Дводневна поштеда коју сам добио није била довољна да се опоравим. Био сам толико малаксао да нисам био у стању да на стражи два сата сконцентрисано гледам преко нишана, па сам се пријавио за извиђање. Мислио сам да ће излет у природу размрдати моје умртвљене мишиће, да ће мало физичке активности позитивно утицати на моје психофизичко стање. На задатак сам отишао у пару са Жилијеном Живковићем. Далеко изван села легао сам у неки зелениш, прислонио кундак уз образ и нанишанио у прву букву. Био је то мој омиљени положај за размишљање и доношење важних одлука. Чим сам залегао, схватио сам да сам се увалио у проблеме. Узалудни су били моји напори да вољом командујем својим клонулим телом. Лежао сам непокретан, попут xака кромпира који су избацили на пут. Независно од мог “мртвог” тела, менталне активности одвијале су се несметано. Прошлост се и даље окретала у глави налик филму који се одмотава. Садашњост је испуњавао непознати косовски крајолик, налик филму који се никад неће одмотати.
Одложио сам пушку поред себе и загледао се у влати траве. Угледао сам себе у гомили минијатурних униформисаних људи из села Б. Учинило ми се да личимо на порцеланске врапце који излећу испод трулих вагона историје, на неважне, избачене карте у партији небеског покера живота и смрти. Пожелео сам да устанем и одем негде далеко, у неку другу стварност, али слатки умор, који је личио на снег од стиропора, оковао је моје тело. Птице су певале: ћијућијућију. Сунчеви зраци су се попут гусеница излежавали на зеленом лишћу. Небо је јахало брдо на хоризонту. Налазио сам се затворен у соби на чијим су зидовима листови околног дрвећа благо треперили, на чијој се таваници малоумно кезило небеско плаветнило. Соба се лагано смањивала и када је нека невидљива рука спустила ролетне до краја и закључала врата, завладала је глува тишина. Подигла ме је лагано, као перце, и положила на површину нечујне реке која ме је носила, носила, и на крају однела тамо где није било ни птичица, ни грања, ни неба, ни хоризонта, ни сунца, ни људи. Неописива равнодушност запловила је мојим ћелијама, капиларима, венама… Више ме није било брига ни за рат, ни за људе, ни за себе. Нашао сам се на неком неописиво пријатном месту одакле сам могао, као иза неког стакленог излога, да посматрам свет, а да ме он уопште не дотиче. Осетио сам огромно олакшање и жељу да никада не одем одатле.
Узалуд ме је Жилијен Живковић дрмусао и молио да устанем. Гледао сам га и нисам разумео шта ми говори. Нисам разумео панику у његовом гласу и зашто избезумљено млатара рукама. Желео сам да ме остави самог. И ко зна како би се све завршило да он није отрчао у базу и вратио се с Јабланом, и да ме на носилима нису однели у омладинску собу. И ко зна како би се све завршило да сутрадан, 9. јуна, у Куманову није потписан споразум о примирју којим се “хуманитарна” НАТО интервенција најзад окончала. И могао сам, сав сломљен, само немо да посматрам црвена, зајапурена лица резервиста како у одушевљењу испуцавају рафале у ваздух и слушам њихове одушевљене басове, баритоне и теноре:
– Преживели смо! Преживели смо! Преживели смо!
Могао сам да разумем њихову радост, јер био сам радостан и ја, само што услед опште физичке и менталне малаксалости коју сам осећао, нисам имао снаге да устанем из кревета.
После седамдесетосмодневне распродаје материјалних добара и људских живота, хипермаркет Србија напокон се затворио. Полице и гондоле у њему, остале су у потпуном хаосу. Купци су у најсавременијим млазним авионима задовољно одлетели у потрагу за новим снижењима, власници хипермаркета могли су задовољно да трљају руке јер се нису обрукали: инат, тврдоглавост, непослушност, ирационалност и даље су остали заштитни знаци становника ових географских ширина и дужина, што их је чинило јединственим на светском тржишту бизарности. Причу о патњи и страдању људи, као и толико пута прежвакану тему бесмислености рата дохватиће литерарни лешинари. Заштићени историјском дистанцом, они ће се колико за десетак година острвити на једну или другу страну, али њихови напори биће узалудни. Qудима је потребан заборав, а не прст у око. Само срећна времена производе мрачну литературу, мутна се лече комедијама. Попут дебелих белих црва који разједају покопани леш времена, писци ће производити реченице којима ће пунити књиге, а које све заједно неће имати снагу колико једно: Остао сам жив! – прошаптаном у селу Б., 9. јуна 1999. у бродоломничком чамцу испред кога се напокон указало чврсто, опипљиво и донекле познато копно. И нисам више размишљао о рату, за који су неки тврдили да је само наставак политике другим средствима, већ о миру за који су неки други тврдили је такође рат, али који се води неким трећим средствима.
Био сам жив, што је већ по себи била победа.
Желео сам да се што пре опоравим, па сам од Делбоја, који је у нашој соби на крају ипак отворио апотеку на црно, купио бочицу шумећих таблета које у себи садрже дванаест најважнијих витамина и минерала. Захваљујући милости својих цимера био сам ослобођен паковања ствари и припрема за покрет, јер у село Б. су већ касно поподне почели да пристижу шлепери у које су резервисти, ношени бујицом елана, утоваривали све што је могло да се понесе. “Живи смо, живи смо”… – до мрака су се у ваздуху сударале и распрскавале радосне мисли сваког униформисаног створа, дајући неопходну лакоћу рукама које су летеле док се у једне шлепере утоваривао грађевински материјал, а у друге остале пронађене ствари. Тог дана сам лепо вечерао, легао и одмах заспао, тако да нисам морао да гледам како се утоварују моторне тестере, пумпе за воду, мешалице за бетон, мотокултиватори, телевизори, рисивери за сателитску антену, фрижидери, шпорети, веш машине, колица, бицикли, алати, кревети, душеци, јоргани, лустери, одела, тренерке, патике, мобилни телефони, сатови, све оно крупно и ситно ђубре које моја јединица није желела да оставља да загађује чисту и руком нетакнуту природу покрајине. Сложно и одједном, тај мукотрпан посао ударнички био је завршен до ситних сати како би колона била спремна да што пре напусти село Б., по могућству у цик зоре.
Званично саопштење претпостављених гласило је да се повлачимо. Међу резервисте се увукао страх да би нас НАТО авиони могли бомбардовати док будемо напуштали положаје и излазили на пут. Само неугасива жеља да се што пре вратимо кућама принудила је све привремене становнике села Б. да чврсто поверују у потписано примирје. Ујутру се формирала колона. Напред су ишли шлепери са грађевинским материјалом и кабастим отпадом, иза њих војска у камионима са ситнијим отпадом, пажљиво умотаним у кесе, прекривеним шаторским крилима и церадама, на зачељу колоне цивилна возила пронађена, поправљена и окупана ауто козметиком, у којима су се возили официри. Као што капетани последњи напуштају брод који тоне, тако је и командни кадар последњи напустио село Б., бацајући радосне погледе кроз спуштена стакла. Осећао сам се лак и малаксао: моју лакоћу поткрепљивала је чињеница да је, док сам спавао, нестала моја транспортна врећа са свим личним стварима које су се налазиле у њој. Вредне руке мојих ратних цимера смотале су мој несесер с прибором за личну хигијену, десетак мајица, гаћа, чарапа, нешто војне одевне опреме. Некоме је то, вероватно, било потребније него мени. Код себе сам имао само пушку, шлем и борбени ранац. Као једину успомену с Косова понео сам адресу и број телефона Жилијена Живковића, јединог за кога сам био сигуран да ми није мазнуо транспортну врећу.
Кад смо избили на магистрални пут који води у Србију, сусрели смо колону наше војске која се повлачила. Камиони су вукли топове, вучни возови су превозили тенкове, стварајући велику буку. Поред војске, у левој траци, повлачили су се и цивили. Паралелно са војском, милело је на стотине комбија, аутомобила, трактора и приколица у многољудној тужној колони, налик на спровод. Како смо се примицали граници, гужва на путу све више се повећавала. На сваких петсто метара распоређени припадници војне полиције с тешком муком су пожуривали цивиле. За разлику од сабласно тихе и тужне избегличке колоне, међу резервистима су владали нескривени радост и срећа, потпомогнути флашом ракије која је ишла од руке до руке. Можда ме је та шизофрена, располућена ситуација смеха и плача, радости и туге, натерала да помислим на оне који су тек јуче изашли из бункера у којима су седели у тапацираним кожним гарнитурама, пили виски и пушили кубанске цигаре. Изгубили су свој бесмислени и непотребни рат против НАТО снага, али по вестима које су допирале са транзистора – себе нису сматрали губитницима. Стидљиво су најављивали победу и тек се спремали да ту велику новост спроведу кроз густу мрежу контролисаних медија.
Већ смо били на танкој невидљивој линији коју су звали граница Србије и Косова, кад смо наишли на паркиран комби државне телевизије. Познати војни ТВ коментатор, специјализован за најцрња војногеостратешка предвиђања, стајао је поред пута с микрофоном у руци и директно преносио повлачење. Резервисти из камиона су га поздрављали са три високо подигнута прста, урлајући бесомучно: “Живела Србија! Живела Србија!” Он им је весело одмахивао, као да је желео да им каже да увече обавезно погледају ТВ дневник, јер ће можда видети и своја весела лица. Док смо пролазили поред њега, јасно смо га могли чути како у камеру говори:
– Повлаче се хероји!
На путу до куће пролазили смо кроз села и варошице у којима су нас људи одушевљено дочекивали цвећем, ракијом и ловоровим венцима, у којима су нам возачи аутомобила трубили, а бабе махале марамицама. Тек предвече смо напокон стигли у Ниш, у оно што је преостало од разорене касарне. Тридесетак аутомобила, које је само моја јединица пронашла, оспособила и довукла, уредно је паркирано испод импровизованих надстрешница монтажних гаража које су по завршетку бомбардовања за један дан направили инжењерци. Као и увек, нерециклирани отпад и безвредне ствари имали су предност над људима. Нисмо могли кућама јер смо морали да останемо да истоварујемо цемент, даске, дрва, канцеларијски и кућни намештај.
Све спаваонице и зидани објекти у кругу касарне били су срушени, па смо преспавали у шаторима разапетим на малобројним деловима зелених површина које бомбе нису оштетиле. У току ноћи, бар половина резервиста је прескочила ограду од бодљикаве жице и отишла да спава у својим креветима, али ја сам остао. Нисам желео да се пред најближима појавим у јадном стању, тако да ми је на неки начин и одговарало то што смо остали у касарни још пет дана, док све није било пребројано, разврстано и ускладиштено. На крају смо раздужили лично наоружање и добили печате у војне књижице.
Војска није имала пара да нам исплати остатак дневница за учешће у рату. Заставник кога смо звали Млађи Референт, који нам је у селу Б. на петнаест дана доносио плату коју нисмо имали где да потрошимо, осим код Делбоја, био је у средишту гомиле незадовољних резервиста. О рамену је носио кожну светлобраон торбу која ме је подсетила да смо га у селу Б. дочекивали као неког поштара. Посадили бисмо га за сто, и пре него што би извадио спискове и свежњеве пара, сипали бисмо му чашицу ракије и питали за његове. Сада се понашао као да се не познајемо. Новац од дневница ми није био преко потребан, али било је оних којима јесте, па су с разлогом били бесни. Оставили су породице без икаквих средстава за живот, на милост и немилост родбини, комшијама, драгсторxијама, плавокосим спикеркама државног ТВ програма задуженим за лоше вести.
– Будите стрпљиви, све ће вам бити исплаћено – покушавао је да надјача буку гласова Млађи Референт. – Примаћете сваког месеца рате, као у банци!
Био је то последње што се чуло од претпостављених. Погледао сам га без речи, окренуо се и журно удаљио из касарне. Неми поглед било је последње што је униформисана отаxбина добила од мене пре него што сам своје кораке препустио улицама.
Ходао сам занесен мислима и питао се да ли је све могло да буде другачије. Сунце је висило високо изнад сивих стамбених блокова. Замрзнуто у xиновском кадру, стајало је као из зглоба избачена кошаркашка лопта у највишој тачки путање. Застао сам поред Филозофског факултета и кроз ограду осмотрио пусти кошаркашки терен. Сетио сам се гимназијских дана када је игралиште врвело од људи и када је свет тако много обећавао. Нешто ми је говорило да морам да престанем да мислим на прошлост. Садашњост сам желео да заборавим, будућност ми се чинила суморна. Угледао сам спољашњи свет како ми се трчећи приближава. Стајао сам као укопан и обема рукама се грчевито држао за ограду…
(Одломак из романа БЛАТО)
