судбине својих јунака, чини да у свет стварног, обичног човека, као потпуно логична и неодвојива ствар.Она је на неки начин хроничар изнимности које чине стваран живот: њени јунаци су уверљиви ликови из предграђа, помирени са судбином, али потпуно свесни себе и трајања као задатка пред којим нема измицања.

Што се тиче земаља из најближег окружења, примећују се двоструки стандарди.

Хрватски писци, бар они који су се представили на Фестивалу, потпуно су окренути постмодерним узорима и моделима урбаног стилског миљеа.

Дарио Рукавина, као блогер, ревносно и поетично бележи догађаје које хвата, може се рећи, у пролазу, у лету; не дозвољавајућ и им да потпуно сазру, он их обликује у пријемчиве и често надреалне слике бретоновског стила. Тако,његове приче често имају и шире уметничко исходиште и поетику дубљу од блогерских коментара.

Миму Симић одликује и стилска и тематска разноликост, али једна од компоненти њеног казивања јесте вечито трагање за подсвесним и заокупљеност писањем као начином демистификације света.

Представнице из Федерације убедљиво се снажније и успешније пласирају на књижевној сцени од супротног пола. И оне просто ангажовано, са осебујним талентом, вешто и успешно испуњавају своју мисију – да буду слушане и да направе књижевни бренд од националне књижевности – што Шејла Шехабовић и Мелина Камерић сигурно и чине, на потпуно различит начин. Александра Чворовић из Републике Српске, напротив, забављена је општим темама и глобалним сликама живота. Њене приче су примењиве на сваком меридијану, уобичајене и понекад потпуно мистично-перверзне.

На крају, двојица српских писаца: Видојковић и Потић.

Видојковић, потпуно овладавши маниром прихватљивости, дакако, плени својим наступом и актуелним темама – неки пут потпуно ласцивним али истовремено и прихватљивим, јер двострукост причања, као и паралелне дијалошке сцене које објашњавају и поткрепљују смисао држе пажњу слушалаца (читалаца) до самог краја...

Иван Потић је, вероватно, један од најдаровитијих писаца своје генерације, помало скрајнут (можда и због тога што није настањен у Београду?) – али, пре стога што је просечном читаоцу тешко разумети Хармса. Надреалне слике, потпуно смислено повезане са временом у коме битишемо, њихова потпуна опречна повезаност, оксиморон као највећи степен ироније казивања – Потића стављају у ред несхваћених генија пера, бар за сад.

И... негде мора да се стави тачка. Ма колико различити и из које год средине дошли – писци кратких прича средње млађе генерације, смештени међу корице Кикинда схорт-а, ипак имају једну стилску заједничку одредницу: њихове приче су бележење тренутака, одраз личног виђења и доживљаја – без великих и приметних идеолошких интервенција.