Маријана Милошевић

КОМЕ СЕ ДЕСИЛА ТРАГЕДИЈА?

Давид Албахари: Брат

Стубови културе, Београд, 2008.

О прози Давида Албахарија може се размишљати и писати почевши од сасвим нероманескних позиција, тачније из угла његових есеја, интервјуа, поетичких белешки. Свака реченица романа коју бисмо могли уврстити у ред универзалних исказа отуда би могла бити придружена групи његових нероманскних текстова, али би исто тако могао и понеки исказ из

интервјуа бити део романа или прича. Тако у једном од интервјуа Давид Албахари каже: "Лепо је што има тих неколико тренутака који вам дефинишу живот, а страшно јешто има само тих неколико тренутака".

О једном лепом и истовремено страшном тренутку у животу (два брата) приповеда се у роману Брат (2008). Романописац и приповедач Давид Албахари сасвим јасно и прецизнобира управо један критичан тренутак (у животима браће Филипа и Роберта) око кога плете приповедачки низ, фокусирајући читаоце одмах на најважнија питања и проблеме, а у финалу романа експлицирајући етички став без патетике и без моралисања. Судар теорије и стварности (тј. оногашто јесу стварност и теорија за јунаке романа) завршава се неминовним поразом свега што је јунак сматрао чврстим теоријским темељима, свега што је долазило из области идеја и промишљања у тренутку у коме се одФилипа захтевало деловање,

акција, конкретан чин. Структура романа осмишљена је као оквирна прича која наратора (неименованог писца) поставља у позицију онога који преноси Филипове монологе.Два поглавља представљају два сусрета неименованог писца и Филипа који му се исповеда. Два поглавља заправо су два мегапасуса, онако како је и знатно обимнији роман Пијавице реализован.

Проблеми и питања породичних односа, идентитета, односа појединца и друштва, судбине, писања као пресликавања стварности, суштина трагедије и начини реализације драмских сукоба у тексту само су неке од тема које су покренуте у сасвим кратком роману Брат. Позиција писца и човека Филипа који је свој идентитет губитника изграђивао на негирању

и одбацивању, на сукобу и деструктивним обрасцима као нечем што је, како је веровао, условљено породичном историјом (губитак сестре и родитеља), у тренутку појављивања брата Роберта (за кога није ни знао да постоји) постаје обесмишљена и обезвређена.

Како се приповедање о сусрету браће у кафани Бриони у Земуну развија тако се сасвим неприметно уводи расправа о Аристотеловој дефиницији трагедије, начинима разрешења сукоба у трагедији, да би се теоретисања јунака довела до критичне тачке у којој се откривају као бескорисно и бесмислено "знање" у сукобу са стварном трагедијом чији актер Филип

постаје а коју негира теоретишући упркос стварности која захтева деловање. "Нешто ту није било у реду, рекао је, и требало је озбиљније себе да прекори, али већ је било касно, већ је почео да призива делове његове Поетике и убрзо је видео Роберта и себе као узорне експонате у ономе што је Аристотел називао трагедијом." (149) 1

Необично важан израз "видети" у наведеном цитату прецизно карактерише јунака Филипа као онога који је у стању да види али не и да разуме, а ако и разуме није у стању да то што разуме усагласи са својим деловањем. Разнизаност или распарчаност јунака дословно ће се реализовати у последњим реченицама романа и као лични доживљај јунака и као пажање неименованог слушаоца: "Кад хода, рекао је, мора стално да се осврће, јер му се чини да са њега отпадају делови, као да је направљен од оних коцкица од којих деца састављају разна чуда, па када се једна олабави, све могу да поиспадају."(193) Крхкост онога што јунак доживљава као свој идентитет отуда није урушена, већ се разоткрива као илузија или

као теоријска пројекција која нема ниједног чврстог ослонца у стварности.

Фина иронија која је једна од доминантних стилских одредница целокупног Албахаријевог приповедања у роману Брат искориштена је и за  постизање специфичног ефекта атмосфере и тона који се обликују у роману. Иронијска средства доводе Филипов монолог непрекидно до ивице фарсе, да би се обрт ка трагедији одвијао кратким резовима који читаоце

стављају у позицију непрекинуте драмске напетости и ишчекивања сукоба и разрешења. Парадокс да кратак роман, исприповедан као препричани монолог, може произвести драмску атмосферу и напетост налази се у чињеницама која су језичке природе.Наиме, Албахари језичким средствима (дуга реченица, обрти, иронија, понављања, асоцијативне дигресије итд.) формира вртлог који читаоце увлачи у атмосферу

непрекидног падања (у значењу које се односи на трагички сукоб и пад јунака) које се не дешава само јунацима – већ и читаоцима.

Атмосфера урушавања, растакања, изгубљености и пропадања јесу најбољи и најважнији слој у роману Брат. Када јунак Роберт представи брату Филипу свој женски идентитет и одлуку да постане и "анатомска Алиса" а затим бива брутално претучен, Филип се повлачи из стварности и искорачујући дозвољава да Роберт/Алиса умре, а да није ни покушао да

било шта за њега/њу учини. Бесмисленост и нелогичност Филипових

поступака у вези су са низом мотива који су у роману расути и наизглед прикривени/затрпани, нпр. завист, сујета, себичност, љубомора,  кукавичлук, слаба воља итд. Овај низ негативних карактеристика јунака досеже своју критичну тачку у исказу којим се формулише суштина Филипове кривице повлачења из стварности: "Хоће да каже", рекао је Филип, "да га је дежурни лекар гледао као да је он,Филип, испребијао

несретног Роберта, односно да је Филипово одуговлачење већи грех од махнитог батинања у којем је учествовала цела група људи." (182)

Опозиција ја/они, поједнац/група поновиће се у исказу који се односи колико на јунака Филипа толико и на читаоце и стварност ван романа и претвара у повлаштени етички исказ читавог романа: "А можда се и није претварао", рекао је, "можда доиста није схватао шта се дешава и покушао је да се склони са пута бујици која је претила да понесе све на шта наиђе? Онда је помислио да је то тако поступио зато што је

Роберт својим доласком потпуно поништио његов губитнички углед, односно, начинио га лажљивцем и преварантом који треба да се стиди самог себе." (191)Етички став о питањима кривице и криваца преобраћа из позиције ја/они у хуманистичку позицију ми – идентитета, која је и почетна тачка и позив читаоцима да преиспитују сопствене идентитете почевши од питања односа ка своме брату/сестри. Јасно дефинисан романескни хронотоп (садашњост, Земун) проширује значењско поље и на читаво друштво – па на питање "коме се десила трагедија?"  недвосмислено одговара "нама" (не само Роберту/ Алиси и Филипу).

Писац јесте јавна личност и отуда моћ изговореног и написаног није невидљива (чак и када је незнатна по опсегу деловања и утицаја). Давид Албахари ту моћ не прецењује, али је користи да иницира и друге читаоце на размишљање. У есеју Туга и прича Давид Албахари каже: "И онда, иако се притом правим да не гледам, пружам ту причу као понуду, као

мамац, као позив. Ко то осети, разумеће; ко не осети, не вреди му објашњавати."

1 Број у загради означва цитирану страну према наведеном издању романа.