Весна Денчић

СЛИКЕ УМНОЖЕНОГ ЗНАЧЕЊА

Зоран Спасојевић: Ту зека пије воду

АЛМА, Београд, 2008.

Сваки прави родитељ своје дете најпре научи "где зека пије воду". И дете, јасно је, врло брзо савлада своју прву лекцију – без грешке покаже "ту– ту", просту чињеницу, коју одрасли сметну са ума оног тренутка када своје "дубокоумно" сазнање пренесу на наследника. И ту се прича завршава. Или тек почиње? Са оца на сина или је обрнуто? Поредак ствари губи смисао у хаосу свакодневног живљења, када свака упитаност, и поред тога што болно одјекује, остаје без одговора. И можда ће нова збирка кратких прича, драма и дигиталних колажа, Ту зека пије воду, Зорана Спасојевића, доживети исту или сличну судбину – али његово је право да захтева немогуће: одговоре на сасвим једноставна питања!

Ова, помало необично саткана, збирка/колаж, за познаваоце кратке форме уопште није необична, поготово не за оне који су упознати са стваралаштвом Зорана Спасојевића, који дуги низ година веома брижљиво негује свој микрокосмос – од речи и слика, јасно препознатљивих, тешких или оних суптилних, сакривених, дубоко интимних – умноженог значења и снаге.

Рафинираним хумором и иронијом већ у наслову књиге аутор наглашава оношто је сасвим очигледно, сугерише идејне оквире, указује, показује, "гура прст у око" – не би ли изборио тренутак пажње и пробудио свест и савест митоманијом уљуљкане и успаване нације. Поред оних свакодневних, топлих, сасвим људских, Спасојевић ев опус задире и у "велике теме" – преломне тренутке и личности (креатори и креатуре) које су одиграле значајне улоге у креирању историјских догађаја, попут Хитлера или, знатно касније, Клинтона и потоњих. Кроз историјску призму, наслеђе, митове и легенде, аутор не пропушта да нагласи везе, узроке и последице, поигравајући се истовремено људским слабостима, које су углавном узрок свих сломова, дубоких духовних и моралних падова.

Особеност стила, поетика, али и тематска разуђеност и згуснута симболика збирке/колажа, када сваки призор изживота може постати прича/слика, која из пера мајстора, потом надвиси све проживљено и доживљено, толико да чак и сцене које би по природи ствари требало да оставе горак укус, изазивају управо оно што је и била намера, или барем жеља, аутора – јединствени доживљај!

Јер, Зоран Спасојевић уложио је небројане године, исписао небројане приче и драме, па када ни то није наишло на разумевање, почео је и да "црта", не би ли макар сликом покушао да дочара све оно што га/нас мучи. Али, по свему судећи, без много резултата. Слика је и даље статична, не мења се! Деценијама! Вековима! Исти трагични ликови дефилују овом нашом драмском (драматичном) сценом, ликови чији вокабулар не премашује стотинак речи, али бизарност појава и банкарски рачуни изазивају вртоглавицу; ликови потпуно беспризорни, од чијих се дела сваком пристојном човеку диже коса на глави. Са том и таквом сценографијом аутор не може да се помири, не може да отћути ни по цену пристојности – јер, већ то би било непристојно не само према сопственом

дугогодишњем ангажману, него и према "околностима које су му ишле на руку". У уређеним државама и "околности", чак и лоше и непредвиђене, изгледају сасвим питомо у односу на ове наше, филигрански дозиране, у јефтину амбалажу упаковане, чија се конзумација не мери у реалном времену, него у одсуству истог. Стога не чуди то што пресложена перспектива не налази тачку ослонца, што се друштвени ангажман алијенизираног појединца јавља попут гласа "вапијућег у пустињи", чији се ехо непристајања разлеже као хорска пратња гласовима прозуклим у покушају да уобличе "молитву за спас".