Радивој Шајтинац 1
ПОЖАР ПЛАВОГ ОБДАНИШТА
ЛАЗУРНИ НИШАН
Гледао само увис
Гледао само доле,
Хитао само у једном правцу
Изгубио си право на било какво
Па и смртно изненађење
Ти си, бато, хитац испаљен
с утробно влажне хрпе
просутог женског водењака
не знам како да ти то боље објасним
сем употребе крајње елементарности
сем било какве поткожне метафоре
и сем безвољне парадигме која је још на лечењу
требају ти убедљиви бели ходници, оштромирисни простори,
одасвуд бруј устуклих бактерија и
врхови скалпела ко језици дресираних паунова
безбедни и неповерљиви никловани анђели, батице,
они што се једва држе сапети у тесном квадрату стрипа
и чекаоница у којој врве родитељски саветници
с тучаним папучама на ногама и огртачима од бакарне жице
светлећи, ко лампиони на уласцима у далеке градове
тамо где нема оних који децу кваре плишаним играчкама
и муче поезијом
воде их док трче за птичјом сенком на тлу
и нестану, одједном, окићени нејасним злом
управо у тренутку кад младунци остављени сами,,
ослоњени и још одморни
слуте да су поменуте тице достижне и у висинама
да је и тамо горе могућа игра
и да не треба часити часа, губити и најмањи тренутак
у сопственом животу чији пуцањ још одјекује
чији је спољни и неизбежни плави нишан
тако раскошан, неизвестан и смртоносан да сенке и нису битне
ни оне одозго, ни оне одоздо, све сем оног
узвишеног неваспитања у слици
у стиху.
ПОВОДОМ СОПСТВЕНОГ
ПРОЗНОГ ПОДНАСЛОВА
Свуда око мене (само) знакови
Али моје незнање ми доживотно тврди
Досад и одсад,
Да сам гладан.
Треба погнути главу
Испод сопственог погледа,
пруклонити се неком мирису, као уводу,
и касније укусу, као главном догађају,
тако ће јестиво бити присебност
оно што ми недостаје
Све су то редукције на дигестивну параболу
А верси, верси где су врела зрна
Бестежинско стање поетичке коже
Зар се и значења после трошног трна
Истобојном крастом сједине и сложе
О УЗВИШЕНОМ,
О ИЗЛИШНОМ
Одавде, с терасе
с петог спрата
одозго, што би се правилно дало приметити
као с Парнаса или с коца,
настањен или набијен,
видим их где породично улазе у стари, једва очувани ауто,
како су врата отворена као велика мувља крила
и како дечаци малени, весела деца, притрчавају
старији већ је на седишту, иза мајке, сувозача,
али млађи касни, саплиће се о бусен суве траве, пада и удара главом.
у, срећом, трули браник.
Отац возач излази и прегледа браник.
Мајка сапутница прилази и прегледа дечју главу.
Изгледа, Одавде, с Парнаса, с колца.
све ће бити у реду – и дете и аутомобил – и наставиће
Они свој пут, сложно, ко породица,
шта њима може лимена трулеж,
болест једва регистрованог мотора, шта њима може било каква случајност,
дан је, боже мој,
и боже твој
Пун изненађења и саплитања.
И тако они делују поуздано у овом делу дана,
На овом делу паркиралишта који се лепо види с Парнаса и с коца,
Иако, скромни у својим улогама у одавде виђеном и смишљеном
Страдалништву,
Они, управо они,
који ништа што се овога истога дана негде пише, не читају,
Јер за тим немају ни жеље ни времена,
што се лако да истрпети али не и немање пара,
механичара, предводника и исповедника
и било каквих обраслих паркиралишта
Они ће баш ући у песму. Ево их.
И никад више неће бити тако видљиви, с тако прегледним тренутком у тако
Јасном догађају, Овде, под
Овим излишним узвишењем, балконом вишеспратнице,
Баш под самим Парнасом, под самим коцем.
ПОВРАТАК БУДНОГ СИНА
Вратио се те године из Вараждина
С концерта Боба Дилана
С још лепшом вереницом
Од оне прелепе с којом је и кренуо из Баната
Донео утиске и фотографије
Мале спотове снимљене мобилним телефоном
Донео је и дирљиве ситне поклоне најближима
А мени кесицу бомбона 505 са цртом
Без обзира на сав мој труд да пронађем стару лименку
Ону из детињства у којој беху, некад паковане
Ове брендиране маховином меланхолије тврде бомбоне
Морао сам се, на крају, помирити с бројним чињеницама,
Па и с овом да свему овоме што се догађа
Нема више меса за моје родитељско паковање
Сачекај, нема потребе да се мрштиш, не креће пролив носталгије
Јер све се завршава украсним и слатким
од светла и људи скривеним
Привидно малим догађајима
у мојим устима.
Цунамијем пљувачке под непцима
ко небесима од прустовских уобразиља
слатко и лепљиво искрадало ми се из углова усана
слатко и певљиво искрадало ми се из углова памћења
слатко и светлуцаво хватало ми се на брковима и образима
уживао сам здушно не плашећи се зубобоље
не призивајући никакве асоцијације
уживао, само уживао
и ма каквим се мукама предавао
нисам могао, нисам хтео, нисам смео
прећи ону црту
у чврстом језгру шећера, ситне тамнице
МОРЕ, НАКОН ПОЛА ВЕКА
Миришем, видим и чујем
У самом се себи другачије дешавам
И осећам
Како је то било давно
И како се сад откључаним сећањем
Можда трудим да се понови
Све, све, све
загрцнуто и инфантилно у исти мах
слани зрикавци, обилно плаветнило
упорна опорављајућа опсесија
из земље, ко велика врећаста уста зјапе
мирисне провалије лијандера
гладне ко никад,
и осећам како сам у срцу дана и Света
да сам ја, управо ја, тај залогај
мене појести
и готово, крај историје
Не купам се, нисам у дневној врелини
На плажи, само у свитање, ко данас,
облећу ме око ноздрва и даха
невидљиве јодне стимфалске птичурине
моћан сам и спор, одевен, само изувен
и из плићака док ме око ножних чланкова окива и стеже хладни
модри и слани оков
гледам у плажу ка обали,у пусте групе и гомиле,
дружине остављених ствари
дрвене лежаљке без капи воде и отисака мокрих тела
сунцобрани без мрве хлада
широм отворене, проветравајуће кабине
без делића људског тела, коже, длачице или фротирског крилца
Једино Она
крупна дивовска купачица
Са стопалима величине дечјег гроба,
Ногама стубастим али, ипак у пропорцији, дорским и без канелура
Све до необухватљиве задњице и кукова
Ускочке или пиратске тврђаве, стамено стеновитог, јастучастог гнезда
Под великим, дубоким пупком и
под обрушеним огромним сисама.
Убеђена да је ово тренутак кад неће штрчати
јер је сама и велика
а неприлична и скривена
у овој кракотрајној пустоши и измаглици
невична у сазнању
да окружење, врева и релаксација
творе издвојеност и показују разлику
бирају отпаднике и у треми и у уживању
Суђено ми је да се баш Она и таква
после пола века
јави мени из пене
и нека је раскошан и благословен
сваки набор целулита, сваки масни грозд
и сви трсови, чемпреси и рузмарини
блиски и даљи градови, копнене њене адресе
она је канула ко овај плаво пуцкетави слани глас
с давне обалске струне
коју је моје сећање
пола века затезало.
Одвоји ме од овог дна
Угодно је, прија
и обећај ми бољи ослонац
одлепи од облог шљунка
ти пренуто и узлетело, јодно јато,
за звездама бих, за лименкама, пивским затварачима
крљуштима од станиола, купонима, уплатницама
болестима, лековима, обећањима
приликама, могућностима, зверима дневним
за сопственим би премилим кукавичлуком
јер ово је издашно и изненадно
и привид који обављам као Херакле своје задатке
проба је коначног интроспективног луксуза
умирања на лепој дестинацији
силазак дужника-небесника
Кронових акционара
Стрпљивих, спорих неговатељица.
СРДАЧНИ ОКЛОП ПРЕДРАСУДЕ
Кад смо открили ту замку
Оне вечери у дворишту испред винограда
Само су се наша лица тог тренутка
Увис окренула, само нас двоје све видесмо,
Онако неубедљиво, корисно само за досадну причу
Без трунчице времена која би значила неизвесност
Или бар изненађење
Видели смо светли, варничави траг звезде падалице
Чак смо се тако синхроно погнули у исти мах
Ко корњаче увежбане у земној тами, плиткој рупи
Сабили су нам се вратови у рамена
Тек нека гошћа ко да је све то још замрзла цијуком
– Нека свако нешто пожели!
Али, нубедљиво, нејасно и офуцано, онако како
Овакве ноћи не заслужују
Јер нас двоје остасмо усамљени на пријему
Увучених глава у рамена,
Све што је штрчало прибили смо уз
Ту нашу непомичност, споља
И ону нама знану поруку изнутра,
Ништа не пада,ни тајно, ни репато,
Ни пророчко, ни знаковито
То је траг дугог кочења Некога или Нечега из
Најближе будућности
И тек сутра, кад сване, кад за све буде касно
Изветре и роса и вино
језиком смртне случајности
случајним језиком смртника
све ће се разјаснити а нама
душо,
рамена бити, лакша.
