КОРАЦИ


Верољуб Вукашиновић

НЕШТО АНЂЕОСКО

 

НЕШТО АНЂЕОСКО

  

 

         ДОБА ПЕРУНИКЕ

  

Уронио сам главу у траве

И прилегао сасвим уз тло

Одстранио сам из себе зло

Једино такав могу пред мраве

 

Зрак сунца пада на моје лице

И осветљава у глави стих

Научио сам да будем тих

Док ослушкујем небеске птице

 

Обгрљен римама грлим дрво

И претварам га у женски стас

Цвет перунике дрхти у дну

 

Бића што не зна да л’ је у сну

Из земље нежни шапуће глас

Ово је твоје искуство прво

 

  

 

         ДИВЉА НАНА

  

Нежно сам протрљао њене листове

На прстима је дуго певао мирис

Прстима сам прелистао листове

Међу листовима је певао мирис

Неко је написао књигу мириса

Неко је читаоцу удахнуо дах

Хтео бих да будем читалац мириса

Хтео бих да сачувам врелог лета дах

 

Опет је лето мирише дивља нана

Да ли ћу умети да напишем тај стих

На прстима још чувам тајанствени мирис

 

Песма није песма ако нема мирис

Оног што је ишчезло, и почетни стих

Опет је лето мирише дивља нана

 

  

         ДАН И НОЋ

  

Ујутру, чим устанеш

У собу ми унесеш сунце

И оно ме прати читавог дана

Светлећи из твојих очију

 

Увече, када легнемо

Ти кажеш

Угаси месец

Хоћу да спавам

  

 

         ДИВЉА КУПИНА

  

Изађох из брзине

И буке свога века

Ево ме крај врзине

Ту ме купина чека

 

Дословно реч је о трну

У којем плод се крије

Без бола купину црну

Нико убрао није

 

Такве су њене чари

Порочно непорочну

Сред трња творац је сатка

 

За трње и не марим

Волим те свежу и сочну

Купино моја слатка

 

        

 

         ЛИЦЕ

  

У манастиру Вазнесење

Где души место је скровито

 

Угледах лице монахиње

Божанским тајнама овито

 

У копрену анђелских крила

Своје је увила женство

 

Изнутра светлела свила:

Самилост љубав блаженство

 

Гледах а не видех је

Јер копрену не смем да дирам

 

Дуго ћу морати у молитви

Прах земни са себе да спирам

 

 

         ЋИЈУ-ЋИ

 

Пролеће је слушам малих птица пој

Са Липаром то је тајанствени спој

Знам да је и песник уз птичији пев

Блажио у души удараца сев

 

Сирочићи мали да ли сам вам род

Ако онај који надсвођује свод

У цвркуту вашем чује и мој глас

Да ли је мој цвркут довољан за спас

 

Цвркућући свој сам проживео век

А не рекох ништа и наслутих тек

Да свет овај није само ћију-ћи

Зато двопев с вама певам кријући

 

Јер кад знамо људе знамо и за злед

А у песми треба сачувати мед

И у срцу онај тајанствени код

Сирочићи мали да ли сте ми род

 

 

         НЕШТО АНЂЕОСКО

 

Буђење, принудно слетање у јаву

На моје је раме наслонила главу

 

Отворен је прозор на ивици јутра

Спољашња се светлост и светлост изнутра

 

Сливају у осмех што јој зари лице

Нешто анђеоско близу надланице

 

Нежно спуштам руку на два ока снена

Тај тренутак чувам, све друго је пена

 

 

            МЕЂУ КЊИГАМА

 

Док седела си међу књигама

Нехајно одшкринут био је дан

 

Напољу цвркутале су птице

У антологијама, о теби

Цвркутали су песници

 

Да ли си дотакла струну уздаха?

Да ли си осетила погледе

Љубавника?

 

Да ли си била богиња и госпа?

Ил’ само жена што седела је

Међу књигама