КОРАЦИ


Драшко Ређеп

ПОВЕРЉИВИ СИГНАЛИ О РАСАПУ

(На белинама књига и успомена Дејана Медаковића)

Можда је Дејан Медаковић једини у свом нараштају приповедачка ваздух апсолутног посматрао и осећао као неприкосновеност саму. Поставља се, међутим, одмах питање коме то нараштају припада? Наиме, о његовој прози Ђенерал судили су још и пробуђени Душан Матић и рани Борислав Михајловић Михиз, а књиге приповедака објавио је знатно касније (Повратак у Ракитије, 1998; Птице и друге приче, 1999; Орлов лет и друге приче, 2000; Парастос у Сремским Карловцима, 2006; Лумен Карловачке гимназије, 2007). Већ виђен проблем солисте, овде још суочен са саборним инстинктом.

Као краљМида, он је дотицао неке наоко неисторијске чињенице, неке недефинисане ситуације, нека тиха огрешења љубави, да би над њима, тим недефинисаним праговима истине, разапео чадор неслућеног романтичарског заноса.

Попут свитаца у ноћи, његови рани јади детињства и дечаштва затрепере веома привлачно и тајновито. Тако се, ево првог примера, укупност његове распричаности одједном угиба и замире у својој изненадној статици пред добро упамћеним призором када његов деда Богдан и подбан Шумановић
корачају, с ноге на ногу, под платанима загребачког Зрињевца.

Други призор:фамозни перон сремскокарловачкежелезничке станице, као инсценација маштарија професорских и ђачких. Уосталом, то је онај исти перон са кога је у онај злосрећни купе бануо Лаза Костић. Нису му се, наводно, допали браћаПоповић и ЈованСкерлић, у истомкупеу. Главу је окренуо од њих, занавек. И, после, онај снимак када последњи Обреновић
са краљицом Драгом, силази на пропутовању уКрушедол.

Трећа тајанствена тачка: воњ феријалних времена у кабинетима наших старих гимназија. Све неке прашњаве и зачудне реторте, неке ретке, пуњене птице, безбројни хербаријуми које више нико никада прелиставати неће. Све налик на фатално одсуство, на велики жагор несталих ученика.

Сасвим веродостојни и изузетно привлачни су Медаковићеви тзв. мали портрети, свакако књижевни. Свеједно да ли их показује, такорећи кришом, пред неким улазом за послугу, или испод стола, у саги Ефемерис, или у томовима Дана, сећања, или у прозама махом карловачке зоне. Ту је његов смисао за детаљ, за оно што се зове ориђинале, досегао високу разину. Није било накнадних интервенција, досећања, ни времена: путнику се жури. И управо је Медаковићев кроки показао нашој приповедачкој уметности низ лажљивих напасника, побеђених грофица руског света, гуланфера, хохштаплера, каријериста. Ту је Медаковић такорећи, распамећен, свестран, никада досадан усмењак задовољстава који бележи ој трувај. Оскар Вајлд је напомињао баш оно и унапред што је Медаковић своу својој белетристици доказивао: "Човек је у сваком тренутку свог животописа оно што је био и што ће бити."

То нипошто више није памћење које оптерећује, већ које освешћује. Урбане свести, изричито класне провенијенције, искрен до краја, после космополитског Загреба који је напустио, апатрид – он је, избеглица, изабрао Београд за свој други завичај.

Онако, како је, Банаћанин, Милош Црњански изабрао Срем, а Александар Саша Петровић, рапсод ништавила, Паризлија и Београђанин ведуте и обичаје, као и музику српског севера, Војводине старе.

У непрекидној, брижној страсти да сачува бар крхотине једног трајања у спокојној, разгледничкој атмосфери равнотеже која је нарушена, бел еспри, Медаковић је од тренутака радости стварања коју спомињу његови Мотиви, видео једну од могућих снага кохезије у свету разарања, губитништва, нереде сваке врсте.

Као што су и међу тзв. малим његовим портретима најзаводљивији они у којима је бар понеки угао оперважила иронијска скала осмеха, тако се тај васпостављени свет, као у оној Рајићевој ложи, или у њеној оптици у старом театру, гуши у својим крутим оковратницима, својим родословима, својим капуцинерима, својим ладањским сектама.

Свет је понашање. Читаво литерарно и меомоарско путешествије Медаковића свакако је налик на подухват грофа Ђорђа Бранковића кога је, уосталом, са многобројним разлозима преферирао и видео као централну фигуру српског барока. Дистинкција је, свакако, важна. Несрећни је наш гроф по сваку цену настојао да своју генеалогију повеже са сремским Бранковићима, успут казујући историју једног национа који је на север стигао са својим законима, истинама, легендама, обичајима и светосављем.

А Медаковић славну прошлост своје породице види као парадигму за укупно скомрачење, растурање и осипање позитивне енергије српског грађанског друштва на Северу.

Чувајући се патетике и октроисаног става према фасади наше баштине, он је још 1947. у једном писму, поводом једног од јубилеја слављених у Бранкову част у Сремским Карловцима, забележио: "Они улазе у фазу када и официјелно живе од прошлости, не као до сада добровољно."

Признања су му или зачеци, или исходишта приче."Наставља се, дакле, наше породично кружење по овим просторима. Очигледно, нама је суђено да се не заустављамо сувише дуго на једном месту. Искусили су то моји преци, а сада је ред дошао на нас који живимо то данас." Тако исто говори Медаковић који реч "прах", из 104. псалма има као последњу реч у петој књизи саге за коју многобројни конкретни читаоци тврде да је роман: Ефемерис.

"Блага интелигенције могу се улагати у незнање када је потреба за илузијом велика." (Сол Белоу). А Медаковићева илузија, када је у питању добро национа, била је најдубља. И несумњиво је оставила траг у његовом прозном ткиву доказивања, пркоса, посувраћености. Ту су и многе судбине преиначене, осенчене, распусне у доколици грађанског мита. И стога је жанрове третирао у сликарској техници: гваш му се јављао напоредо с акварелом, а велике теме нашег невремена и отуђења, чувао је за уље.

Путник са неслућеним богатством утисака на једном од наших титаника, Медаковић је, као личност, свакако јединствено остварен, полиграф без премца. Али, као писац није довољно исписан. Чак, може се утврдити, и то уз помоћ сведочења оних који су били до последњег даха блиски с њим, да је своје најжешће памфлете и отровно зачињене приче остављао у карнерима својих усмених, барокних казивања. Велики усмењак је, тако, био у ситуацији да је и неке од најдуховитијих својих проза оставио ненаписане. То како Вељко Петровић посматра један Узелчев акт, и како се љескају сребрна дугмад са монограмом кнезаПавла, у кобном тренутку смене власти то нигде није забележено тако победнички и раскалашно као у његовом говору и збору. Онде и сада, у погребним поворкама промичу сујетници: више се ипак говори о мртваку, него о њима казао би и сада Дејан.

Пишући и иначе уместо оних који су и у његовој славној породичној лози могли то да напишу, он је и читав циклус својих карловачких новела остварио на трагу Вељкових записа, као и у постварености Карловачког ђака Косте Руварца. Велика обнова карловачке свести, после јектике, после филоксере, зацело припада Медаковићу.

Иронија његовог памћења била је доиста неспокојна. А његов Повратак у Ракитије, лишен сваке илузије, као да је у дијалогу са Ручком у дворишту Ђуле Иљеша. Уравниловка у социјализму није познавала границе.

"Схватио сам у трену: настало је неко ново време и неки нови људи." Све ишчезава. У паведрини или тек само измаглици неких старих мириса, аутор је закључио, већ резигнирано: "Са годинама које су наилазиле, ја сам захваљујући мирисима, успео да сачувам успомене и тако их претворим у моје знамење и дубље схватање њихове судбине." Двојнички синдром, показан кришом, у театру раних доживљаја изричито и довршено урбане средине, за Медаковића је био и у знаку обнове бар метафизике, бар предсказања уочи сна, бар узалудности: "Судбина хоће да сваки човек има у животу страдиваријуса и своје друго име. А оно гласи: Неоствареност."

Медаковићевим литерарним екранима јављају се фантоми једног апсолутно ишчезлог света на који је он још итекако љубоморан: "Зашто сам другоме дозволио да продре у забран мојих успомена, да чепрка по њему и да растури један одређени устаљени ред који је у њему владао?"

Бројаница историјских тема Медаковићеве прозе има и намеру да потврди Србе као историјски народ, да са нас збрише печат чергара и пустолова, како говори његова умна госпођа, једна од многих које причају важне истине.

Радост стварања коју открива, али превасходно као питање логоса, Медаковићева књига Мотиви (1946), та дирљиво наивна опозиција агресивном колективном заносу ондашње дневне лирике, доносећи лик Ђота али и послање вернога проте Матије, карактеристична је за укупни књижевни подвиг Медаковићев. Његов говор је као пратећа кантилена једног од првих наших ходочасника друге половине двадесетог века био налик на молитву обраћања, у заветној тишини несталих звонара, порушених здања, девастираних светиња.

Посткосовска Србија је за њега велики песнички изазов, Манасија
уточиште снова, а дрвена палица Доситејева, којом се поштапао одлазећи из Хопова убрана је у Фрушкој гори.

Његове носталгичне евокације имају сродности са стиховима Светислава Мандића, а датираност његових каменова у песми блиска је антологијским лирским тренуцима Васка Попе, Миодрага Павловића и Милорада Павића. Његове сабране песме Све чудније је зло (Прометеј, 2000) то јасно сведоче.

Луталаштво, као код наших најпроминентнијих духова, овде је у зони брижности.

"Лутаћемо временом и неомеђеним баштинама", тако исто пева  Медаковић, означивши безмало програм који је и омогућио да Ефемерис, та једиствена књига нашег Севера, у мртвим градовима и у јецајима нестајања, препозна једну од најверодостојнијих елегија поднебља.

У Медаковићевом литерарном штиву наша постојбина трепери неисцељено, у губитничкој синтакси, једноставно, без сенке, без оног другог обзира.

"Свакодневно смањује се свет и моја сенка", казује Медаковић, и тај драматичан податак о миопији свакако је поразан.

Али, од тог пораза његово завештање постаје далеко снажније и упечатљивије: ништа не уазбучити до краја, ништа не заборавити, све одлучити, све посматрати са поносом коренским и моћним, чак надмоћним.

Карловачки други мир исто је његово послање: јошби можда могла да се врати она равнотежа савести, слога оних, ако хоћете и коалиционих времена, његовог деде дакако.

Треба и сада поновити да на српском Северу, после романа Јакова Игњатовића, нисмо у категоријама грађанске прозе имали тако знаменито остварење какво је петокњижје Ефемерис.

Итуфункцију радо читаногштива ова мемоарска књига је одлично испунила.

У парафрази исхитреног, раног мишљења једног тад угледног критичара о томе како је Иво Андрић посматрао свет Травника корз конзулске прозоре зрињевачка, средњоевропска оптикаМедаковића свакако је баш помогла да се свет види и са друге стране, рецимо улице. Његови драмски фрагменти духовито сугеришу онај типични урбани кацњамер, а градски начин мишљења свакако доказује да је већ могуће да и у градовима имамо своје завичаје, своја места рођења, постулате савести и обичаја.

Једноставно, Дејан Медаковић се није могао зауставити.

За разлику од Херодота који се и чудио Хомеру, он је, радозналошћу без премца, желео да све одгледа и ваљано упамти.

Окупацијски разговори у склоништима Београда у Другом светском рату, овде су доказани на таквој разини, да су нехотице и блистави одговор на памфлет Марка Ристића из јесени 1944, о нама "у подрумском мраку шћућуреним Београђанима".

Свакако је сецесија, и то баш нова сецесија, вијугавим линијама и гирландама оплеменила многобројне реченице и домишљатости Медаковића. Неки пастиши налик су на оне које је Александар Канолд сликао у Сан Ђимињану, када је, скоро истовремено, онде био и писао свој путопис Милош Црњански.

Храбар или не, дозив детињства је неопозив. И стога бих воело да знам шта је о Медаковићевим прозама мислио Јан  Вјежбицки.

Многобројни жанрови се препознају у Медаковићевим мемоарима.

Има лирских исповести адолесценских година и спознаја. Има разговора за оскудном београдском окупацијском трпезом коју су налик на античке дијалоге. Има психолошки тананих анализа првог реда... Тренуци су увек преломни, губитак је био националан, а социјална демисија једне класе трагична.

Медаковићево штиво афирмише дух изузетно мобилан у нашој општој непокретности, радљив и у стагнацији мртвог просека. Оно по својој однегованој поверљивости, по својој усредсређености на накит успомена старог сјаја, иде у ред прворазредних читачких доживљаја. И кобних сигнала о расапу и опакој тмини.