КОРАЦИ


Милица Мићић Димовска

СУЗНИХ ОЧИЈУ, ЉУБИЦА KЉАЈИЋ… 

 

         Сузних очију, Љубица Кљајић, законита жена Милана Кљајића алијас Емила Клајна, моја бака по мајци, одсутно врти једну змијолику махуну бораније пењачице између својих прстију. Танки, зеленкасто-риђи бич шиба је по рукама, све док га, пренувши се, не дохвата за главу. Затим, распорује бич по дужини. Плодови се указују у својим меким лежиштима, колевкама. Сјајно ружичасто зрневље. Гледа га на длану. Забија нокат у њихова телашца. Стреса се од те своје потребе да их уништи.
         - Мртво је! Пупчана врпца га је угушила! Имали сте среће, жено, што је изашло из вас. Све је изашло, и постељица, сад, ево нема ничега унутра - доктор проверава унутрашњост њене болне материце - што значи да ћете остати живи. Али, куда сте се упутили? 
         - Кући - промрмљала је.
         - Кући!? Та, разиђите се! - подвикнуо је окупљеним људима.
             - Није ово никакав циркус!
         Четири године су прошле од тада. Док дежура поред братовљеве самртне постеље, Љубица Кљајић, рођена Ћесаров, види сваки детаљ своје голготе на перону железничке станице у Обровцу. Дозивањем тих сцена као да намирује неки свој данак у несрећама.
         Намештај у собици, тачније, дворишном кућерку, је напабирчен. Састоји се од једног пољског кревета, са сламарицом, затим напуклог кухињског стола, и гвоздене пећи, кроз чији процеп између отвора и поклопца повремено сукне пламен.
         Лице младог самртника делује напето, иако су му спуштени капци на очима. Сабран је. Љубици се чини као да он нешто одгонета. Где се, заправо, налази и шта му се догађа? Очне јабучице му се крећу под капцима, усплахирено, као да лове нешто што им стално измиче. Она се сагиње ка брату, његово дисање је једва чујно, али не као од слабости, већ од притајености, као да се скрива од неког, да, као кад је био мали, кад му се чинило да га нико не види ако он никог не види, ако жмури склапајући око очију крлетку начињену од сопствених прстију.

         - Алекса, Алекса… - дозива га сад опрезно, шаком прелазећи преко његовог чела орошеног хладним знојем. Он нагло отвара очи, као да је све време чекао да је изненади тим буђењем, и чело му се набра од негодовања што је прво угледао њу, своју сестру.

         - Откуд ти? А где је моја Вера?

         - Ту је она, одмах долази - Љубица устаје са столице, отвара врата кућерка, јутро је притом запахне свежином и мирисом.

         - Алекса се пробудио! - довикује свима. На гонку се појављују три фигуре. Очева, мајчина и снахина. Претрчавају део дворишта. Снаха придржава свој стомак. Да, она је трудна. Њој не дају да дежура поред болесника.

         - Али, за мене није штета - Љубица помишља с горчином, иако помирено. Увек разумна, чак и на своју штету. Тело њене мајке је огромно. Једва се провукавши кроз отворена врата, оно се скљокава поред кревета. У клечећем ставу њена мајка дохвата синовљеве руке и ставља их на своје груди.

         - Хвала ти, боже, грозница је прошла - објављује крстећи се, затим обасипа сина пољупцима, по рукама, лицу.

         Љубица се повлачи иза стола, пропушта оца и снаху ближе болеснику. Отац се такође спушта на колена, додирује синовљево чело орошено знојем, гледа га у очи, изговара:

         - Презнојио си се, то је добар знак.

         Снаха стоји, велики трбух је спречава да клекне. Недоумица јој се чита с лица. И страх. “Ако није оздравио, шта ће бити с њом?”

         - Вера, Вера! - изговара њено име, промењеног гласа, истањеног, готово дечјег. - Дођи ближе! - зове је, подигнуте руке коју не може да задржи у том положају, па му пропада кроз ваздух. Израз изневерености се урезује у његово лице.

         Љубица Кљајић ће запамтити тај израз на братовљевом лицу, ужас сазнања да ови тренуци свести и повлачења бола нису победа већ - милост смрти. Жена му подиже руку, ставља је на свој стомак, изговара “осећаш ли како се мрда”, али, питање је излишно. Њен муж више није ту.

         Док излази на двориште, у хладноћу јутра, Љубица Кљајић је спремна да обави све задатке који јој буду поверени око даће и сахране. То је њена жртва. Или, залог опстанка у родитељској кући. С чинијом пуном сјајних зрна, иде ка гонку, у чијој дубини, трепери жижак светлости. Из простора који је оставила за собом допире кукњава. Слуша мајчин глас. Снажан, упркос болу. Ускоро ће двориште бити испуњено људима. И жагор ће се чути. Пригушен, иако живахан, глув за нарицања оних који се смењују око одра, постављеног на сто у средини свечане собе, собе коју сви у себи називају мртвачком. Њен други брат, треба га обавестити. Спремна је, пре него што се кућа испуни светом, да оде код њега, у ону земуницу изнад Мостонге, земуницу коју је ископао себи након што се вратио из Русије заједно са женом, Рускињом, и двоје деце. Она, Љубица, свесно преузима на себе тај задатак, с олакшањем чак, прихватајући га и као бекство, склањање с очију оних који ће ускоро ту бити, рођачког и комшијског света. Света који све процењује злурадо, иако под маском жалости и душебрижништва.

         Да, видим ту своју баку, по мајци, како очајнички граби нову дужност да би заташкала своје неверство, горко осећање неприпадања својима, чак никоме. Она хрли према тој земуници које се њени стиде, као што се стиде што је њихов син довео са собом жену, Рускињу, распуштеницу, с једним, њеним дететом, из првог брака, и једним заједничким, прелазећи пут од мочварног Тобољска негде далеко у Русији до родних Дероња, час пратећи једну војску, час се кријући од друге…