КОРАЦИ


Давид Путник

ОТКЉУЧАВАЊЕ

 

 

         Када је окретање кључа у зарђалој брави запарало тишину улице Светог Вићентија, Сара је још увек очекивала чудо. Зато се њена мршава рука задржала на кваки нешто дуже но што је то било потребно. За то време, последњи пут се окренула ка кипу свете Еуфемије на врху цркве и изговорила молитву, тихо, са једва видљивим покретима усана, онако како се праве молитве једино и изговарају. Учини јој се да је улица пуна људи, да чује вику деце и грлате гласове туриста који још не беху распаковали торбе са плаже, да чује жамор са трга и сирену “Дионеје” која испловљава пут Венеције; причини јој се да у ноздрвама осећа пецкање од воде и слој морске соли свуд по телу, да удише мирис врелог дана који одлази и замире на пучини, мирис за који је мислила да је незамењив у њеном животу. И пре но је камена низбрдица врати у стварност својом празнином, дуну оштар, децембарски ветар и натера је да реагује. Она притисну кваку и нађе се са друге стране врата.
         Шок је био неумољив. Прво је напао чуло мириса, ту најосетљивију преграду у њеном телу. Затетура се и придржи за тешка, масивна врата. Зној поче да је облива све јаче. Сети се да два последња дана, откако је пошла из Париза, ништа није јела и да су јаја са сланином и сладолед код Ђулијана, које је јутрос појела у Пули, тешко пали њеном ћудљивом желуцу. Чекала је да осети мирис хладне и тмасте конобе, у којој су фигуре чудних облика вириле из мрака мемљивих углова, али ју је сачекало нешто друго. Узе ваздух и закорачи дубље у конобу.
         На средини просторије, између дебелог, храстовог стола и кухињских врата, лежао је остатак великог пацова. Половину његовог тела већ су били појели црви и некакве црне бубе, које Сара никада пре није видела и које су се отимале са њима око комадића трулог меса. Друга половина била је бар привидно читава, али су и око ње хорде затварале круг. Смрад је био толико концентрисан у ваздуху конобе да је Сара остала опијена пар тренутака, недовољно свесна шта је то што види и што је подсећа на неку од бизарних, савремених инсталација какве је виђала по париским галеријама. Из сачуване половине тела излазио је оглодани скелет кичме и задњих шапа, кошчато и грубо ткиво незанимљиво црвима и бубама. Сара се брзо прибра и истрча напоље.
         На плочнику улице Сан Вићенти није се осетила много боље. Зимски сумрак падао је по њој као тешка, позоришна завеса и носио отужне мирисе поцепаних рибарских мрежа, мртве рибе, отпадака из фабрике конзерви и свега осталог што је југо могао да покупи по ровињским ђубриштима и проспе на зидине старог града. Осим тога, дланови почеше све више да се зноје и издајничко срце стаде да удара као бесно. Дуну талас суморног ветра и Сари би хладно, осети га дубоко у себи, све до коштане сржи и скривених жлезда. Зато се врати унутра и загледа у неочекивани поклон.

         Подела посла била је савршено направљена: црви су у непрекинутим гроздовима, у уредним војничким формацијама, јели кожу и месо, док су црне, дивље бубе, као окорели анархисти, улазили у животињу без икаквог реда и жвакали гњецаве изнутрице. У часу апсолутне хипнозе призором, Сара примети како се пацову отварају уста, као да жели нешто да каже, да пусти из себе неки звук, да објасни шта осећа у целом том магновењу, изазваном испарењима смрти и распадања, у том мраку у коме је лежао и трулио ко зна колико дуго. Уста се механички померише и из њих почеше да излазе бубе које су прокрчиле пут кроз унутрашњост мртвог глодара. Сара стаде да повраћа из све снаге по цркотини испод ње, стаде да се празни свуд по коноби и храстовом столу са пожутелим столњаком и празном вазом. Из ње излетоше јаја са сланином, јутарња кафа из воза, сладолед са шлагом и много, много жучи.

         Десет минута касније, седела је у плетеној столици за љуљање, коју је памтила као најудобније место на свету, и брисала лице влажном марамицом. Сети се да су се мама и тата увек отимали ко ће да седне у њу и утоне у хипнотичке таласе којима се кретала кроз простор.

         Устаде и оде да навлажи марамицу још једном. Смраду распаднутог пацова сада је додала и онај из свог тела. Упита се колико је дуго пацов лежао поред камених зидова међу које нико није зашао читаву деценију. Држао се релативно добро, можда је ту био свега неколико дана. Дуже, можда недељу, две, можда чак и три недеље тихог растакања. Вероватно је дошао кроз клозетску шољу. Није ни чудо што излазе одатле, с обзиром на то шта све вода носи доле, чиме их све засипамо и у којим количинама. Сара се сети да треба отворити прозоре у коноби и на спратовима, у кухињи такође, да треба упалити вентилатор у купатилу, али се ипак врати у столицу за љуљање и баци поглед на мртву животињу. Учини јој се то као један велики круг, али без звезде у њему и без икаквог плаветнила, као круг у коме бубе једу пацове и пацови бубе.

         Смрдело је преко сваке разумне мере. Сара се осећала уморно и исцрпљено. Није баш овако замишљала сусрет са кућом у коју је, пре десет година, закључала детињство и сада, још једном пред смрт, пожелела да је види. Сат је био негде дубоко у коферу, али она није морала да га гледа да би сазнала како је време већ исцурело. Полако оде до чесме и опра руке. Затим извади црну футролу од јеленске коже са позлаћеним иницијалима краљевске породице Карађорђевић, поклон који је њена бака, као дворска дама, добила од кнегиње Олге, једне јесени у Милочеру. Касније је футрола завршила код београдског антиквара Климецког, у чију је малу радњу на Дорћолу Сара свратила сасвим случајно. У то време, отац и мајка беху већ покопани, мало шта од антиквитета породице беше преостало, те се она силно обрадовала поново пронађеној ситници, коју је као девојчица превртала из руке у руку. Сада је ставила футролу на сто и из ње извадила кутијицу од кованог гвожђа и мали шприц.

         У давно доба, њен отац је дошао на идеју да са зидова конобе скине парангале и рибарске мреже бивших власника куће и да на њих постави своје слике и слике својих пријатеља, те да почне са убеђивањем туриста како би било добро да неку од њих и купе. У почетку је галерија слабо обртала новац, али су се уметници фино забављали. Седели су по читаву ноћ, испијали до бесвести егзотична пића и замишљали курве у карипским лукама. Ујутро би једва погађали оквир врата кроз која су, на две, три или четири ноге, одлазили пут својих домова. Отац би остајао да покупи неред и сруши се у своју висећу мрежу, у којој је спавао до мрака, сањајући пловидбу јужним морима. Од тог времена у коноби стоји неколико ружних скулптура, пошто су слике углавном биле продате немачким пензионерима и италијанским дангубама. Мермерна ткива и челичне конструкције, гипсане наказе и камени колоси, гледали су Сару мртвим очима, из сенке и полумрака дебеле прашине у којој су се успешно таложили микроби.

         Таман што је из футроле извадила кашику, зачу туп ударац са првог спрата, из собе која се налазила изнад конобе. Оста за тренутак да седи. Горе није могло бити никога, осим још неког пацова ухваћеног у клопку старе куће. Она упали светло и са муком се попе на први спрат.

         У спаваћој соби њених родитеља, како је и претпоставила, није било никог. Чак ни пацова. У старом орману постељина је одисала мемлом у којој су легије стеница остављале свој пород. На малом столу поред мајчиног кревета Сара угледа две књиге и свећњак. Једина преостала свећа била је испала из њега и остала на поду, поред кревета. У једној од књига препозна роман Данијеле Стил, који је мајка читала неког давног лета крајем осамдесетих. Друга књига била је студија о комедији дел арте са чије се насловне стране смејао шарени Харлекин. Није могла да се сети одакле та књига овде. Узе свећу са пода и врати се стрмим степеницама у конобу.

         Из кутије полако и опрезно узе мало белог праха и сипа га у кашику. Кану у њу две, три капи лимунтуса и пусти да се све то загреје на свећи, да добије облик топле течности у чијим мехурићима Сара угледа свој искривљени одраз. Одраз нестаде, усисан заједно са твари у танки, елегантни шприц. Сара заврну рукав и веза парче гуме изнад лакта. Пажљиво пронађе вену, скину гуму и нежно убризга течност у себе.

         На зиду преко пута угледа рекете за бадмингтон. Осмехну се и затвори очи, гледајући себе како замахује рекетом и пада у прашину, маму и тату како се смеју, и опет њу, како се дури и неће да прича са њима док је не одведу, у име извињења, на сладолед у великом корнету. Покуша да наброји све мртве који су, тих година живи и весели, сваког августа дизали грају у улици и позивали једни друге на кафу и палачинке. Стаде код трећег, јер јој се то завиривање у гробове изненада учини ружним. Осећала је како је прожимају пријатни трнци, како јој је рука тежа него обично, тешка скоро као нека од камених руку што су замахивале по празном простору из углова галерије.

         Помисли како је можда ово тренутак у коме ће моћи да сагледа сву дубину неухватљвог одрона. Из ташне извади блокчић и оловку и записа пар речи. “Не постоји догађај толико јак да промени смер већ одређеног временског тока, да измени распоред будућег односа среће и несреће. Зато је коначна спознаја сагоревање.”

         Ту стаде. Кисело се подсмехну крупним мислима и празним речима што се уобличаваху из њих. Исцепа лист, згужва га и баци. Он паде на под, недалеко од лешине. Ипак је све у реду. Свака готова реченица мора да добије своју тачку. Кад  тад. Решиће проблем са мртвим пацовом, решиће се суманутог расипања новца, решиће се сатирућег гласа глуве и пусте самоће, решиће проблем депонован у неки од фрижидера на париској клиници, у коме се хладила епрувета са њеном крвљу, препуном вирусних репликаната који су се гостили имунитетом њеног тела и палили мрачну ватру долазеће смрти. Решиће се сви проблеми свих људи, вероватно, једног дана, када она не буде имала двадесет и две, када се буде уложило мало напора и ведрине, мало среће и спремности да се чују други, мало топлине у односима, и мало свих осталих ствари које је њен знојави и задовољени мозак вадио из зарђалих фиока и бацао пред њу.

         - Само то - рече Сара гласно, да је чују сви у кући и устаде са столице. У последњој посети кући свог детињства имаће довољно времена да се исприча са сенкама.

         Пође да однекуд извади крпу и детерџент, не би ли опрала ову прљаву, исповраћану конобу чији је смрад у њој изазивао неподношљиву носталгију.