Илија Бакић

ПРЕДГРАЂА И ПУСТОПОЉИНЕ

НА КРАЈЕВИМА ЈЕЗИКА

Васа Павковић: Ватрена линија

"Orpheus", Нови Сад, 2007.

У реномираној и пажљиво вођеној едицији Панонска светла новосадског издавача "Орпхеус" као 17. том појавила се, под насловом Ватрена линија, књига изабраних и нових песама Васе Павковића (1953). Павковић је већ пар деценија незаобилазна фигура овдашње савремене литерарне али и општекултурне сцене; његова интересовања простиру се од ликовне уметности, преко стрипа, до књижевне историографије и критике. Било која област да је предмет његовог интересовања, Павковић јој приступа темељно и зналачки, за пуним замахом и полетом па су, стога, његови текстови атрактивни и релевантни, било да је реч о теоријско-научним радовима или новинским текстовима.

Ватрена линија доноси одабране песме из Павковићевих збирки Калеидоскоп (1981), Опсесија (1985), Телесна страст (1989), Несигурност у тексту (1994, друго издање из 1996), Конверзија (1994) и Књига о ластавицама (2000) односно прегршт нових стихова; свеукупно 134 странице поезије (малог, џепног формата) којима претходи зналачки и надахнути есеј Владимира Копицла (који је и сачинио овај избор) о Павковићевој песничкој уметности, односно 20-так страница  библиографије. Читаоцу који посеже за овом књигом и отвара је на страници која, после наслова, обзнањује да је реч о "изабраним и новим песмама", може се, испрва, учинити да је обим књиге (пре)мали, али ћењено ишчитавање поново оснажити ону стару максиму да у стиховима "речима треба да буде тесно а мислима широко". Јер, светови који се разастиру изван и изнад речи/стихова не поштују законе физичке природе већ се покоравају неухвативој магији и мистици естетике; ова магија може се рационализовати али тај покушај увек је осуђен на непотпуност па и непримереност. Да ли се здраворазумски могу описати емоције?Може се покушати али и најбољи опис тек је индиректни извештај о дешавању, дакле посредан и, отуда, неадекватан; емоција песме може се доживети само њеним "конзумирањем" а све остало је секундарно тумачење. Тајни рад песме наговештава (помало откривајући, помало мистификујући га) песник када, на крају књиге каже: "У неким од песама начинио сам извесне мање измене, у складу са својим актуелним осећањем стварности". Какво је то 'осећање стварности' и то 'актуелно'? Какав је његов однос према застарелој стварности (када је она постала застарела)? Јесу ли, дакле, стихови тек одраз стварности или су ипак (и увек) 'више од живота (стварности)'?

Одустајући (макар и привремено) од спекулација и мистификација – јер, ако се усредсредимо нањим оне ће бежати као (послужимо се сликом која би, чини нам се, и Павковићу била блиска) рибе у води – посветимо се поезији сабраној у Ватрену линију.

Прва књига открива песника који има јасан видокруг тема и начина-визура на који их сагледава. У стиховима доминира тон наизглед нехајне али, у ствари, врло прецизне анализе домета песничких израза (у оном занатском сегменту), односно испитивања могућности-отпорности слика које стихови граде. Почев од бунтовне песмеОизворима уметности (која изједначава ђубре, мртвачке сандуке и дечаштво, ритуално испијање мастила, авангардне пароле и наведене изворе), песничко око хвата слике тривијалне свакодневице у судару са њеном обесмишљеношћу додатно оптерећене етичкофилософскоуметничким топосима. Апсурд и гротеска бујају на месту судара телесног и духовног (које ни само није лишено дилема и клопки) и сва је прилика да, како то бива, "Обично се/ све завршава/ прозом." Но, песник није одустао од подаништва краљици речи и исписао је другу песничку збирку (за коју кажу да ју је теже створити него прву) у којој се настављају самонаметнуте стилске вежбе сударања светова који су неразмрсиво уплетени и упућени један на други (а, истовремено, упорно покушавају да се одвоје, побегну на своју страну). Посебно су ефектни (и болни) директни, чеони судари два света, две стварности, који у трену поништавају концепте сањања и делања ("Живота ти, дођи, помози ми!" у песми Испомоћ или "Бесполни анђео пролеће... листа 'Политику': "Треба.../ јачати субјективне/ социјалистичке/ снаге." у песми Ноћ и дан). У збирци Телесна страст после урнебесне песме У предграђу где после питања "Да ли заборављам своју душу?" следи неочекивани одговор "Не./ Ту је, у задњем xепу,/ спремна за једнократну употребу." и која оставља читаоцу дилему да ли је у питању папирна марамица или кондом, следи нови круг обилазака предграђа свагдањих и наглашених језичких проигравања која ће измештати ионако ишчашене призоре и менталне одразе. Следствено наслову књиге Несигурност у тексту, роје се слике стварности а речи покушавају да их прате, често потпомогнуте цитатима (којима се дотичу други светови и људи који су их саздали и који сведоче да језик јесте величанствен у својој универзалности и несавршености). И свуда је коров и рушевине и језеро (изграђивано и надограђивано прекуцавањем текста) да би онда и Квазимодо и Павковић изрекли једноставно-надумну реченицу-тврдњу "И одмах је вече." "Конверзија" великог у мало или, редовније, малог и маргиналног у заокружено – својеврсни је увод у Књигу о ластавицама која ће елегантно, меланхолично, самосвесно и самодовољно откривати микрокосмосе егзистенције и емоција у свету који је, напокон, спознат (непотпуно, али довољно да му се одрекне право да ултимативно захтева покорност и уважавање). За човека који је довољно дуго живео и био свестан себе и света око себе – ништа велико, битно и важно више не постоји: "Живот се све чешће јавља по крајевима/ језика односно песама, са ивице густог/ проседеа вреба у мене: заборављени живот" (у песми Интерпункција). Задовољство постојања јесте у измирењу са сопственом прошлошћу и са примарном околином-природом, уживању у спознаји тренутка и чувању тих искустава.

Павковићев свет је мноштво светова и мотива: сиротињско предграђе које подразумева и метрополу негде иза леђа; то што интензивне урбаности нема у стиховима, не брише песниково осећање – искуство живота у граду од кога се он одмиче и одступа посетама пределима детињства), отац (његова смрт и никад доречени дијалози са њим), литература, риболов, птице, мале животиње и инсекти, биљке, пустара, напредовање

корова, језичка искушења, смене дана, ноћи и годишњих доба, етичке и естетичке дилеме, мене у емотивним везама... У преплетајима, сразовима и спојевима питања и одговора, ћутања и гледања развијају се песме склоне да, у финалном стиху избаце из равнотеже претходно читање; када се изненађење пред неочекиваним повуче, разазнаје се чудновати прозор, храбар, ванредан и итекако интригантан. Песник се не либи да провоцира својим неспутаним играријама од којих се може завртети у глави али ће, кад се магла пред очима разбистри, слика бити кристално бистра и јасна. А на њој ће се видети оно што се, као појавно, лако препознаје али ће њен нераскидиви део бити и одблесци духовних пејзажа, некада само као сенке телесног али не тако ретко и као примарни образац по чијим се правилима и ободима распоређују реалитети и дешавања у њему.Шта је примарно у стварности коју свако од нас живи, телесно или духовно, која је права мера њиховог мешања, јесте дилема коју песник изнова и изнова поставља дајући одговоре, наизглед исте али различите (има ли, уопште, једног јединог одговора?). Где је та ватрена линија између егзистенцијалних ликова који се, мање или више успешно, стапају у једну личност, у једном животу истовремено самосвојном и непоновљивом, али и сазданом од безброј архетипских сегмената?

Нове Павковићеве песме следећи су кораци у истраживању путева којима тече та ватрена линија.Има ту опет природеиз које се кренуло и ка којој се, као према ултимативном реперу, са асфалта и са књишких страница, стреми. Присутне су и језичке "успомене", свест да речи имају свој век трајања, да им се значења заборављају и бришу и да са њима нестају и делови светова, делови свести. Призори обичног, тихог постојања не могу се спознати ако недостају одговарајуће речи:рањиви су и крхки ако им се не дозволи да имају своја имена; а нешто се лоше десило језику, јер (у песми После визије): "Некада је језик био продуктиван/ и смион; и могао је целу/ реч или њено светло бочно значење/ да украде (ако си само непажљив)/ и однесе у своје оближње гнездо..." – башкао сврака нека враголаста обезнањена југовином каквом давном...

Песништво Васе Павковића раритетно је у савременој српској поезији; краси је широка палета тонова: интелектуална узбудљивост, необуздана врцавост духа, елегантна емотивност, дозирана меланхолија, чиста радост слободне и деликатне играрије језиком и значењима... Сви ови сегменти слажу се у рафинирано избалансирани мозаик дубоке слике бића запитаног над смислом свог, али и свеколиког постојања и трајања.