Избор, превод с руског и белешка: Милан Вуковић
* * *
Крају драги, као вихор простран!
Лаган као играрија бреза,
Ко далеко детињство си звезда
Што замишља нежног тока сан.
Поља родна пшеницом се злате,
Светла је та дивна машта снена;
У срцима заувек те прате
Сва Русија и висина њена.
Отаџбина наша си довека,
Земља где смо расли и рођени.
Цвеће, муње и чар рајских река -
Све то знамо - сузама вођени…
… Будне даљине дечје снове слави,
Јер за немир они нису криви,
Али ако на то заборавиш
Не треба на свету ни да живиш.
Простије је све без Домовине
Али у њој наше срце живи,
Звони славуј шуме нам умилне;
Сву ноћ брује ти молски преливи.
Ту смо прво са сунцем се срели,
Ту у земљу родну ћемо лећи,
Ал не бисмо још због живих смели
Тешко бреме да скинемо с плећи.
* * *
Ти делићи - капи шумског пута
По којима ко скитница лутам.
Ако мрак је, ја закачим камен,
Радује ме сусрет - родни знамен.
Мирис цвећа дрема ли пијани -
Јагода је пуно на пољани.
Ни понеки забијен крст гроба
Неће стићи до срца Њенога.
* * *
Ој, младости, усхићење сјајно!
Каква срећа бити жив и славан.
Вечност сунцем лије Исток бајно
Кроз трептаје зајутарњих трава.
Усред песка клизећи хук Нила,
Ал у тај крај вечних пирамида
Душу моју до златних могила
Повратиће Време које вида.
* * *
Ти све гледаш са два ока снежна
Са хладноћом чудном у грудима,
Где је љубав само Вечност пред њима.
