Мило Ломпар

НА СУБВЕРЗИВНОЈ ДЕСНИЦИ*

Оквир разговора са Милом Ломпаром, професором Српске књижевности XVIII и XIX века и председником Задужбине "Милош Црњански", јесте објављивање његове, шесте по реду, књиге Моралистички фрагменти. Овај разговор ћемо искористити да са Ломпаром расветлимо нека непопуларна питања из историје српске књижевности и културе, генеалогију и идентитет наше данашње књижевне свести, од књижевности очекиван повратак егзистенцијалном искуству, као и да деликатније демистификујемо наше књижевноидеолошке предрасуде, и на моменте екстремне ставове који се везују за овог академског делатника. Књижевност се у Моралистичким фрагментима посматра најпре као идеолошка фигура, књижевна дела мере се на тасу егзистенцијалне драме коју у себи раскривају, а писац се самерава степеном разградње устаљених културних и политичких образаца. Више од тога, Ломпарова књига нуди једну традиционалну, али увек свежу визију радикалног одступања од света посредством антрополошког искуства "понора". У центар пажње изнова се враћа субјект у који, као и у књижевност и морални чин, Ломпар има поверења.

КОРАЦИ: Важите, поштовани професоре, за историчара књижевности. Прошле године, међутим, учествовали сте у раду НИН-овог жирија и након промовисања НИН-ове књиге године објавили текст КОМУНИКАЦИЈА И БУКА, о романима који су ушли у Ваш шири избор за ову награду. Ово је, колико знам, Ваш први овако директан и овако широк осврт на савремену српску прозу, али и јавно објављени резултат Вашег сусрета са њом. Које су, дакле, у односу на српску књижевну традицију, вредности које препознајете у савременој српској књижевној продукцији, а који њени недостаци?

МИЛО ЛОМПАР: Учешће у НИН-овом жирију је јавни чин. Човек то снажно осети када уђе у једну релативно малу просторију у којој се саопштава име добитника. Јер, одједном се сучели са бројним новинарима, блицевима и микрофонима. То је велики тренутак: новинари су митска бића, они све опустоше, попут скакаваца, они убадају, попут стршљенова. Одмах пожелите да поправите косу (и то више пожелите ако је, попут мене, немате), јер – слика је најважнија. Тада осетите друштвену игру сила, резултанту многих претходних и подземних струјања која су повремено допирала до вас. Ако је човек пошао од погрешне претпоставке да је он по себи био неопходан за тај жири, сада се суочава са истином о себи као објекту једног безличног дејства. Сада може схватити природу прикривеног притиска којем је био изложен, једног неистинитог кружења вести о томе да је форсирао један роман а оспоравао други, да је био против неког писца збогњегове политичке оријентације: моја општепозната посвећеност ћирилици, на пример, послужила је као подлога за неистините вести о томе како сам наводно одбио да читам латиничне књиге. Мислите да је неефикасно зато што је глупо, зато што је летимичан увид у моје књиге довољан да се то демантује? Погрешно мислите. Мислите да оптужба о политичким предубеђењима нема смисла када се односи на човека који заступа политичку оријентацију која нема своје репрезентанте? Опет погрешно мислите. Јер, небитна су својства која поседујете, будући да сте означени као препрека. И шта вам преостаје него да утолите знати жељу: зашто да се људи довијају и измишљају шта мислим о прошлогодишњим романима? Зашто да се међусобно лажу, лажући све око себе? Да их поштедим неинтелигентних истражних радњи, да усмерим истражни поступак у правцу правог кривца – написао сам опширан текст о свих петнаест романа који су ушли у шири избор. Отуд бих овде говорио о јавним видовима свог учешћа у прошлогодишњем раду жирија, о оним видовима које сам тек наговестио. Јер, моји књижевни разлози су доступни у часопису Књижевност. Позван да учествујем у процењивању вредности српског романа у 2007. години, прихватио сам то са осећањем да ми то место припада са два разлога: написао сам неколико књига о великим романима Црњанског – у једној од њих се опширно пореди однос према историји код савремених писаца (као што су Киш, Бошко Петровић, Радослав Петковић) и у Другој књизи Сеоба – што би требало да је довољна препорука: ако је човек био способан да тумачи роман Црњанског, близу је памети да закључимо како је тај исти човек способан да процењује и вредности савремених романа. Други разлог проистиче из традиције образовања НИН-овог жирија: увек су своје место у том жирију имали и људи који нису књижевни критичари него су савремени роман сагледавали из историјске перспективе (Јован Деретић) или из теоријскофилозофске перспективе (Никола Милошевић). Пошто је прошао свечани час проглашавања добитника, написао сам и објавио опширни текст о свим романима који су ушли у ужи избор. На тај начин сам документовао становишта која сам заступао током одлучивања. Зар то није чин најви ше јавне одговорности? Да ли је неко демантовао било коју чињеницу о раду жирија коју сам изнео? Не. Да ли је неко утврдио да сам изнео неку неистину? Не. Да ли је неко прегао да полемише са мојим ставовима о појединим романима? Не. Да ли то значи да су сви прихватили овакав вид јавног објашњавања својих вредносних критеријума? Не. Зашто? Зато што се одлука о НИН-овој награди увек схвата на начин идеолошко-политички, зато што је та награда увек поимана као барометар политичко-књижевног односа снага и зато што се продужетак непрестане крипто-политичке борбе одвија на другачији начин од појединачног, разумног и аргументованог неслагања. На делу је максима о памети која не сме бити препрека за нашу страст за самоспаљивањем. У тој борби нема неутралних, али – и то је важан допринос млађих књижевних нараштаја, премда он обнавља сећање на њихове скојевске претходнике – нема никаквог поштовања према било којим својствима одабраног неистомишљеника. Не признаје вам се никакво знање, никакав морал, нити било какво лично достојанство. Уместо да се са човеком разговара и полемише, настоји се да тај човек буде уклоњен. Онолико грубо колико је то неопходно. Све то знами оставља ме потпуно увереним у то да сам направио правилан лични избор. Одлучујуће је питање: колико јавна свест добија, колико се културна позорница еманципује од трибализма, ако се на овако некреативан и насилан начин односимо према неистомишљеницима? Једину велику предност видим у томешто се сада све то чини у име слободе. Тако се уверавамо у драгоцени домет сазнања о насиљу као ономе што битно оплемењује, испуњава и проширује нашу слободу. Зар нас, уосталом, нису због тог сазнања и бомбардовали?

Ваш одговор се креће унутар друштвеног и друштвено-политичког статуса књижевности. С друге стране, у тексту КОМУНИКАЦИЈА И БУКА вредност романа одређујете, пре свега на основу две категорије: 1. прва, назовимо је, степен егзистенцијалног удеса у роману. С обзиром нато, из последњег дела вашег текста, насловљеног КО СЕ СЕЋА МИХАИЛА ЛАЛИЋА, може се дедуковати становиште да за велики роман није толико битна идеолошка нота и његов одговор на друштвено-историјску и друштвено-политичку збиљу, колико је битан његов егзистенцијални импулс; друга, степен робовања стереотипима, и то не у смислу романескне технике, сижеа или поетике, колико у смислу стереотипног поимања стварности. Интересовало би ме, дакле, шта подразумевате под егистенцијалном основом романа, а шта под стереотипима којих данас, како сматрате, романописци не могу да се ослободе. И, додајмо, да ли је и на који начин роман шездесетих и седамдесетих одговарао на тадашње стереотипе и егзистенцијалне мистификације. Које су то врлине које су ондашњи писци поседовали, и да ли је, као што је то и данас, и тада била редукована друштвено-историјска свест појединца?

Поменуо сам Михаила Лалића зато што је то писац веома удаљен од наше данашње књижевне ситуације. Ко се у протеклих двадесет година позивао на Лалића? Он је писац наглашене реалистичко-историјске мотивације, амбијент његових приповедних простора је сеоски а не градски, у том простору доминира природа, приповедна тачка гледишта у његовим романима је изразито идеолошка, читава књижевна идеологија његовог приповедања делује анахроно: тематика, ликови, алузије, подтекст. Довољно је, међутим, да све то ставимо на страну, и одједном се суочавамо са параболама о самоћи, са страшћу фанатика, са резигнацијом која води историјску ретроспекцију, са распадом патријархалне свести, са фрагментима који напуштају основна мотивацијска сидришта. Шта то значи? То значи да је Лалић избрисан пре било каквог самеравања његовог приповедања са аутентичним апелима искуства, зато што је књижевно-политички неупотребљив. То значи да је створена рецептивна мрежа – са цензуром рецептивног поља – која не пропушта свест о Лалићу. Ниједна таква мрежа не постоји и не траје без невидљиве подршке сила које је творе. Има још таквих примера: Оскар Давичо. Ко се од оних који се диче својом идеолошком авангардношћу и настоје да наплате ту "европску" правоверност уложио у обнову књижевне свести о великој поезији Оскара Давича? Где су те књиге, студије, анализе, разговори о његовом стиху, о тону, о фрази, о урбаном свету његових романескних јунака? У једном разговору о поезији (2002) управо сам опомињао на тај заборав. Зашто? Зато што као политички конзервативац настојим да будем слободан човек. Затошто сматрам да је битан део слободе – ненаплативи улог у оно што верујете и волите. Зато што знам да политички авангардизам и антитрадиционализам није нужно и уметнички: можете бити политички антитрадиционалист, а да у осећању уметности будете изразити следбеник традиционалних стереотипа. Онда постојите мимикријски. И не напишете било какву књигу о Оскару Давичу. Постоји трећи пример: како не постоји никакав критички одзив на прозу Бранимира Шћепановића? Зар није очигледно да је алегоријско-гротескна мотивација његових прича изразито модерна? Нису ли Уста пуна земље један изузетан мали роман српске књижевности: као Беспућа, као Дневник о Чарнојевићу, као Људи говоре, као Проклета авлија, као Кад су цветале тикве? Не појављују ли се у његовој прози – на идеално-типски начин, и у психолошком и у егзистенцијалном хоризонту – граничне ситуације: страх, стид, кривица, смрт, борба? Прича Стид је репрезентативни укрштај свих момената модерности: приповедног мозаика свести, фрагментарно асоцијативног уланчавања и прекида, битног егзистенцијалног искуства, религиозног подтекста. Ако ниједан од ових писаца, који су књижевно међусобно врло несродни, политички различити, не пробија цензуру нашег рецептивног поља, онда мора постојати нека сила која твори то поље, мора постојати неки – нехотични или свесни – корисник дејстава што их ствара ова цензура. Мислим да српски роман – у последњих неколико деценија – није на вредносном нивоу који су оцртале највише могућности наше прозе у двадесетом веку: од Нечисте крви, преко Сеоба и Дана шестог, Андрићевих романа, Прољећа Ивана Галеба и Дервиша и смрти, до три позна величанствена романа Црњанског. Тај низ јесте једна велика епоха, једно дубоко време, које као изазов стоји пред савременим приповедањем. Савремени српски писци немају ту врсту приповедне концентрације, уметничке самодисциплине; немају ни такву снагу егзистенцијалног искуства нити временску дубину свог приповедног доживљаја. Најубедљивији изузетак је Радослав Петковић. Њихово језичко утемељење приповедања, унутрашњи односи у реченици, асоцијативна игра смисла која твори напетост и оригиналност прозне реченице, веома често су на нивоу новинарског или филмског стереотипа или су, ако од тога беже, интелектуално или имагинативно пренапрегнути. Најубедљивији изузетак у тој ствари је Радован Бели Марковић. Могуће је да не видим добро, да негде грешим, али је извесно да немам никакве користи од овако исказаног мишљења, да сам потпуно, и можда неподношљиво искрен. То је у вези са једним утиском који сам стекао усмерено читајући романе који су предложени за НИН-ову награду. Учинило ми се да наша савремена критика пати од недостатка искрености. То је један тужан утисак. Постоје људи који су показали да знајушта је књижевност, који вам држе лекције о Xону Фаулсу или Пинчону, али она дела која хвале на својим критичарским ступцима не бацају сенку на њихово знање – него на њихов елементарни морал. Ту питање о личној несолидности прелази у питање о ситуацији у којој је таква несолидност неопходна. Јер, у једном тренутку постаје неопходно да се заврти на невидљивом рингишпилу сила. Особеност ове епохе је у томе што она у себе упија и сваку побуну против тог рингишпила. Та побуна је унапред прихваћена. Тим прихватањем унапред се неутралише порив ка њој: човек не жели да буде глуп и смешан у својој побуни. А тек као глуп и исмејан, тек као сам, он има неку шансу да захвати оно што превазилази епоху која га неутралише. Одлучујуће питање би гласило: да ли ми више имамо снаге за књижевно искуство? Да ли ми имамо снаге да овом насиљу саморазумљивости које до нас допире са свих страна супротставимо једно једноставно не: нека су нам супротно рекли преко свих телевизија, ми кажемо да то дело није добро. Данашњи тренутак, дакле, упућује изазов којем је јако тешко одговорити: то више није изазов негације, већ је то изазов афирмације. Можда због тога не можемо да добијемо радикални роман. Јер, нисмо спремни за радикални изазов. Ако књижевност данас није више привилеговани комуникациони ланац идеја и слика, ако моћ путује виртуелним стазама, ако нико и не чита књиге због позива на политичко деловање, дубинско егзистенцијално искуство, извесно сабирање живота и смисла, било да је индивидуално или колективно, део апстракције или историје, у књижевности постоји: у реченицама, у паузама између њих, у асоцијацијама до којих ћутања над прочитаним реченицама доводе. Ту увек можемо потражити егзистенцијални импулс и основ приповедања: у распону између апела који упућује приповедано и ћутања које је наш (читаочев) једини одговор на снагу тог апела. (Када почнемо да говоримо о њему, то је знак да његова снага трне, да мења своју природу, да се претвара у рефлексију која јача у нама.) Шта ако, међутим, не осетимо ту снагу када прочитамо овакве реченице: "Сада је негде око девет увече: време смрти мога оца. Мој отац? Сада само овај часовник, на мом столу, џепни Schaffhaysen, купљен пре мог рођења, за тачан датум морао бих да погледам гаранцију (ту ми је негде, међу папирима, нашао сам и њу, после очеве смрти); или мој отац: ово налив-перо, и то чувам, али не служим се њим, затим (мој отац), мали избор Декарта, или Монтењ, у три свеске..." То је знак да треба да преиспитамо сопствено искуство читања, што значи да расветлимо егзистенцију у оном битном што је исказује: саморефлексија, комуникација, повесност, воља, слобода, смрт, патња, борба, кривица, апсолутна свест, неусловљено делање, други, вера. Када нас доводи до реиспитивања тих категорија, када отвара понор у нама, приповедано нам показује свој егзистенцијални основ.

Нешто касније ћемо се вратити спрези књижевност-политика, али пре тога бих Вам поставио два питања која увек лебде у ваздуху када је о Вама реч. Целокупну српску књижевну историју вреднујете у односу према Црњанском. У својој претходној књизи, АПОЛОНОВИ ПУТОАЗИ, указујете на неприкосновеност Црњанскових романа у односу на касније поетике Киша, Павића, Радослава Петковића, описујући заправо један "пад", извесну регресију књижевнопоетичких вредности романа након Црњанског. Зашто Црњански – на кога и у претходним одговорима стављате акценат – и како би се, опет, из Ломпарове/Црњанскове позиције котирали Иво Андрић или Меша Селимовић?

Када сам почео да објављујем радове о Црњанском, он уопште није био тако неприкосновено уметнички признат као што је сада. Упоредите његово књижевно и јавно присуство око 1980. године са статусом који је имао Иво Андрић. Још 1984. године било је могуће озбиљно поставити питање о томе да ли је Црњански уопште велики писац. Следио сам, дакле, свој читалачки доживљај. Нисам препознавао никакву коњунктуру у афирмацији Црњанског. То је важно рећи, јер млађи књижевни нараштаји немају такав осећај: њима се чини да је ова јавна свест о књижевној вредности постојала одувек. Такво њихово незнање и омогућава прикривене фалсификате о емиграцији Црњанског, фалсификате о којима сам писао у Моралистичким фрагментима. Црњански је највећи српски писац двадесетог века, чак и ако ствари поставите кумулативно; он је у највећем броју књижевних жанрова досегао саме врхове: и у роману, и у поезији, и у путопису, и у драми, и у причи, и у мемоарима, и у есеју, чак и у новинарству.Њему најближи српски писац, Иво Андрић, надмаша га само у приповеци. У романима Црњанског, о којима сам писао, уочавамо две равноправно развијене и ретке компоненте због којих он има првенство у односу на све наше романсијере. Описаћу их сликовито и у поређењу са Пекићем и Кишом, не бих ли се замерио и млађим књижевним нараштајима. (Као млад човек нисам се додворавао старијима, нисам се дивио тој мудрости која отвара капије каријере. То не значи да нисам поштовао оне које сам поштовао. Али, поштовао сам их зато што сам видео њихову вредност, не зато што су – по геронтократској матрици тадашње јавне свести – као старији, имали моћ. Природно је да сада избегавам други пол ових несразмера у једној академској каријери: немам жељу да придобијам млађе колеге, да се укључујем у преовлађујућу инфантилизацију јавне свести, не занима ме да ли они држе кључеве неке будућности. Увек сам неупоредиво више држао до личности – него до моћи.) Црњански поседује у роману једно широко платно, једну обухватну визију; у корацима његових јунака препознајете дубину историје и времена, у приповедању осећате како дух приповести суверено влада над ерудицијом. Све то има и Пекић, осим последњег елемента: критика је, с разлогом, упозорила да Пекић има потребу да све што зна и што је прочитао некако стави у роман. Али, за разлику од Пекића, Црњански има изузетну способност да у једном језичком елементу, готово иконографски, готово сликарски, преокрене структуру великог платна: то му омогућ ава његова језичка (не граматичка) виртуозност. Док је на нивоу макро-структуре близу Црњанског, Пекић је на нивоу микро-структуре знатно испод њега: посебно када је реч о знатним језичким неравнинама у његовом приповедању. Код Киша – како тврди наша критика, како сте Ви писали – постоји језичко-артистичка виртуозност. Али, што се мене тиче, Киш нема то велико платно, јер нема тај приповедни распон. Тај склад микро и макро-елемената у уметничком духу (не на нивоу целокупног опуса) има Растко Петровић. Он је апсолутно најрадикалнији модерни дух наше књижевности. Ко је то осетио? Један потпуни конзервативац који је био знатно старији од њега: Слободан Јовановић је – одмах после Првог етског рата, како је описао Милан Јовановић Стоимировић – рекао да су највећи таленти новог књижевног нараштаја Милош Црњански и РасткоПетровић.Ико каже да се у уметнички сензибилитет конзервативаца не можете поуздати? Растко Петровић је писац, у вредносном смислу, најближи Црњанском и Андрићу. Али, ту се појављује питање о култури: овај Београђанин, који није требало да има било какве културолошке препреке, будући да није био човек друге средине, других навика и обичаја, да је био из угледне грађанске породице, да је по природи био аполитичан, није успео да се наметне као уметничка норма, нити као једнаковредан уметнички пут. Да ли то значи да је изазов његовог уметничког духа био такав да је цензура рецептивног поља српске културе искључила тај дух? Црњански је – када су ослабиле силе идеолошке блокаде – успео да се наметне као норма. Иако су написане књиге и студије о њему, Растко Петровић то није успео. Да ли сте чули да је неко рекао како је он – норма?Никада нисам чуо да је речено, а камоли прихваћено, како је мера модерности, или уметничке радикалности, или субверзивности, Растко Петровић. Рећи ће се да је мера модерности Црњански, мера класичности Андрић. Отуд је све уметничко кретање одређено као кретање између модерности и класичности. То, једноставно, није истина. Те препреке су наметнуте решеткама које поставља неко претходно (политичко, обичајно, рационалистичко) начело које обликује културу. Зар Вам се не чини да се тако испуњава једно унапред прописано кретање? А ако бисмо одбили да мислимо на тај начин? Не тако што ћемо рушити вредности и постављати нове, јер богови пролазе а постаменти остају исти. Него тако што ћемо се окренути и на друге стране, тако што ћемо отворити дух другим сензибилитетима. Али, тада ризикујемо, јер напуштамо путање моћи. Растко Петровић није постао норма затоштоњегов дух није погодан да се испуне те путање. А они чији је дух био погодан за то – Његош, Андрић, Црњански – морали су да истрпе битно кривотворење свог духа, битно сужавање свог сензибилитета.

Поменули сте, професоре, Растка Петровића; с друге стране, написали сте студију о Драгиши Васићу, а претходним одговором отворили питање културне рецептивне мреже данашњег времена. И Растко и Васић су, чињеница је, у данаш њој рецепцији историје српске књижевности маргинализовани.Растко, на пример, у ДАНУ ШЕСТОМ покреће – како сте издвојили – неке од великих тема које би и данас могле бити актуелне, неке од њих примамљиве чак и једном редукованом, нефлексибилном "патриотском" читању. Начнимо још једну тему: Ви непрестано инсистирате на субверзивности Црњансковог дискурса, на исто својство дискурса указујете и кодЊегоша, а и један и други своју културну позицију задобијају прећуткивањем оних културно, историјски и идеолошки "затамњених" места њихових дела. Где су, дакле, данас Растко и Васић, зашто немамо отворенију рецепцију њиховог стваралаштва, иако би они најдиректније могли бити уклопљени у национални литерарни корпус, и, паралелнотоме, да ли и Црњанског, и Његоша, и Петровића, и Васића прихватамо – по цену неразумевања?

Историја наших неспоразума јесте историја споразума који су им претходили. И историја застрашујуће духовне лењости, нечитања, одсуства жеље да се културни темељи промене. Отуд понављање води нашу свест о културним вредностима – а не инвенција. Када размислите о Његошевој рецепцији, уочите да се у двадесетом веку стабилизовала представа о овом песнику као епско-трагичкој парадигми: од бројних утицаја пренаглашен је досег античког фатума у његовом осећању света. Ту представу је формирала грађанска свест, што значи да је таква представа била од значаја за ту свест. Ништа ту није променило детаљно и инвентивно проналажење неоплатонистичке и гностичке традиције уЛучи микрокозма. Али, решетке цензуре рецептивног поља најбоље показује Лажни цар Шћепан Мали. Јер, Његош у свет Горског вијенца, на апогеј херојско-епске свести, смешта једног лажова: исте речи, исти језик, исте заклетве, исте смрти, исти ликови, а спиралу духа који покреће ту имагинацију подстиче један лажов. Лажов је у темељу свега. Замисао је генијално деструктивна, будући да је херојска аутентичност неприкосновена. Мало ко зна да стих свак је рођен да по једном умре/част и брука живе довјека, стих који је сама херојска формула егзистенције, долази из Лажног цара Шћепана Малог, а не из Горског вијенца. И култура реагује рестриктивно: уместо да тумачи, да разуме промену која се одиграла, она – пре сваког тумачења – посеже за вредновањем и умањује значај дела, уклања га са рецептивног хоризонта. Зашто? Зато што ту имате чисту слику апсурда: један лажов и преварант окреће велику реторику у разним смеровима, и путују те речи из времена у време, а сто педесет година нико о томе шта те речи говоре неће да каже ништа. То показује да управо тамо где се утемељује културна парадигма, код Његоша, утемељује се и њена негација. Његош је велики песник зато што није рекао само у чему је трагичка величина наше егзистенције и историје него и у чему је њено аутентично блесавило. Нико није рекао теже ствари о нашој хероици од Његоша. Али, култура то није хтела да чује, то глувило није било спонтано, то је било организовано неслушање, па је тек спис једног политичког конзервативца – у књизи Његош и модерна (1998) – изнедрио овакву реченицу о херојском свету: "Патријарх је велика, јер је епохална будала." Или: "Коњ је постао мера и цена свију ствари: оних које јесу да нису и оних које нису да јесу." Када је реч о Драгиши Васићу, основни разлог његовог одсуства из наше књижевне свести јесте околност да је био у покрету Драже Михаиловића, па практично – осим спорадично – није ни помињан од 1945. године до 1989. године. Те године је у шест наставака у Књижевности изашла моја студија о Црвеним маглама. Драгиша Васић има занимљиву и узбудљиву биографију. Учесник балканских ратова и Првог светског рата, двапут рањаван, човек који је прешао Албанију и посматрао сахрањивање својих ратних другова у плаву гробницу, овај републиканац је бранио Спасоја Стејића, атентатора на краља Александра и уређивао левичарски часопис Прогрес. И како је тамо писао? Описивао је како су " по ослобођењу... без најмање потребе... примљени официри бивше аустроугарске војске без икаквих критеријума". Међу њима је било и оних који су "били највећи злочинци овога народа". А били су одликовани ордењем "које су намучени србијански официри задобијали тек после седмогодишњег крвављења". Управо су ти новопримљени официри, намењени да буду потпора династије а не народа и државе, унапређени без икаквог оправдања. То је било посебно понижење "које је повукло оставке једног великог броја официра старе војске и које ће неминовно донети тешких последица". У овим тврђењима можемо видети разорну критику државне политике. Таква је била српска левица пре него што ју је подвластио дух Коминтерне: лична храброст, осећање за правду и изразито родољубиво осећање. Да би се о томе мислило, о некој препреци (титоистичко наслеђе) у разумевању која нас спречава да се тога сетимо, неопходно је то знати. Како наши леви либерали немају времена да нешто знају, јер имају чврсте ставове о ономе о чему не знају ништа, увек је добро да постоји конзервативац који их на то подсећа. Увек се можете ослонити на конзервативце. Васићева приповедна свест сумњичи наше устаљене појмове о родољубљу, о левици и десници, о вредностима и ангажману, о уметности: његов Ресимић добошар дубља је и снажнија приповедна деструкција сваке идеологије од вишетомног Времена смрти. У какав смо вртлог увучени када је модернија приповедна свест о албанској голготи из године 1921, него иста та свест из године 1971? Како је неко још тада могао да оствари тај степен приповедне критичности, ту структуру гротеске, тај степен унутрашње приповедне напетости? Шта се у међувремену десило? Егзистенцијални интензитет Васићевог ангажмана, његов противуречни – саосећајни и критички – етхос – ми данас не можемо да схватимо. Нисмо више на висини тог интензитета.

Хвала Вам. О Растку сте, ако нетекстили студију, у МОРАЛИСТИЧКИМ ФРАГМЕНТИМА ипак написали један мали,емотиван и леп фрагмент, ПЕСНИЦИ. Сећам се – останимо још моменат удаљени од књижевне политике – да сте једном приликом саркастично изјавили: "Још само фали да напишем књигу о поезији, па ови други више неће имати о чему да пишу."

То је било када сам Вам био асистент? Видите колико смо од тада обојица напредовали. Ја то сада не бих рекао. Ви то онда не бисте питали. Сећам се и ваших предавања на којима сте, тумачећи поетска дела наших класициста и романтичара, демострирали изузетно кохерентне и дубоке интерпретативне увиде. Зашто је, наиме, изВаше књижевноисторијске 204 херменеутике поезија искључена? Да ли Вам није блиска зато што у друштвено-политички и друштвено-историјски хоризонт не улази тако директно као што то чини проза? Увек ме је занимало питање о апсолутној поезији. Да ли постоји нешто апсолутно поетско што пробија кроз све наносе времена, стилова, језика? Да бисмо до њега допрли, када је о поезији реч, треба да ухватимо један тон који конституише унутрашњу неприкосновеност језика у песми, његову апсолутност. Књижевни херменеутичар то мора саобразити опису песничке дикције, али ниједан такав опис – крај све неопходности знања коју подарује – није одговор на апсолутно поетско искуство. Тим описом се не ствара неопходан егзистенцијално-искуствени мост са поезијом. Јер, описати се може све. Али, пошто живимо у доба слике – не треба ништа да се описује; све се већ види. Ако, пак, хоћете да промените и оно што је виђено и начин гледања, морате наћи одговор на духовно искуство које се у поезији кристализује. Његошеве песме су – за мене – тај камен искушења. Јер, нема у њима никакве актуелности на начин Горског вијенца, никаквог широког културноисторијског основа као у Лучи микрокозма. Оне су често пригодне, њихов стих је дуг, сликовитост је повезана са историјским аналогијама. Све то – та припадност класицизму и предромантизму – није било препрека да се пронађе модерни тон Стеријине поезије. Ту је копча пронађена у оквиру Стеријиног рационализма и стоицизма, у оквиру његове резигнације и меланхолије, којима је наше доба искуствено отворено. Стеријин – сто педесет година стари – шеснаестерац, у његовом основном тону, ми чујемо. Да ли можемо да пронађемо тај тон код Његоша? Да ли ми то можемо још да чујемо, или треба отворено да признамо да више нисмо способни за то? Као што су нестале толике ствари у времену, антички свет, богови – увек може и неки егзистенцијални тон да нестане. Његошеве песме постављају тежак проблем пред нас. Јер, оне траже обнову осећања за патетично. Апсолутна поезија постоји ако чујемо како Његошева патетичност почиње да одјекује у нама, ако у смислу његових патетичних слика препознамо оно што апелује на егзистенцију.

У МОРАЛИСТИЧКИМ ФРАГМЕНТИМА, пре свега отварате питање, како га називате, егзистенцијалног понора, као најдрастичнијег феномена са којим се на овом свету хуманистички субјект сусреће. Од Сократа, преко Ничеа, до данашњих дана маркирате једну драматичну егзистенцијалну позицију субјекта из које се целокупна друштвено-политичка стварност препознаје као нека врста манипулације. Наше време описујете као време "без критичке свести", у којем "мрежа ефикасних онемогућавања чак и елементарне спонатаности, поготову субверзивности" нагони на пристанак уз "преовлађујућу политичку, идеолошку, уметничку или животну форму". Како разумети ту дијалектику која је активирана у вашој књизи: егзистенцијални понор, отвореност субјекта ка "ничему", ка "бестемељности", са једне, и проблем друштвено-политичког или литичкоисторијског мистификовања субјекта, са друге стране?

Понор је добра веза између питања о поезији и питања о егзистенцији. У књизи сам подсетио на једну традицију мишљења коју можемо тражити у различитим временима: код гностика и код мистичара (Беме), али и код Шелинга, и код Берђајева, и код Сиорана. Кратко алудирајући на ту традицију, подсетио сам на то да тамо где је Бог, тамо је и понор. То нам омогућава да обележимо у нашем времену једно искуство понорног Бога. Тај појам обележава извесну напетост егзистенцијеуправо кад је она потпуно премрежена неком саморазумљивошћу. Можда би поређење са поезијом могло помоћи: ако тумачите неки тамни стих, као што је таман стих Момчила Настасијевића: "ходом/ то у неходе/ у беспуће/ непутем", онда је то лакше разумети него јасни стих Растка Петровића: "дигнем тад очи небесима нада мном се плавило рађа". Први стих је потпуно неразумљив, други је привидно разумљив. Када имамо препреку, када нам језик поставља препреку, онда нас он тера да застанемо, опомиње нас да ту где је препрека постоји нека тајна којој ваља да се посветимо. Када, пак, не осећамо препреку, свест о тајни као да је немогућа, као да је тајна заувек склоњена од нас. Пренесимо то сада у антрополошку ситуацију. Понорни Бог је нешто што постоји у свету који не опомиње на тајну, који је не обележава препреком и застанком. Човек не осећа препреку, он клизи светом виртуелним или стварним, светом услуга и осмеха, у том тренутку потпуно несвестан колико је онога што је тајанствено заувек ишчезло пред његовим очима. Понорна ситуација нас позива да у себи негујемо ту егзистенцијално-онтолошку противречност, то трење између саморазумљивости и тајне. Шта то значи? Она нас позива да истински проживимо, да искусимо могућност да кажемо да или не, да у себе упијемо одлуку: или-или. Јер, саморазумљивости припада овај час у којем влада једно лажно и-и. Његове последице су знатне: пошто човек наводно може све, он суштински не може ништа. Понорна ситуација се састоји од тога да човек у један мах, ослушнувши – на начин истанчан и проосећан – ромор егзистенције, прошавши читавом скалом искуства и осећања, себе и света, ипак каже ја-хоћу/сам-то, што значи да има у себи одлуку, да стоји са њом. Шта значи стајати уз једну одлуку? Значи пристајати на мањкове који с њом неумитно иду. Дивна је то помисао – стајати уз истине које се не могу живети. То је понор. Та истина је сувише тешка, сувише велика, било да је у питању злочин, било да је реч о жртви или емоцији. Али, ми смо одлучили да стојимо уз њу најближе што можемо, и да истрпимо сваки мањак који она доноси. То је – по мом суду – осећање понорног Бога. Постоји мањак (понор), али ми стојимо (Бог). Из тога природно проистиче човеков ангажман, његова одлука у ситуацији, јер они припадају том стајању. Из тога проистиче и аутсајдерство. Јер, оно је луцидност. Довевши себе пред понор, самим тим постали сте луцидни. А луцидностје једино што вас може спасити у савременој саморазумљивости.

Јер, она укида аутсајдерство и маргину. То значи да читаво схватање маргине треба променити. Више не знамо где је центар, а где периферија. То се стално мења. Погледајте ко све искаче на месту председника државе, и ко све са тог места одлази. (Нисам рекао "наше" државе: не зато што би то било нетачно него зато што ми – строго узев – немамо државу.) Све се врти, подстицано центрифугалним силама, и неки аутсајдери долазе и одлазе од нас. И ко нам онда може гарантовати да је онај који седи на друштвеној маргини (социјални аутсајдер), као и онај који се осећа скрајнутим (психолошки аутсајдер) – истински аутсајдер? Он може бити роб највећих стереотипа. Толики људи су деградирани социјално, психолошки, материјално, емотивно. То више није довољно да бисте били у аутсајдерској ситуацији. Јер, ништа у њиховим главама није промењено: они су и даље потчињени истој менталној матрици која их непрестано врти, и из ње не излазе. То значи да човек, да би био истински аутсајдер, мора да буде луцидан: када је деградиран, он и даље не пристаје на стереотипе и поставља питање о својој деградираности на начин који не пристаје на стереотипе. Отуд се образује природна и противречна веза између антрополошког и критичког духа у моралистичком искуству. Јер, то искуство подразумева да – стојимо уз истине које се не могуживети.

Појаснили сте нам, дакле, идеју " понора" или "понорног Бога" у духу егзистенцијално-антрополошке онтологије. У АПОЛОНОВИМ ПУТОКАЗИМА, на истом таласу мишљења, отварате питање аутсајдерства као једног другачијег егзистенцијално-онтолошког схватања маргине. С треће стране, у МОРАЛИСТИЧКИМ ФРАГМЕНТИМА заузимате идеолошки посматрано, назваћу је, десну позицију. Ви, с четврте стране, на линији националних стереотипа афирмишете Црњанског и Његоша, али заједно са њима и Ви делујете субверзивно унутар националне свести, указујући да су они заправо аутори који су најдалекосежније подрили темеље наше културе. Додајмо томе и да сте у фрагменту БАШТИНИЦИ ЗЛОЧИНА и тексту ЛЕВИЧАРИ С ДЕСНА веома оштро (дис)квалификовали једну књижевноисторијску линију писаца, историју наше леве друштвено-политичке свести, стереотипне, манипулативне и искључиве, одМарка Ристића до Радомира Константиновића и Боре Ћосића, или до Добрице Ћосића. Будући да нас "понорни Бог" дисквалификује за зло, не дисквалификује ли нас пре свега за било какво друштвено-политичко позиционирање и истрајавање на томе. Зато Вас, пре свега, питам: какав је карактер ваше деснице? И још: какав је то субверзивни национализам и субверзивна десница који се у МОРАЛИСТИЧКИМФРАГМЕНТИМА објављују? Како мирите наведене егзистенцијалне и идеолошке предиспозиције Ваше деснице?

Нема сумње у то да су Моралистички фрагменти вишеструко ангажована књига. Посвећена успомени на Николу Милошевића, она природно не може да не буде ангажована. То значи и политички ангажована. Никола Милошевић је обележавао једну духовну атитуду каква данас више није могућа, али која јењеговим студентима давала привилегију да виде – шта је то професор. Данашњи студенти то немају код кога да виде. Ако бисмо се запитали о садржају ангажмана који подразумевају Моралистички фрагменти, могли бисмо уочити да смер њихове критичности има додирних тачака са политичким ставовима Николе Милошевића, али да становиш те са којег се обликује та критичност није сродно. Јер, Никола Милошевић је био либерал. Баш зато што је као либералпоказивао разумевање за легитимност одбране српских националних права, био је излаган бројним и јавним увредама. Јер, ако се та права могу бранити и са либералних становишта, онда је то нарушавање јавне схеме по којој свако ко показује разумевање за српска права у тренуцима распадања титоистичке Југославије није ништа друго него српски националиста. Не само да сматрам да је сасвим на месту да човек буде националиста, него чак чиним нешто горе од тога: сматрам да је потпуно у реду да човек буде српски националиста. И то кажем у овом тренутку када мало који српски интелектуалац то жели и да допусти као могућност. Да ли је то у несагласју са околношћу да сам јавно оспоравао доминантну политику у деведесетим годинама прошлог века? Противио сам јој се у времену од деветог марта до видовданског сабора, учествовао сам у студентским штрајковима 1992. и 1996, био један од тројице наставника које је полиција избацила са студентима-штрајкачима 1998. године. Све то би требало да укаже на јавно потиснуту свест о не малом броју оних људи који су били против владајуће политике у деведесетим – али који су истовремено сматрали да постоје српска национална права. Ти људи су једини континуирани политички губитници у нас. Историја им се сурово подсмехнула. Јер, као да не ма тог пута? Као да је могућ само бесциљни отпор или срамотно марионетство! А управо је њихово постојање знак да питање о одговорности за страховите несреће деведесетих треба поставити на нијансиран начин. Јер, ако су спољашње околности биле неповољне, будући да је преовладао један неправедан и злонамеран однос према правима српског народа – да ли то умањује одговорност владајуће елите? Не нужно. Ако је она то знала – онда је њена одговорност у томе што није урачунала ризике отпора који је подстицала. А ако је већ своју верзију отпора сматрала неминовном – зашто није показала видан отклон од доминантних идеологија двадесетог века у нас, од југословенства и комунизма? Била је неспремна да јавно прихвати поразни биланс тих идеологија у српској историји. Да га прихвати са јасном свешћу да је то историјски пораз. Да означи тачку са које треба кренути на дуги пут опоравка, без рата, уколико би и други желели да он буде избегнут – што баш није било извесно. Али, и без лажне свести о томе да се ништа није догодило, да је распад титоистичке Југославије само безазлен чин по последицама за српски народ. Владајућа елита је – ако следимо императиве одговорности – можда била дужни да призна историјски пораз и по цену да остане без власти. Уместо тога, сада имамо један народ јавно жигосан и бојкотован – готово забрањен – а да то није јасно означено у његовој јавној свести, да тај жиг није макар увод у самосазнање. И имамо интелектуалце који неће тај жиг да узму на себе. Српски интелектуалац неће да узме срамоту тог проскрибовања – и онога што је у њој истинито, и онога што је у њој лажно – и да каже: "Ја сам то." Моје неповерење према – како Ви кажете – левој друштвено-политичкој свести почиње ту: зашто они не кажу колико су њихови злочини и њихови чинови почињени у титоизму – активни и делатни учесници зла које се разбуктало при распаду титоистичке Југославије? Док о тој несрећи тако надуто и самоуверено суде – зашто себе бришу са списка оних који су је створили? Пример који сте Ви поменули јесте узоран. Непосредно пошто су совјетска војска и партизански корпуси ушли у Београд, новембра 1944, објављен је у Политици списак истакнутих интелектуалаца који су побијени. Међу њима је био и Светислав Стефановић: лекар, песник, есејиста, преводилац Шекспира и Волта Витмена, пријатељ Лазе Костића. И мимо свих наводних разлога, кључни разлог за његово убиство – без икаквог суђења – јесте то што је био члан комисије Међународног Црвеног крста која је испитивала масовно убиство у Катинској шуми. Када су Хитлер и Стаљин поделили Пољску (1939), неколико хиљада пољских официра је побијено метком у потиљак у Катинској шуми. Једни су тврдили да су то учинили они други. Стефановић је, током рата, био члан Комисије која је утврдила – да су то учинили Совјети. Комунистичка партија Југославије је тврдила да су то учинили Немци. Зато је Стефановић убијен. То је све историја. Али, убрзање долази после пада Берлинског зида: руски председник Борис Јељцин – негде око 1996. године – јавно предаје документацију НКВД-а која показује да су злочин починили Совјети. Шест година после тога (2002), у интервјуу Слободној Европи, у којем тврди како се "друга Србија не мири са злочинима", Радомир Константиновић изјављује да је Стефановић био нацистички идеолог и да отуд не заслужује да његово име добије било која улица у Београду.Шта то значи? Да ли је то начин да се сусретнемо са тиме шта уопште значи злочин? Зашто ни 2002. године не можемо да кажемо како је Светислав Стефановић убијен? Зато што пред тим убиством треба да кажемо оно страшно: "Ја сам то."Отуд је изјава да се "друга Србија не мири са злочинима" фундаментална лаж: она је, и после шездесет година, помирена са злочином над Светиславом Стефановићем; она – настојећи да се његово име и сада избрише – тежи да виртуелно понови тај злочин. То нас враћа питању: како се, уопште, можемо примаћи таквој ствари као што је убиство другог човека, у којем на некакав начин учествујемо – макар и на тако парадоксалан начин, да смо били против свега што је и нехотично довело до те смрти? Каква, дакле, десница? Субверзивна десница – она која не дозвољава стереотипе деснице. Када сам објавио књигу о Драгиши Васићу (1996), бројна ревијална штампа и поједине политичке странке непрестано су говориле и о равногорском покрету. Одлучио сам да не кажем ништа о тој димензији Васић евог ангажмана, јер сам желео да опишем његову прозу, која је настала далеко пре Другог светског рата, да покажем да је он истински и значајан писац, да о њему говорим зато што то дело вреди, а не зато што је политички употребљиво. Када су умањене могућности политичке употребе историјских чињеница (2004), у предговору Васићевим делима пишчев политички ангажман је природно постао важан садржај мог текста. У оба случаја сам тежио да избегнем један од конститутивних стереотипа мале књижевности. То је политика. Јер – како кажу Делез и Гатари – "особина малих књижевности јесте да је у њима све политика", будући да у њима "све поприма колективну вредност". Шта би, дакле, једна национално одговорна елита – као елита која је у складу са просветитељским традицијама Доситејевим, са грађанским традицијама деветнаестог века у нас – требало да има као првенствене циљеве свог деловања? Они би морали да буду окупљени око политике идентитета. Требало би да имају два вида: реактивни, у којем би се образовало против-дејство усмерено ка отворено непријатељским настојањима култура које паразитирају на забораву српске културне прошлости; и креативни, којим би се спречавали облици интелектуалне стереотипије која празни идеје идентитета и којим би се успоставила компетентност конзервативне мисли да заснива политику идентитета у складу са савременим идејема и темама. Али, таква десница не сме пристајати ни на стереотипе левице, што у нашем случају значи – на менталне замке титоизма. То је десница која би могла показати како бити националиста значи еманциповати национализам од стереотипа, просветити га, учинити га самосвесним, што значи и опремљеним критичком свешћу, а не еманциповати себе од национализма. Који од тих путева је лакши?

Извесно је да смо се удаљили од "понорног Бога" и дошли до "понора" субверзивне деснице, тако опет прелазећи на друштвено-политички план. Нећемо, ипак, овде завршити; покушаћемо да се вратимо литератури, ако смо је уопште напуштали. Остаје да Вам у том покушају поставим само још једно, потенцијално битно, можда банално, у сваком случају опште питање: с обзиром да је ослоњена на нашу изузетно богату и вредну књижевну традицију, каква је данас сутра, улога наше литературе, просветитељски посматрано, у освешћивању појединаца и превазилажењу стереотипа? Колики могу бити домети њене разградње идеолошких стереотипа и уврежених система мишљења и њеног отварања политичко-историјских питања?

Јавна савест се – по мом суду – не може суштински дотаћи онога што је жртва и онога што је злочин. Недокучивост обухвата жртву као такву. Одлучујуће питање пред којим моралистичко искуство стоји јесте питање о искуству зла. Јер, зло се променило. Црњански је то наслутио у Роману о Лондону. Зло је променило свој облик и јавна свест то као да не опажа. Зло више не изгледа каошто је изгледало, како га је човеково искуство запамтило. Јер, зло има ту особину – за разлику од добра – да се мења: добро ћемо увек препознати, добро је увек ту и нису му потребна додатна објашњења. Али, зло има особину да се мења. Човек као да није регистровао промену. Он прича у старим категоријама, а зло се променило и стоји му иза рамена, крилом својим га дотиче и као да му шапуће: овде сам, тамо где ти показујеш нема никог. Књижевност може да суочи човека са питањем о жртви, о злочину, о самоодговорности. Одлучујуће је питање о могућности аутентичног одговора на књижевно искуство. Можда је за тај одговор битна идеја Ридигера Зафранског о издаји трансценденције као једном облику човекове самоиздаје. Отуд ми се један модус криптотеолошког мишљења намеће као битан за моралистичко искуство и за књижевну херменеутику. Јер, књижевност је, можда, најпредодређенија да назначи онтолошку промену зла коју тек назиремо.

Ова, да тако кажем, утопијска визија литературе заокружује наш разговор, враћајући нас његовом почетку, на којем сте констатовали да наша садашња књижевностнема снаге за тако велики гест. Очекујући од српске књижевне будућности да у позитивном смислу изневери своју трагичну немоћ, остаје још само да – у времену које девалвира разговоре и идеје – захвалим професору Ломпару на спремности за отворен разговор, интригантнимидејама и исцрпнимодговорима.

* Овај текст представља редиговани и ауторизовани транскрипт разговора који је вођен 17. октобра 2008. године, у Народној библиотеци "Вук Караџић" у Крагујевцу.

Разговор водио

Драган Бошковић