ИЛИЈА БАКИЋ - Види: Кораци 3-4/2008.

ДРАГАН БОШКОВИЋ - Види: Кораци 5-6/2008.

ВЕРОЉУБ ВУКАШИНОВИЋ (1959, Доњи Дубич код Трстеника) објавио је књиге песама: Чежња за вртом (1993), Повесмо (1995), Како је тихо Господе (1999, 2000), Двери у липама ( 2001), Опрости јагње бело (2002), Шумски буквар (песме за децу 2003, 2006), Цветна недеља (2004), Светлостубрдима (изабране и нове песме, 2007), Приредио Пред дверима, избор из српске молитвене поезије, 2005. Добитник је песничких награда: "Милан Ракић"; Печат Вароши сремскокарловачке; Јефимијин вез; "Србољуб Митић"; Кондир косовке девојке, и других. Заступљен је у више антологијасрпске поезије.

МИЛАН ВУКОВИЋ (1934, Рогојевац код Крагујевца). Стиховеи преводе објављивао је у бројним књижевним часописима.Заступљен је у заједничким збиркама песама Златно перо учитеља (1995) и Годови трајања (1988). Самосталнообјавио две збирке песама Псалми из рогојевачке порте (2002) и Неми праг (2005). Припремио је за штампу 90 Јесењинових познатих али и најмање превођених песама, и 10 поема. Живи у Крагујевцу.

ТАТЈАНА ДЕЛИБАШИЋ (1965, Београд). Школовала се у Сремским Карловцима и на Филозофском факултету у НовомСаду. Објавила четири песничке збирке: Дисциплина стида (1994), Рачун са пешчаним знацима (1996), Фортисимо ноћи (1991) и Чудногласје (2007). Пише књижевне и ликовне есеје. Објављује у периодици. Заступљена је у неколико антологија српског песништва. Живи у Новом Саду.

ВЕСНА ДЕНЧИЋ (1963, Београд). Дипломирала новинарство на Факултету политичких наука у Београду. Пише афоризме, поезију, прозу, књижевне приказе, рецензије, коментаре и др. Објављене књиге: У друштву се не шапуће (1987),Свет не може пропасти без нас (1996),Пут до пакла (2001), ИНверзије (2003), Хоризонти (2006), Страдање у циклусима (2007). Ауторка је два CD-РОМ-а - Смех до бола (2003) и Смех до бола 2 (2005). Приредила је више књига. Заступљенаје у више од тридесет антологија и зборника кратких прича, афоризама и песама. Превођена је на пољски, немачки, руски, бугарски, енглески, француски... Више пута награђивана, од којих су значајније награде "Радоје Домановић" (2000), Сатирафест (2003), Годишње признање "Носорог И реда" (2003), "Ђорђе Фишер" (2004), "Драгиша Кашиковић" (2005), Специјална повеља за кратку причу часописа АКТ (2005), Специјалнаповеља за поезију "Леополда Стафа" (Пољска) (2005), "Миливоје Илић" (2006), Златна значка културно-просветне заједнице Србије (2007). Оснивач и главни и одговорни уредник Првог електронског часописа за сатиру ЕТНА. Сарадник на изради Речника нових и незабележених речи. Дизајнирала
више од тридесет корица за књиге.

ЖАРКО ЂУРОВИЋ (1928, Даниловград). Објавио је преко педесет књига поезије за одрасле и децу, прозе, књижевне критике, есејистике и хроника са историјском тематиком. Аутор је бројних путописа и сценарија за документарне филмове. Штампао је више избора поезије. Добитник је Тринаестојулске награде, награде за животно дело намењено деци, награде "Марко Миљанов", награду за најбољу сатиричну књигу године на југословенском простору и награде Стара
маслина,  за укупно дечје стваралаштво. Превођен је на више страних језика. Редован је члан Црногорске академије наука и умјетности и Удружења књижевника Црне Горе. Живи у Подгорици.

НИКОЛАЖИВАНОВИЋ - Види: Кораци 5-6/2008.

РАДОСЛАВ ЗЛАТАНОВИЋ (1937, Мучиворац код Косовске Каменице). Пише поезију, прозу, књижевне есеје и преводи са енглеског, руског и албанског. Дугогодишњи је уредник часописа Стремљења. Објавио је више књига поезије, међу којима: Додир лета (1962) са Лазаром Вучковићем и Божидаром Милидраговићем, Померање 238 сна (1970), Горке назив рубрике светлости (1974), Допевани год (1976), Викање на стоку (1984), Грачаничка вечера (1995). Превео је књигу поезије Стивена Спендера Куцати и ући (1982). Превођен је на енглески, руски, турски, бугарски језик. Награђиван и заступљен у бројним антологијама српске поезије. Од 1999. године живи у селу Полом на обронцима Бесне кобиле.

ЂОРЂЕ ИВАНОВИЋ (1982, Крагујевац), студент Групе за српски језик и књижевност са општом књижевношћу на Филолош ком факултету у Београду, на коме је положио персијски језик као изборни језик, у трајању од четири семестра, на Катедри за оријенталну филологију. Завршио је средњи и виши курс персијског језика при "Културном центру И.Р. Ирана" у Београду, чији је стипендиста био на педесет и седмом по реду курсу "Персијског језика и литерарних достигнућа"  при универзитету у Техерану, 2007. године. Живи у Београду.

РАДОМИР ИВАНОВИЋ - Види: Кораци 11-12/2007.

СЛАЂАНА ИЛИЋ - Види: Кораци 5-6/2008.

БОЈАН ЈОВАНОВИЋ (1950, Ниш). Студије етнологије завршио је на Филозофском факултету у Београду. Ради као научни саветник Балканолошког института САНУ. Снимио је преко четрдесет алтернативних филмова и приредио низ ауторских зборника тематски посвећених поетици сажетости, алтернативним знањима, британској антропологији, негативној утопији, теорији ритуала, магији, месијанству, етнопсихологији, тамној страни људске природе, српској Византији, карактерологији Срба, мистици, мушкарцу и жени, Xојсовој поетици, Фројдовом антрополошком песимизму, делу Мирчеа Елијадеа, Веселина Чајкановића и Симе Тројановића. У научним круговима као и широј културној јавности познат је по огледима о магији, студијама о смрти, радовима о српској народној религији, прилозима из историје антропологије посвећеним разматрању опуса еминентних домаћих и страних научника, написима из домена етнопсихологије, антропологије свакодневља и области поткултура.  резултати његових истраживања уграђени су у приступе савремених антрополошких и етнолошких проучавања. Осим бројних научних и стручних радова, аутор је и следећих антрополошких дела: Српска књига мртвих (1992, 2002), Магија српских обреда (1993, 1995, 2001, 2005), Тајна лапота (1999), Дух паганског наслеђа (2000, 2006), Клопка за душу (2002, 2007), Карактер као судбина (2002, 2004), Говор пећинских сенки (2004), Блискост далеког (2005), Судбина и
магија (2007). Објавио је следеће књиге песама: Бацање каменч
ића (1973), Кост између обала (1981), Душоловац (1989), Проповед мрава (1993), Пешчана мајка (1996), Одломци божанства (1997), Кућа иза облака (1999), Називи долазећег (2005), Сенке у тами (2006). Важан аспект његовог књижевног рада чине тематски есеји и текстови о домаћим и иностраним писцима. Песме су му превођене на енглески, француски, немачки, италијански, мађарски и словенске језике. Заступљен је у више антологија.

ЗВОНКО КАРАНОВИЋ (1959, Ниш). Своје писање базира на искуствима беат књижевности,филма и поп културе; 13 година је држао музичку радњу. Дуго година био култни андерграунд песник урбаних генерација. Себе сматра писцем са маргине, иако се стицајем друштвено-историјских околности обрео у мејнстриму. У својим књигама не описује спољашњу лепоту света већ његову унутрашњу таму. До сада је објавио седам збирки песама: Блитзкриег (1990), Сребрни Сурфер (1991), Мама меланхолија (1996), Еxтраваганза (1997), Тамна магистрала (2001), Неонски пси (2001), Свлачење (2004), Тамна магистрала - изабране песме (2008) и романи: Више од нуле (2004), Четири зида и град (2006). Песме су му превођене на
енглески, грчки, мађарски, бугарски, македонски, словеначки, словачки, чешки, пољски и украјински језик. Заступљен је у антологији New Europen Poems (USA, Minnesora, 2008). Живиу Београду.

ВЕСНА КАПОР (Невесиње). Филолошки факултет завршила у Београду и ради у СКЦ Београд као организатор и уредник говорног програма Форум. Објављивала приказе и приче у Књижевном листу, Књижевном магазину, Нашем трагу,   Tрећем тргу, Браничеву. Аутор књижевног регионалног мултимедијалног конкурса "Реч у простору".

ИВАН ЛАЛОВИЋ (1975, Београд). Дипломирао на београдском Правном факултету. Објавио је 6 књига поезије. Објављује у књижевној периодици и дневним листовима. Заступљен у неколико Антологија: Озарења-српска поезија XIX и XX века, М.Л. Данојлића, Српска поезија 240 XX века, Гжегожа назив рубрике Латушинског (на пољском), Нова српска поезија (аутори од59-83 годишта), М. Л. Данојлића итд...Награде: Стражилово  (за књигу Стара барка), Српско  перо... Живи и ради у Београду.

МИЛОШЛАТИНОВИЋ(1963, Кикинда). Објавио је следеће књиге: Књига камења и сећања (1993), Панонски карусел (1994), Гозба и друге приче (1995), Случај виолинисте (1996), Приче ветрова (1997), Записи иy године томахавка (1999), Шекспиров клијент(2002), Црњански или Паyадор (2005), Мурали (2006), Xелат у рају (2007). Ради као новинар. За рад у новинарству награђен Grand prix за репортажу на међународном фестивалу Интерфер у Сомбору 2000. године. Живи у Кикинди.
МИЛО ЛОМПАР (1962, Београд). Завршио је Групу за југословенске књижевности и општу књижевност на Филолошком факултету у Београду. На истом факултету је докторираоса тезом Историјско, поетичко и књижевно наслеђе XVIII и XIX века у позним делима Милоша Црњанског, пред комисијом коју су чинили академик Никола Милошевић, проф. др Јован Деретић и проф. др Новица Петковић. На Филолошком факултету у Београду професор је за Српску књижевност XVIII и XIX века и Културну историју Срба. Био је
генерални директор Политике а.д. (2005-2006). Објавио је књиге: О завршетку романа (Смисао завршетка у роману "Друга књига Сеоба" Милоша Црњанског), награда "Станислав Винавер", Модерна времена у прози ДрагишеВасића, Његош и модерна, Црњански и Мефистофел (О скривеној фигури Романа о Лондону"), награда "Ђорђе Јовановић", Аполонови путокази (Есеји о Црњанском), награда "ЛазаКостић". У избору Мила Ломпара за председника Задужбине Милоша Црњанског има лепе симболике и због чињенице да је он још као матурант (1980) добио Октобарску награду града Београда за матурски рад посвећен Другој књизи Сеоба Милоша Црњанског, а као студент (1983) и награду Стражилово, коју додељује Задужбина Милоша Црњанског,   а два огледа посвећена последњој глави романа Друга књига Сеоба.

МАРИЈАНА МИЛОШЕВИЋ - Види: Кораци 7-8/2008.

МИЛИЦА МИЋИЋ-ДИМВСКА (1947, Нови Сад). Дипломирала је Општу књижевност са теоријом књижевности на Филолошком факултету у Београду. До сада је објавила четири збирке приповедака: Приче о жени (1972), Познаници (1980), Одмрзавање (1991), У процепу (1998); затим романе: Утваре (1987), Последњи заноси МСС (1996 два издања),  Мрена (2002), Уточиште (2005); књигу Путописи (1999); иводич кроз књижевне изразе и појмове за ученике основних и средњих школа "Од А до Ш" у коауторству са Стеваном Бељанским (1987, пет издања). За Познанике је добила награду "Карољ Сирмаји", за  Одмрзавање Андрићеву награду, за Последње заносе МСС награде: "Нолитова", "Бранко Ћопић" и "Бора Станковић". За збирку приповедака У процепу добила је награду Друштва књижевника Војводине за књигу године. Приче су јој превођене на енглески, мађарски, пољски, словачки, италијански и шведски језик. Заступљена је у неколико домаћих и страних антологија српске прозе. Живи и ради у Новом Саду.

ДАВИД ПУТНИК (1972, Београд). Позоришни редитељ, режирао двадесет представа у позориштима Београда, Сомбора, Крушевца, Лесковца, Шапца. Објављује поезију и прозу.

БИСЕРКА РАЈЧИЋ (1940), писац и преводилац с пољског, руског, чешког, словачког, бугарског и словеначког језика. У Зајечару је завршила основну школу и гимназију, а студије источних и западних словенских језика и књижевности у Београду на Филолошком факултету. Од 60-тих година објављивала је текстове у Књижевним новинама, Делу и Књижевној критици и прилоге на Трећем програму Радио Београда. Има 45 објављених књига превода најпознатијих пољских   утора, закључно са два најновија нобеловца Шимборском и са Милошем. Од 1994 - 1998. Била је председник Удружења књижевних преводилаца Србије. За свој преводилачки и популаризаторски рад у области поезије, прозе, драме, есеја, филозофије, театрологије, филмологије, ликовне уметности, политикологије, историографије награђена је највишим домаћим и пољским наградама.

ДРАШКО РЕЂЕП - Види: Кораци 3-4/2007.

ДУШАН СТОЈКОВИЋ (1953, Београд) пише песме, кратку прозу, есеје, књижевну критику и студије. Антологичар је и уредник Шумадијских метафора. Објавио је двадесетак књига, међу којима: Речник дубровачког језика (2000), антологију српске еротске поезије Тело у телу (2003), 242 антологију песама назив рубрике шумадијских песника Лирски бруј Шумадије (2004), Мало сунце, сабране песме (2004), Сневомрак (кафкијаде) (2006), антологију песама песника самоубица Граматика смрти: именице (2007), антологију песама о самоубиству и самоубицама Граматика смрти: прироци (2007).Живи и ради у Младеновцу.

ЗВЕЗДАНА СУБУ (рођ. Матић, 1969. Нова Градишка). Студије фонетике и руског језика на Филолошком факултету свеучилишта у Загребу прекида 1991. године. Наставља на Катедри за руски језик и  књижевност у Новом Саду. Бавила се препевом поезије Марине Цветајеве и Сергеја Јесењина. Живи и ради у Зрењанину.

ВЕСНА ТОДОРОВИЋ - Види: Кораци 3-4/2008.

САШАЧОКЉАТ, преводитељ, писац и аутор драма, рођен је
у Грацу, у Аустрији. Осим Аустрије, прве године детињства је провео у Дубровнику, граду очевих корена, а после у Славонском Броду и у Дервенти, два града корена његове мајке. Гимназију завршава у Дервенти, а од краја осамдесетих до краја деведесетих живи у Загребу, са изнимком од годину дана у Минхену, студирајући на "Гете-институту". Уз посао у издавачкој кући "Вјесник", у функцији новинара у више недељника и месечних часописа, покушава реализовати амбиције и таленат, те уписати одсек режије за филм и ТВ на загребачкој АДУ. Његове приче и песме се објављују у неколико
специјализираних часописа, две заједничке књиге прозе и самосталној књизи поезије Магично казалиште. У Холандијиживи од краја деведесетих, завршава први роман и намерава се вратити у домовину.

РАДИВОЈ ШАЈТИНАЦ (1949, Зрењанин). Пише поезију, прозу, књижевну и ликовну критику и драмске текстове. Књиге песама:Оружјељудски рањено (1970),Шуми се враћају прагови (1974), Даровно путовање (1978), Пангелосов извештај (1982) Сузе у луна парку (1987), Оченаш на Тајмс скверу (1991), Огњена Марија (са  Иваном Даниковом, 1991), Оловни долов (1995), Лед и млеко (2003). Књиге прозе: Банатска читанка (1990),Мој бегејски део света (1994),Бајке о грму (1994), Чеховија (1996), Вез у ваздуху (1999), Жртве бидермајера (2000), Сибилски гласови (2001), Нада станује на крају града (са Угљешом Шајтинцем, 2002), Водено дете (2003). Књиге есеја: Демогоргон (1984), Хотел-Чарнојевић (1989).