ТРАГАЊЕ ЗА СЈАЈЕМ
Превод с пољског и белешка: Бисерка Рајчић
НОВИ ХОТЕЛ
У фебруару тополе су виткије
него лети, и прозеблије. Моја породица је
расута по целој земљи, под земљом,
по разним земљама, у стиховима, у сликама.
Налазим се на Тргу На насипу1, у подне.
Ту сам својевремено (донекле
из обавезе) посећивао тетку и течу.
Више се нису жалили на судбину
или на систем, само су њихова лица
подсећала на празну антикварницу.
Сада је неко други у том стану,
туђи људи, мирис туђег живота.
У близини је подигнут нов хотел,
светле собе, доручак сигурно comme il faut,
сокови, кафа и препечен хлеб, стакло, бетон,
заборав - и изненада, не знам због чега,
тренутак киптеће радости.
ИЗГУБЉЕНИ
Изгубљени, изгубљени у сивим ходницима.
Ноћу сијалице пиште као сигнали тонућих лађа.
Читамо књиге које су аутори заборавили.
Истина не постоји, понављају мудраци.
Летње вечери: фестивал ласти пиштара,
у предграђима избијају хортензије.
Чини се да улице постају краће
због жеге, због лакше видљивости.
Лагано прикрада се јесен.
Када се понекад на тренутак помолимо
догоди се да бљесне залазеће сунце
и појави се краткотрајна сигурност,
такорећи вера.
ЗАСПИВАЈУЋИ НАД
КАВАФИЈЕВОМ ЗБИРКОМ
Касно увече, након дугог, тешког дана,
заспивајући над Кавафијевом збирком
у фотељи која добро познаје моје слабости
и малобројне узвишене тренутке,
видео сам мушкарце, старе и младе
који су сјајно, првокласно, губили властити живот
и трпели поразе својих отаxбина, својих завичаја,
умели величанствено, мада не и лако
то да прихвате - утеху им је углавном пружао језик,
недостижив, сликовит језик Илијаде или Сафиних стихова
или нечег што им ниједна катастрофа није могла одузети:
учешће у хеленистичкој заједници.
Ево Мириса, Емилијаноса, песника Ферназиса или Књиге из западне Либије,
а да не помињемо славног Антонија,
(који се, колико се сећамо, храбро растао с Александријом),
или смешног, неспретног Јулијана
(тај би могао да буде комунистички агитатор).
Сви су - с изузетком непоправљивог Јулијана
- углавном били заузети припремама
за вечни сан, брижним улепшавањем пораза;
тако рећи сви изазивају у нама симпатије, иако уопште
нису јунаци, пре се руководе лукавством него чашћу.
Међутим, моје - наше? - заспивање углавном је
неважна скица, наговештај веће целине
(како кажу смотрени уредници књижевних додатака).
Наши порази још увек дремају,
бар тако нам се чини, увече,
када се последњи пролазници
враћају у своје тесне станове,
ноћу, када срце куца слободније
и сив, густ дим свакодневице
нестаје из димњака као дух.
ЛУКСЕМБУРШКИ ВРТ
Париске куће не боје се ни ветра, ни маште
- оне су солидни притискачи за папир,
супротност снова…
На реци се утркују беле лађе испуњене светином,
која захтева поздраве од оних који стоје на обали;
светина је у шампањском расположењу и ликвидира прошлост.
Из таксија излази пар богатих туриста
у бљештавој одећи; чекају их келнери
у реденготима, чији крој не мења мода.
Али зато Луксембуршки врт сада пусти
и претвара се у xиновски, тихи хербаријум;
не памти све оне који су некад
ишли алејама не примећујући да више нису живи.
Овде је живео Мицкјевич, а онде Аугуст Стриндберг
радећи на камену мудрости,
који није пронашао.
Пада мрак. Са истока долази озбиљна,
ћутљива и забринута ноћ.
Ноћ долази из Азије и не поставља питања.
Како је лепа страност, како је ледена срећа.
На прозорима изнад Сене пале се жута светла
(ето нечег истински загонетног: живот других људи).
Знам - у овом граду нема више тајни.
Међутим има платана, тргова и кафана, пријатних улица
и светлих погледа облака који лагано гасну.
НА КЛУПИ
Седиш на клупи, листаш песничку збирку
- наоколо бучне улице, над тобом авион,
несигурно се смешка новоизабрани председник (то је само плакат).
Деца се играју у песку,
неко вади воду из зарђалог бунара
(на травњаку оскоруша - мало даље павиљон БВА2).
Листаш странице покривене ситним знацима црне лаве,
дуго чекаш сигнал - ко ће победити, живи град
или сенка песника, одсутног већ много година,
док на крају не пристигне тишина, смирај -
неочекивано, не зна се одакле и не појави се
теби добро познато је не саис љуои.
РАВЕНА
Тај мали уснули град био је некада престоница империје.
Овај пекар је био царски пекар.
Ова ватра је горела високо.
Овај кројач се нагињао над златом извезеном капом.
Ова златна вуга певала је на језику богова.
Равена је тиха, ботаничка.
Равном земљом ходају дроздови.
Бицикли разговарају присно као глувонеми.
У станицу улази лењо воз из Фераре,
две Немице се препиру око изговора речи солитуде.
Ове цигле су додиривале прсте.
Ови прсти су додиривали дрво и гвожђе.
Ови багреми су се пели до романских сводова.
У хербаријуму водича лежи сегрегатор Равене
и чека, чека, непрестано чека.
У мозаицима још увек тиња златни пламен,
сигурно ће се некада угасити.
Довољна је само једна шибица
да се поново упали.
Довољан је часак усредсређености.
Стварно?
МУЗИКА НИЖИХ СФЕРА
Врапци на прозорској дасци; приближује се мрачан градоносни облак.
У срушеној цркви коприве су читале плебејско јеванђеље.
Само ти, светлости.
Из неког аута допирала је мелодија Лили Марлен.
Тражио си, а ниси нашао. Нашао си, а ниси тражио.
Октобар: благе вечери, рани сутони - пробе се изводе пре доласка зиме.
Бело-црна мачка звала се М.
Звезде Шпаније причале су нешто грозничаво, нико није слушао.
У авиону си, везан за седиште, отворених очију.
Континент лагано промиче, као лепеза.
Међу путницима можда је Плотин, стидљиви клерик.
Више те никад нећу видети.
На плажи: лењи океан поздравља се са земљом и сместа одлази.
Више нисте млади, рече с извесним задовољством.
Децембарска ноћ гута сенке.
Папирница - мирис детињства.
Снег се ковитлао изнад кућа, голубови су љубоморно посматрали.
После толиких катастрофа - они доручкују, одмарају се.
“Плотин се стидео што има тело”.
У сутон војници у раскопчаним униформама су пили пиво.
Волела је Малармеа искреном љубављу.
Они те не воле, каже Т.
Погледај, воз из Беча тражи пут међу мрким брежуљцима.
Девојка која је делила рекламе муњевито је процењивала године пролазника.
Плакат: Курс за хитне оправке, Страни предавачи, Попуст за студенте.
Само једно знам: то постоји, чак и када нестане.
У соби сам, затворен у фотељи, али слободног ума.
Слободан, али не усамљен.
На асфалту топи се сладолед од јагода.
Када би ми пошло за руком да отворим своје срце.
САДА, КАДА СИ ИЗГУБИО ПАМЋЕЊЕ
Сада, када си изгубио памћење
и можеш само беспомоћно да се смешкаш,
хтео бих ти помоћи - јер си својевремено
управо ти, као демијург, отворио моју машту.
Сећам се наших похода, вунастих облака
који плове ниско изнад влажне шуме у планинама
(у тој шуми знао си сваку стазицу) као и
летњег дана, када смо се попели на врх
високог морског светионика на Балтику
и дуго посматрали бескрајно таласање мора,
његове беле бодове испрекидане попут фирцања.
Не могу заборавити тај тренутак, мислим да си и ти тада био
узбуђен - чинило се да видимо цео свет,
безграничан, мирно дишући, плав, савршен,
истодобно јасан и магличаст, близак и далек;
осећали смо закривљеност планете, чули смо галебове
који су се забављали лаганим летењем
кроз топле и хладне ваздушне струје.
Не успевам да ти помогнем, имам само једно памћење.
ПОСМАТРАМ ФОТОГРАФИЈУ
Посматрам фотографију града у коме сам се родио,
његове бујне баште и кривудаве улице, брда,
католичке кровове и куполе православних цркава,
у којима недељом певају снажни басови,
од којих се околно дрвеће повија као кад дивља ураган;
дуго посматрам ту фотографију и не могу да одвојим поглед са ње,
одједном почињем да замишљам да сви они и даље ту живе,
као да се ништа није догодило, да непрестано трче на предавања,
чекају воз, возе се плавим трамвајем,
узнемирено гледају у календар, стају на вагу,
слушају Вердијеве арије и омиљене оперете,
читају новине које су још увек беле,
живе у журби, у страху, непрекидно каснећи,
малчице су бесмртни, али то не знају,
неко од њих неуредно плаћа кирију, неко се боји сушице,
неко не може да заврши расправу о Кантовој филозофији,
ни да схвати шта су ствари саме по себи,
моја бака поново иде у Бжуховице носећи
торту на равним раменима која се не опуштају,
у апотеци стидљиви младић тражи лек против стидљивости,
девојка посматра своје мале груди у огледалу,
мој рођак излази у парк одмах после купања
не слутећи да ће ускоро добити запаљење плућа,
понекад пуца одушевљење, зими жуте лампе
стварају круг блискости, у јулу муве бучно светкују
велику светлост лета и певуше мрачне химне,
догађају се погроми, устанци, депортације,
окрутни Вермахт у елегантним униформама,
наилази подли НКВД, црвене петокраке
обећавају пријатељство, мада су знак издаје,
али они то не виде, тако рећи то не виде,
имају толико ствари да обаве, треба
набавити угаљ за зиму, наћи доброг лекара,
расту гомиле писама без одговора, бледи мрко мастило,
у соби свира радио, најновије парче намештаја које ће
емитовати музику и лоше вести, али они су
уморни од обичног живота и обичног умирања,
немају ни за шта времена, извињавају се због тога,
пишу дугачка писма и лаконски разгледнице,
стално касне, безнадно касне,
као и ми, баш као и ми, као и ја.
ЧАС КЛАВИРА
Код суседа, господина и госпође Ј. час музике.
Први пут сам у њиховом стану,
који мирише другачије него наш (наш не мирише,
бар тако ми се чини). Овде су свуда теписи,
дебели персијски теписи. Знам да су Јермени,
мада не знам шта то значи. Јермени имају тепихе,
ваздухом лута прашина донета
још из Лавова, средњовековна прашина.
Код нас нема ни тепиха ни средњег века.
Не знам ко смо - по свој прилици смо путници.
Понекад ми се чини да нас уопште нема. Постоје само други.
Сјајна акустика у стану наших суседа.
Тишина је у том стану. У соби је клавир
попут лење, припитомљене звери - а у њему,
у самом његовом средишту одмара се црна кугла музике.
Госпођа Ј. ми је одмах, после првог или
другог часа рекла да је боље да учим језике,
јер не испољавам способности за музику.
Не испољавам способности за музику.
Пре би требало да учим језике.
Музика ће бити увек негде другде,
недостижна, увек у туђем стану.
Црна кугла ће бити сакривена негде другде,
али ће можда бити других сусрета, других открића.
Враћао сам се кући погнуте главе,
малчице тужан, делимично задовољан - кући,
где није било мириса Персије већ аматерских слика,
акварела и с горчином, са задовољством размишљам,
како су ми остали само језик, само речи, слике,
само свет.
ПОЕЗИЈА ЈЕ ТРАГАЊЕ ЗА СЈАЈЕМ
Поезија је трагање за сјајем.
Поезија је краљевски пут
који нас најдаље води.
Трагамо за сјајем у тренутку сивила,
у подне или у димњацима свитања,
чак у аутобусу, у новембру,
када одмах поред нас дрема стари свештеник.
Келнер у кинеском ресторану грунуо у плач
а нико се не домишља због чега.
Ко би га знао, можда је и то потрага,
слична тренутку на обали мора,
када се на хоризонту појавио пиратски брод
и зауставио, и стајао дуго као укопан.
И тренуци велике радости
и небројени тренуци немира.
Молим те, допусти ми да видим.
Кажем, допусти ми да истрајем.
Увече је падала ледена киша.
У улицама и дрворедима мога града
бешумно и ватрено ради помрчина.
Поезија је потрага за сјајем.
АУТОПОРТРЕТ 08
Све је старији. Одела офуцана. Доста чита, понекад гине
у књигама као Индијанци у непроходној џунгли. Понавља се,
све се понавља, жути нотес у џепу, велики апел музике.
Увече у изгужваној кошуљи прилази прозору, зева.
На свакој слици изгледа мало другачије - лице оца
проваљује у његово лице, малчице меланхолично; кратка бела брада,
тврде противници, по свој прилици значи капитулацију.
Очи пуне наде загледају се у објектив. Све је старији.
Воли воду, снене равничарске реке и зелени океан;
када плива његово тело нестаје у мрачним струјама
као да поново покушава да другачије живи.
Ветар му зауставља дах, ноћ пружа апсолутни мир
(једини апсолут који имамо, каже подсмешљиво његов познаник,
са којим се опако препире већ деценијама).
Грађанин је, мисли о својој осакаћеној земљи,
о врту детињства, кога никада није било.
Доста путује - април у Београду, богиње недавног рата,
набујао Дунав подсећа на безбрижну младост у Немачкој,
у мају Јерусалим, такође трагови рата, а ипак ореол
се уздиже изнад легендарног града попут мириса магнолије.
Питања новинарке чине се невероватно позната.
Расте отуђеност. Увек исто: рани доручак, после ручка
дуга шетња. Лагано се претвара у статични предмет.
Снови га воде у подземље, освит га спретно ослобађа.
Али, то сам ипак ја, непрестано ја, вечно трагајући
и безоблични, то сам непрестано ја, свако јутро отвара
ново светло поглавље и не успева да га доврши, то сам ја
на улици, на железничкој станици, то сам ја који чујем плач детета, смех студената,
звиждање чворка, то сам ја игноранције, ја несигурности, ја жудње,
очекивања и дивље радости, ја који ништа не разумем,
одговарам на провокације, сумњам, покушавам да почнем нешто испочетка,
склањам се у разговоре, очајање, учене расправе,
у тишини зимског дана, то сам ја коме је досадно, који је
резигниран, несрећан, арогантан, то сам ја утонуо у снове
као дванаестогодишњак, смртно уморан као старац,
то сам ја у музеју, на мору, на Тргу у Кракову,
који чезнем за тренутком који не долази, који се скрива
као планински врхови за време облачних поподнева, коначно долази
усхићење, и изненада знам све, знам да оно нисам ја.
АУТОПОРТРЕТ У АВИОНУ
Згрчен као ембрион,
стиснут у тесној фотељи,
покушавам да се сетим
мириса свеже покошеног сена,
када се сељачка кола спуштају
у августу с планинских ливада
клизајући се низ пољске путеве
а кочијаш виче гласно као што увек
вичу мушкарци у тренуцима панике
- још су у Илијади тако викали,
и никада касније нису ућутали,
ни у време крсташких похода,
ни касније, знатно касније, ближе нама,
када их нико није слушао.
Уморан сам, размишљам о ономе о чему
се не да размишљати - о тишини, која влада
у шуми, када су већ уснуле птице,
о приблужујућем крају лета.
Држим главу међу шакама
као да желим да је сачувам од уништења.
Виђен споља по свој прилици
могу се чинити непокретним, готово мртвим,
резигнираним, достојним сажаљења.
Међутим то није истина - ја сам слободан,
чак можда срећан. Јер, шакама придржавам
своју тешку главу,
а у њој се управо рађа песма.
ЛУТАЊЕ
Били смо на одмору, међу пријатељима: песник из САД,
аутор песама које пресуђују шта је истина, и глумац
из Варшаве, лица отвореног за добре и рђаве типове;
било је то у дубокој и стрмој долини младе Роне,
једног врелог касноавгустовског дана, једног од оних дана,
када се у дубини шуме из лаког дремежа буди јесен.
Покушавали смо да нађемо место које смо тако добро
памтили на фотографији - поносну кулу, у осами,
испуњену усамљеношћу, елегијама и сонетима, кулу поезије,
међутим окруживала су нас само нова насеља
белих кућа, и аутомобили,
чисти као савест чиновника;
деца су водила псе у шетњу,
пси су водили одрасле у шетњу,
у баштама руже су чекале
маказе баштована.
Налазили смо се међу пријатељима, око нас су беснеле пчеле
градећи крхке зидове зимске куће, на падинама
благих, замишљених брежуљака навирало је вино
као гримизни планински поток, слив дивљих снова.
Ходочастили смо до Рилкеове куле, до куле која се
претворила у нама непознату катедралу,
и то ходочашћење, тражење, лутање било је нешто
тако благо, као што је блага несигурност, изгубљеност
се чинила животворна, добра, чак неопходна,
када смо коначно, након дужег времена,
пронашли кулу
исту као на фотографијама,
несигурност је изненада ишчезла,
остали су само камење
и пољско цвеће, пријатељство,
и лаки пепео меланхолије.
САЊАО САМ СВОЈ ГРАД
Сањао сам свој давни град -
говорио је језиком деце и увређених,
говорио је различитим гласовима, журећи
и надвикујући се, као обични људи који су се изненада нашли
пред обличјем вишег чиновника:
“Нема правде” - викао је - “Све су
нам узели”, жалио се гласно,
“Нас сви заборављају, баш сви”;
видео сам феминисткиње црних очију,
тискала се властела заборављених грбова,
судије у тогама сашивеним од коприве
и побожни, уморни Јевреји -
међутим лагано, неумољиво
пуцала је сива зора и говорници су гаснули,
гаснули и послушно се враћали у касарне
као пукови оловних војника,
И тада сам чуо сасвим друге речи:
“Ипак постоје чуда, мада сви у њих не верују,
ипак се догађају чуда…”. И будећи се полако,
непослушно излазећи из бункера тог сна,
схватио сам да тамо још увек трају спорови,
да још ништа није решено…
АУТОПОРТРЕТ У МУЗЕЈУ
Посматрао ме је црномањасти Христ
са малих слика трецента;
нисам схватао тај поглед,
али сам хтео да се пред њим отворим.
Тамнокоси, усредсређени Христ,
апсолутно усредсређен,
уоквирен златним рамом Византије,
посматрао ме је, док сам ја
био обузет нечим другим -
са све већом одбојношћу пратио сам
оне старе људе, Французе:
у тихом, готово празном музеју
он јој је читао гласно, одвише гласно,
одговарајућу страницу водича.
